НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

 

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ
 
ПИСМО IV.
 
Прије него што приступимо објашњењу догмата вјере, не сматрам да је излишно да се упореди, макар само у главним цртама, морално учење Курана са учењем хришћанским, пошто сам ја већ поредио измишљена казивања Курана са истинитим догађајима из Светог Писма. Многи увеличају морално учење Курана и налазе „да оно не уступа јеванђеоском“: ту и нема чему да се чудимо, мада је неприлично такво поређење. Апостол Павле говори како чак и пагани, који немају закон, од природе чине по закону (Рим. 2:11); односно, онај који само слуша глас своје савјести, већ је близу добра, иако нема довољно снаге да га изврши без благодати, која се одозго дарује од Бога људима. Тим прије је Мухамед, који се родио шест вијекова након што се утврдила вјера Христова на Истоку, и који је позајмио своје учење дијелом од јевреја, а дијелом од хришћана, могао имати пред собом чисте изворе из којих је могао да црпи моралне истине, те ако се нечему треба чудити – то је његов самовољни отклон ка другим начелима, у која су га увукли славољубље и чулност.
Он сам неколико пута понавља да је књига његова писана ради потврде Светог Писма, и чак се понекад благонаколоно односи према другим вјероисповијестима: „оне који су вјеровали (тј. муслимане), па и оне који су били јевреји, кршћани и сабијци – оне који су у Аллаха и у онај свијет вјеровали и добра дјела чинили – доиста чека награда од Господара њихова; ничега се они неће бојати и ни за чим неће туговати!“ (Куран, II, 62). Али у сљедећој глави, према чудном противрјечју које се, уосталом, веома често среће у Курану, говори: „А онај који жели неку другу вјеру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на ономе свијету настрадати“ (III, ст. 85), односно, Мухамед прептоставља да су истинити јевреји и хришћани у суштини они који слиједе његово учење; међутим, већ смо видјели како је он сам изокренуо оно што је од њих позајмио, иако заповиједа да се вјерује њиховим књигама.
Из овога је никло чудно мњење међу његовим сљедбеницима, као да се хришћани не користе правим књигама Светог Писма, те да се истинито предање налази у рукама мухамеданаца. Мњење је ово засновано на томе да су они слушали како је у првим вијековима хришћанства било распрострањено неколико лажних књига под именом Јеванђеља од стране јеретика који су то чинили ради своје користи; али они не знају да је у исто то вријеме, на самом почетку, Црква хришћанска разобличила ове лажне књиге, свето чувајући у себи оне које је примила од најближих ученика Господа. Познато је да је Јеванђелиста Јован, који је сам био апостол и који је живио преко стотину година, још за свога живота прочитао и утврдио три Јеванђеља од Матеја, Марка и Луке, написао као допуну њима четврто Јеванђеље, тако да послије овога више не може остати ни најмање сумње у истину ова четири свједочанства Христових савременика.
Без обзира на то, хришћанима су познате све апокрифне књиге које су ширили јеретици и, што је веома карактеристично, изузев два или три случаја, на које сам указао у претходном писму, казивања Курана се разликују чак и од ових, од наше стране неприхваћених списа; а наравно да мухамеданци не могу да нам представе ниједан вјеродостојан текст ових апокрифа који нама није познат, јер су сви они били разобличени давно прије рођења Мухамедовог. Али ево шта још боље може разоткрити истину: Петкоњижје Мојсијево, на које се непрестано позива Мухамед, написано је хиљаду и по година прије Христовог рођења и до тог степена чувано код јевреја, да су у њему избројане не само ријечи, него и слова, тако да никада и никоме није чак ни пало на памет, ни у древна ни у новија времена, да напише апокрифно Петкоњижје; то је тим прије вјеродостојније, што се ове књиге и дан-данас чувају код јевреја, који су према нама непријатељски расположени. На који начин Мухамед није у својим списима сагласан ни са најдревнијим књигама Мојсијевим, и непрестано мијења, по свом нахођењу, то што је освештано временом и непрекинутим предањем?
Међутим, без обзира на такве неправедне појмове о хришћанима и јеврејима, и они, као невјерници, заједно са незнабошцима бивају подвргавани гоњењима, јер Куран заповиједа да се без икакве милости изгони и убије сваки невјерник (IV. 89). Он чак прекоријева оне који се уклањају од борбе: „Прописује вам се борба, мада вам није по вољи!“, кличе он (II. 216); до те је мјере сво његово учење прожето духом рата, а не мира. „Најгора бића код Аллаха су они који поричу, они који неће да вјерују, они с којима ти уговоре склапаш, па они сваки пут, не бојећи се посљедица, крше уговор свој. Ако се у борби с њима сукобиш, тако их разјури да се опамете они који су иза њих. Чим примјетиш вјероломство неког племена, и ти њему исто тако откажи уговор – Аллах уистину не воли вјероломнике. И нека никако не мисле они који не вјерују да ће се спасити; они доиста неће моћи умаћи. И против њих припремите колико год можете снаге и коња за бој, да бисте заплашили Аллахове и ваше непријатеље, и друге осим њих – ви их не познајете, Аллах их зна. Све што на Аллаховом путу потрошите надокнађено ће вам бити, неће вам се неправда учинити. Ако они буду склони миру, буди и ти склон и поуздај се у Аллаха, јер Он, уситину, све чује и све зна. А ако те хтједну преварити – па, теби је доиста довољан Аллах; Он те подржава Својом помоћи“ (Куран VIII. 57-62). Ко говори ове ратоборне ријечи? Судећи по њиховом духу, а и по самом наслову („Плијен“), наравно, неки војсковођа; али не, то је законодавац и родоначелник вјере; али и он, као да сам осјећа непримјереност таквих ратоборних поклича његовом духовном чину, додаје: „Ниједном вјеровјеснику није допуштено да држи сужње док не извојује побједу на Земљи; ви желите пролазна добра овога свијета, а Аллах жели онај свијет. Аллах је силан и мудар“ (ст. 67). Али по самим овим особинама Божијим, ми не можемо повјеровати да су те ријечи биле од Бога!
Не, знамо ми другог Пророка, и сам Мухамед Га зна, јер је покоју ријеч и од Њега позајмио: трску стучену није преломио и жижак тињајући није угасио (Исаија 42:12, Мт. 12:20), управо како су за Њега прорекли пророци који су били прије Њега и Који је, према истим тим пророчанствима, изашавши на висину, заплијенио плијен и подијелио дарове ученицима (Исаија, 67:19), своје ученике, рибаре, начинивши ловцима људи, и не само то, него је и сломио несаломљива врата пакла, срушивши његово царство, и све то само снагом ријечи, додуше – божанствене: зато што је Он био ваистину Бог и човјек који не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9:56). Он у многобошцима, који због сљепила нису знали Бога, није видио гнусне животиње, већ само заблудјеле овце (Јн. 10:16) које је требало довести у овчији тор, и они су са радошћу слушали глас Његов. Он није забрањивао да се моли за њих, како је то заповиједао Мухамед, наводно од имена Божијег, објављујући: „Вјеровјеснику и вјерницима није допуштено да моле опроста за многобошце, макар им били и род најближи, кад им је јасно да ће они становници у Џехеннему бити“ (Куран IX. 113). Не, Он се Сам молио за оне који су Га разапели, са висине искупитељног крста: Оче, опрости им, јер не знају шта раде (Лк. 23:34) јер је ради тога Он и дошао у свијет у образу човјечијем, да би принио Себе у жртву за сво човјечанство; али законодавац арапски није могао да спозна духовну висину овог необичног смирења.
Због тога и постоји такво растојање између заповијести, истински божанствених, датих са висине, заједно са благодатном силом да се оне изврше, и заповијести људских, које се само на први поглед чине високим. Мухамед сматра да је довољно рекао овим ријечима: „Ако хоћете да на неправду узвратите, онда учините то само у оноликој мјери колико вам је учињено; а ако отрпите, то је, доиста, боље за стрпљиве“ (Куран XVI. 126). Али шта нам говори Божанствени наш учитељ? – Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5:44-48). Због строгости, Мухамед хвали Мојсијев закон око за око, зуб за зуб, мада такође заповиједа и руковођење Јеванђељем (Куран. V. 52). Али он сам из њега није усвојио ове божанствене ријечи: Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт. 5:38-40).
Само једну заповијест, о милостињи, са љубављу је прихватио Мухамед, и често о њој говори у Курану, заповиједајући је својим сљедбеницима. Али ако се загледамо у тајне дубине свога срца, неизоставно ћемо признати да је много лакше чинити милостињу, од свог вишка, па чак и од недостатка, и примити туђинца у своју кућу, него ли опростити непријатељу, и то не оном који са оружјем иде против нас, већ оном који нас вријеђа по питањима најосјетљивијим за наше срце. За то је потребно остварити савршену побједу над самим собом и достигнути висину смирења и љубави коју усадити у нас може само Господ Који је пострадао за нас. Онај ко зна до ког је степена Бог смирио Себе да би подигао палог човјека, моћи ће већ, ради те небеске љубави, све да опрости брату, јер имају заједничког Оца на небесима. Ето због чега само и једино Јеванђеље може савршено да препороди човјека, учинивши га чланом породице Христове и чедом Божијим, када, напротив, свако друго учење, које је потекло од људи, иако и даје неко морално образовање, не препорађа човјека савршено, јер га не прожима Духом Божијим. И како оно не усавршава човјека као јединку, исто тако га не образује ни у његовом породичном, друштвеном животу, због исто тако недовољних закона, који наизглед као и да имају неку основу у самој људској природи.
Хоћу да говорим о многоженству, које је испочетка и сам Мухамед оповргавао властитим примјером, будући, за вријеме најватренијих младалачких година, вјеран супруг једине своје жене Кадиже, иако је она била много старија од њега, и које је тако широке руке допустио након њене смрти, када је имао већ четрдесет година и када се сам предао чулности коју је узаконио. Из његовог смо живота видјели да је имао до петнаест жена и да није пропуштао ни најмањи случај, у ратним походима, па чак и на ходочасничким путовањима, да ступа у нове бракове, са изговорима политичке природе; сама смрт његова проузрокована је отровом који је на пиру пробао од женске руке. Нарочите олакшице које је себи дао у својству законодавца и пророка превазилазе сваку могућу мјеру, тако да је био принуђен да се оправдава дозволама које су му наводно даване са висине, да ступа у недозвољене бракове са родицама и чак са женом усвојеног сина; све се то нужно одразило и на његово законодавство.
„О, Мухамеде!, – наводно му је рекао Ангел, -“ О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник.“ (Куран, глава XXXIII, ст. 49 и 50). Према томе, како сам законодавац признаје, чулна наслађивања су му дата као награда за вјеру коју проповиједа, и служе му као неко одличје којим се разликује од остале гомиле муслимана. Са каквим префињеним сладострашћем је описивао он све ове олакшице дате самом себи! „Можеш занемарити оне међу њима које хоћеш и можеш позвати себи ону коју хоћеш, а можеш затражити ону коју си удаљио, ниједно од тога није твој гријех. Најлакше ће тако оне радосне бити и неће се жалостити и тако ће све оним што им ти дајеш задовољне бити – А Аллах зна шта је у срцима вашим; Аллах све зна и благ је“ (ст. 51).
Одвратно је пратити сва ова увијања сладострашћа и женских интрига, о којима се не једном у Курану говори, и које су давале поводе за нове законе са наводним надземаљским поријеклом; само то би било довољно да се разобличи ово лажно послаништво, које је до те мјере запрљано плотским помислима. Тако, напримјер, кад се једна од његових жена увриједила зато што је указао пажњу другој са којом је провео ноћ која је припадала њој, од тога су потекле сурове погрде које су усковитлале пророкову душу. Истог трена, у својству надземаљске поруке, појавила се читава глава у Курану, под насловом „Забрана“ (LXVI), у којој су описане свакојаке женске сплетке и интриге: како једна од жена није сачувала повјерену јој тајну, и како је све то пророк дознао по небеском надахнућу, и како је на то додато „A aко се против њега удружите, – па (срамотно је и писати о томе, али ово су оригиналне ријечи Курана, ст. 4!) Аллах је заштитник његов, и Џибрил, и честити вјерници; најпослије, и сви мелеки (Ангели) ће му на помоћи бити“. Да ли је ово достојно Божанства и чистога свијета Ангелскога? Већ сам почетак ове главе разоткрива чулност којом је сва она прожета: О Вјеровјесниче, зашто себи ускраћујеш оно што ти је Аллах дозволио – у настојању да своје жене задовољиш? А Аллах прашта и самилостан је. Аллах вам је прописао како да своје заклетве искупите; Аллах је ваш Господар, он све зна и мудар је“. И након свег овог спомињања светог имена Божијег, толико хулно и често изговараног узалуд, ради предмета грубе чулности, још увијек има људи који искрено вјерују небеском изасланству њиховог пророка?
До тог степена се помрачила душа Мухамедова, и све му се представљало у чулном виду, да је чак и рајске насладе духовног свијета, којих, према изреци Апостола, око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9), и то је успио да преврати у чулно: „А оне који вјерују и чине добра дјела увешћемо, сигурно, у џеннетске (рајске) баште, кроз које ће ријеке тећи; у њима ће вјечно и заувијек остати, а у њима ће чисте жене имати, и у дебелу хладовину ћемо их увести“ (Куран IV. 57). У глави LVI то је описано још чулније, тако, да је срамно то преписивати (ст. 34-37), и шта? – Ово обећање небеских хурија заварава многе чулне људе, и тјера их да величају достојанство Курана и да у њега слијепо вјерују!
Пошто је Мухамед себи дозволио тако много, и пошто је обећао толико много грубих наслада у будућем животу, наравно, и у овом животу се побринуо да удовољи плотским похотама својих сљедбеника, како би их што чвршће привезао за себе нечистим ланцима. „Жене су ваше њиве ваше, – говори он, – и ви њивама вашим прилазите како хоћете“ (Куран II. 223). Какво недостојно поређење! Погледајмо ипак, шта забрањује, а шта допушта Мухамед у својим брачним уставима: „Забрањују вам се, – говори он (али може ли се чак и помислити на овакав ужас?) – матере ваше, и кћери ваше, и сестре ваше и сестре очева ваших, и сестре матера ваших и братичне ваше, и сестричне ваше, и помајке ваше које су вас дојиле, и сестре ваше по млијеку, и мајке жена ваших, и пасторке ваше које се налазе под вашим окриљем од жена ваших с којима сте имали брачне односе – али ако ви с њима нисте имали брачне односе, онда вам није гријех – и жене ваших рођених синова, и да саставите двије сестре – што је било, било је, Аллах заиста прашта и самилостан је“ (Куран IV. 23). Не долази ли овдје до родоскрнављења? Али ово дозвољава Мухамед, и то у име Божије! Даље он забрањује да се узимају удате жене, осим оних које вјерни заробе, и овоме придодаје: „то су вам Аллахови прописи“ (ст. 24). Али зар се брак робиње разликује од брака слободне, светошћу ланаца? И све ово се издаје и прихвата за ријеч Божију!
Интересантно је, ипак, погледати каквим логичким расуђивањем се руководи Мухамед ради узакоњивања свог овог хаоса, у IV глави Курана, које носи наслов „Жене“. Он на њеном почетку говори: „О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човјека ствара, а од њега и другу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расијао“. Према томе, на почетку стварања, приказује нам се један једини пар, створен руком Божијом и благословен на рађање себи сличних. Зар не проистиче из тога брак хришћански, једнога мужа са једном женом, према ријечи Божијој, реченој првом човјеку, коју је потврдио и Спаситељ наш у Јеванђељу: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело (1 Мој. 2:24; Мт. 19:5). Због тога, није ли многоженство мухамеданаца видљива противрјечност – не само закону Божијем, него и закону природном, који нам је указан и приликом самог стварања човјека, и повраћен у првобитну чистоту у богонадахнутом закону хришћанском? Овдје се може видјети јарка црта разлике између устава људских и устава божанствених. Ако бисмо питали чулну природу човјека, то разрјешење, које је даровао Мухамед ради задовољавања плотске похоте у виду озакоњених бракова, чини се много разумније од строгости јеванђеоске, која не дозвољава, ни под каквим изговором, да се изађе из наизглед тјескобне двојности брачних лица, и сви људи који траже како да угоде својој плоти – тако размишљају; али и у том случају, као и код других, узвишенијих, у потпуности се оправдава истинити закон Божији, у којем је све усмјерено на очишћење и узвисивање духа човјечијег, кроз умртвљавање плоти са страстима и похотама.
Нека најревноснији, али непристрасни мухамеданац завири у свакодневни породични живот својих јединовјераца који су ожењени са по неколико жена, по уставу Курана, и нека их потом упореди са хришћанским: постоји ли, и може ли постојати, мир и сагласност између неколико жена једног те истог мужа, које завидују једна другој, не само у моралном, него чак и у чулном расположењу према њима њиховог заједничког властелина, када чак и Куран критикује такав неред у домаћинству, који је владао унутар породице самог законодавца? А шта рећи још и за многобројне робиње, које преко тога буде завист и самих законитих жена? И какви су плодови овог међусобног, унутрашњег превирања? Потпуно уништење породичне хармоније, гдје нема једнакости природне и хришћанске, између мужа и жене, него само однос господара према њему потчињеном бићу, које се назива законитом женом или наложницом, тамо нема и оне срчане слоге која је заснована на узајамном уважавању оба супруга; а да и не говорим о недостојним свађама и сплеткама између жена, због привлачења к себи чулних страсти њиховог супруга.
А шта рећи о њиховој дјеци, васпитаној на неједнаким правима, у зависности од положаја њихових мајки, и у непрекидној мржњи једних према другим? – Само она која потичу из исте утробе већином бивају сложна између себе, и то доказује да природно увијек побјеђује противприродно; али највеће могуће непријатељство дијели дјецу разних мајки, јер она са млијеком сисају мржњу својих мајки. Сама немогућност да се у јединомислију васпитава таква разнородна породица доводи до тога да равнодушни родитељи настоје да одвоје од себе дјецу и предају их у туђе руке на васпитање, па се она очинском крову враћају савршено туђа; а ако их и васпитавају у кући, каква је могућност да се дјетету дају исправна морална начела усред унутрашњег хаоса раздора који трује породичну свакодневницу готово сваког муслимана?
Може ли се и поредити ово тужно стање са благословеном организацијом породице хришћанске, гдје је муж, будући само глава, а не господар жени, сједињен са њом савезом духовним, који знаменује тајанствени савез Самог Господа нашега са Црквом (Еф. 5:32). Са проласком првог жара љубави остаје међу супрузима њежна дружба, заснована на узајамном уважавању, и плод његов јесте морално васпитање дјеце, тј. образовање њиховог духа и срца до оног степена савршенства, на којем би у свим својим поступцима, а највише у дјелима љубави према ближњем, колико је то могуће у овом животу, наликовали на свога Творца, и до тог наликовања достизали кроз подражавање Онога Ко је на Себи носио заједно и образ човјечији и образ Божији – Господа нашега Исуса Христа. Такво породично благоустројство, засновано на личном духовном образовању човјека, производи и грађанско благостање, јер оно постепено из породице прелази у друштво, из друштва у државу. Али, нажалост, ми не можемо наићи на државно благостање у земљама муслиманским, управо зато што су они лишени поретка друштвеног и породичног.
Осим овог основног разлога, чак и само то, што свако муслиманско друштво жели да се руководи искључиво Кураном као јединственим духовним и грађанским законом, са произвољним и често пристрасним његовим тумачењем својих кадија и мула – само то већ чини препреке за успостављање жељеног поретка; јер сам Куран, иако у себи садржи неке законе, ипак не може представљати њихов потпуно задовољавајући и исрцпан зборник. – Такву искључиву пристрасност према њему подсјећа нас на поступак другог калифа Омара, који је на питање свог војсковође Амруа о томе шта да ради са величанственом Александријском библиотеком одговорио: „Ако она у себи садржи исто што има и у Курану, она је бескорисна, те је према томе треба спалити; а ако садржи противно Курану, онда је тим прије треба спалити“, па је на овај начин у пламену погубљена најдрагоцјенија ризница људских познања, сабирана током мноштва вијекова, у којој је било сакупљено сво учење древних људи. Пресуда ова над образовањем и ученошћу читавог свијета послужила је као камен-темељац и за насљеднике овог калифа; због тога је уобичајена последица ширења Курана увијек било гашење свјетлости науке, са изузетком малог броја њених огранака, и потпуно истребљење умјетности, без обзира на сву вањску славу брзо ширећег се калифата.
Нека такође непристрасни муслиман упореди начин овог ратоборног ширења своје вјере са кротким ширењем хришћанства, и нека каже, положивши руку на срце: које од ово двоје је достојније Божанства? У једном огањ и мач који крше, по заповијести арапског пророка, све који не вјерују његовом Курану; у другом – такође проливање крви, али крви добровољних жртви, које су себе приносиле за исповиједање истине и – чудно дјело! – на костима мученика се гради тврдо здање вјере, које погодује сваком умном развитку, док, напротив овоме, мухамеданска потискује просвјету и сама слаби са опадањем физичке силе својих проповједника. Зар ово не доказује божанствено начело – једне, и људско – друге вјере? Тим прије што, ако се задубимо у догмате обје религије, Мухамедова се, као изум овоземаљски, чини ближа људским појмовима и лакша је за испуњавање својих заповијести. И на који онда начин она која је својственија људима може да се у човјека усели само напрезањем чулне силе, а она која поражава наш разум необичајношћу својих догмата и моралних начела усмјерених ка обуздавању људских страсти – прониче у душу, кроз кротку ријеч убјеђивања и, смиривши прво ум, узноси га потом до највише тачке созерцања која је уопште могућа и доступна на земљи? Није ли и то знамење њене божанствености, испуњење пророчанских ријечи Апостола, који је и сам био један од чудесних њезиних проповједника:
Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом; Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој (1 Кор. 1:27-29; 2:5).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *