NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

I

O ŽIVOTU U MOLITVI
 
Šta je molitva? U čemu je njena suština? Kako se ona može naučiti? Šta doživljava duša onoga koji se moli?
Sva ova pitanja treba stalno da zanimaju srce i um svake verujuće duše, budući da u molitvi čovek razgovara sa Bogom, stupa sa Njim u blagodatnu zajednicu i živi u Njemu. Bogom prosvećeni oci Crkve nam na sva ova pitanja daju odgovore koji počivaju na opitu duhonosne i Duhom obasjane molitve, koji su razumljivi i pristupačni kako učenim tako i prostim. Oni su upućeni svakom čoveku koji traži Boga, uvodeći ga u umetnost pravog moljenja (Episkop Nikon).
 

1. PRVA UPUTSTVA O MOLITVI

(po svetom Dimitriju Rostovskom)
 
Mnogi uopšte ne znaju u čemu se sastoji unutrašnje molitveno delanje i ne razumeju šta je bogomislije. Oni nisu nikad ništa čuli o unutrašnjoj, umnoj molitvi i smatraju da se molitva iscrpljuje obavljanjem bogosluženja iz crkvenih bogoslužbenih knjiga. Oni takođe ne znaju ništa o unutrašnjem tajnom razgovoru sa Bogom u srcu i nikad nisu okusili njegovu sladost. Takvi se prema molitvi odnose kao sleporođeni prema sunčevoj svetlosti. Oni slušaju o svemu tome, ali ne razumeju, i radi tog svog neznanja lišavaju se duhovne mudrosti i unutrašnjeg usavršavanja. Stoga mi je želja da iznesem nekoliko stvari radi duhovne pouke i upućivanja u bogomislije, kao i u Isusovu molitvu, kako bi svaki onaj koji traži pravi molitveni život uz Božiju pomoć mogao da započne sa svojim unutrašnjim duhovnim i molitvenim rastom.
 

a. O dvojnosti čoveka i njegove molitve
 
Dvojna je priroda čovekova, tj. spoljašnja i unutrašnja, telesna i duhovna. Spoljašnji, telesni čovek je vidljiv, a unutrašnji, duhovni čovek, „skriveni čovek srca“ jeste nevidljiv (1.Pt.3,4).
Dvojako je i obrazovanje čoveka: spoljašnje i unutrašnje. „Spoljašnji čovek“ nalazi zadovoljstvo i potrebu u knjigama, u ljubavi prema mudrosti, u umetnosti. „Unutrašnji čovek“ prevashodno se bavi mislima: o Bogu, Božijoj ljubavi, toplini Duha. molitvi.
I molitva je takođe dvojaka: spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja ima svoju određenu formu, saglasno crkvenom tipiku i bogoslužbenom ustavu, svoje vreme za obavljanje u hramu ili u domu. Tu spadaju sva bogosluženja u hramu ili molitveni skupovi u domovima, prema reči Gospodnjoj: Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20).
Unutrašnja molitva je slobodna i može se vršiti u svako vreme i na svakom mestu. Kadgod se razum i srce uzdignu Bogu – ona teče… Ova se molitva zasniva na uputstvu Gospodnjem da se molimo u skrivenoj klijeti (Mt.6,6). Ta je klijet – čovekovo srce. Mi je nosimo svuda sa sobom, i u njoj se možemo, u svako vreme, kad smo sami ili kad smo među ljudima, zaključati, te naš duh bezglasno uzdići Bogu.
U ovoj klijeti srca trebalo bi da se verujući Hrišćanin često sabira i da se u svoj toplini žive vere tiho moli Gospodu.
 

b. O molitvi koja sjedinjuje čovek sa Bogom u ljubavi
 

Sve počiva na našem slobodnom, svesnom obraćanju k Bogu

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Budi svestan da puni život tvoje duše zavisi od toga koliko si stvarno povezan sa Bogom. On je Tvorac, središte i krajnji cilj ljudske duše. Njemu ona duguje svoj život i svoju unutrašnju prirodu. Ona će u Njemu večno da živi. Jer, sve zemaljsko čemu težimo, ono što volimo i za čim čeznemo (znanje, bogatstvo, slava), ne odgovara našoj duši i ne može je zadovoljiti, budući da je privremeno i prolazno. Duša koja je po prirodi svojoj večna, samo u večnom Bogu može da nađe svoj mir – samo joj Gospod može pružiti neizmernu blagodat Duha Svetoga. Bog je najviše dobro ljudske duše, dok su sva lepota, mudrost i ljubav ovoga sveta samo senke Njegovog sjaja. U Njemu je zavičaj naše duše, njena postojbina. Iz Njega je došla i Njemu se ona vraća, kao što je naše telo postalo od zemlje i u nju se opet vraća (sveti Dimitrije Rostovski).
Mi znamo da naše, od zemlje stvoreno, telo ne može da živi samo od sebe, već od onoga što mu zemlja daje. Tako isto ni duša ne može da živi sama od sebe, već joj je potrebna svetlost, hrana i odeća od Duha Svetoga (prepodobni Makarije Veliki). Radi svega toga, prvi od svih životnih zadataka jeste da svu revnost svoju upotrebimo na povezivanje sa Hristom, da bismo sa Njim večno živeli. Samo je najunutrašnjija ljubav našeg srca u stanju da nas sjedini sa Bogom, pošto je LJUBAV Njegova priroda (up. Lk.7,47). Bog je blizu onih koji ga vole, sjedinjuje se sa onima koji ga traže, i daruje neizmerno bogatstvo onima koji su žedni blaženstva Njegove ljubavi.
Da bi se kod tebe razvila ljubav prema Bogu, i da bi se sjedinio u nerazdvojnu zajednicu ljubavi sa Njim, neophodno je d često obavljaš molitvu sa uznošenjem uma ka Gospodu. Kao št je za održanje vatre potrebno da se često nabacuju drva, tako i česta molitva podstiče i snaži Božansku ljubav u našem srcu. Ta ljubav zatim rasplamsava, osvetljava, zagreva i podstiče celog našeg unutrašnjeg čoveka – otkriva mu svu, dotle skriven) mudrost, i čini ga sličnim svetlozarnom serafimu koji u duh pred Bogom stoji, duhovno ga gleda i iz Njega crpi duhovno bla ženstvo (sveti Dimitrije Rostovski).
 

2. O DELATNOM I SAGLEDATELJNOM ŽIVOTU
 

Mi možemo da se približimo Bogu delanjem i trudom, ili pomoć izvežbanosti u prizivanju Isusovog imena. Kroz podvig i upražnjavanje vrlina tražimo da očistimo srce i da um vratimo u njegovo prvobitno stanje. Kroz bogomislije uzdižemo um svoj k Bogu koji svu našu prljavštinu sagoreva i useljava se u čisto srce.

(prepodobni Grigorije Sinait)
 
Preduslov za molitvu su pravilno delanje i bogomislije. Oboje odgovara čovekovoj telesno-duhovnoj prirodi. Put delatnog života čine uzdržanje, trud, znoj, bdenje, stalno obavljana molitva sa poklonima i klečanjem i drugi telesni trudovi (Mt 7:14).
Put života u bogomisliju sastoji se u podizanju uma k Bogu, u čitanju Svetog Pisma, u razmišljanju o Božijim delima Njegovim svojstvima; zatim – u budnosti srca, unutrašnjoj Isusovoj molitvi i duhovnom razmišljanju. Ko teži duhovnom životu mora da počne sa spoljašnjom delatnošću, da bi se potom uspinjao do bogomislija i duhovnog sagledavanja. Jer, bez prave delatnosti (vršenja vrlina i ispunjavanja svih zapovesti Božijih) ne može da se zadobije pravo bogomislije. Rad i delatan trud na sticanju vrlina služe tome da nas očiste od strasti. Oni nas vode; do stepena delatnog savršenstva i time umu otvaraju put ka bogomisliju (prepodobni Serafim Sarovski).
U meri u kojoj ispunjavamo jevanđelske zapovesti, čisti se naša strasna priroda i naše se srce još više zagreva u bogomisliju. Ali, ni tad delatan podvižnički život ne treba da se zaustavlja, budući da pomaže duhovnoj sabranosti i štiti od gordosti.
Obe se sposobnosti uzajamno razvijaju, pri čemu je vrlinsko delanje na početku puta, dok bogomislije određuje njegov tok. Niko ne može da zaobiđe ovaj zakon. Samo onaj ko je naučio daobavlja svoj svakodnevni posao i svoju spoljnu molitvu (svakidašnje zajedničko bogosluženje i lično molitveno pravilo), moći će verno da obavlja i svoje unutrašnje pravilo. Kako ćeš inače da budeš Marija i Gospodu da služiš u bogomisliju, ako još nisi ispunio stepen Martinog služenja (u spoljašnjem). Stoga delatni podvig, kao prvi stepen, priliči svakome. Ovde dolazi do izražaja i unutrašnji trud u ispunjavanju zapovesti. Prvi stepen bogomislija čini spoljna molitva, čitanje Svetog Pisma i razmišljanje o pročitanom, kao i život u Božijem prisustvu. Pravo bogomislije ili duhovno sagledavanje, kao drugi stepen, jeste život isključivo unutrašnjeg čoveka u bogozajednici koja spoljašnje delanje čini izlišnim.
 

a. O pravoj delatnosti
 

Primi svaki posao kao iz ruke Božije

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Pitaš: „Kako pri radu mogu da imam Boga u svesti“. Možeš, ukoliko svaki posao obavljaš misleći da ti je od Boga poveren. Međutim, nećeš ništa postići ako na Boga misliš, a zanemaruješ svoje dnevne dužnosti.
Kako održati unutrašnju sabranost pri velikoj dnevnoj zaposlenosti? Radi svoj posao pažljivo i marljivo, postojano i bez žurbe, kao Božije delo, i tvoje će misli biti u Njemu. Obavljaj sve velike i male zadatke pred Božijim licem, primaj svakog ko te sretne kao od Boga poslanog, i pri svemu se pitaj o volji Božijoj.
Da bi postigao taj cilj, najbolje je da čovek verno stoji na svom mestu i da ispuni sve ono što samo mesto zahteva. Kroz verno, poslušno delanje čovek se postavlja u korene hrišćanskog života. Napredovanje u delatnom životu vodi ka stepenu sagledavanja. Sve je to unutrašnje uzrastanje koje zahteva svoje vreme. U duhovnom životu je isto kao i kod svakog zanimanja, i u svakoj umetnosti. Ništa ne može da se preskoči, i ništa da doda što ne odgovara unutrašnjem sazrevanju.
Uvek se upravljaj po svojoj savesti sa svom revnošću i pažnjom. Ipak, izbegavaj mnogobrižnost koja srcu ne dozvoljava da nađe mir. Mnogobrižljivost je bolest palog čoveka, koji pokušava da sam uobliči svoju sudbinu, pa stoga juri na sve strane. To rasejava misli i ne dozvoljava im da se saberu, čak ni na sam predmet brige. Prognaj te brige, radi revnosnosvoj posao. posveti Bogu sav svoj trud i predaj sve u Njegove ruke.
„Ne bacaj se neumereno na posao, budući da je dobro i korisno samo ono što se čini sa merom i po redu (prepodobni Jefrem Sirin). Neumeren rad zamagljuje pamet i ohlađuje srce. Uči se da sve obavljaš tako da se zagreje tvoje srce. Drži se tako kod čitanja, kod molitve, u poslu, a takođe i u opštenju sa ljudima. Neka ti obrazac bude Hristovo držanje, i trudi se da uvek činiš samo dobro. Tako ćeš na svome putu sticati sve savršenije sopstveno životno iskustvo, dok najzad ne postaneš obitalište Božije.
Imajući mnoge obaveze koje ti smetaju da prema želji odvojiš vreme za molitvu, ne daj se zbuniti. Dužnost koja se po savesti obavlja, čoveka priprema na revnosnu molitvu, čime se količina nadoknađuje kakvoćom. Ništa ne unapređuje molitvu toliko koliko dobra savest sa bogougodnim delanjem po Božijoj volji.
Ne samo moljenje kao takvo, nego i svako obraćanje srca i uma Bogu – pri svemu što se čini, takođe sačinjava molitvu. To vodi u neprestano bogomislije. Posveti Bogu sve životne korake i upravljaj ih prema Njegovim zapovestima. Možeš da koristiš svaku priliku sve čineći po Božijem zahtevu, i sve Njemu posvećujući. Tako će ceo tvoj život biti posvećen Bogu.
I to je sve. To je tako jednostavno (sveti Teofan Zatvornik).
 

b. O duhovnom sagledavanju
 

Tajna duhovnog života počiva u neprekidnom bogomisliju.

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Trudi se da uvek živiš sa svešću o Božijem prisustvu. Podsećaj se da je On sasvim blizu, da je u tebi, i da te neprestano posmatra, kao što te neko gleda u oči. Ovo trepetno sećanje na Boga poseduje silnu snagu: na njemu počiva sav duhovni ži vot.
Da bi Bog postao prisan našem umu i srcu, potreban je neumoran trud. U tome pomažu: molitva, čitanje Svetog Pisma, razmišljanje o pročitanom i udubljivanje u njega.
Sa sećanjem na Boga poveži ono što ti je od Božijih svojstava i dejstava poznato i neka u njih ponire tvoj um. Razmišljaj o tvorevini Božijoj i Njegovom promišljanju; o otelovljenju Slova Božijeg i Njegovom delu spasenja; o Njegovoj smrti Vaskrsenju, Vaznesenju i nisposlanju Duha Svetoga; o osnivanj) Crkve kao čuvara istine i Božanske blagodati Duha. Sagledava. umom takođe i osobine Božije: Njegovu neiskazanu dobrotu, mudrost, pravičnost, svudaprisutnost, svemoć, sveznanje, uzvišenost i neizmernu ljubav.
Takva razmišljanja pri čitanju Svetog Pisma rađaju izobilje spasonosnih misli koje prate sećanje na Boga. One u srcu bude odgovarajuće duhovne sile koje se izlivaju u toplu molitvu „Slava tebi, Gospode, koji si sve stvorio. Slava ti što si nam podario svoj obraz. Slava tebi koji si došao među nas izgubljene radi nas se ovaplotio, za nas stradao, umro i vaskrsao. Slava tebi koji si nam poslao Duha Svetoga i osnovao za nas svoju Crkvu kako bi nas sve čudesno spasavao. Slava Tebi koji i mene privodiš spasenju“ (sveti Jovan Kronštatski).
Pre svega imaj na umu šta je Bog sve tebi samom ukazao od svoje milosti. Posmatraj ceo svoj život, počev od detinjstva, i obrati pažnju na sva dešavanja u kojima ti je pokazao svoju neposrednu pomoć u nuždi, i poklonio ti nezaslužene radosti. Svako od nas iskusio je bezbroj takvih događaja, kojih u momentu dešavanja nije ni bio svestan. Njih sad treba postati svestan, posvedočiti ih i zahvaliti se za njih od sveg srca. Izgovaraj mu svagda hvalu za život koji ti je poklonio; za rođenje u hrišćanskom narodu; zahvaljuj mu se za dobre, spasonosne misli i odluke; reci hvalu za svako otklanjanje pretećih udesa; za svako ublažavanje posledica tvojih padova.
Svest o dobroti Božijoj, pre svega prema nama samima, zagreva naša srca prema Njemu. Jer, ljubav se ljubavlju zapaljuje. Osetivši ljubav Božiju prema sebi, nećeš moći prema Njemu ostati hladan: tvoje srce će se samo od sebe obraćati Bogu, puno ljubavi i zahvalnosti i razgorevati se do svetlog plamena. Ta ljubav ti ne dozvoljava da ga ni za trenutak zaboraviš.
To je cilj. Primi stoga ova uputstva sa punom verom i upotrebi sav trud na to da sećanje na Boga utvrdiš u srcu i umu.
U sećanju na Boga leži sva snaga. Ko se u Njemu učvršćuje sa strahopoštovanjem i u toplini srca, i sve drugo će u punom redu obaviti. Sećanje na Boga će u tebi da savlada sve i da uspostavi red i poredak. Ako se tvoj unutrašnji čovek utvrdi u sećanju na Boga, približiće ti se Hristos i useliti u tebe. To ide zajedno (up. Ef.3,14-17).
Ko traži živi odnos sa Bogom, usmerava na Njega sve svoje misli: samo o Njemu čita, o Njemu razmišlja, o Njemu govori. Njegov um izučava Sveto Pismo i udubljuje se u sve njegove pojedinosti. Međutim, samo misaono posmatranje ne dovodi do onoga čemu se teži. Radoznali um zalazi u sve, gubi se u maglovitom mudrovanju, zapliće se u naučne sadržaje, ili se samouvereno iživljava u neodgovorno projektovanom znanju. Makar i celo Jevanđelje znao napamet, čovek neće biti mudar ukoliko ujedno ne ostvaruje otkrivenu istinu, budući da će u njegovoj glavi sve ostati kao mrtva i besplodna gomila peska (sveti Teofan Zatvornik).
Oni koji su iskusni u duhovnom životu, upozoravaju da se razumu ne daje preimućstvo na štetu svega drugog. Oni strogo odbijaju da se Sveto Pismo samo teoretski studira: razumsko posmatranje, uzeto za sebe, nije bezopasno, jer navikava na lakomislenost. Mnogo je lakše da se fantazira, nego da se moli i da se pazi na svoju unutrašnjost. Razum, osim toga, kao i svaka umna aktivnost, naginje visokoumlju. To može da ohladi naše samopoznanje, te da nas, kroz laskavo zavaravanje misaonim ostvarenjima, liši pravog duhovnog napretka. Iz iskustva se zna da mnogi veliki poznavaoci Svetog Pisma nisu razumevali ništa od duhovnog delanja.
Jer, ovo delanje se ne da zadobiti iz knjiga već samo kroz podvižničko krvarenje srca. „Proli krv i primi Duh“ (starac Anatolije Optinski).
Ko se trudi da stekne pravo bogomislije, pazi na unutrašnjost srca. On živi u razmišljanjima koja zagrevaju njegovo srce i pozivaju na unutrašnje preobraćenje. Počni svoj dnevni posao jutarnjom molitvom, čitanjem Reči Božije i razmišljanjem o pročitanom. Time takođe i zaključi svoj dan. Na prvom mestu moli se postojano i prostim rečima iznesi svoje osnovne potrebe sa puno poverenja.
Potom čitaj Jevanđelje i Apostolske poslanice, razmišljajući o pročitanom i povezujući ih sa sobom. Takvo čitanje učvršćuje molitvu, a oboje hrane i snaže dušu. Dobro bi bilo da se pribeleže misli koje dolaze za vreme čitanja. Otprilike ovako: „Bog govori nešto u Jevanđelju; iz toga proizlazi kako mi treba da postupamo; ja to mogu u sledećim slučajevima da izvedem i hoću to da učinim; to je beznačajan napor, ali donosi bogat plod“. Tvoje razmišljanje će se tako pročistiti i okriliti. Duh Svetog Pisma prodreće u tvoje srce, oživljavajući ga.
Ništa neće smetati ako u početku tvoje misli pri čitanju i moljenju nehotice zalutaju. Vremenom će one sviknuti da se sabiraju usled neprestanog vraćanja nazad i usredsređivanja u unutrašnjosti.
U toku dana mnogo toga prodire u našu svest i preti da skrene pažnju sa bogomislija. Protiv toga postoji odbrana, tj. da se stvarima priđe sa duhovne strane i da se sve duhovno objasni. Evo primera: ako ti skrene pažnju miris ruže ili smrad leša, reci sebi: „Tako i svaka duša odaje svoj miris: dobra miomiris, a strasna – smrad“.
Ako navikneš da sve spoljašnje pojave tumačiš putem slikovitih izraza, tvoja će pažnja ostati u Bogu. Tako sve spoljašnje postaje mudar učitelj (up. sveti Tihon Zadonski, Duhovna riznica sabrana iz sveta, Asketska dela, tom II i IV, Moskva 1899).
Naravno, sabrana pažnja i bogoosećanje zahtevaju sav napor uma i srca. Ko se ne usiljava, neće ništa postići. Ali, zašto mi za sve drugo mora da se trudimo, a prema stvari našeg spasenja ostajemo nemarni?! Naše je spasenje – naša glavna briga. To je takođe i najtegobniji naš posao. Ali, ako se ozbiljno potrudimo prema svojim snagama, sigurno ćemo požnjeti njegove plodove.
 

3. O MOLITVI U JEVANĐELJU

(Prema: Razgovori stranika sa duhovnim ocem, V razgovor)
 

Pravo izučavanje reči Božije i spisa svetih otaca

sastoji se u tome da se pročitano celog života ostvaruje.

Srž Jevanđelja kao i Isusove molitve

otvara ti se u meri u kojoj ih izvršavaš

(starac Makarije Optinski)
 
Hrišćanski život se zasniva na molitvi. Vodeća zapovest Svetog Pisma: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim (Mt.22,37) vezuje srce sa njegovim Ocem. Iz ove ljubavi sledi sećanje na Boga, proslavljanje, hvala i molbe Njemu upućene. U molitvi se čovek obraća Bogu. U Jevanđelju Bog govori čoveku i uči ga pravoj molitvi. Sva četiri Jevanđelja, u odgovarajućem redosledu, sadrže celo uput-stvo o umetnosti molitve.
Na početku se otvara prilaz molitvi i daje doslovni oblik molitve; onda dolaze preduslovi, neophodna sredstva za izučavanje molitve kao i pojedinačni primeri; na kraju sledi tajno uputstvo o unutarnjoj, duhovnoj, neprestanoj molitvi, u ime Isusa Hrista, o njenoj neophodnosti i njenim blagodatnim plodovima. Tako Jevanđelje izlaže o molitvi sve što je neophodno, od početka do kraja.
Jevanđelje po Mateju uči da se molimo u tišini, u unutrašnjosti srca, sa malo reči, da se molimo samo za oproštaj grehova i za sjedinjenje za Bogom: A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju i … pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti, i Otac tvoj… uzvratiće tebi javno. A kada se molite ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, kao oni; jer zna Otac vaš šta vama treba pre no što zaištete od njega (Mt.6,6-8).
Na molbu učenika o molitvi: Gospode, nauči nas moliti se, Gospod im daje pravi oblik molitve, njen doslovni tekst koji sadrži sve što čovek potrebuje za svoj život. Ovako dakle, molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se svetpi Ime Tvoje; da dođe Carstvo Tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Jer je tvoje Carstvo, i sila i slava u vekove. Amin (Mt.6,9-14).
Zatim slede preduslovi za delotvornu molitvu: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš ne-beski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt.6,14-15).
Potom se ukazuje na uslove za uslišenje molitve. Gospod priziva da se uvek molimo: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. Ili kojije među vama čovek od koga ako sin njegov zaište hleba kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju? Kad, dakle, vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu? (Mt.7,7-11). Tako se osnažuje naše poverenje u neprestanu molitvu.
Zapovest o molitvi, o traženju, o kucanju, data u ovom upečatljivom obliku, upućuje na učestalost molitvoslovlja. Tako se i sam Gospod moli u vrtu Getsimanskom: Oče, sve je moguće tebi; pronesi ovu čašu mimo mene; ali ne kako ja hoću nego kako ti (Mk.14,36). Potom sleduje zapovest budnosti: Bdite i molite se da ne padnete u iskušenje; jer duh je srčan ali je telo slabo (Mk 14 38).
Odgovarajuće primere čestog moljenja pruža nam takođe jevanđelist Luka u priči o upornoj molitvi prijatelja: Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i reče mu: Prijatelju, daj mi tri hleba u zajam; jer mi dođe prijatelj s puta i nemam čime da ga poslužim. A on iznutra odgovarajući da reče: Nemoj me uznemiravati; već su vrata zatvorena, i deca su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. I kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što muje prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće mu koliko treba. I ja vama kažem: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se (Lk.11,5-11).
Uvek se treba moliti i ne dati da nam dotuži, kao što pokazuje priča o udovici. Njeno neprestano molenje pokreće čak i nepravednog sudiju da joj izađe u susret. Pouka završava: A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć (Lk. 18,1-8).
Ipak, preduslov za svaku pravu molitvu sačinjava duboko unutrašnje smirenje. Biva uslišen samo molitvenik smirenog i skrušenog srca, dok se gordi i samopravedni odbija. To pokazuje priča o cariniku i fariseju: Dea čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici, ili kao oeaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome. Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,10-15).
To isto pokazuje i slučaj sa ženom Hananejkom (Mt.15,22-28). Priča o bludnom sinu uči da se u svakoj grešci, nevolji i izgubljenosti u sebi obratimo Ocu i priznamo mu svoju krivicu. Najbolnijem samopoznanju i pokajanju sleduje – poverenje u Božiju svepraštajuću dobrotu. To uči priča o zabludelom sinu. Čim čovek prizna: Oče, sagreših… i nisam dostojan nazvati se sinom tvojim, Otac mu izlazi u susret, oprašta mu sve grehe i prima ga svojom ljubavlju. Pokajanje iskupljuje unutrašnjeg čoveka: Ovaj sin mrtav beše i ožive (up. Lk. 15,16-32).
U Jovanovom Jevanđelju otkriva nam se skrivena duhovna molitva. Hristov razgovor sa Samarjankom poziva na neprestano unutrašnje slavljenje Boga u duhu i istini, kao na živonosni izvor: Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda koju ću mu dagpi postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni… Ali dolazi čas i već je tu, kad će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i i-tini treba da se klanjaju (Jn.4,14; 23-24). Dalje još jasnije dolazi do izražaja snaga i neophodnost unutrašnje molitve.
Duša treba neprestano da prebiva u Hristu: Ostanite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako i vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod… Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, što god hoćete ištite, i biće vam(Jn.15,4-7).
Po Tajnoj večeri i pre polaska na krsnu smrt, Isus Hristos je izrekao svoje najviše pouke, svoje najvažnije i konačne Zapovesti, pozivajući na molitvu u Njegovo ime. Gospod je već uputio apostole kako da se mole, naučio ih molitvi Oče naš. Međutim, na kraju svog zemnog života On im je otkrio tajnu onoga što im je za istinski delotvornu molitvu još nedostajalo: Do sada ne iskaste ništa u ime moje. Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam… I ako što zaištete u ime moje, ja ću učiniti. Ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,23-24; 14,13-14).
Ovo stalno prebivanje u Hristu ima svoj preduslov u sleđenju Njegovih životodavnih zapovesti: Ostanite u mojoj ljubavi! Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj… Ovo je zapovest moja da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim (Jn.14, 15; 15,13).
Samo istina i ljubav čine Boga pričesnim, dostupnim opštenju, jer su istina i ljubav – Njegovo biće. O tome govori i sama Isusova molitva za učenike u sedamnaestoj glavi po Jovanu: A ovo je večni život da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista… Posveti ih istinom svojom: reč tvoja jeste istina. Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu… I ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima (Jn.17,3; 17, 21-22).
Plod unutrašnje molitve koja se prinosi u ime Isusovo u duhu i istini jeste Božanska blagodat Svetoga Duha. Pred svoje Vaznesenje Hristos zapoveda učenicima da ostanu u Jerusalimu do silaska Svetoga Duha, i oni svi behu istrajno i jednodušno na molitvi. I kad se navrši pedeset dana… ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vetra… i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga (D.ap. 1. i 2. glava).
Blagodat Duha Svetoga prati takođe i molitvu prvih Hrišćana: I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mesto gde behu sabrani, i ispuniše se svi Duha Svetoga, i govorahu reč Božiju sa smelošću (D.ap.4,31).
Ovakva kazivanja se dalje dopunjuju. Tako apostoli uče da u svim životnim okolnostima treba jedni za druge da se molimo (Jak.5,13-16); da u svim stvarima, bez mnogo brižnosti, treba da se Bogu obraćamo (Fil.4,6-7); da se u duhu i umu (1.Kor.14,15) bez prestanka molimo (1.Sol.5,17) i u srcu Boga slavimo (Kol.3,16); da se molimo kratko i sa pažnjom: Volim reći pet reči umom svojim, negoli hiljade reči jezikom (1.Kor.14,19). [Oni još uče]: Molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću (Ef.6,18). I sam Duh Sveti nam pomaže u molitvi: Molite se Duhu Svetome (Jd.20); a takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecvim (Rim.8,26).
Prvi Hrišćani su primali k srcu sva apostolska uputstva i tražili Božiju blagodat Svetoga Duha u neprestanoj srdačnoj molitvi. Iskusni duhovnici su, potom, kao najprostije, a istovremeno najuspešnije, sredstvo za molitvu našli reči carinika u hramu: Bože, milostiv budi meni grešnome. Upućena Hristu, ova je molitva dobila oblik:
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.
Ta molitva sa imenom Isusa Hrista – takozvana Isusova molitva – sadrži u sebi čudesnu tajnu, poseduje snagu da zagreje naše srce prema Njemu; da pomogne da se pred Njegovim licem živi i da se Njegove zapovesti ispunjavaju; da se postepeno čisti unutrašnjost i da se celo ljudsko biće oboži – sve do živog sjedinjenja sa Hristom.
Isusova molitva se, dakle, temelji na samom Jevanđelju. Ona je središte sveukupnog duhovnog podviga, i može se potpuno razumeti jedino u celini hrišćanskog svetotajinskog života, čiji je deo.
 

4. VRSTE I STEPENI MOLITVE
 

a. O delatnoj i samodelatnoj blagodatnoj molitvi

(po starcu Pajsiju Veličkovskom)
 

Kroz sopstvenu delatnu molitvu

uz pomoć Božiju se pobeđuju strasti;

kroz samodelatnu, blagodatnu molitvu,

sagledava se Bog, koliko je čoveku moguće

(prepodobni Grigorije Sinait)
 
Postoji molitva koju čovek obavlja svojim sopstvenim trudom, a postoji i blagodatna molitva koja se samodelatno javlja kod molitvenika.
Prva molitva je početnička, a druga blagodatna, tj. molitva savršenih. Delatni trud ostvaruje uspon ka samodelatnoj molitvi. Sve što čovek obavlja svesno i dobrovoljno, uz pomoć Božiju, tj. da bi posvedočio svoju ljubav prema Bogu i bližnjima, sav napor da se zadobije smirenje i strpljenje, da sledi Jevanđelju, svo uzdržanje, sav trud u molitvi – sve predstavlja plod sopstvenog podviga, a ne blagodat.
Očišćeni um onoga, pak, ko, uz pomoć Božije blagodati, kroz duboko smirenje oslobodi svoje srce od svih prljavština strasti, blagodat Duha Svetoga zahvata kao što majka uzima dete za ruku, i vodi ga postepeno, po meri njegove čistote, u duhovno gledanje neshvatljivih božanskih tajni (prepodobni Isaak Sirin). Takvo gledanje daje samo Božija blagodat, jer ga niko putem svoje volje ne može zadobiti.
Put molitvenog napredovanja vodi preko određenih stepenica od delatne ka sagledateljnoj molitvi. Delatnoj molitvi pripadaju: usno, glasno moljenje, pažljiva molitva uma, umno-srdačna i neprestana srdačna molitva. Samodelatnoj molitvi pripada jedino sagledateljna, duhovna molitva.
 

b. Stepeni delatne molitve
 

Molitva je put ka Bogu.

Mera pređenog puta su pojedinačna stanja i stepeni molitve.

(sveti Ignjatije Brjančaninov)
 
Kakav je naš odnos prema Bogu, takva je i naša molitva. Onaj ko nemarno živi i ne brine se mnogo o unutrašnjosti duše, svoje molitve obavlja rasejano, hladno, po spoljašnjem običaju.
Onaj ko se trudi na odstranjenju mana i na svom spoljašnjem molitvenom pravilu, a ne okreće se svojoj unutrašnjosti, izgovara ili čita mnoge molitve da bi njima zagrejao srce svoje. On se trudi da te molitve prati umom i da ih doživi, što mu samo retko polazi za rukom. Kad bi mu se uzeli molitveni tekstovi, on bi ostao bez molitve.
Međutim, onaj ko je zašao u svoju unutrašnjost i u sebi nosi Boga, stoji u duhu pred Njim i bez mnogo reči mu iz srca prinosi svoju sabranu molitvu. Prema tome, svako ljudsko stanje, svaka stepenica približavanja Bogu ima svoj unutrašnji red, kao i odgovarajuću molitvu.
Stepene delatne molitve, koju čovek prinosi iz sopstvenog napora, određuje učešće uma i srca. Pri slabom unutrašnjem učešću, molitva je pretežno usno-glasna; ako svest počne da prati njenu sadržinu, ona će postati – umna; a ukoliko i srce odgovara sa toplim osećanjem, molitva postaje umno-srdačna. Učešće uma i srca neophodno je pri svakoj molitvi. Um treba da pazi na reči, a srce da ih saoseća. Ko se još nije osnažio u molitvi, lako zaluta svojim umom, usled čega srce pri molitvi ostaje hladno. Vežbanje u molitvi sastoji se u tome da se um vaspita u pažnji, a srce u saosećanju. Na taj način usno-glasna molitva će postati umna, pa umno-srdačna. Tek tada se radi o stvarnoj molitvi.
„Ne treba da se molimo samo rečima, već i umom, i ne samo umom, nego i. srcem. Um treba čisto i jasno da shvati šta reči iskazuju, a srce da saoseti ono što um pokreće. Sve zajedno je prava molitva. Ako nešto od toga nedostaje, molitva je nepotpuna, ili uopšte nije molitva“ (sveti Teofan Zatvornik).
 

v. O spoljašnoj molitvi
 

Molitva je najpre samo voljna obaveza,

a kasnije, unutrašnja potreba srca

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Prvi stepen molitve predstavlja molitvoslovlje koje se obavlja telesno, tj. delatna molitva. Ona se sastoji u stajanju, klečanju, klanjanju, u čitanju ili izgovaranju napamet naučenih molitava. Pri tome pažnja često odluta, a srce ostaje bez osećanja. O njoj oci kažu: izgovaranje ili pevanje molitvenih tekstova priliči odojčetu (duhom) – radi se o dečijoj nemoći, sirovoj i nerazvijenoj molitvi koja se samo telom vrši. Šta koristi ako se izgovori ili peva doslovni tekst molitve, a um ne prati sadržinu, ne stoji pred Bogom, nego se gubi kod drugih misli? Takva molitva ostaje besplodna.
Kako može Bog da te usliši, kad ti sam sebe ne slušaš (otac Kiprijan).
Ipak, nemoj posustajati niti prestati da se trudiš pored sve svoje nemoći. Potrebno je mnogo strpljenja, truda i napora da bi se od spoljašnje molitve uzraslo do sabrane, umne molitve.
 

g. O pažljivoj umnoj molitvi
 

I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba

(Ef.6,20)
 
Drugi stepen obuhvata pažljivu umnu molitvu. Um se navikava da se pri moljenju sabira na sadržinu molitve i da je, od početka do kraja, svesno prati. Pažnja se vezuje za napisani tekst koji se izgovara kao nešto vlastito. Do nje dolazi sa uzrastanjem straha Božijeg, iz saznanja da stojimo pred Njegovim licem. Ko ne poseduje ovu umnu molitvu, u stvari ne poseduje nikakvu molitvu, već samo njenu mrtvu formu.
 

d. O umno-srdačnoj molitvi
 

Kroz nepodeljenu pažnju zagreva se srce za sadržaje molitve.

Što je najpre bila sadržina uma, sad postaje sadržina srca

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Treći stepen u razvoju molitvenosti je umno-srdačna molitva. Jedna potresna reč budi unutrašnje umilenje, molitvena prozba vodi doživljaju najunutarnjije potrebe… Ide se od jednog toplog osećanja do drugog. Onaj ko se tako moli, moli se u srcu, budući da je Bog – Bog srca. Samo takva, umom i osećanjem praćena molitva, uistinu predstavlja molitvoslovlje. Najvažniji uslov za nju jeste očišćenje srca od svake naklonosti prema spoljašnjem i strasnom. Po meri očišćenja srca, prelazi se od spoljašnje ka unutrašnjoj molitvi. Tako delatna usna molitva raspaljuje umno-srdačnu molitvu i pomaže je u njenom dejstvu. To naročito važi za Isusovu molitvu.
 

đ. O neprestanoj srdačnoj molitvi
 

Bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu.

(prepodobni Isaak Sirin)
 
Poslednji stepen delatne molitve čini neprestana srdačna molitva. Blagodat Božija se useljava u srce čim ono zadobije izvesnu meru unutrašnje čistote. Varnica Svetoga Duha zapaljuje srce i ono počinje da se zagreva prema Bogu. Privučen ovom toplinom, um u srcu prebiva u nepodeljenoj pažnji, udubljen u posmatranje Božije. Buran tok misli se smiruje, a sa dušom se dešava isto što i sa krvotočivom ženom iz Jevanđelja.
Srce pred licem Božijim izliva svoje nade i bolove, sluša Njegovu reč, peva mu hvalu, ili stoji pred Njim potrešeno, spremno na svaku žrtvu. Takva raspoloženja rastu u sve većoj meri kod unutrašnje molitve i konačno postaju stalna. Srdačna molitva dobija u samodelatnosti i pojavljuje se čas kao delatna, kroz sopstveni napor upražnjavana, čas kao samodelatna, kad sama ovlada molitčenikom. To je život u neprestanoj molitvi pred licem Božijim. Do ovog stanja dovodi delatna, iz sopstvenog napora prinošena molitva – pre svega Isusova molitva.
 

e. Samodelatna blagodatna molitva
 

Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti.

(Mt.5,8)
 
Blagodatna molitva dolazi nezavisno od tvog usrđa. Duh molitve te obuzima i vodi u unutrašnjost srca – kao da te neko uhvati za ruku i snažno vuče iz jedne prostorije u drugu. Duša biva vezana nekom drugom silom, i rado prebiva u unutrašnjosti sve dok je nosi duh molitve.
U prvoj fazi ove molitve, duša vidi sve, poznaje sebe i svoje spoljašnje stanje, može da razmišlja, da sebe upravlja i čak da ovo stanje voljno prekine. U drugoj fazi duša se nalazi već u vansebnosti (zanosu), u prosvećenju. Ona je uzdignuta iznad same sebe i dospeva do sagledavanja u kome sebe i svoje spoljašnje stanje sasvim zaboravlja. Ona više ne živi u mislima, već u stanju uzvišene svesti duhovnog bogoviđenja koje njenu unutrašnjost zahvata tako snažno da zaboravlja sve spoljašnje, gubeći ga iz svesti: um i svest se sjedinjuju sa viđenim (prozrenje). Pri tome, čovek ne može sam sobom da upravlja niti da prekine to stanje. To i jeste blagodatna ili bogovidna molitva. U takvom stanju je apostol Pavle gledao raj. Proroci su takođe živeli u ovakvom stanju kad ih je Duh Sveti tome uzdizao.
Bogovidna molitva od čovekove volje zavisi samo onoliko koliko je čoveku dato da, kroz svoj revnosni trud, svoje srce očisti od strasti. Ipak, i tada ona ostaje dar Božijeg promisla. Oko uma sa koga se skine koprena strasti, ugledaće neiskazanu krasotu. Ko od smrtnih jednom okusi ovo jelo besmrtnih, ko tu radost doživi – ni za šta više ne može da se veže, ničega da se plaši, već uzvikuje sa apostolom: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8,35).
Bilo bi bezumno i drsko hteti sa nečistim i strasnim umom objašnjavati takvo bogoviđenje i tumačiti ga, ili pokušati samovoljno stupiti u oblast bogovidne molitve, gde samo Bog uvodi one koji su čista srca. Ipak, sredstvima poznanja koja nam je Bog darovao možemo da razmatramo i objasnimo na koji način čovek može da shvati stvari natčulnog, skrivenog, duhovnog sveta. Prvo sredstvo saznanja sredine u kojoj živimo jeste svedočanstvo naših čula. Drugo sredstvo poznanja čine posmatranja i zaključci razuma na osnovu građe koju nam nude čula. Pored toga, postoji i treći put saznanja, put duhovnog sagledavanja, koga blagodat Božija otvara pre svega onima koji su čista srca. Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti. To je oblast viđenja koju otvara duhovna molitva. Sve je ovde duhovno. Potpuno otkrivenje Duha može da se razume samo kao gledanje našeg unutrašnjeg duhovnog oka: ni čula, ni formule razuma nisu u stanju da ga shvate. O takvom gledanju govori apostol Pavle u 2.Kor. 12,2-4.
Na osnovu izloženog, mi bogovidnu molitvu možemo da posmatramo samo kao dejstvo blagodati. Mi treba da ostanemo u strahopoštovanju pred izvesnom granicom, preko koje dalje blagodat Božija vodi ka neiskazanim dubinama skrivenog duhovnog života.
Mi, naravno, nećemo biti osuđeni što, radi svoje slabosti, nismo u stanju da dostignemo bogovidnu molitvu. Ali, od nas će se sasvim sigurno tražiti polaganje računa o tome da li smo svoj um i srce čuvali i da li smo se pomoću strašnog imena Isusovog suprotstavljali zlome. Jer, mi nosimo Hrista u sebi kao dar krštenja, a ne možemo ili nećemo u vreme iskušenja da ga prizovemo u pomoć: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama?
Mnogi koji se mole umiru a da nisu stekli sagledateljnu molitvu. Ipak, njihov trud oko molitve ne ostaje bez ploda. Bog im u času smrti ili kasnije dariva tu bogovidnu samodelatnu molitvu, koja ih kao vatreni plamen nosi u visine.
 

ž. O duhovnom rastu molitvenika
 

Nemoj da misliš da su stepeni molitve nešto

proizvoljno navedeno ili veštački postavljeno.

Ne, oni su nužna posledica svakog organskog rastenja

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Vežba u molitvi traži najstrožiji redosled. Njen razvoj se dešava organski, neprimetno, kao rastenje biljke, ili uzrastanje čovekovog organizma. Sve ima svoje vreme. Čovek na početku prinosi svoju molitvu u delatnom trudu. Potom sve više biva Bogom zahvaćen. Jedno stanje unutrašnjeg rastenja prelazi u drugo. Takvi stepeni su: čista glasna molitva, pažljiva molitva, umno-srdačna molitva i, na kraju, samodelatna, bogovidna, čisto duhovna molitva koja nas uvodi u ekstasu, prevazilazeći našu svest.
Ko stekne jedno stanje molitve, prelazi na drugo, po odluci volje Božije. Nemoguće je da se izostavi ma koji stepen, da se preskoči ili, pak, da se krene obrnutim redom.
Prirodni čovek nužno napreduje od detinjstva ka dečaštvu, do zrelog uzrasta, i menja se pri svakom dobu starosti. Mladić se oseća drugačije nego dete: on se nikad ne vraća u stanje deteta.
Isto tako i u duhovnom životu postoje stepeni zrelosti. Stajanje na različitim stepenima je činjenica, a ne nekakvo poniženje. Niko ne treba da se žali da mu je nedostižno ono što je neko drugi postigao. Šta više, svako u samopoznanju treba da primi svoj duhovni uzrast sa smirenjem. Jer, teret i odgovornost viših darova i onako prelaze njegove sopstvene snage.
Onaj ko se delatno moli uzrasta kroz pažnju, Božiji strah, podvižničko samopoznanje i pokajnički unutrašnji potres, koji čisti njegovo srce. On savlađuje dosadne maštarije, strasti i postupanja iz sujetne samovolje. Narastajuća srdačna molitva sve više ga ispunjava duhovnom radošću i mirom. Tako molitvenik prebiva u svome srcu pred Bogom i sa Njim razgovara. On živi i radi pod uticajem molitve pred licem Božijim i raste iz stepena u stepen.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *