НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

 

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ
ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“
И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
ПРВИ ОДГОВОР ОЦА ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
МОЈИ ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА БОРБИ ЗА ВЕРУ У ВЕЗИ СА МОЈИМ ОБЈАВЉЕНИМ ЧЛАНКОМ: „ХРИШЋАНСКИ ПОСТ ГУБИ СВОЈ СМИСАО ВАН БОГОСЛУЖЕЊА“ (СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ)
 
Прочитао сам замерке сајта Борба за веру, и у њима се тражи да појасним чланак који сам написао, да се види о чему је реч. Порука је фер и поштена, пријатељска, али није јасно на чему се заснива изложени аргумент. Ако морам да објашњавам, ево смирено ћу то и да учиним. У реду, поновићу оно што сам већ рекао, али конкретно руковођен постављеним питањима.
 
Прво да одговорим на директна питања.
 
„Доксолошка мисао“ је славословна Црква, тј. богослужбени текст који садржи православна сазнања наше вере. Користио сам израз на грчком а не на црквенословенском па можда то психолошки изазива некакав „аларм“? Он је и једини динамични, „функционални“, израз наше саборности Православне вере, догми и исповедања. Сви на свету истовремено и у сваком тренутку исповедају појући Богу. Ниједан теолог, ниједна школа, нити помесност, локалност, индивидуа, старац, испосник, не може да га потисне у страну, одмени, преиначи. Јер је то најправославније учење Цркве. У богослужењу се у сваком тренутку саборно исповеда догма Цркве, док ће понеки патријарси, епископи, свештеници, теолози, прости људи рећи нешто од себе, дакле супротно њему (тј. богослужбеном тексту).
 
„Доксолошко-литургички…“ – значи да је то богослужбени текст који се освећује благодатно, сакраментално, и он је литургичко исповедање, које је директно освештано учењем цркве Педесетнице, тј. благодаћу Духа Светог. Дакле, он по својој природи постојања не може да садржи грешке, и то ћемо мало ниже и видети.
 
(Митрополит Антоније Храповицки у свом „Нарствена идеја догмата Цркве“, каже да „благодат на јеврејском и црквенословенском језику означава саму суштину црквеног живота, понекад плодове овог живота у души хришћанина, понекад Божанску динамику, у којој се наслађује та сила новог живота у души људској.“)
 
„Јуридичко тумачење канона“ држи, чува и учвршћује дисциплину у Цркви. Бави се људима, односима, материјалним стварима, судом и пресудама, тј. моралним и етичким питањима Заједнице људи тела Христовог.
 
Није овде реч о „супротстављености“, то је исхитрено постављено, него је реч о уподобљавању са богослужбеним богословљем, и послушањем у Цркви, које ми упражњавамо Типиком. Типик уређује наш црквени или богослужбени живот, и он обухвата питање богослужења и поста у њему. Ако се правила издвоје из овог оквира онда она садрже само јуридику а не сакраменталност која пак остаје само у богослужењу и његовим најчистијим богословским порукама. Тиме објашњавамо нека правила која су нама данас контрадикторна,рецимо „ожењен епископ“ из времена када се он није бирао из монашког реда, и још неке ствари. Славословно богословље не може да садржи те грешке, јер је просто освећено и облагодаћено, а тако и непогрешиво. Зато ми имамо необорив аргумент у вези са бесмртношћу душе: „душа је ствар бесмртна“. И за доксолошку Цркву на том одговору ломе се разни „професорчићи“ и „докторчићи“.
 
Када говоримо о овим стварима потребно је шире знање, или још боље рећи реална молитвеност као богопознање, када се спаја правило, типик и посно богослужење и онда се на тим постулатима даје целовита мисао Цркве. Све ван тога је јуридичко, правно, сколарно тумачење канона, при чему у тим тумачењима често и људско проговара.
 
Порука коју шаљем мојим чланком није напад на „српску праксу поста“ per se, ако се понегде непоштено то мени пребацује, него је позив нашем народу да пости оним постом кога су нам украли током нашег вековног страдања, јер ми отуђењем од православних вредности полако заборављамо црквеност. Свети Оци, и Црква уопштено, нам говоре да је сада време да више него обично у току године проводимо време на богослужењима (наравно свако по својим могућностима суровог економског опстанка и борбе за хлеб). Сходно реченом, у мом чланку није било никакве осуде нити ниподаштавања, напротив, „коленопреклоно“ сам славио наш вековни подвиг мучеништва. Зато није јасно чиме то ја „збуњујем“, јер до сада ми на тако нешто није указано.
 
Ако Србин не жели да једе уље у суботу, не мора, и не мислим да чини неки грех, али он се издваја из Типика његове СПЦ. То је богословски речено истина а правно-логична чињеница. Не кажем да је изван Цркве, него да се издваја, да штрчи. Ако Србин живи богослужбено у Великом посту, онда он у ове поменуте дане има нешто „своје“, и тиме не слуша Триод нити Типик. Још боље и „примирљивије“ да кажем; открива се нешто неприродно, сувишно.
 
„Дугујем одговор“ за следећу моју реченицу: „По неразумним ревнитељима, послушање богослужењу – круни сваке побожности и спасења – јесте препрека за причешће.“
 
Овде се мисао односи на оне људе који присуствују свим богослужењима, рецимо прве недеље поста и причесте се: у среду, петак, и недељу и, ако по званичном Типику у СПЦ једу на уљу (у суботу), они тиме имају препреку за причешће у Недељу Православља. Остављање Агнеца за пређеосвећене литургије садржи само један смисао – они су за причешће, а да би се неко причестио у Чисту среду, по логици поста од „седам дана“, пост треба да почне у среду Сиропусне недеље. Легитимно је питање: а чему служе ове две пређеосвећене преко недеље на којима се не освећују свети дарови него само чувају до њих? Показао сам да се храна и богослужење самопрожимају у појму поста, и да су неодвојиви, и све то образложио у фусноти под бројем три написаног чланка.
 
„Екстремно мишљење да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста“ односи се на оне, које помиње и св. Јован Златоусти, који би радије да седам дана посте а да не воде бригу да у те дане буду на богослужењима. Многима је лакше постити него „ићи у цркву“, и то је код многих огромно искушење. Богослужење је врх нашег сваког подвига – то је порука мог чланака.
 
На „праксу“ св. Николаја Жичког дао сам „одговор“ и то неколико пута. Рекао сам да се он водио икономијом, ублажавањем, поред тога како сам једном, у једној поруци од пар реченица одговорио, и заиста интересантно, да је само тај „форумашки“ брзи одговор некима запао за око. Исправљам се, требало је да гласи овако:
 
Са неким разлогом није се повиновао Типику, који је његова Црква прихватила као образац нашег спасења. То је одговор који никако не повлачим.
Пост суботом јасно се објашњава славословним богословљем, или богослужењем. Не постоји строги пост. То је необорив факт. То је потпуно јасно оном ко жели да се богобојажљиво бави овим питањем и да се упозна са постојећим материјалом. Зато кажем да тумачење правила ван богослужења води у јуридичност, буквалност чак и контрадикцију. Ако се игноришу ове богослужбене чињенице, онда пост по правилима изнетог „аргумента“ добија другачију конотацију, и он је некако ван богослужења, како сам ја то тако лепо и навео, а „Борба за веру“ само декларативно објављује као промашај.
 
У овој мирној расправи ја једноставно поново наводим 32. правило Јерусалимског типика. Њега је Црква тог времена званично прихватила потпуно свесна да постоје одређена правила, јер су нека постојала и до Св. Саве Освећеног (крај петог века) који је кроз поменути Типик уређивао живот свог општежића. По њему је живео и писао и први „зборнички“ догматичар Цркве, св. Јован Дамаскин. Дакле, Црква која је имала искуство са оба званична типика најбоље је протумачила правила која се мени неуспешним покушајима покушавају да „дотумаче“.
 
Смисао општежића као појма Заједнице-Цркве, не може да се одвоји од парохије. Али завети и строгост живота између монаха и мирјанина итекако да. Свакако не тврдим да је „идеал Христов“ различит између монаха и мирјанина, о чему је много добро написао св. Иларион Троицки,објашњавајући да су нам дата разна послушања и подвизи ка достизању истог циља.
 
СПЦ се још увек, дакле вековно званично руководи овим Типиком. Сходно тој истини он још није замењен (мислим да се годинама боримо да се он не мења!?), и тиме суштински о „ублажавању поста суботом“ сваки црквени аргумент престаје. Имамо и Студијски Типик, или Типик св. Теодора Студита. Овај отац осуђује „потражњу јачих подвига и нарушавање једнодушности и сагласности“ (упоредити: Великое Оглашение 119 часть II; Великое Оглашение 17 часть II). Дакле, понуђени аргументи „Борбе за Веру“ нису „свеправославни“, него су мимо ова два поменута типика који су данас управо званично свеправославни.
 
Ниједном и ничим нисам оспоравао појам „истините теологије“ по опиту св. Паламе. Дакле, у свему реченом слажем се са сајтом Борба за веру. Али истинита теологија је и она коју наведох код св. Јована Златоустог, када он говори о бесмислу поста пропуштањем богослужења, тј. да су људи убеђени да је пост мање важан (а Златоусти управо објављује мање важним такав пост без присуства богослужењима). На богослужењима можемо најбоље да се научимо о посту (навео сам одређене стихире из Триода, или ако хоћемо „супериорне“ теологије).
 
Када смо већ код св. Паламе, онда прочитајмо и његову Шесту омилију, која подробно објашњава пост, и то онај који ми запостављамо ваљда превише оптерећени разговором о степенима посне хране. Наводим његову конкретну и за мој аргумент суштинску мисао: „Уместо непристојних песама сада се устима поје свештени псалм … – опште све наше стремљење је у свештену Цркву Христову“. Тако он каже, и то врло „прецизно“ као са својом „истинитом теологијом“.
 
Поставља ми се као противаргумент свето и честито име св. Јустина Новог?
 
Прочитавши оно шта је он писао у свом писму „Пост и молитва“ (На Богочовечанском путу, Београд, 1980), још тада давно, у тим првим годинама мог свештенства почео сам да размишљам о свему овом. Наш драгуљ послушања, општежића, богослужбеног подвига и поста, а само тиме и богослов, овако се жали на братију манастира Раче:
 
„Благослова Божијег нема зато што наш монах, чим се замонаши, одмах гази …испосништво… Боље рећи пост по Типику: сир, јаја…у постне дане зејтин, када је разрешен… Погазивши први завет српски монах … погази и други …, који је у органској вези од првог: молитву (када Оци говоре о молитви многи мисле да је то држање књиге молитвеника у рукама, нажалост). Не држећи се православног, светоотачког молитвеног правила, тако божански мудро разрађеног и прописаног у нашим светим богослужбеним књигама… Посту неизоставно додајте богослужења по Типику…“ Отац чак не помиње сухоједење а од њега чујемо термин „испосништво“, чиме ми сазнајемо да оно није неки апстрактни појам који припада неким „надљудима“, оног анђелског живота у телу? На другом месту он продужава моју мисао: „У богослужењима је поновљен сав богочовечански домострој спасења. Сви догмати, све истине Откровења… Стихире, тропари, кондаци, молитве, богослужбени опит – све догмати израђени, препевани, препевано Еванђеље, проживљено, доживљено… Ту нема раскола између живота вере и истина вере (Стослов други, 58)… Све богослужбене књиге – све молитве богослужења, то и јесте живи благодатни живот Цркве. То су догме преведене у молитву…, то је православна педагогика… (исто, 87)
 
Желим сваког да упитам: Јесам ли ја нешто другачије рекао од нашег св. Јустина Ћелијског?
 
„Руси и Грци“ (наравно благочестиви, јер свуда има свачег) не посте „блаже“ него се једноставно у послушању воде Типиком. Тако нешто рећи је просто осуда. Они се тако уздржавају од „високомерија“, али зато имају јаче црквене заједнице у том литургичком смислу, где се код Руса посебно истиче благољепије – лепота богослужења а тиме и побожност, да у Дијаспори Западне хемисфере просто „краде“ наш српски живаљ.
 
Мој чланак, који је написан на основу богослужбеног богословља, непобитно доказује да у пост најбоље може да се проникне, да се разуме, саживи, осети, кроз богослужење и његова правила прописана за то време. У својој суштини пост изван Цркве и не постоји, јер се не чују речи појећег богословља које нам објашњавају шта пост значи. Мислим да се због тога и долази до ове сумње у оно што сам написао. Богослужење скоро да не говори о храни, а камо ли још о врсти хране. Ми треба да се образујемо и да разумемо да је храна нижи степен поста, јер ми у нашем парохијском општежићу имамо и друге подвиге.
 
Овде настаје збрка, када говоримо о „општежићу“ а када о „отшелништву“, јер су данашњи типици писани за општежиће. Наш живот „у свету“, дакле без строгих монашких завета, у појму здраве парохије јесте општежиће. Ако бисмо га упоредили и са отшелништвом, онда бисмо хулили на анђелски подвиг св. Марије Египатске и сличнима њој. Да ли је ово „изван света“ тако лако применљиво „у свету“? Тиме би се показао велики богословски апсурд када у примерима крајњег испосништва, дакле потпуног умирања „за овај свет“, из њих узимамо образац за живот мирјана, који су „општежићем“ управо остали „у овом свету“ испуњавајући празаповест Божију. Тим принципом не могу да се тумаче правила како што се покушава.
 
Треба имати у виду да су типици писани за монашке заједнице (Св. Саве Освећеног и за Студијски манастир у Константинопољу, при чему су оба имала преко хиљаду монаха), где су монаси, осим што су живели чували и монашке завете. Црква користи опит живота а завете, монашку строгост подвига и живота, не тражи од мирјана.
 
Моја пастирска одговорност пред истинама Цркве, моја подједнако потребна чистосрдачност љубави и вере у прагматичном сагледавању свих проблема, не може никако да буде „дување у једра“ било каквим лошим појавама које се надвијају над СПЦ. Није критика свега и свачег једино решење за наше проблеме, као ни реторичка прегруписавања у фронтове, да ако ниси са мном, онда си са њим. То нам не ваља.
 
У молитвеној жељи да сам вам одговорио ја овим завршавам свој одговор.
 
За поздравом и добрим жељама,
 
о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *