НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

 

ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ
 
ПИСМО I.
 
Ти си ме тако убједљиво молио, љубљени мој друже, да ти напишем о превасходству хришћанске вјере над мухамеданством; ти си ми тако живо приказао твој незгодан положај када се у друштву мухамеданаца којима командујеш заподјене дискусија о вјери, да сам се ја напокон одлучио да удовољим твојој жељи, али сам једно вријеме одлагао њено испуњење. И ево данас, само што сам се вратио са јутарње службе на Врбице, са радосном гранчицом палме у рукама, пред вратима ме је дочекао официр – Татарин којег си послао и у твоје име ме питао да ли има неко писмо за тебе. Признајем, ја сам то доживио као знак с висине и, не губећи ни једне минуте, сјео да ти пишем. Нека ти, помислих, твој посланик, не знајући сам шта му је повјерено, донесе прво писмо о предмету који се тиче његовог властитог спасења.
Нека Господ, Који свим људима жели да се спасу и у разум истине приђу, дарује да и ова чеда Аврамова, по Измаилу и Агари, познају на концу – Ко је уистину био Син Давида и Авраама, Којег они сами признају за великог пророка! Нека и они једном, опонашајући дјецу јеврејску, заједно са нама запјевају: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини! (Мт. 21:9). И Он, Којем, без обзира на Његово земаљско смирење, хорови ангелски непрестано пјевају: „осана!“, Он ће сићи, по непобитном Његовом обећању, ка онима који Га зову у име Господње, само ако буду спремни да Га прихвате са отвореним срцем, сићи ће и настанити се код њих са Оцем Својим небеским! (Јн. 14:23). У тај дан, као што је некада говорио Он ученицима Својим на посљедњој вечери са њима, у тај дан, од прекомјерне своје радости, неће Га више ни за шта питати (Јн. 16:23), то јест, неће радознало испитивати: да ли је стварно Он – Син Божији? Него ће, добивши у свом срцу изобилно изливеног Духа Божијег, сами осјетити да су дјеца Божија и појмити да је само Бог, тијесно се сјединивши са нама, могао узвисити људе до толико блаженог њиховог усиновљења.
О, какав ће то тренутак бити, друже мој, ако се икада деси! Бојим се само да ми хришћани, гријесима својим, који саблажњавају нашу браћу, сами не правимо препреке њиховој душевној користи! Молићемо се да Господ употријеби, макар и недостојна оруђа, за њихово спасење; јер Он најбоље зна какву ће из свакога извући корист. А ми ћемо, са дјетињим смирењем и без икаквог уздизања, ништа не приписујући своме ситном разуму, само испричати један другом оно што нам лежи на срцу, и ја ћу, памтећи питања која сам слушао од тебе, настојати, према свом разумијевању, да им удовољим, ослањајући се на истине вјере.
Тешку си ми, ипак, обавезу задао, љубљени друже, тешку не толико што се тиче суштине предмета, зато што нећу од себе и нећу своје излагати у писмима теби, колико у односу на оне којих се предмет тиче: јер ствар се дотиче вјеровања блиског њиховом срцу, а не бих хтио да их повриједим – не само ријечју, него чак ни за њих непријатном мишљу. Ја бих хтио да ме они разумију и увјере се да ме само искрена љубав према њима покреће да говорим, упркос мојој властитој жељи, иако савршено у складу са мојим осјећањима; а чиста љубав – може ли кога повриједити? Ако ја стојим на ивици амбиса и ако ме неко снажном руком одгурне одатле, могу ли ја то сматрати неприличним? Или, ако неко ко зна да се у чаши слатког вина крије отров избије ту чашу из моје руке – зар ћу то сматрати дрскошћу? А ако се према томе у случајевима који се тичу спасавања пролазног овоземаљског живота такво упозорење прихвата са благодарношћу, – може ли се негодовати на човјека који се брине о спасењу ближњега свог, на сву вјечност? А када сам истински убијеђен, као што ме у томе увјерава Свето Писмо, да нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дј. Ап. 4:12) осим благословеног имена Господа нашега Исуса Христа, и да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Флб. 2:10-11), зар на мени не лежи свештена обавеза, и зар није дуг савјести сваког вјерника да упозна са овим спаситељним именом оне који у њ не вјерују из незнања?
Слушам, не без страха, тужна размишљања неких људи из образованог свијета: „Срамота је мијењати вјеру отаца! У свакој вјери је могуће спасити се; нека свако слиједи ону у којој се родио и не срамоти себе непостојаношћу!“ Како тако може? Како може бити једно те исто – бити хришћанин, јевреј или мухамеданац? И то дрзавају да говоре људи на које је стављен печат имена Христовог, који су искупљени Његовом Крвљу, који се користе плодовима Његовог благодатног васкрсења! Али зар је једно те исто – вјеровати у Христа као у Бога (јер само на овом неопходном услову је засновано наше спасење), или, заборавивши ову основну истину, признавати Христа само за човјека, мада и пророка, као што расуђују о Њему мухамеданци? Или и још, што је ужасно и изговорити, хулити на Њега као јевреји, чији су Га преци распели? Зар овакво страшно размишљање не разобличава савршено одсуство вјере, или савршено незнање онога у шта би требало вјеровати? А како другачије усагласити, у образованом уму, такве противрјечности, од којих се човјек, чим их постави једне поред других, са ужасом удаљава? Према томе, може ли хришћанин, ако има трунку савјести, себе називати овим свештеним именом, ако говори да се мирне душе може остати у закону Мухамедовом, без познања свјетлости Христове? А да ли хришћанин, који дубоко вјерује да је немогуће спасити се иначе осим кроз ову вјеру у Христа, може ли он мирне савјести да остане равнодушан према невјерју других? Зар не треба он да настоји да убиједи мухамеданце, не само у морална начела, која ником нису страна, него у најкорјенитију истину, која служи као темељ за све остале, у Божанственост Господа нашега Исуса Христа?!
Али на који начин? – Теби ће се учинити чудним мој одговор: тако што ће прије тога постати искрени мухамеданац! Исто као што ни јевреја није могуће другачије обратити ка свјетлости Христовој, прије него што не постане истинити Израиљац, и пажљиво испита све оно што се у књигама пророка говори о обећаном Месији, јер: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени (Јн. 5:39).
И заиста, ја сам видио да се један учени јеврејски рабин управо на тај начин обратио. А шта са своје стране треба да уради мухамеданац да би се обратио? – Да изучи Куран и послије тога га упореди са истинама Старог и Новог Завјета из којих је Мухамед црпио своје изреке, како би установио да ли је он вјерно предао оно о чему је слушао од других, и на основу тога хладнокрвно просуди – до ког степена се може вјеровати Мухамеду и у његовим властитим ријечима? За то вријеме, строго испуњавање моралних правила Курана, у којима има и много тога корисног, припремиће човјека за прихватање виших истина, и моралних и догматских.
Било би ми веома драго да моја писма дођу до уха и срца мухамеданаца који су по свом образовању једнаки Русима, по свему осим по хришћанству. Њихово духовно стање мене много више боли него што је то случај са њиховом сабраћом која, не размишљајући о својим осјећањима, у дубини свог незнања умију само да узвикују „нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!“, али зато строго испуњавају његове заповијести. Ако према ријечима Апостола Павла незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону (Рим. 2:14), лако може да се деси да свуда дејствујућа благодат Божија, раније или касније, пробуди њихову савјест, а смирено њихово послушање, макар и слијепо, припремиће срце за још брже послушање оној свијетлој истини, без које нема спасења и која ће пред њима јасно стати у дан када Бог кроз Исуса Христа буде судио сва тајна дјела људска (Рим. 6:16) и када ће се, по Његовом властитом увјеравању, показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24:30). Али они који су се окористили плодовима образовања само да би одступили од властитог предања и под маском свјетског образовања из обје вјере подједнако пренебрегавају оно што им није по укусу и мислима, они који на такав начин пливају по бурном мору страсти, далеко од обје обале, на трошном чамчићу самоувјерености и слијепе равнодушности – каквог другог пристаништа они могу да се докопају, ако не пакла? За њих се помолимо, друже мој, њима са обале пружимо спасилачку руку, ради нашег сопственог спасења, и ако се барем један од њих обрати ка истини, биће о њему радост на небу, као и на земљи, према ријечима Господњим: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем (Лк. 15:7).
 
Тифлис, 16. марта 1847. године
 
 

 
 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *