НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Писма о мухамеданству

Писма о мухамеданству

ПИСМО V.

Након свега што смо говорили о моралним разликама између Јеванђеља и Курана, подсјетимо се још једном – које истине заједно са нама исповиједа Куран. Као прво, то је јединство Божије, догмат који је Мухамед толико ревносно исповиједао, да је чак мислио да смо ми од њега одступили, зато што он није хтио да проникне у тајну која је само још више утврдила нашу вјеру у ову истину. Затим, признаје он стварање свијета, видљивог и невидљивог, силом Божијом, стварање Ангела и пад једног од њих, Сатане; стварање Адама и Еве и искушавање њихово у рају од ђавола, кроз окушање забрањеног плода. Све то су истине библијске, иако су предане другим ријечима и са произвољним додацима. Куран допушта и свјетски потоп, и откровење Божије људима кроз изабране мужеве, патријархе и пророке, и закон, дат кроз Мојсија народу Израиљском, и на крају посљедњи суд и свеопште васкрсење мртвих. Он исповиједа и основну јеванђеоску истину: рођење Господа нашега Исуса Христа, од Пречисте Дјеве Марије, наиласком Духа Божијег, називајући чак рођеног од ње Ријечју Божијом.
У чему је онда разлика, питаћеш ти, после оваквих исказа, потпуно сличних хришћанским? – Разлика се састоји у удсуству једне велике истине: признања Божанства у лицу Исуса Христа, без чега изрази Курана о Њему као рођеном од дјеве и као о Ријечи Божијој немају значаја; јер се они могу односити само на Бога. До Господа Исуса није било никога ко би се родио од Дјеве, не од сјемена мушког, него од наиласка Духа Светога; и пошто је сваки човјек природни плод мужа и жене, само то необично рођење из дјевичанске утробе, без сјемена мушког, – не разоткрива ли оно неко натприродно Биће, које никако не може да стане у исти ред са другим пророцима? И може ли Оно имати потребу за још једним каснијим пророком ради потврде своје божанствености? Према томе, мухамеданци, исповиједајући чудесно рођење Господа Исуса, сами то не знајући, ћутке исповиједају Његову Божанственост, под омотом човјечанства и ето која гласна, неопходна истина недостаје пуноћи њиховог исповиједања! Ето због чега – због тога што је Мухамед насилно истргнуо овај основни камен спасења свих људи из обећања Старог Завјета и њиховог благодатног испуњења у Новом – ето због чега не може бити стабилно његово здање, јер је утврђено само на људским начелима, без везе са божанственим.
А основ овај, веза ова, кључ Старога и Новога Завјета, кључ неба и земље, без Кога, према ријечима јеванђеоским, ништа не постаде што је постало (Јн. 1:3) јесте Господ наш Исус Христос – Ријеч Божија, како Га назива и Куран (IV. 171), описујући благовијест Ангела Дјеви, – Син Божији, мада и неће тако да Га назове Мухамед; чулни његов разум није могао да се узвиси до духовног созерцања Божанствене природе, колико је Она сама себе благоизволила да открије убогој човјечијој природи. Омрачен плотским помислима, Мухамед чак није могао да појми и спозна могућност другог, духовног рођења за саме људе, о којима говори Јеванђелиста Јован: који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1:13). Колико је онда тим прије Онај Који је посредством ове вјере могао даровати људима благодат да постају дјеца Божија (и то већ не само по благодати, него и по самој својој природи, која далеко превазилази нашу) морао бити Син Божији, јединац небескога свога Оца! А тако и свједочи о томе Јеванђелиста: У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн. 1:1). Он Га назива: свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет (Јн. 1:9), али, објављујући Његово тајанствено рођење од Бога, не боји се да јавно исповиједа: У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. (Јн. 1:10-11).
А ако Јеванђелист тако смјело и јавно исповиједа да Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн. 1:14), то је зато што је лично видио славу јединородног Сина Божијег, како сам пише о томе у свом Јеванђељу и у саборној посланици свим људима: Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: и Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна. (1 Јн. 1:4). Таквом очигледном свједочанству се може повјеровати, и у сваком случају оно заслужује да испитамо његове ријечи, јер нам одмах за тим исповиједа истину коју нико нико од нас не може да не призна: Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. (1 Јн. 1:8). Али ево какву утјешну ријеч додаје уз ово Јеванђелиста: Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде (1 Јн. 1:9); Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника.А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета. (1 Јн. 2:1-2).
Овдје постаје јасан разлог Његовог рођења у образу људском, и разјашњавају се сва откровења Пророка и закон Мојсијев, који је пред-указивао Јудејима будућег Избавитеља рода човјечанског. На тај начин, све што је недоречено или исјечено у Курану, искључивањем из њега неопходног лица Богочовјека, испуњава се и попуњава оваплоћењем Исуса Христа.
Ако је нашем ограниченом уму непојмљиво крајње снисхођење Господа нашега и Бога према људима, онда је барем доступна, нашем греховном срцу, неопходност таквог снисхођења, без којег бисмо вјечно остали у стању пада. И мада се средство нашег поновног подизања чини необичним, како је ипак оно просто и са-образно са оним што нам је било неопходно! Заиста је велико само оно што је једноставно. – Пошто смо болесни, треба да тражимо лијек који је супротан ономе што је проузроковало болест; а од чега смо болесни? – Од гордости, зато што је она била виновник нашег пада и до дана данашњег нас вуче ка истом том. Према томе, чиме морамо да се лијечимо? – Смирењем; али ту већ није било довољно само наше смирење, да нас подигне из бездана греховног пада, зато што је гордост људска утиснула у човјека страшну мисао да „постане Бог“, те је, сходно томе, било потребно обратно дејство самог Бога, ради корјенитог исцјељења ове људске гордости. И шта се десило? – Премудро и просто пјева о овоме Црква, у једној од својих пјесама, на дан Благовијести: „Адам прохтједе да постане Бог, и превари се; Бог постаје човјек, да обожи Адама“.
О, дубино премудрости и крајњега човјекољубља! Бог, Који све испуњава Собом, јавља се на земљи, да би васпоставио свој образ, помрачен у човјеку и, примивши на Себе људски образ, кроз ово творачко дотицање Божанства са човјечанством, поново га саздаје, као што га је некада створио из земље: јер преобразовати, једнако као и стварати, може само Творац, и никаква сила људска није у стању да обнови пало човјечанство. Неуспјех Нојеве проповиједи и свјетски потоп који је за њом услиједио служили су као горки доказ ове истине; закон Мојсијев, дат од Бога изабраном народу, још је више посвједочио недовољност средстава људских, мада и освештаних с висине. Требало је да Сам Творац дође у помоћ својој творевини, и као што зрак сунца прониче обасјава предмете које освјетљује, тако је и Он благоизволио да божанственим животом прожме нашу палу природу.
Послије овога постаје јасна благовијест Ангела Пречистој Дјеви, и зачеће њезино од Духа Светога: јер она је послужила, као некада дјевичанска у то вријеме земља, за формирање новог Адама, који је морао имати првобитну чистоту, која послије пада није могла да произађе из сјемена људског. На овај начин мени је јасан догмат Хришћански; али ја не могу да схватим разлог тако необичног рођења ако се родио само обичан човјек, како лажно мудрује Куран; и шта? – У натприродном се проналази смисао који узалуд тражиш у природном, зато што је, по ријечима Апостола, лудост Божија мудрија од људи (1 Кор. 1:25). Можда ће се следбеници Курана сумњичаво запитати: како је духовно биће Божије могло да се сједини са пропадљивим саставом човјечанским? – А зар душа, која је сједињена са тијелом и која са њим заједно сачињава једног човјека, такође није биће духовно, мада и у неизмјерном растојању од Божанског? Али љубав Божија је скратила ово растојање, и свемоћ Божија је попунила оно што се нама чини немогућим.
И опет устаје против Бога чулни разум, који се пак није препао, још у првом Адаму, да тражи једнакост са Богом, због чега је и пао до тог степена, да чак не може ни да појми до које мјере се распростире човјекољубље Саздатеља! „Шта је то Ријеч божија? – пита он, – какав Син може бити код небеског Оца?“, јер грубост људске природе уноси и људске помисли у духовна созерцања. Али шта је то што нам даје могућност да се узвисимо над бесловесном природом животиња, ако не разумни говор, који нас оштром цртом раздваја од њих, који полаже на нас печат божанственог подобија? А ако ријеч људска у нама има улогу подобија Божанства, може ли онда само Божанство бити лишено ове прво-образне Ријечи, Која Га је творачки открила свијету? Јер је свијет саздан Ријечју Божијом; али Она је толико изнад наше људске ријечи, колико и само Божанство превазилази човјечанство. У постојање ове Ријечи Божије у Богу ми безусловно морамо да повјерујемо, ако се само загледамо у саме себе; спознати, пак, тајанствене односе Ријечи Божије са Богом Оцем ми не можемо, по немоћи нашој, јер нисмо у стању да спознамо ни нашу властиту природу; због тога морамо са вјером да прихватимо оно што је Божанствена Ријеч благоизволила да нам о Себи открије, објављујући Духом Светим о Свом предвјечном рођењу од Бога, Оца свега. Мисао о Оцу неопходно порађа и мисао о Сину, и ми вјерујемо у Сина Божијег, Који је благоизволио да нам се открије у за нас приступачнијем образу Сина Човјечијег.
До каквог степена, ипак, може да ослијепи људски разум, ако још увијек страда под бременом пада Адамовог и туђ је обновљења Христовог! – То што сачињава најбоље преимућство рода људског и што се открива једино у вјери хришћанској, за њега представља камен спотицања. Само ми хришћани називамо Бога Сведржитеља сладосним именом Оца нашега: јер само ми вјерујемо да је Он саизволио Сину Своме јединородном да постане Син Човјечији и кроз Његово земаљско са нама братство узвео нас у небеско достојанство чеда Божијих, насљедника вјечног царства Господа нашега Исуса Христа. Како су утјешни ови родбински ланци творевине са Творцем! – они нису засновани на било каквом узношењу ума и срца од земље ка небу (јер никакво наше созерцање не може да попуни бездан који их раздваја), него на стварном снисхођењу самог Творца ка својој творевини, у образ које се Он обукао, да би је савршено усвојио себи и себе њој. Ако уму не просвијетљеном вјером изгледа чудно ово снисхођење: тим прије би требало бити чудно, па чак и недостојно Божанства, да је Бог оставио своју творевину у вјечном стању пада и отуђења, када је Он сам утиснуо људима пламену жељу да што ближе познају Њега и да се са Њим сједињују.
Нека сваки непристрасни мухамеданац положи руку на срце и каже: да ли је он тако близак Богу, кроз посредство проповиједи његовог пророка, као што је небеском Оцу својем близак сваки хришћанин, кроз Христа? Јер Христос се, будући Бог, обукао за нас плоћу, и кроз Своје свима доступно човјечанство нас приближио иначе недоступном Божанству. Није ли такво средство зближавања израз крајње љубави Божије према људима, у потпуности достојно Бога, Који је сам, по ријечи Апостола, љубав (1 Јн. 4:16). А да се благодатна сила Његовог оваплоћења не би простирала само на савременике очовјечења Христовог, Он се саопштава сваком од нас, кроз приопштавање божанственог Његовог Тијела и Крви. Али прије тога ми морамо повјеровати у Њега срцем, и крстити се не само у име Његово, него и у име небеског Оца, Који Га је к нама послао, и у име Духа Светога, кроз Чији се наилазак Он оваплотио и Којег је Сам послао на земљу, да би боравио у људима искупљеним Његовом крвљу. Такво је основно значење двају основних тајанстава хришћанства, крштења и причешћења, која сједињују човјека са Богом.
Вањска умивања, која свакодневно понављају мухамеданци, само ради вањске чистоће, не садрже у себи никакво духовно значење, јер она не препорађају човјека ка вјечном животу, што код хришћана чини јединствено, непоновљиво тајанство крштења, које нас омива од првородног, наслиједног гријеха Адамовог. Подједнако и обрезање крајичка плоти, које је служило као знамење Старог Завјета код јевреја, до јављања Новог, обећаног Завјета у лицу Месије, изгубило је свој духовни значај код муслимана, јер они не очекују никаквог Месију. Оно њима не служи чак ни као морално знамење обрезања плотских страсти, јер нигдје као код њих није отворено тако широко поље за њихово дјеловање. У чему се онда састоји видљиви залог њиховог општења са Богом? Јер, само молитве, које се могу наћи код свих народа, чак и паганских, нису довољне: оне су само узношење душе ка Богу, више или мање чисто, у складу са степеном духовног образовања, али то није печат божанственог са нама општења. Само тајанства, то јест видљиви знаци невидљиве благодати Божије, које управо због тога и носе назив тајанства, запечаћују савез наш са Богом, кроз за нас пострадавшег Богочовјека; због тога вјера хришћанска тако тврдо исповиједа да без њих људима нема спасења.
Али ја чујем да код мухамеданаца има један обред, који они врше након завршетка јединог њиховог поста Рамазана, на празник Бајрама, који код њих као да замјењује нашу Пасху. То представља свечано приношење у жртву изабраног овна или јагњета од стране главе породице, и ја узалуд тражим тајанствени смисао овог жртвоприношења; видим само доследност предања које је предато од отаца, али које је изгубило духовну силу, заједно са духовним значењем. – Авраам и Измаил, родноначелници племена арапског, приносили су жртве, и Мојсије је установио њихов законити поредак за народ Израиљски; али шта су предзнаменовале ове жртве? – Јер, по ријечима Апостола Павла, које сам већ наводио: Међутим, те жртве сваке године подсјећају на гријехе. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. (Јев. 10:3-4). Код хришћана за ово постоји рјешење, као и за саме гријехе на које су подсјећале жртве, те је стога укинуто ово подсјећање. Христос је, наставља исти овај Апостол, једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују (Јев. 10:14). Тако је стари закон Мојсијев, који је био само сјенка будућих добара, а не сам образ ствари, испуњен овом спаситељном и јединственом жртвом и предзнаменовања њезина постало су сувишна.
Али Мухамед, не постигавши смисао ових тајанствених предзнаменовања, задржао их је у свом закону, и до дан-данас се код њега пролива крв бесловесних животиња, умјесто бескрвног приношења умилостивитељне жртве, у спомен оне која је помирила Бога са људима. Родоначелник његов Авраам, који је, према ријечима Јеванђеља, видио дан Христов (Јн. 8:56), духовно је пред-видио и ову искупитељну жртву када је, ради послушања, као жртву паљеницу хтио да принесе љубљеног свог сина Исака, који је био образ за нас пострадалог Сина Божијег, и тада му је било обећано да ће у сјемену његовом, тј. у Оном Ко је имао да произађе од његовог рода, бити благословена сва племена земаљска (1 Мој. 22:18). Прича о добровољној Аврамовој жртви налази се и у Курану (XXXVII 101-113), иако није објашњен њен стварни, тајанствени смисао. И када се обистинио претсказани благослов над васељеном, у лицу Господа Исуса Христа, Који је Својом крвљу искупио сав свијет, Мухамед, који је живио шест стотина година послије овог благодатног догађаја, није разумио тајну коју је још прије двије хиљаде година созерцавао његов праотац Авраам. Толико је оштро око духовно, да може да пред-види и на хиљаде година унапријед, и толико је слијепо око чулно, да не примјећује ни оно што се прије њега већ догодило!
И какве велике тајне, или, тачније је рећи, каквог јединственог, насушног блага је лишио Мухамед, из свог незнања, оне који повјерују његовим ријечима више него ли Христовим? – Искупљења, тј. ослобођења од вјечне духовне смрти која нас очекује за гријех Адамов и која нам је пред-знаменована привременом, пролазном тјелесном смрћу! – Страшно је и мислити о том лишавању, тим прије што је оно добровољно и више се ничим не може надокнадити: то није неки „споредни“ догмат, који нема утицаја на нашу судбину, него најнасушнији, најбитнији, на којем је засновано сво наше спасење, и у који нас горко убјеђује усковитлано осјећање наше греховности, које призива помоћ са висине. И каква нелогичност! – Ми у Курану видимо да Мухамед исповиједа пад Адамов у рају, према томе и свог рода људског у првом човјеку, који је добровољно себе предао искушењу ђаволском; међутим, у Курану нема никаквог спаситељног средства за васпостављање палог човјечанства, које је препуштено својим властитим снагама, већ у стању пада, без благодати Божије. Ми опет видимо старозавјетне жртве, које се настављају у новом учењу арапског законодавца, и више не можемо да појмимо њихово значење: зато што нас оне не приводе ка јединственој искупитељној жртви, једном за нас принесеној, и зато што оне мимо Голготе немају никаквог циља! Каквим сузама оплакати такву заблуду, која душе води у погибију?
Крст Христов, који је на земљи највећа похвала и који не узалуд овјенчава чело оних који царују и врхове наших храмова, овај дивни крст Мухамеду се чини бешчашћем: зато што он није умио да постигне сву његову спаситељну славу, и не говори случајно Апостол: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18). Није ли то стварно знамење силе Божије, која се у немоћи врши, према ријечима истог овог Апостола, када је бесрамно оруђе казне послужило за спасење васељене и опет уздигло људе на једном изгубљено достојанство дјеце Божије? Шта је истински славније и достојније Божанства? – То, да су, како претпоставља Мухамед (Куран, глава IV) преварени Јевреји грешком распели непознатог, али Христу наоко сличног човјека, који је према томе због Њега невино пострадао, док је сам Христос, на овакав сраман начин се склањајући од смрти, био узет на небо? – Или то, како нам благовијести Јеванђеље, да је Он стварно био распет, али својевољно, а не против своје воље, јер је Сам о Себи говорио: Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10:18), што је и доказао на дјелу својим васкрсењем; док није, пак, било дошло вријеме да се закоље, а Јевреји хтједоше да га каменују због тога што је исповиједао своје Божанство, Он је прошао кроз њихову гомилу (Јн. 8:57). Да ли је и ово још мало за славу Распетог, што је у сам час Своје смрти сишао, у сили Свог Божанства, у ад, да би извео одатле душе у Њега вјерујућих праотаца, и тродневан васкрсао из гроба? – Тада је тек, дакле, након извршења на земљи свог небеског посланства, а не ради избјегавања смрти, како учи Куран, Он био узет на небо, и скршивши Својом смрћу жалац смрти, узнио се са славом ка Богу Оцу, да би нам ниспослао Духа Светога; и опет ће доћи, овај пут у слави, да суди свијет.
Не пориче овај последњи страшни догађај ни Мухамед, када након своје измишљотине о томе како је Господ наводно избјегао славу крста додаје: „И нема ниједног сљедбеника Књиге (тако је он називао јевреје и хришћане) који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити.“ (Куран, IV 159). Заиста, према ријечима древних пророка, наведеним и у Јеванђељу, погледаће на онога кога прободоше. (Јн. 19:37). Али они који су се занијели другом крајношћу, неразумно сматрајући распеће недостојним Божанства и одбацивши због тога искупљење, умјесто да себе освештају крвљу и водом које су истекле у часу распећа из прободеног ребра Господа нашега и Спаса, – неће ли морати да дају страшни одговор Богу за своју тврдовратост? Шта ће рећи они у дан суда, када на небу угледају ово знамење Сина Човјечијег, крст његов, пред којим ће, по ријечима Самог распетог Господа, проплакати сва племена на земљи (Мт. 24:30), али од којег су се саблазнили они, одбацујући сва спаситељна објављења?
Страшно је пасти у руке Бога живога, – говори Апостол, – кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему (Јев. 10:28-31). А шта ми можемо да видимо? – Безумно урлање јевреја који на смрт предају свога Месију: крв Његова на нас и на дјецу нашу! (Мт. 27:25); и заиста је крв ова тешко легла на њих: још за живота оних који су распели Господа славе бијаше са земљом сравњен њихов преступнички град и сав народ бијаше расијан по лицу земље, да се испуни давно пророчанство Мојсијево, за то што нису послушали истинитог Пророка којег им је подигао Бог (Дј. ап. 3:22). Али зар није исто тако страшно одбацивати искупитељну ову Крв, проливену за сав свијет, која једино може да нас омије од првородног гријеха нашег праоца Адама и избави нас од вјечне смрти, смрћу за нас пострадалог Сина Божијег? И како је одбацити, када Он милосрдно шири своје руке у загрљај, са висине Свога спаситељног крста, и непрестано нас зове: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11:28-30).
Ево, друже мој, шта сам хтио да ти кажем, од вишка срца, како би ти са своје стране могао да предаш то следбеницима Курана који ти се обрате, не из радозналости, него са искреном жељом да спознају истину. А Господ наш Исус Христос, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2:4) боље од наше слабе људске ријечи може објаснити њиховом срцу оно што је неопходно за њихово спасење.

Петербург
20 марта
1848.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *