НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

 

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ
ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“
И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
ДРУГО ОБРАЋАЊЕ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“
 
УРЕДНИШТВО: ОДГОВОР НА „МОЈИ ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА ‘БОРБЕ ЗА ВЕРУ'“ ПРОТЕ ЉУБЕ МИЛОШЕВИЋА[1]
 
Thursday, 28 March 2013
 
Да ли богослужбени текстови дају правила о посту; да ли се једе уље у суботу пред причешће; како се пости пред причешће; патријарх Павле о посту; о учесталости причешћивања; пост и причешће код Руса; пост и причешће код Срба; једење уља у суботу пред причешће водило би даљем духовном раслабљавању Срба до потпуног занемаривања подвига; пракса честог причешћивања и стање у СПЦ данас
 
Уважени оче прото,
 
Веома нам је драго што сте своје драгоцено време одвојили да бисте одговорили на писање нашег Уредништва о тако значајном питању какво је пост и припрема за Свету Тајну Причешћа. Пошто сте Ви један од ретких људи у мантији, из српског рода, који је спреман за било какакав дијалог са народом Божијим, и пошто је тон Вашег писма, баш онако како смо и навикли кад сте Ви у питању, био одмерен и достојанствен, са радошћу и без зебње смо приступили овом одговору.
 
Видимо по реакцијама наших посетилаца да је преписка коју водимо на корист свима који читају. Хвала Вам прво на разјашњењу појмова које сте дали у свом одговору. Они су прецизни и тачни, али морамо да укажемо на чињеницу да нису превише повезани са конкретним одговором на тему о којој расправљамо. Шта то значи?
 
У песмама наше Цркве не говори се како се пости пред причешће
 
Доксолошка и благодатна природа Цркве нам је јасна, и није било потребе да дајете школско објашњење („аларм“ због употребе грчког термина није постојао), но у богослужењима Цркве Божије нема никаквих правила о томе да ли се пред причешћивање пости једењем јела куваних на води. То је ствар Типика, али и духовног руковођења. Песме Цркве, којима се Бог слави, певају о „посном пролећу“, о посту духовном који је изнад телесног, моле Бога да не одврати Своје лице од слуге Свога, али нема песме у којој би се, рецимо, певало: „Постимо, братије, суботу на уљу, а у недељу се причестимо“. Неко може рећи да се тај закључак да извести из духа богослужбених песама, али то је већ тумачење, и то тумачење за које треба дуг доказни поступак чији исходи нису сасвим сигурни. У песмама наше Цркве јасно стоји да је душа бесмртна, али не пише – припремајте се за причешће овако или онако.
 
Главна тачка полимеке: да ли се једе уље у суботу пред причешће
 
Једна од главних тачака полемике јесте Ваше тврђење да се у суботу пред причешће може јести уље и да се Срби који тако не раде „издвајају“, да „штрче“, „не слушају Триод нити Типик“, и да се у таквом њиховом поступању открива нешто „неприродно и сувишно“. Понављамо: једење јела спремљених без уља, куваних на води, три пута дневно суботом или недељом није никакво кршење Типика и 66. Апостолског правила које забрањује пост суботом, него ублажавање поста. Но, Ви сматрате да тумачења тог канона од стране епископа Никодима Милаша, Валсамона, као и тумачење 56. апостолског правила Светог Саве, која смо у првом нашем тексту поменули, не поткрепљују тврђење да се забрана поста у соботу односи на сухоједење, а не на једење јела куваних на води два или три пута дневно, што, у ствари, и није пост, него „посно уздржање“, као што ћемо даље у тексту видети.
 
Додатни докази: Патријарх Павле: Кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут „пост не бива“
 
Свеправославна припремна конференција за Велики сабор Православне Цркве поверила је на обраду и предлог Српској Православној Цркви тему под насловом: „Усклађивање Црквених одредби о посту, према захтевима савремене епохе“ (иначе, реч је о Божићном и Петровском посту), а блаженоупокојеном патријарху Павлу, тадашњем епископу рашко-призренском, Синод је поверио рад на овој теми. Патријарх Павле је одговорио Светом Архијерејском Синоду дописом бр. 4363 од 20. децембра 1968, у коме је, о теми о којој полемишемо, рекао: >>Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста. Тако Свети Амвросије Милански каже: „У Светој Четрдесетници пости се у све дане осим суботе и недеље (Мирковић, Тамо, стр. 266). А и Свети Василије Велики говори о петодневном посту (V, стр. 87). И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут „пост не бива“ (5. јан. под зри; 25 дец. други зри).<<
 
Отац Стенли Харакас о посту суботом
 
Амерички свештеник Стенли Харакас, објашњава нам забрану поста суботом на следећи начин: >>Забрана поста суботом има везе са неупоредиво строжијом врстом поста какав се практиковао у раној Цркви. Тај пост се састојао у томе да се од ујутру, када се устане, све до поподне (до вечерње службе) не једе апсолутно ништа. У овој перспективи треба схватати смисао древне забране строгог поста суботом, осим Велике Суботе. Тако се постило средом и петком, када се пост окончавао тек рано увече… Тако, када правило каже „не сме се постити суботом“, прави смисао овога јесте да је било забрањено покајнички постити суботом, уздржавајући се од узимања било какве хране. Потпуно уздржавање од хране током већег дела дана јесте „пост“ (у древном смислу те речи), док се пракса једења преко дана… може назвати посним „уздржавањем“. Оваква врста посног уздржавања, према томе, не нарушава древно правило „забране поста суботом“.<<
 
ДАКЛЕ, КО ЈЕДЕ ЈЕЛА КУВАНА НА ВОДИ СУБОТОМ И НЕДЕЉОМ, НЕ КРШИ ТИПИК КОЈИ У ТЕ ДАНЕ ЗАБРАЊУЈЕ САМО СУХОЈЕДЕЊЕ. СРБИН КОЈИ ТАКО ЈЕДЕ ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ, НЕ КРШИ НИ ТРИОД (У КОМЕ СУ БОГОСЛУЖБЕНЕ ПЕСМЕ), НИ ТИПИК. ОН БИ ИХ КРШИО САМО КАД БИ ЈЕО ХЛЕБ И ПИО ВОДУ И ЈЕО НЕКУВАНО. КУВАЊЕ ЈЕЛА УВЕК ЈЕСТЕ УБЛАЖАВАЊЕ ПОСТА.
 
О причешћивању у првим временима Цркве
 
Прво неколико речи о самој припреми за Свето Причешће. Већ у Златоустове време обичаји везани за Причешће били су различити, и Ви то добро знате. Неки од тих обичаја, веома раширени у доба гоњења и касније, временом су нестали, и њихово увођење у Цркву данас било би, у најмању руку, неразумно. Рецимо, људи су сами себе причешћивали. Свети Василије Велики каже да је ово обичај не само монаха у пустињама, него и лаика у Александрији и Египту. Ношење Светог Причешћа уза се тако је био обичај. Свети Амвросије Милански свом брату Сатирику препоручује да са собом носи „мрвицу Евхаристије“ да би се спасао од буре на мору. Замислите да неком падне на памет да причешћује самог себе, без свештеника – то би, данас, био радикални протестантизам источног обреда. А некад – било је уобичајено, па се изобичајило. Јер, на Шестом васељенском сабору донет је 58. канон, који кажњава лаика ако би самог себе причестио. Такође, као што знате, лаици су дуго времена примали Причешћа као и свештеници – Тело Господње у руке, а Крв Господњу из чаше. Касније је уведена кашичица.
 
О учесталости причешћивања
 
Што се учесталости примања Евхаристије тиче, и о томе знамо: Преподобни Нил Синајски препоручивао је монасима да се причешћују сваки дан, да би тело Христово постало наше. Али, већ Свети Златоуст каже да у његово доба има оних који се причешћују једном годишње. Зато многомудри старац Клеопа Румунски и вели: „Саборна Црква, брате Јоване, није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама, јер је тај обичај, то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу/…/ имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће/…/“ Старац Клеопа о условима за причешћивање цитира Златоуста: „А ти, пре него што се причестиш, пости, да би се показао достојан причешћа; а након што си се причестио, поспеши уздржање, да не би све упропастио/…/“
 
Учесталост причешћивања у Руској Цркви
 
Што се тиче Руске Цркве (за Српску још нема озбиљних истраживања), њена еврхаристијска духовност развија се, по истраживањима Александра Боженова овако: до 12. века, у манастирима је практиковано чешће причешћивање. Почев од 12. века, причешћивање је повезано са исповешћу, а исповест се обављала у току поста. Верник је морао да буде под руководством свог духовника. Тако су пост, исповест и причешће трајно повезани. Одлука Кипарског сабора из 1620. године гласи: „Свештеник је дужан да оне који приступају Светој Чаши пита да ли су исповедили своје грехе и ком духовном оцу“. Боженов вели: „После 12. века, у Русији су се исповедали и причешћивали три пута годишње, током Великог, Петровског и Филиповог поста, а од 14. века четири пута, што је везано за појаву Успенског поста.
 
Припрема за причешће у Руској Цркви
 
ПРИПРЕМЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ ТРАЈАЛЕ СУ ТОКОМ ЧИТАВОГ ПОСТА. У 16. веку припрема за Причешће постала је нешто блажа и подразумевала је једну седмицу, са читањем молитвеног правила сличног данашњем. У чувеном „Исповедању вере“ митрополита Петра Могиле јасно стоји: „Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље; данас су, међутим, малобројни они који воде тако чист живот да су увек спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује да се они што теже побожном животу исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а сви обавезно – једном годишње“ (дакле, четири пута годишње није заповест, него савест; може се човек, с припремом, причешћивати и једном месечно). У Синодалном периоду, под утицајем отаца какви су Свети Тихон Задонски, Теофан Затворник и Јован Кронштатски, причешће је постало учесталије. Ипак, руски Оци су јасно упозоравали да пазимо шта радимо. Свети Игњатије (Брјанчанинов) у писму својој сестри Јелисавети каже: „Није важно да се човек често причешћује, већ да се суштински припреми за Свето Причешће и за то пожање обилну корист. Света Марија Египћанка се у целом свом дугом животу у пустињи никад није причестила: овај живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота“. Свети Варснауфије Оптински пише: „У нашем скиту се придржавамо устава Атонске горе, који су саставили свети старци и који нам је предат на поуку. Сви монаси се причешћују ШЕСТ ПУТА ГОДИШЊЕ, али по благослову понекад и чешће“. Преподоби Севастијан Карагандински је говорио: „Прићи Путиру са Светим Тајнама није исто што и прићи столу са тањиром супе или шољом чаја“. Зато се у Русији и развила посебна пракса тзв. ГОВЈЕНИЈА, молитвене припреме за Причешће, која се састојала од усрдног посећивања црквених служби, читања личног молитвеног правила појачаног у односу на уобичајено, читања побожних књига и самоиспитивања, снажнијег поста и исповести, о чему пише Свети Теофан Затворник и у „Путу ка спасењу“ и у књизи „Шта је духови живот и како се ка њему усмерити?“
 
Пост у Руској Цркви
 
Што се поста тиче, у Русији су се прво држали типика Светог Теодора Студита, који је био нешто блажи у односу на Јерусалимски типик. Рецимо, у првој и трећој седмици Великог поста, Свети Теодор је разрешавао само схоједење, што је значило да се једу само суви и некувани плодови, као и нека блага чорбица, тзв. „ривлонаја јуха“. Остале седмице, осим среде и петка, кад је било наређено сухоједење, подразумевале су једење хране са уљем једном дневно, у три поподне, а суботом и недељом два пута дневно. Чешће се јела и риба. Како пише архимадрит Јован Маслов, за мирјане је у то доба пост био блажи – јели су једном дневно, тачно у подне, а суботом и недељом два пута. Ипак, митрополит Климент Смољатич налагао је и мирјанима да прву седмицу поста једу само хлеб са купусом и неварену храну, што је требало да чине и понедељком, средом и петком сваке седмице до Страсне седмице. Јерусалимски типик био је строжи: риба само на Благовести и Цвети, за монахе тримирје пре седмице Поста – ништа да не једу до среде, када се једе само хлеб и топла вода, а мирјани, током целог поста, да једу једном дневно, у три поподне, осим суботом и недељом, кад се јело по два пута на уљу. У току Страсне седмице, и монаси и мирајни у Русији могли су да једу само хлеб, некувано поврће и да пију воду са мером. На Велики четвртак дозвољавало се јело кувано без уља, једном дневно, на Велики Петак није се јело и пило ништа, а на Велику суботу пост до три поподне, а онда да се једе само хлеб. У познатом руском „Домостроју“, који је прописивао живот правоверних Руса, насталом у 16. веку, налагано је да мирјани Чисту и Страсну седмицу проводе у сухоједењу (без КУВАНИХ ЈЕЛА, чак и на води ), а било им је дато извесно „попуштање“ – да суботом и недељом могу да једу рибу. Ево шта о свему пише архимандрит Јован (Маслов): „У 17. веку та строгост ушла је у руско друштво тако снажно да је постала саставни део религиозног живота народа. Странци су били запањени таквим строгим држањем поста код Руса. Тако на пример Херберштајн пише да међу Русима има оних који храну узимају у суботу и недељу, а у друге дане никакву храну не узимају, а неки узимају храну само у уторак, четвртак, суботу и недељу. Веома многи се задовољавају само парчетом хлеба и с мало воде у понедељак, среду и петак“. Како сведочи један арапски путник, побожни Руси у току прве седмице Великог поста без нужде нису излазили из својих кућа. Цар Алексеј Михајлович, царица и њихова одрасла деца нису узимали храну у току прва три дана поста, не само да су усрдно посећивали службе у храму, него су испуњавали и кућно молитвено правило. Тек у среду после Литургије Пређеосвећених дарова цар је јео слатки компот и слао га својим племићима. Од четвртка до суботе опет ништа није јео, а у суботу се причешћивао Светим Тајнама Христовим. Прве недеље поста цар није ишао никуд из дворца и никог није примао. И племићи су тако поступали. У току целог поста, осим Благовести, цар је јео купус, печурке и воће без уља. Уторком, четвртком, суботом и недељом јео је једом дневно и пио квас. Понедељком, средом и петком није јео ништа, осим ако није било неког славља/…/ Родитељи су чак и децу приморавали да посте. По руској традицији, беба је могла да сиса мајчино млеко само „два говјенија“, после чега је и она морала да пости. По сведочењу странаца, деца су у Русији постила од друге године. Ако је дете било слабашно, за њега је постила мајка“. Прва три дана Великог поста све радње у Русији биле су затворене, а људи скоро да и није било на улици. Архиђакон Павле Алепски (очито Грк), који је у то доба посетио Москву с александријским патријархом Макаријем, записао је: „У току поста много се намучисмо, подражавајући им упркос својој вољи, нарочито у храни: нигде није било никакве хране, осим неке чорбе, која је личила на кувани грашак и пасуљ, јер они у овом посту уопште не једу на уљу. Због тога смо се неописиво мучили… Колико пута смо уздисали и туговали за јелима нашег завичаја, и заклињали се да у Сирији више никад нећемо да се жалимо на пост“. Али, пост је био повезан и са метанијама, и то великим. То је ђакона Павла бацало скоро у очај. У једном московском храму, у петој седмици Великог поста, 1656, за време читања канона Светог Андреја Критског, видео је да верни творе и по хиљаду метанија. Тако су чинили и руски цареви и обичан народ. Отац Јован (Маслов) каже да су Руси и ван поста узимали храну тек око два – три сата поподне, строго држали среду и петак, а имали и личне постове.
 
Пост код Срба
 
У седамнаестом веку, строго су постили и Срби. Ево шта о томе каже наш сарадник Владимир Димитријевић, у тексту „Побожност Срба ускока у 17. веку“, који о вери наших предака сведочи на основу књиге грофа Јанеза Вајкарда Валвазора, „Слава Војводине Крањске“ (Валвазор, између осталог, сведочи и о овој пракси код Срба: „Ако се неко жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.“) (<http://borbazaveru.info/content/view/1557/52/>) Тај строги однос према посту сачувао се и касније: Херберт Вивијен, у својој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. И у тој традицији је и Владика Николај, који описује начин живота богомољних монахиња у Љубостињи, па каже: „Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила, да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онада са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“
 
Наш сарадник Владимир Димитријевић, коментаришући ове речи Светог Владике Николаја у свом тексту „Свети Николај Жички и наши реформатори“, каже: „Шта би данас рекли новотарци кад би неко постио пред причешће као мати Христосија? Рекли би: „То је фанатизам! То је псевдозилотизам! Нема потребе тако себе мучити!“ А мати Христосија није себе мучила, јер је тако постила из чисте љубави према Христу, гладна и жедна Њега и Његових благодати, а не богатих и обилних „трпеза љубави“ којима се данас често правда стомакоугађање. А зашто је мати Христосија тако постила, док неки новотарски „подвижници“ не посте тако? Зато што је новотарство у Србској Цркви настало због напуштања заветног начина живота србског лаоса.“
 
Но, оче прото, Ви кажете да и даље остајете при тврђењу да се Свети Владика Николај „са неким разлогом није повиновао Типику, који је његова Црква прихватила као образац нашег спасења“. Једино што на то можемо рећи јесте да је Ваше тврђење преслободно. Исувише преслободно.
 
Пост није само у физичком уздржању, он је само прва степеница; погрешна пракса једења уља пред причешће водила би даљем духовном раслабљавању нашег народа
 
Ми се апсолутно слажемо да је Велики пост време за посећивање богослужења у највећој могућој мери. Но, уважени оче прото, у свом одговору поново нисте навели конкретно ко је у Српској Цркви изнео „екстремно мишљење да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста“. Помињање оних које „помиње и Свети Јован Златоусти“, је изван контекста првобитног Вашег тврђења. Тако да остаје наша тврдња да доказујете нешто што нико у Српској Цркви није оспорио. Међутим, као и Ви настојавамо на томе да се у Великом посту пре свега и изнад свега хита у храм на службу Божију. Ми сматрамо да је причешћивање једном годишње, поготово са прекидом поста, нешто што није никаква норма, и што штети нашој побожности. И ми кажемо: лако је Вама, који сте у Руској Цркви, где свештеници воле богослужење и познају га и где се држи типик скоро као манастирски. Код нас, на жалост, тога нема. У највећем броју српских хамова у посту одслужи се краће јутрење, и углавном средом и петком пређеосвећена Литургија, а вечерњих служби слабо има, јер свештеници иду по водицама. Кад су Николу Пашића опозиционари грдили позивајући се на енглески устав, он им је рекао – нека му у Србији нађу Енглезе, па ће он устав ускладити преме енглеском моделу. Наша Црква је, Боже опрости, у хаосу, не зна се ни ко пије, ни ко плаћа – једни служе овако, други онако; уклањају се иконостаси; наглас се читају свештеничке молитве; проповеда се о томе да душа није бесмртна, итд. У свему томе, пракса Руске Цркве која позива на редовно богослужење и чешће причешћивање, пракса која се спроводи у мирним условима црквене свакодневице, изгледа као сан. Дакле, понављамо: ПОСТ НИЈЕ САМО У ФИЗИЧКОМ УЗДРЖАЊУ ОД ХРАНЕ, ШТО ЈЕ САМО ПРВА СТЕПЕНИЦА; ОН ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, У СЈЕДИЊЕЊУ СА БОГОСЛУЖБЕНИМ РИТМОМ ЦРКВЕ. Али, то уопше не значи да суботом пред причешћивање треба постити на уљу. Ако се таква пракса наметне у СПЦ, наш народ ће почети постепено да се раслабљује, и на крају ће сасвим занемарити подвиг, као што се већ десило међу највећим бројем мирјана у Грчкој, који пост скоро да и не држе, а камоли по типику, при чему се често причешћују. А тако духовно раслабљени Срби биће лак плен за (све)јеретике који настоје да им неметну своју криву веру.
 
О пракси честог причешћивања и стање у Српској Цркви данас
 
Веома сложено питање причешћивања Ви сте, уважени оче, решили тако што, у складу са праксом коју сте прихватили, сматрате да онај ко пости и присуствује богослужењима Чисте седмице може да се причести у среду, петак, суботу и недељу. Овај обичај Срби никада нису имали. И у Студеничком типику Светог Саве причешће је једном седмично, под условом да се причасници очисте од сваке „кукољске и нечисте помисли“. Такав обичај, четири пута причешћивања у првој седмици Великог поста, нису имали ни Руси, а немају га, бар у већини, ни сада. То може бити обичај појединих светогорских манастира, али ми смо описали начин на који се у тим манастирима живи (у претходном тексту), па је код њих то нешто што звучи логично. Наравно, ми знамо да у Руској Цркви постоје дивне парохијске заједнице којима руководе благочестиви свештеници (таква је била она око Светог старца Алексеја Мечева), и у којима духовник, који сваког парохијанина зна „у главу“, може дозволити чешће причешћивање са ублаженим правилом поста. Али, у Српској Цркви, драги наш оче Љубо, таквих заједница скоро да и нема. Ми имамо владику Иринеја Буловића, који је примио папин криж и прстен, и његовог духовног сина, владику Порфирија, који је на челу РРА док се емитује „Велики брат“ и „Фарма“, и другог му духовног сина, владику Андреја, који служи по новом календару и проповеда неко „хипи – Православље“, и владику Максима, зизјуласовца до сржи у костима, и владику Игњатија, који учи неправославна учења, и владику Атанасија, спремног да причести децу чак и ако су доручковала, и тако даље, и томе слично. Занимљиво је да се сви они залажу за што чешће причешћивање, а о припреми за то ништа не говоре. Дошло је, код њиховог свештенства, до онога: ЗИНИ И СПАСЕН СИ! Знамо ми да Ви тако не мислите, али код нас се то што Ви мислите не остварује. Остварује се само – ЗИНИ И ПРИЧЕСТИ СЕ! Како живиш, како се молиш, како се кајеш – ко те пита? У Руској Цркви није тако. Благо Вама, али и нас разумејте!
 
Порука за крај
 
Велики је пост, драги наш Оче Љубо, па Вас молимо да, у складу са својим именом, према нама покажете Вашу љубав и опростите нам ако смо Вас чиме ожалостили. Не солимо ми памет Вама, као свештенику и духовнику, него настојимо да нашим читаоцима помогнемо да се разаберу у времену у коме живимо. Знамо да је наша одговорност за сваку реч написану огромна, па смо се трудили да наведемо ставове оних који су били много већи и мудрији од нас, грешних и слабих подвижника. Помените нас у својим молитвама, и праштајте! НАДАМО СЕ ДА ЋЕМО И ДАЉЕ СКУПА РАДИТИ НА ДОБРО НАШЕГ НАРОДА!
Последњи пут ажурирано ( Friday, 29 March 2013 )
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Формат је прилагођен сајту Светосавље.орг, а изворни текст се налази овде: http://borbazaveru.info/content/view/5630/1/

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *