НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

 

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ
 
ПИСМО III.
 
Желиш ли да знаш какво високо мишљење је сам Мухамед имао о свом Курану? Задивићеш се његовим изразима, али они се тамо налазе: „Кад би се сви људи и џини удружили да сачине један овакав Кур’ан, они, такав као што је он, не би сачинили, па макар једни другима помагали“ (Куран XVII. 88) Како би придао што већу вјеродостојност овој књизи, он на другом мјесту говори, наводно од лица Божијег: „И заиста је Он (Куран) Објава Господара свјетова. Њега је доставио повјерљиви дух (Џибрил) на твоје срце, да будеш од оних који опомињу на јасном арапском језику. И заиста је он (Куран споменут) у књигама пријашњих (посланика). Зар њима није био доказ (то) што су га знали учењаци Израелићана.“ (Куран, XXVI, 192-197). То би заиста било знамење за Куран; али, напротив, познаваоци Светог Писма могу да посвједоче да нигдје у књигама Старог и Новог Завјета није помињан или наговјештаван Куран. Већ сам ти у претходном писму показао како је неправилно на себе примјенио Мухамед оно што је Господ Исус рекао о Духу Светом Утјешитељу, док је у исто вријеме Свето Писмо је препуно пророчанстава и предзнамења о доласку Христовом.
Самозвани пророк арапски неколико пута у свом Курану помиње како је та књига, према његовим ријечима божанствена, дата као потврда и допуна Петокњижја Мојсијевог и Јеванђеља Христовог, као најсавршенији закон за руководство људима. „О синови Исраилови, – говори он, – вјерујте у оно што објављујем, чиме се потврђује да је истинито оно што ви имате“ (Куран, II, 41). „Реците: „Ми вјерујемо у Аллаха и у оно што се објављује нама, и у оно што је објављено Ибрахиму, и Исмаилу, и Исхаку, и Јакубу, и унуцима, и у оно што је дато Мусау (Мојсију) и Исау (Исусу), и у оно што је дато вјеровјесницима од Господара њихова; ми не правимо разлике међу њима, и ми се само Њему покоравамо“ (II, 136). „Књига Мусаова (Мојсијева) је била путовођа и милост прије њега. А ово је Књига на арапском језику која њу потврђује да би опоменула оне који раде зло и да би обрадовала оне који чине добро“ (XLVI. 12). Много сличних свједочанстава би се могло навести из Курана, али их прећуткујем због дужине писма: из свега овога слиједи да би се морало очекивати да се у Курану понове исте оне истине и догађаји, који се налазе и у Светом Писму, са неким њиховим развијањем и допуњавањем. Напротив – нису само догмати, него су и сами догађаји искривљени у Курану, или су представљени у потпуно другачијем виду. Коме онда вјеровати? Да ли Писму, за које и он сам наређује да се вјерује, или сопственим ријечима Курана, које исто то Писмо побија, по самовољи онога који га себи призива као свједока? Само незнање читалаца може да дозволи превид толиког незнања писца који са оваквом самоувјереношћу смјело указује на Свето Писмо. Тако напримјер, увјеравајући да је свака храна била дата Израиљу, осим оне коју је наводно још прије закона Мојсијевог себи забранио Патријарх Јаков (камиље месо), он узвикује: „донесите Теврат (Петокњижје) па га читајте, ако истину говорите“ (Куран III, 93). Послушајмо вољу Мухамедову, отворимо Петокњижје и ништа ни налик на то нигдје нећемо наћи, тако да се не може ни нагађати на које мјесто у Писму је хтио да укаже Мухамед! Међутим, он се не боји да одмах за овим дода: „Ко измишља лаж на Бога, убраја се у нечастиве“. Поставља се питање – на кога се односи ова страшна ријеч, ако не на оне који искривљују Свето Писмо, надахнуто са висине? На исти овај начин, по свом нахођењу, Мухамед мијења библијске приче о свим пророцима и патријарсима, и упркос томе што их наводи у апсолутно другачијем виду, додаје, наводно од лица Бога: „Ми ти причамо о посланицима разне приче којима ћемо учврстити твоје срце.“ (Куран XI, 120). Али зар код Господа могу да постоје двије, једна другој противрјечне, истине?
Нема потребе да се пролази сав Куран да бисмо се увјерили у непрестано понављане противрјечности са Светим Писмом, на које се он често позива; довољно је погледати прве двије или три главе да бисмо се убиједили у неистинитост наведених свједочанстава, само ако неко жели да сазна истину, а не само да слијепо дозива: „нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!“. Чини се, авај, не само у Божијим дјелима, него и у људским, да ако неко наведе некога као свједока, и ако тај свједок каже нешто друго, а не оно што је овај тврдио, тај који је указао на свједока који му противрјечи бива осуђен и више немају повјерења у њега у следећим његовим исказима. Не би ли исто тако требало поступити и према Курану? Ево, послије прве величанствене главе, коју мухамеданци употребљавају на свакодневној молитви, у заглављу друге читамо: „Крава“. Шта значи овај чудни наслов ове божанствене књиге и на чему је он утемељен? – Опет на неистинитој причи о крави коју је Мојсије назначио за жртву: ту се наводи читава бесједа законодавца са народом, која је веома чудна и које уопште нема у Светом Писму; чак и сам разлог приношења жртве је измишљен у Курану. Треба само завирити у књигу Бројева (19. главу) како бисмо се убиједили до које мјере Мухамед одступа од иситне. Мојсије заповиједа да се ради очишћења нечистоте у синовима Израиљевих закоље јуница риђа изван стана и крвљу њезином пошкропе седам пута пред вратима скиније свједочанства; затим да се потпуно спали ова жртва, а њен пепео сачува на чистом мјесту, да би, преливши преко ње воду, шкропили њоме оне којима треба очишћење. У Курану, пак, Мојсије именом Божијим заповиједа да се закоље крава и народ га пита: „да то није шала?“ Мојсије одговара: „нека ме Бог избави да ме не уброје у безумнике“. Тада га Израиљци опет испитују о годинама, длаци и особинама те краве, и са тешкоћом се саглашавају да принесу такву жртву. На крају, Мојсије заповиједа, као одмазду за убиство, да се мртвац удари једним од удова те краве и говори: „тако Бог васкрсава мртве и твори чудеса пред очима вашим“. Одакле је све ово извучено? Каснији тумачи Курана овим поводом су саставили читаву приповијест, основану – не зна се на каквом предању: о убиству богатог јевреја које је откривено приликом клања риђе краве која је за велику цијену била купљена од младића-сирочета, по претсказању Ангела. Види се да Мухамед није пио из чистог извора Светог Писма, него из неких народом искривљених тумачења и легенди, од јеврејских племена која су живјела међу Арапима и дјелимично позаборављала своју вјеру.
Међутим, друга глава, која носи наслов „Крава“, јесте једна од основних у Курану, јер се она тиче не само иначе мало важне старозавјетне жртве, него се у њој, на исти неодговоран и искрзан начин, помињу и други изузетно важни догађаји из Библије; то доказује на какав је несавршен начин састављена књига законодавца арапског, сабрана по листовима након његове смрти, и никада у себи не садржавајући ништа цјеловито, иако она до дан-данас служи као једини закон, и духовни и грађански, за све његове сљедбенике. Она је само препуна необичне поезије, и они ово човјечије надахнуће доживљавају као божанствено. Проучимо у њој мало детаљније опис стварања човјека (Куран, II, ст. 30-36). Господ бесједује са Ангелима, обавјештавајући их да ће да постави начелника на земљи, и одговара на њихове примједбе, боље рећи – приговарања: „Ја знам оно што ви не знате“, зато што Ангели приказују Богу будуће крвопролиће међу људима, умјесто химни које је сво вријеме слушао од хора духова. Послије тога Бог, назвавши за Адама имена свих животиња, испитује Ангеле: могу ли они да кажу њихова имена? И тјера Адама да им он каже ову тајну. Он заповиједа Ангелима да се поклоне човјеку; али Иблис, или Сатана, одриче се, због гордости, и као што је речено на другом мјесту у Курану (гл. XV, ст. 30-35), бивши проклет, моли поштеду за себе до дана васкрсења људи, и говори у лице Господу да ће, као што је Он њега преварио, и он (тј. ђаво) правити клопке људима, изузев изабраним. Одакле је Мухамед могао да позајми сву ову апсурдну причу?
Како је, насупрот овоме, све величанствено у Библији: Бог се савјетује Сам са Собом, о стварању човјека, знаменујући тиме тајну Свете Тројице у јединству суштаства Својега, која се разоткрива и у самом дјелу стварања: јер, као што је написано у Мојсијевој Књизи Постања, Бог све ствара Ријечју Својом и Дух Божији се носи над безданом. Умјесто чудновате измишљотине Курана о испитивању Ангела поводом именовања животиња, Мојсије, који је боље познао назначење човјека, створеног по образу Божијем, говори да је сам Адам назвао сваку од њих по имену. Приповијест о греховном паду наших праотаца у рају два пута се понавља, у II и VII глави Курана, и оба пута искривљено. Мухамед такође прича о забрани да се окуша неки плод, али не именује дрво, о томе како је човјека преварио ђаво, о стиду голотиње након пада, о изгнанству из раја и о будућем непријатељству човјека и ђавола; али и овдје је допуштено одступање од истине и није спозната пророчка сила ријечи Божијих о долазећем Искупитељу. У књизи Мојсијевој: ђаво обмањује жену, као слабију, и обећава да ће људи бити као богови ако пробају плод дрвета познања добра и зла (1 Мој. 3:6). У Курану, пак, ђаво обмањује обоје заједно, обећавајући им само да ће они постати Ангели, иако је мало прије тога у тексту Курана написано да је човјек постављен изнад Ангела, јер је и ђаво наводно пао зато што није хтио да му се поклони, и хвалио се у лице Господу да ће прогонити његову творевину до посљедњег суда. А какву ће заштиту против њега имати човјек и какве су посљедице његовог пада и протјеривања из раја? – У књизи Постања то је објашњено: смрт је посљедица гријеха, труд и болести јој претходе; али у исто то вријеме је човјеку обећано да ће сјеме жене, то јест онај који се од ње роди, Господ Исус Христос, скршити главу змије, тј. ђавола (1 Мој. 3:15). Код Мухамеда, пак, записан је само дио пророчанства, о непријатељству човјека и ђавола, али он није појмио радосно обећање о долазећем Искупитељу, као што није могао појмити ни у чему се састојао пад човјеков; а без пада какво се искупљење може очекивати? Због тога је тако туђе Божанствено лице Искупитеља у образу човјечијем, и он се непрестано устремљује против њега у свом Курану.
Ја сам већ указао на ову главну, основну погрешку против оне истине хришћанства, на којој је утемељено сво наше учење. Треба ли помињати остале својевољне приче из исте главе Курана, које иду против стварних ријечи Светог Писма: напримјер, о томе како се у Мојсијево вријеме васкрсавају мртви (ст. 56), о претварању оних који су нарушили суботу у мајмуне (ст. 65) и друге? Треба ли говорити о Аврааму, како он моли Бога да му покаже Своју силу тако што ће васкрснути птице које је он расјекао ради жртве (ст. 260), и о сличним измишљотинама о осталим патријарсима? Сва предања су испретурана и изврнута, једно те исто се о истим лицима понавља на разним мјестима, уз често позивање на Петкоњижје Мојсијево, које, авај, никако не може да потврди ријечи Курана, иако Мухамед критикује саме јевреје због незнања, те да наводно они, а не он, замјењују истину бајкама (ст. 73).
Навешћу још као примјер дирљиву причу о Јосифу, која је позната свим хришћанима, по књизи Мојсијевој, а заузима читаву XII главу у Курану, гдје се пак много тога драстично разликује од много древнијег казивања Библије. Како објаснити ову промјену? И какав је томе могао бити разлог, ако не незнање и навикнутост на својевољне измишљотине, тим прије што је већи дио ове приповијести Мухамед преузео, готово дословце, из Библије (1 Мој. 38-46). Почетак је веома сличан, што се тиче Јосифових снова и тога да су га браћа продала; али целомудрије Јосифово у односу на Пентефријеву жену је изгубило сво достојанство у Курану, јер је он тамо већ спреман да се сагласи на гријех, када га изненада задржава неко знамење, очева сјенка, као што говоре тумачи Курана. Пентефрије затиче Јосифа на вратима своје спаваће собе и када жена клевеће на Јосифа, царедворчеви другови сазнају истину на основу питања да ли је младићева хаљина била поцијепана сприједа или одострага. Пентефријева жена, да би се оправдала пред својим другарицама, зове их на трпезу за којом служи Јосиф, и све бивају тако опчињене његовом љепотом, да су, загледане у младића, порезале себи прсте: каква бајка! Пентефрије, убијеђен у невиност Јосифову, на почетку моли Јосифа да никоме не прича о срамоти његове жене, да би га потом, без икаквог разлога, бацио у тамницу гдје, према ријечима Курана, он проповиједа јединство Божије и разобличава идолопоклоничку вјеру својих сапатника у затвору.
Објашњење мљекаровог и пекаровог сна је слично библијском, исто као и Јосифово тумачење фараоновог сна; али њега не зову прво код цара, него тек ослобођени мљекар служи као посредник међу њима, што је опет несагласно са Библијом. Јосиф поручује да се Фараону каже да је он рекао да се египћанке упитају због чега су на пиру Пентефријеве жене порезале себи прсте (питање апсолутно неумјесно, јер је кривац за то била његова љепота), и то присиљава виновну супругу да открије истину, која је већ одавно била позната њеном мужу. Прича о Јосифовој браћи, која су дошла у Египат да купе хљеб, о томе како им је било заповијеђено да доведу најмлађег Вениамина и о чаши која је нађена у његовој врећи – сагласна је са Мојсијем; али и ту се појављује додатак: Јосиф, наводно, заједно са браћом оцу шаље и своју одјећу, како би овај прогледао када је стави на своје очи; али у то вријеме Јаков још није био слијеп и никада није био исцијељен синовом одјећом. Затим Јосиф поставља оца својега и мајку на високе столице, и они падају ничице пред њим, чиме се обистињује њихов давнашњи сан о томе како су се њему поклонили сунце, мјесец и звијезде. Али овога нема у Библији, и то би било потпуно неспојиво са Јосифовом скромношћу; уз то, познато је, према казивању Мојсијевом, да је Јосифова мајка, Рахиља, већ давно била покојна, послије порођаја најмлађег његовог брата Вениамина. Тако се на сваком кораку разобличавају незнање и измишљотине, чак и на мјестима гдје по историјском садржају није било разлога да се измишља; види се да је сам Мухамед слушао нетачно испричано казивање Мојсијево, са бајколиким арапским додацима. Међутим, он се не боји да их представи као откровење Божије и Ангел кобајаги говори њему, од лица Господњег: „То су вијести невиђених (догађаја). Ми ти их (Мухамеде) објављујемо. Ти ниси био код њих (па да би знао) када су одлучивали о својој ствари, а они који су сплеткарили (о Јусуфу – Јосифу). Већина људи нису вјерници, макар ти то желио. Ти од њих не тражиш никакве награде за то (што их упућујеш). Он (Куран) је само опомена свјетовима. Колико (много) има доказа на небесима и на земљи крај којих пролазе, а они од њих окрећу (главе и не размишљају). Већина њих не вјерују Аллаха, него Му приписују другове.“ (Куран, XII, 102, 105).
Довољно је било обличења старог Завјета против измишљотина Курана; обратимо се Новом, односно Јеванђељу, којем он такође заповиједа да се вјерује, мада и њега такође изопачује. Послије друге главе Курана, „Крава“, трећа носи наслов „Породица Имранова“. Какво је то име? Мухамед је смислио да тако назове родитеља Пресвете Дјеве, али он га је замијенио са Мојсијевим оцем, који се заиста звао Амрам; име, пак, родитеља Дјевиног било је Јоаким. Да ли је опростива оваква грешка? Ипак, ова глава почиње веома громогласно: „Елиф. Лам. Мим. Аллах је (један). нема Бога осим Њега, (који) вјечно живи и влада (свим створењима). Објавио ти је Књигу с Истином, потврђујући оно што је прије (објављено). Прије је објавио Теврат (Петокњижје) и Инџил (Јеванђеља) као упуту људима, а објавио је и Фуркан (књигу одличја)“. Погледајмо онда шта она каже о кћери Имрановој, у чијем се имену пророк већ отклонио од истине? – Почетак приповијести узет је из такозваног првог Јеванђеља Јаковљевог, које Црква није признала, иако се нека од предања која су тамо изложена признају за вјеродостојна. Даље иде претсказање Ангела Захарији о рођењу Јована (у Курану Јахије), позајмљено из Лукиновг Јеванђеља; али тамо је речено да ће Захарија остати нијем док му се не роди син, а код Мухамеда је дат само тродневни рок невољном тиховању: тако да испада да је исти тај Ангел који је ово испричао Мухамеду – противрјечио сам себи!? Исто тако, нетачно је у Курану описана и благовијест Пречистој Дјеви.
Мухамед поново за свог свједока призива откровење Божије, и посланик са неба наводно му говори: „ми ћемо теби открити незнане тајне“, иако је та тајна већ обзнањена и записана у Јеванђељу, шест стотина година прије Мухамеда. Ангели, а не Архангел Гаврило, према ријечима овог наводног новог отрковења, рекоше Дјеви (Куран, III 45-47): „Када су мелеки (ангели) рекли (Мерјеми – Марији): „О, Мерјемо, Бог ти шаље радосну вијест с једном ријечју, (а то је) да му је (име) Месих Иса (Исус Христос), син Мерјемин, угледан (и) на овом и на будућем свијету, и (биће) од људи блиских (Богу). И разговараће (Иса) с људима (кад буде) у колијевци и као одрастао човјек, (а биће) од најбољих људи.“ Рече (Мерјема): „Мој Господару! Како ћу ја имати дијете, а (ниједан) ме човјек није ни дохватио“ Рече (Бог): Тако (ће то бити). Аллах ствара шта хоће. Када нешто одлучи, само му рекне: „Буди!“ и оно буде“. (То су искривљене ријечи Јеванђелисте Луке: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (гл. 1, 35). Даље у Курану Ангели говоре: „И Бог ће га подучити Књизи, мудрости, Теврату (Петокњижју) и Инджилу (Јеванђељу). (И послаће га) као посланика Израелићанима (којима ће рећи): „Донесох вам један знак од вашега Господара. Направићу вам од блата нешто као птицу, и дунућу у то па ће постати птица, с Божјом дозволом (узето из јеретичког казивања, које је Црква одбацила, о дјетињству Христовом). Излијечићу слијепа и губава и оживљаваћу мртве, вољом Аллаховом, казиваћу вам шта једете и шта у домовима својим гомилате (какав апсурд, послије толико великих чудеса!). То ће, уистину, бити доказ за вас, ако прави вјерници будете, и да потврдим истинитост Теврата, објављеног прије мене“ итд. Исус је ускоро примјетио невјерје јудеја и узвикнуо: „Који ће бити помагачи моји на Аллаховом путу? – Ми, рекоше ученици, ми ћемо бити помагачи Аллахове вјере, ми у Аллаха вјерујемо, а ти буди свједок да смо ми послушни Њему. Господару, ми у оно што Ти објављујеш вјерујемо и ми посланика слиједимо, зато нас упиши међу вјернике“ (Куран, III, ст. 45-53). И тако дакле, од Апостола стиже помоћ Господу, а не од Господа Његовим ученицима!
„И невјерници (јудејци) почеше, – наставља Мухамед, – смишљати сплетке, али их је Аллах отклонио, јер Он то умије најбоље“ (III. 54). Међутим, приличи ли Богу таква ратоборност? Овдје опет почиње да говори сам Господ умјесто Мухамеда, јер је и иначе све измијешано у Курану, и лица и предања, судећи по његовим случајним и непредвидивим узлетима маште; ове ријечи су упућене Христу: „О Иса, Ја ћу те усмртити, и уздигнути Себи и спасити те од оних који не вјерују, и поставићу оне који тебе слиједе изнад оних који не вјерују до Судњега дана“ (ст. 55). Према томе, ево, Мухамед као да овдје признаје, иако нехотице, смрт Христову прије Његовог вазнесења, док, насупрот томе, на другом мјесту у Курану он тврди како је наводно на крсту разапет био човјек који је само личио на Христа, зато што је он, не спознавши сву висину смирења Христовог, сматрао за бешчашће крст, који је постао слава васељене. Јер, говори он, „зато што су завјет прекршили и што у Аллахове доказе нису повјеровали, што су ни криве ни дужне вјеровјеснике убијали и што су говорили: „Наша су срца окорјела“ – Аллах им је, због невјеровања, њихова срца запечатио, па их је само мало вјеровало – и због невјеровања њихова и због изношења тешких клевета против Мерјеме, и због ријечи њихових: „Ми смо убили Месиха, Исаа, сина Мерјемина, Аллахова посланика!“ А нису га ни убили ни распели, већ им се причинило. Они који су се о њему у мишљењу разилазили, они су сами о томе у сумњи били; о томе нису ништа поуздано знали, само су нагађали; а сигурно је да га нису убили, већ га је Аллах уздигао Себи. А Аллах је силан и мудар. И нема ниједног сљедбеника Књиге који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити.“ (Куран IV. 155-159). Дрско закључује Мухамед, послије благовијесних ријечи Ангелских о рођењу Христовом од Дјеве: „Исаов (Исусов) је случај у Аллаха исти као и случај Адемов: од земље га је створио, а затим рекао: „Буди!“ – и он би. Истина је од Господара твога, зато не сумњај!“ (III. 59-60).
Тако слијепо унижава Мухамед Божанство Христово, поредећи Господа са Адамом, којем је заиста био раван само по човјечанству. Али нека нам Мухамед објасни ради чега ће толико необична знамења приликом рођења обичног човјека, када је послије њега био потребан још један пророк, то јест сам Мухамед, наводно претсказани? И на каквом основу вјеровати њему, ако он сам уништава сва древна пророчанства о Христу? Већ смо видјели како се он осмјелио да искривљеним тумачењем на себе примјени оно што је Господ рекао о Утјешитељу, Духу Истине. А овдје, одмах након хулних ријечи против Божанства Христовог, исто толико дрско на себе примјењује пророчанство Мојсијево о долазећем Месији, наводећи само дио његових ријечи, али не показујући када и ко их је казао. Мојсије је у књизи Поновољени закони опраштајући се са народом Израиља рекао: „другога пророка ће вам уздићи Господ, као и мене, тога послушајте у свему што год вам буде говорио, свака душа која не послуша тог пророка биће истријебљена из народа“ (2 Мој. 18:15-18). И након васкрсења Христовог, када су се већ обистинила сва обећана знамења над Христом, Апостол Петар, у књизи Дјела Апостолска (глава 3) отворено указује на Христа као на претсказаног и већ дошавшег пророка. Али Мухамед, након 600 година, жели да присвоји себи права Христова, као што је себи присвојио и лице Духа Светога, и зато у истој тој глави Курана (III. 81-82) говори: „Аллах је од сваког вјеровјесника коме је Књигу објавио и знање дао – обавезу узео: „Кад вам, послије, дође посланик који ће потврдити да је истина оно што имате, хоћете ли му сигурно повјеровати и сигурно га помагати? Да ли пристајете и прихватате да се на то Мени обавежете?“ – они су одговарали: „Пристајемо!“ – „Будите, онда, свједоци“ – рекао би он – „а и Ја ћу се с вама свједочити. А они који и послије тога главе окрену, они су доиста невјерници“. Није ли ужасно овакво лажно свједочење?
У XIX глави Курана Мухамед опет понавља јеванђеоску приповијест о рађању Претече и благовијести Пречисте Дјеве, али другим ријечима, са измјенама које противрјече његовим претходним казивањима и на крају додаје много измишљотина, које је тешко и срамотно чак и помињати. У III глави Курана Ангели су, у множини, благовијестили Дјеви, а овдје Бог шаље Духа у савршеном обличју људском, који се изненада појављује пред њом, која се у „источном дијелу куће заклонила, и један застор узела да се од укућана заклони“, „А ја сам управо изасланик Господара твога, – рече он, – да ти поклоним дјечака чиста!“ (XIX. 19), јер, по мишљењу мухамеданаца, Дух Свети и Архангел Михаило јесу једно те исто: тако мало они разумију тајне хришћанске, које дрзавају да осуђују! Ријечи Пречисте Дјеве и одговори Ангела разликују се од претходно наведених у Курану, који су били ближи јеванђеоским, а у тако високим предметима, мијењати ријечи значи исто што и измишљати. Даље, на супрот Светом Писму и чак и здравом смислу, Пречисту Дјеву сустижу порођајне муке, и она призива Бога да јој да смрт, као да је непорочно зачето у њезиној утроби, од Духа Светога, могло да је приликом порођаја подвргне уобичајеним мукама којима су подвргнуте жене које у гријеху рађају у гријеху зачету дјецу? – Због чега би се онда допустило натприродно зачеће од Духа? Према ријечима Курана, страдалница је као утјеху зачула глас новорођенчета како јој заповиједа да утоли глад и жеђ плодовима палме коју је стресла и водом из извора који се појавио под њеним ногама, јер је она, према помијешаним арапским предањима, побјегла у пустињу, да би тајно родила. – Одакле је могао да позајми такве измишљотине писац Курана, који их је прогласио за истините?
Он затим приказује Пречисту Дјеву како се враћа са чудесним Младенцем у своју породицу, која је са дивљењем испитује о новорођенчету и, ко зна зашто, назива је Ароновом сестром. Мухамед је заборавио да је она измољена молитвом од неплодне, и овога пута је помијешао са Маријамијом, сестром првосвештеника јудејског, као што се њему често дешава са именима и лицима. Марија онима који је питају каже да питају младенца, и новорођенче им одговара: „Ја сам Аллахов роб“ – рече оно, – „мени ће он Књигу дати и вјеровјесником ме учинити, и учиниће ме, гдје год будем, благословеним““. То је искривљена прича древног пророчанства, датог Аврааму, да ће у његовом сјемену бити благословени сви народи (1 Мој. 22:18). „И нека је мир нада мном на дан када сам се родио и на дан када будем умро и на дан када будем из мртвих устајао!“. Свим овим измишљеним реченицама Мухамед, који их није нигдје могао прочитати, јер их у Писму нема, придодаје своју уобичајену хулу, утемељену на дубоком непознавању тајни Божијих: „Незамисливо је да Аллах има дијете, хваљен нека је Он!“ (Куран XIX 31-35), као да хришћани признају Бога Сведржитеља да има дјецу у људском смислу!
Али ево још један поражавајући примјер измишљотина Мухамедових, који безобзирно себе поставља на исту раван са највећим пророцима Божијим и описује на који ће начин Бог у посљедњи дан сабрати изасланике које је послао, између осталих и њега, да би од њих тражио извјештај о успјеху њихове проповиједи. Овдје он присаједињује сљедећу измишљотину, којом вјероватно мисли да замијени јеванђеоско казивање о Тајној вечери, која превазилази његове чулне појмове: „А када ученици рекоше: „О Иса, сине Мерјемин, може ли нам Господар твој трпезу с неба спустити?“ – он рече: „Бојте се Аллаха ако сте вјерници! „Ми желимо“ – рекоше они – „да с ње једемо и да наша срца буду смирена и да се увјеримо да си нам истину говорио, и да о њој будемо свједоци. Иса, син Мерјемин, рече: „О Аллаху, Господару наш, спусти нам с неба трпезу да нам буде благдан, и првима од нас и онима каснијим, и чудо Твоје, и нахрани нас, а Ти си хранитељ најбољи!“ – „Ја ћу вам је спустити“ – рече Аллах – „али ћу оне међу вама који и послије не буду вјеровали казнити казном каквом никога на свијету нећу казнити.“ А када Аллах рекне: „О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: ‘Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Аллаха!“ – он ће рећи: „Хваљен нека си Ти! Мени није приличило да говорим оно што немам право. Ако сам ја то говорио, Ти то већ знаш; Ти знаш шта ја знам, а ја не знам шта Ти знаш; Само Ти једини све што је скривено знаш. Ја сам им само оно говорио што си ми Ти наредио: „Клањајте се Аллаху, и моме и своме Господару!’ И ја сам над њима бдио док сам међу њима био, а кад си ми Ти душу узео, Ти си их једини надзирао; Ти над свим бдиш. Ако их казниш, робови су Твоји, а ако им опростиш, силан и мудар си ти.“ (Куран V, 112-118).
Може ли се измишљати са већом самоувјереношћу? – Како је мало разумио Мухамед – шта је био Господ наш Исус Христос, када Му ставља у уста такве ријечи и изједначава Га са смртном по плоти Његовом мајком! Међутим, на основу ових лажних свједочанстава, сљедбеници Курана мисле да ми поштујемо као Божанство пречисту Мајку Господа: јер, по сљепилу свог учитеља, не могу да разликују божанственост од човјечанства, па према томе и не могу да укажу потребну славу истинитом Сину божијем и Богу. Нико не зна Сина осим Оца (Мт. 11:27), говори Спаситељ наш, и да не бисмо помислили да Бога могу да спознају људи без Његовог посредништва, додаје: нити Оца зна ико осим Сина, и коме Син хоће да открије. О овом божанственом откровењу, Сина у Оцу и Оца у Сину, писаћу ти у сљедећим писмима, колико је то људским ријечима могуће објаснити, на основу свештеног откровења, од Самог Бога нама откривеном.
Али прије тога, као закључак овог писма, питам те: може ли се вјеровати Мухамеду, послије свих ових измишљотина, којима Куран сам себе разобличава, кроз провјеру и поређење са Светим Писмом, мада га он и признаје за богонадахнуту књигу? Прост здрав разум довољно говори да ако се Мухамед позива на Јеванђеље, које су писала, шест стотина година прије њега, четири непристрасна свједока, и на Петокњижје Мојсијево, писано прије 2000 година: треба или прихватити као истинито свједочанство ове књиге и, упоредивши их са оним што је из њих извучено у Курану, одбацити ону књигу која их је искривила, или тражити нове књиге Мојсијеве и Јеванђеоске, које, авај, мухамеданци не могу да нам пруже; а и како их створити након неколико хиљада година, и како присилити некога да у то вјерује – не само хришћане, него чак и јевреје, који су свето чували код себе књиге Мојсијеве од самог почетка? Због тога човјек, прожет истинама Светог Писма, са ужасом чита измишљотине Курана, без обзира на сву поетичност његових казивања, и мора подсјетити мухамеданце на властите ријечи самог Мухамеда: „Реци: донесите Теврат па га читајте, ако истину говорите! А они који и послије тога износе лажи о Аллаху, они су доиста насилници.“ (Куран III, 93-94).
24. децембра 1847 године
Сергијева пустиња

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *