НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

 

 

II

НЕПРЕСТАНА СРДАЧНА МОЛИТВА И ИСУСОВА МОЛИТВА

 

Непрестана срдачна молитва је

стално пребивање ума у срцу пред Богом.

Исусова молитва је нарочито подесна да доведе до срдачне молитве

(свети Теофан Затворник)
 
Пре почетка бављења срдачном молитвом добро је да се о њој има што јаснија представа, како би се цео предстојећи пут свесно, спокојно и сигурно прешао.
Непрестана молитва није неки случајни пропис, него битно својство хришћанског духа, скривени живот у Христу (Кол.З, 3). Цео живот у свим његовим видовима треба да буде прожет молитвом. Њена тајна лежи у љубави према Богу. Слично невести која је испуњена љубављу, душа која воли Бога срцем и умом непрестано борави у Њему: она му се увек изнова обраћа са свом топлином срца.
Тражите и наћи ћете… Шта треба тражити? Живо, стварно општење са Богом. То дарива благодат Божија. Јер, сав духовни живот долази од Духа Светог. Међутим, свако мора сам да се потруди и да свој напор управи на стално сећање на Бога. У томе, пре свега, помаже Исусова молитва. Пребивај пажљиво у срцу пред лицем Божијим и говори:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
 
У томе лежи цела суштина. Буди при томе свестан: срдачна молитва се састоји у умном пребивању у топлој осећајности срца пред Богом, у сталном обраћању Њему. Томе служи Исусова молитва.
На овај начин се, помоћу Исусове молитве, у нама учвршћује сећање на Бога и богомислије, и лице Божије засијава као сунце у нашој души. Предмет изложен сунцу се загрева. Исто се тако и душа загрева кроз богомислије, будући да је Бог Сунце ума.
Живљење у богозаједници у срцу, без икаквих представа или размишљања постиже се навиком. Ум просто борави у срцу пред Богом.
Суштина молитве се састоји у живљењу пред лицем Божијим, у сталном сазнању и осећању Његове свудаприсутности, у уверењу да је Он свуда, па и у теби, да сву твоју унутрашњост види и прозире, и то више него ти сам себе. Ово сазнање се не заснива на представама, већ на једноставном уверењу и осећању да је то тако. Ко се налази у топлој просторији непосредно осећа топлину која га прожима. Исто би тако требало да се осећа наш унутрашњи духовни човек у односу на свуда присутног Бога, чије је Биће огањ.
Богомислије је доживљавање Духа Светога. Сви су велики безмолвници живели са непрестано горућим срцем пред Богом. Јер, Бог захтева срце, у коме су – свест, пажња, ум и цела душа. Ако је срце у Богу, и сва душа је у Богу, и човек непрестано борави у духу и истини пред Њим. Чим се срце према Богу загреје, настаје страх Божији, одмах се буди савест и производи ватрену ревност да се живи по вољи Божијој. Напор у том правцу у срцу разгорева огањ љубави Божије. Она почиње да спаљује страсти, да унутрашњег човек претапа и у њему све одуховљује, док се најзад цело човеково биће не обожи. По мери загрејаности срца према Богу и очишћења унутрашњости, Божанска благодат Духа Светог се усељава у човека и испуњава га својим даровима. Ум тада све више пребива у непрестаној срдачној молитви пред животворним Богом.
Искусни безмолвници [тј. молитвени тиховатељи], као свети Пајсије Величковски, свет срдачне молитве приказују са дубоким страхопоштовањем.
 

1. О СРДАЧНОЈ МОЛИТВИ ПРВЕ ЦРКВЕ

(по преподобном Пајсију Величковском)
 
Срдачна молитва је била непрестано занимање свих богоносних отаца древне Цркве, сијајући као сунце међу пустињацима на Синајској гори, у Египатској пустињи, око Јерусалима и по свом Истоку, а затим у Византији, на Светој Гори и острвима, те широм Русије. Многи су се оци предавали овој светој молитви и кроз њу разгоревали у серафимској љубави према Богу и својим ближњима. Кроз њу су постали строги чувари Божијих заповести, чистећи срце и душу од свих порока старог „телесног човека“, и удостојивши се да постану изабрани сасуди Духа Светога.
Његовим Божанским даровима испуњени, они су постали светила и пламени стубови света, управљајући речју и делом безбројне људске душе поузданом спасењу. Многи од ових просвећених боговидаца су по Божијем надахнућу писали своја упутства о срдачној молитви. Она су испуњена мудрошћу Светога Духа и у својој благодатној снази су блиска Светом Писму.
Све се то дешавало по промислу Божијем да ово божанствено делање не би пало у заборав. Нека овде буде пренето нешто од суштине те молитве, онако како су учили благодаћу Духа Светога просвећени богоносци. Све те поуке заснивају се на јеванђелском камену.
 

а. Порекло и циљ непрестане срдачне молитве
 

Вапиј из дубине свога бића к Богу и своју молитву учини посвећењем.

(преподобни Пајсије Величковски)
 
Бог, као чисту жртву, тражи скривену и из дубине срца приношену молитву: А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6, 6). Ова се молитва приноси сабрано, у потпуном смирењу, у најунутарњијем умилењу, у покајању срца и болу душе. Моли се дакле, и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ова света молитва, која постаје делатна снагом Божанске благодати, чисти човека од свих страсти, помаже му да најревносније следи Божије заповести, одржава га неповређеног у свим нападима ненависника, и распаљује неисказану љубав према Христу (Рим. 8,35). Сам Бог је првом човеку био подарио унутрашњу молитву. Он га је створио по своме образу и увео га у рај блаженства да обрађује и чува бесмртне вртове, тј. да рађа најчистије, најузвишеније, најсавршеније мисли, да пребива чистог срца и душе у богодарованој умној молитви, у блаженом боговиђењу, и да молитву чува непромењену као зеницу ока свога. Кад је први човек одступио од непрестане молитве, послушао кушача и пао под његов утицај, на њега се одмах спустио вео таме. Његово се духовно око за Бога затворило, отворивши се за свет страсти и пожуда. Тако је он изгубио своје првобитно стање и одао се греху и смрти (преподобни Макарије Египатски).
Из ове изгубљености, човека је поново спасла срдачна молитва.
По предању Цркве, прва се Мајка Божија обратила Богу са унутрашњом сабраношћу ума у срцу. Тиме је она принела најсветију пригодну жртву, ослободила се од свих других веза, и сабрала сву своју пажњу – као у жижи – у непрестаној божанственој молитви срца. Њоме се она бавила у Светињи над светињама, уздигнута изнад сваког немира, представа и ствари – у ћутању и молитви пред Богом, отворивши нови пут ка небу, и са њега гледајући славу Божију. Чиста, непрестана срдачна молитва водила је Дјеву Марију до највећих висина боговиђења и до обожења – све док није постала обиталиште неухватљивог Слова Божијег.
Посвећење срдачне молитве (коју разум приноси на олтару срца у најунутарњијем сабирању) води ка боговиђењу. Свака врлина је само лек против страсти и болести душе, док је боговиђење плод здраве душе и врхунско испуњење делатне молитве срца. У најдубљој сабраности непрестане молитве која води преко свега земаљског ка Богу, човек бива обожен. Он се ближи истовремено неприступном, најсветијем начину постојања. Ко истраје у неподељеној пажњи при непрестаној молитви, ко на тај начин очисти срце своје, и ко се тим путем преда неисказаној узвишеној светлости која премашује свако знање и осећање – угледаће Бога у себи као у огледалу.
 

б. Срдачна молитва се заснива на Светом Писму
 
Непрестана срдачна молитва темељи се на целосном учењу Светог Писма о унутрашњој молитви. То учење почиње са Христовим речима: А ти када се молиш, уђи у клијет своју (Мт.6, 6). То значи да у одаји свог срца треба сабрано стајати пред Богом.
Кад се молиш немој говорити много (Мт.6.7), већ се Богу обрати просто и искрено у смирењу. Образац нека ти буде цариник у храму. Он је у кратким речима испољио своју срдачну потребу: Боже, милостив буди мени грешноме, и његова молитва би услишена. Волим рећи пет речи умом својим, неголи хиљаде речи језиком (1.Кор.14,19).
Сећај се непрестано Господа Бога, по речи: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест (Мт.22,37). Целим срцем волети значи: волети целим бићем, телом, душом и духом (Пс.119,145). Воли га ма где да си, било шта да радиш. Јер, гдеје благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс.34,1). По апостолу Павлу, све што се ради, говори или мисли треба чинити у славу Божију.
Молите се без престанка (1.Сол.5,18). Господ Исус Христос учи да се све време стражи и да се моли (Лк.18,1). Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7-8; Лк.11,5-10). Треба се „свагда молити Богу и не клонути“ (Лк.18,1-8).
Не узнемиравајте се (Лк. 12,29) значи: не пуштајте свој разум да лута, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот (Мт. 7,14). Блажени сиромашни духом, који ни једну излишну мисао овога света не прихватају. Треба увек да се молимо и да Бога у духу и истини прослављамо.
Али, свакодневне мисли и бриге за физички опстанак удаљавају од Царства Божијег, које је унутра у нама. Оне нас ометају да у духу принесемо жртву на олтару срца, које је храм Бога живога, чији Божански дух у нама пребива. Стога следи заповест будности: Бдите и молите се да не паднетеу искушење (Мк.14,38). Са свом пажњом чувајте срце своје (Прич.4, 23). Јер од срца долазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд; крађе, лажна сведочења, хуле… што погани човека (Мт.15,19-20). Пазите на вашу унутрашњост да ваше срце не би скривало што безаконо. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку. Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мога (Рим.7,22-23). Тако нам остаје да чистимо унутрашњи сасуд срца, да би и спољашње све било чисто (Мт.23,26).
Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером (1.Пт.5,8-9). Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Као најснажније оружје невидљиве борбе против непријатеља служи име Господње: Именом мојим изгонићете демоне (Мк.16,17).
Молите се у име Исуса Христа: До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. И што год заиштете у име моје, то ћу учинити (Јн.16,24;14,13). Без мене не можете чинити ништа. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи род (Јн.15,5).
Молите се у духу и истини: Бог је дух. Отац тражи да такви буду они који му се клањају (Јн.4,24). Нико не може рећи: Ису сје Господ, осим Духом Светим (1.Кор.12,3).
Трудите се да откријете Царство Божије унутра, у себи: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Оно се само трудом постиже и задобиће га они који се подвизавају.
Да се то постигне, помаже непрестана – срдачна молитва. Она нас учи да испуњавамо заповести Божије; она чисти унутрашњост и води ка усељењу Бога у нас: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23).
 

в. Срдачна молитва испуњава даровима Светога Духа
 
Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн. 14,26).
Просвећени оци су разумели ова упутства и улагали сав свој труд на непрестану срдачну молитву. Они су хтели да кроз унутрашње призивање Исуса Христа страже над својим срцем и да га истовремено чисте, са уверењем да ће тиме задобити и све друге врлине. Без чистоте срца ниједна врлина не може на дуже време да се оствари (преподобни Симеон Нови Богослов).
Тако просвећени оци своја учења о освећењу унутрашњом, разумом у срцу узношеном, молитвом заснивају на темељу Светог Писма. Многи од њих су нам оставили упутства пуна духовне мудрости. Они нам показују неустрашиве унутрашње борбе, уче нас уметности да име Исуса Христа, као непобедиви ватрени мач духа, употребимо против ненависника, и да божанствену Исусову молитву приносимо ваљано са умом у срцу.
 

г. Срдачна молитва је духовна уметност
 
Богоозарени оци држе да је обављање умне молитве – уметност. Она се састоји у томе да се разум у будном трезвоумљу причврсти са горње стране срца и тако укроћује све врсте искушења; да види како, кад, откуда и у којој мери се она приближавају, те да против њих упућује молитву. Кад се она изгубе, он се опет враћа на своје стражарско место (преподобни Јован Лествичник).
Будно трезвоумље је духовна уметност која, уз Божију помоћ, сасвим ослобађа од страсних помисли, речи и поступака (преподобни Исихије Јерусалимски).
Дођите и ја ћу вас научити уметности – или боље – науци натчулног живота, која своје делатнике без муке и опасности води у бестрашће.
Умна молитва се означава као уметност или наука свакако стога што без упутства искусних једва ко може сам да је изучи. Делотворну молитву може да упражњава свако, али висока уметност, тајанствено освећење разума у срцу, није могућа без упутства.
 

д. Какву припрему захтева срдачна молитва?
 

Богомислије или срдачна молитва

виша је од сваког другог посла и врхунац је врлине,

као љубав Божија

(преподобни Исаак Сирин)
 
Света срдачна молитва дејствује кроз милост Божију, чисти човека од свих страсти, подстиче га да Божије заповести ревносно држи и чува од свих искушења и застрањења. Ова божанствена молитва представља врхунац свеколиког духовног дела и врлине. Она је највише остварење разума у унутрашњости срца. Међутим, она подлеже веома тананим замкама кушача.
Стога, онај ко тражи да изучи срдачну молитву мора да следи Јеванђељу, тј. да остави својемислије и својевољност, те да узме једино мишљење, осећање и хтење Јеванђеља. Неопходноје да кроз праву послушност разума постанемо слободни од свих маштања, брига и страсних покрета. Једино се смирењем, коЈе проистиче из послушности, могу избећи све мреже заблуда; Једино се њиме може напредовати у унутрашњем делу у тишини и сабраности.
Ко има срећу, срешће искусног духовника коме се може сасвим поверити. Али, ако се он не нађе, будући да су такви духовници данас реткост, могу се користити упутства из Јеванђеља и списа древних отаца. Ти списи садрже потпуна упутства о срдачној молитви. Удуби се са смирењем у њих, труди се да им следиш и милост Светога Духа, који преко њих делује, научиће те потребном. Сам Христос биће твој учитељ у непрестаној срдачној молитви.
 

ђ. Шта је срдачна молитва по својој особености и дејству?
 

Света, умна молитва, која се милошћу Божијом остварује,

чисти човека од свих страсти,

покреће га на ревносно испуњавање заповести Божијих

и штити од свих стрела и застрањења која долазе од непријатеља

(преподобни Пајсије Величковски)
 
По својој особености срдачна молитва је општење и сједињење са Богом, а по своме дејству – измирење и мир са Богом, очишћење од греха, мост преко свих искушења, бедем против брига, победоносна борба и савлађивање свих борби, усахнуће срџбе, потиштености и очајања, неисцрпна делатност, извор врлине и унутрашњих дарова, неприметни напредак, храна душе, просвећење разума, потврда поуздања, огледало унутрашњег стања. Права молитва је предукус Божијег суда и Његове славе (преподобни Јован Лествичник).
Молитва је за почетника жар радости која из срца струји, док је за савршене – дејствујућа светлост. Молитва је непосредна вера, познавање поузданости, делатна љубав, Божије откривење, радосна благовест срца, дело, храна и снага анђела, извесност спасења, знак просвећења и светости, познање Божије, откривење Божије милости и благодати, даривање Духа Светог, светлосни зрак духовног сунца, милост Божија, мудрост Божија и почетак личне мудрости.
Молитва је врхунац свих добрих тежњи, будући да у непрестаној молитви од Господа можемо да измолимо све врлине. У молитви се достојни причешћује Божијом светлошћу и његов се разум сједињује у неисказаној љубави са Богом. У ономе ко се приморава да непрестано пребива у молитви разгорева се ватрена тежња ка Богу и он, по својој мери благодати, добија духовно освећење и савршенство (преподобни Макарије Египатски).
Стражење разума у срдачној молитви је светлоносно, муњевито, те шири светлост и производи ватру. Од неразумног и некорисног, човек постаје чист, плодоносан и мудар у Христу. Да, ми постајемо видиоци, сагледавамо неисказане тајне Божије, хрлимо најчистијој и неизмерној светлости, дотичемо је се, живимо и пребивамо у њој и осећамо њену доброту (преподобни Исихије Јерусалимски).
Ова Божанствена молитва дарива Духа Светог и све духовне дарове. Она чисти срце и одгони противника, ослобађа од греха, лечи тело и душу и води ка настањењу Христовом у нама. Она је извор божанских мисли и сагледавања, источник просвећења, извор благодати и спасења, будући да у нас усађује спасоносно име Исусово (преподобни Симеон Солунски).
Ко се, знајући спасоносно дејство срдачне молитве, не би разгорео ревношћу да је непрестано обавља како би увек у души и срцу носио Христа са неисказаном љубављу.
 

2. О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ
 

Исусова молитва је испробано, благодатно средство

за постизање непрестане срдачне молитве

(свети Теофан Затворник)
 
Постоји једно благодатно средство (кога веома мало људи имају у виду) да се утиче на људску душу. Ово средство почива у унутрашњем молитвеном призивању имена Исуса Христа. Оно поседује драгоцену особину да нам постојано стоји на располагању, у свако време и на сваком месту: у цркви, као и код куће, успут и при сваком послу.
Призивано с вером, ово име силно дејствује. Суштина, међутим, овог призивања није у простом изговарању речи, него у сталном молитвеном сећању на Исуса Христа, у непрестаном обраћању Њему.
Саме речи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме јесу спољашњи израз мисли и осећања које садрже. Стално упражњавана, ова молитва нас приближава Исусу Христу, чини нас Њему сродним и повезује нас са Њим. Непрестано богосагледавање постаје истовремено будни чувар наше унутрашњости, свих наших мисли и осећања, не допуштајући да нас се дотакне ишта нечисто или недостојно. Пажња се окреће Богу, што помаже да се савладају излишна маштања, да се срце сачува од лоших покрета, да се среди унутрашњост и учврсти вера и молитва.
Тај унутрашњи ред огледа се у свим речима и поступцима човековим. Ако се не привикне да у унутрашњости срца следи вољу Божију и Његове заповести, човек их ни у спо-љашњем понашању неће одржати. Од тога зависи све (преподобни Исихије Јерусалимски).
У том најважнијем постигнућу у нашем унутрашњем животу, Исусова молитва и Христос сам, пружају нам ненадокнадиву помоћ. Он, наиме, посредством ове молитве остаје стални Обитавалац нашег срца.
Списи светих отаца осветљују природу и значај Исусове молитве. Они обрађују питања која се односе на њено непосредно практично упражњавање. Јер, питање о молитви као и о хришћанском животу не може се решавати само теоретски.
У својој најдубљој основи и природи, Хришћанство може да се схвати једино кроз практичну примену при духовном узрастању разума и срца. Ако хоће да се иде даље од упознавања спољних форми и од теоретског прегледа истина Хришћанства, мора се приступити постепеном животном спознавању кроз искуство и духовни напор. Исто то важи и за молитву. Могу се поседовати и најобухватнија теоретска сазнања о њој, сва наука о напредовању у молитви, а да човек сам не може да се моли. Сасвим је нешто друго познавање верских истина, од њиховог искуственог упражњавања. Тако се и Исусова молитва не може упознати само кроз теоретска сазнања, већ кроз практиковање. За људе са простим верујућим срцем она не представља никакву тешкоћу.
Онима, пак, који живе само у апстрактним мислима, пада тешко да дођу до опита у Исусовој молитви. Ипак, то не треба да збуњује, јер се та могућност никоме не ускраћује. Молитвеност је природна особина сваког човека. Онај кога Господ посети кроз тешке личне пробе, или губитак њему драгог бића, одмах се моли целим срцем и душом. То значи да свако поседује извор праве молитве. Тај се извор отвара или кроз наше молитвено повлачење у себе, или изненада, кроз „сврдло Божије“ (старац Леонид Оптински).
Исусова молитва, која се обавља правилно, по упутствима искусних, постепено нас привикава унутрашњем сабирању. Она помаже да у срцу пронађемо извор живе, самоделатне, непрестане молитве која нас сједињује са Исусом Христом. Ова молитва као стражар чува срце од свих нечистих покрета, пружајући дубок мир и духовну чврстину и руководећи цео унутрашњи и спољашњи наш живот. У томе је њен значај.
Одговор на питање како Исусова молитва може да се изучи дају искусни. Нека то овде буде само кратко поменуто: Исусовој молитви треба да се приступи са страхопоштовањем и скрушеним срцем. Она треба да се изговара пажљиво, полако и просто – гласно или тихо. При том се више ради о каквоћи, него о учесталости.
Ипак је добро да се као правило дневно узме један известан број молитава, како молитвословље не би било препуштено случају. Ко се моли нека буде свестан да ступа у непосредну близину Божију. Стога треба да се потруди да свој живот води на од-оварајући начин. То такође значи да дело молитве треба да се обавља са пуним стрпљењем и да се не очекују нека висока постигнућа. Почиње се просто тако што се редослед речи изговара полако, са страхопоштовањем и у скрушености срца, што разум и срце почињу постепено, сами од себе, да следе молитву. Молитва временом захвата душу и води је у стање мира, тишине, чистоте, унутрашњег реда и радости, уз непрестано борављење пред Богом. При свему томе потребно је стрпљење, смирење и – време.
Тиме Исусова молитва постаје најважнија и најнеопходнија делатност у хришћанском животу.
Јер, и најобилније теолошко знање, и највећа начитаност, као искључива постигнућа разума, остају само мртва добра, уколико не захвате дубину срца и ако њима није прожет сваки животни корак човеков.
 

а. Цариникова молитва у храму
 

Љубав Божија је неизмерна.

Колико год често га призовеш у молитви: „Помилуј ме“,

Исус Христос ће у тајности одговарати:

„Сине, опроштени су ти твоји греси“

(Разговори страника са духовним оцем)
 
Исусова молитва почива на сталном, пажљивом, скрушеном призивању Божанског имена Исуса Христа, на живом сазнању Његовог присуства, на молби за благодат Светога Духа са циљем да наш ум и срце са Њим сјединимо. То је Христу упућена молитва цариника у храму:
 
„Исусе Христе, Сине Божији, милостив буди мени грешноме.
Исусе Христе, помилуј ме. Покри ме својом благодаћу“.
 
Она припада кратким молитвама које су нарочито подесне да се често и сабрано понављају док се стоји пред Богом, како би се срце према Њему загрејало.
При свакој молитви разум треба пажљиво да прати речи, а срце топло да им саосећа. Међутим, у исто време наваљују свакојаке представе. Неизвежбани разум се тад удаљава од молитве, а срце се хлади.
Да би се разум сабрао и срце навикло на саосећање, искусни оци су одабрали кратке призиве и учестано их понављали. Кратка учестана молитва чини да се сваког часа налазимо пред Господом, да га топло и из дубине призивамо. У молитви не треба тражити многе речи како се ум не би расејао. Моли се Богу просто, од срца.
Пред Срцезналцем једва да су потребне речи: једна реч је спасла разбојника, један уздах цариника је био услишен.
Кроз свекрепко Име Господње, Исусова молитва постаје делотворнија од свих других кратких молитава, при топлој, чврстој вери у Њега свудаприсутног, свевидећег, који све чује и који је спреман да подари оно што се од Њега тражи. Његово име скрива у себи силу Слова, За Њега се каже: Бог му дарова Име које је изнад сваког имена, да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2,9-10).
Размотри добро Свето Писмо па ћеш видети како се име Господње у њему свуда прославља и како се Његова спасоносна сила свуда истиче. Прегледај списе богоозарених отаца па ћеш видети да сви они, без изузетка, налажу да се Исусова молитва упражњава и да је означавају као најјаче оружје на небу и на земљи (Лествица), као једно од Христових највиших завештања и наша најдража утеха (преподобни Калист и Игњатије, Добротољубље).
Иако проста и кратка, Исусова молитва садржи све елементе праве молитве, сву пуноћу богоопштења. Она је слављење, исповедање и молба истовремено. Њена пуноћа се испољава у њеном саставу. Први део: Господе Исусе Христе, Сине Божији – узводи ум ка Господу свега живота, слави Божанску величину Христову и тајну Његовог спасоносног дела.
Ко ословљава Христа као Сина Божијег, као некад апостол Петар, посведочава: Ти си Христос, Син Бога живога.
Други део: помилуј ме грешног – у покајању признаје слабост и огреховљеност људског рода, као и нашу сопствену.
Ми кажемо: „Помилуј ме“, чиме сведочимо тајну Његовог спасоносног дела, признајући га као нашег јединог Спаситеља – Онога који је наше биће примио у своје Божанско Биће и кроз свој живот, смрт и Васкрсење га ослободио од греха. У томе почива, као што је познато, суштина Хришћанске вере. Апостол Јован своје Јеванђеље закључује речима: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово (Јн.20,31).
Исусова молитва је молитва покајног грешника, јер је срдачно покајање основа целог хришћанског живота. Признавање преступа чисти савест, а свест о сопственој слабости смирује срце.
Ниједна реч не може јасније и суштинскије да изрази чежњу и молбу грешне душе од прозбе: „Помилуј ме„! Нема свеобухватније речи. То је више него молба пуна страха због неизвесности опроштења и скидања казне: то је зов синовске љубави која се поверава Божијем милосрђу, која смирено сагледава своју сопствену слабост и моли за духовну снагу како би се одупрла искушењима. Просјак у својој нужди не очекује само ослобођење од дуга, већ и нове дарове. Тако и блудни син стоји пред Оцем: „Опрости ми моје грехове, помози ми да свој живот променим, дај ми снагу да ти тежим целим срцем, разумом и вољом“ (Разговори страника са духовним оцем, V разговор).
Исусова молитва је опробано средство за постизање непрестане молитве, за свикавање на живот у присуству Божијем. Треба непрестано призивати име Божије. Али, не треба остати само на томе. Суштина ствари не лежи у речима, него у вери и преданости Богу. Све почива на слободном и свесном обраћању Њему.
Најважнија је свест да се живи пред лицем Божијим. Ова свест ја најјачи подстицај за развој духовног живота. Ако се целим бићем удубиш у Исусову молитву, твој ум ће се сабрати, те ћеш доживети снагу у Богу и бити нераздвојно са Њим, било шта да чиниш. Међутим, снагу ове молитве немој тражити само у понављању речи, већ у обраћању срца и ума к Богу. Живо, непрестано богомислије и живот пред лицем Божијим оснажују страх Божији и будност у односу на унутрашња стања и поступке. Тиме у срцу почиње хришћански живот – добровољно следовање Христу.
Доживљавање и осећање Исусове молитве приближавају нас Христу, повезују нас са Њим, чине нас блиским са Њим. Непрестано сећање на Њега постаје стражар који ништа прљаво или недостојно не пушта у нас. Тако се ум чува од досадних маш-тања, а срце брани од нечистих покрета. Овај унутрашњи поредак се огледа у свим спољашњим поступцима и речима. Човек који у својој унутрашњости не следи вољу Божију и Његове заповести, ни у спољашњем не може да га следи (преподобни Исихије Јерусалимски). Исусова молитва нам указује непроцењиву по-моћ у најважнијем – у господарењу над нашом унутрашњошћу. То, у ствари, чини сам Христос, који кроз молитву постаје стални Обитавалац нашега срца.
Што се више повезује са Исусовом молитвом, срце се више загрева. Утолико молитва постаје и самоделатнија, а ватра Духа се запаљује и распаљује. Стога ова молитва обухвата унутрашњи поредак оних који су задобили клицу савршеног унутрашњег живота.
 

б. Исусовом молитвом може свако да се бави
 

Немој да мислиш да чиниш нешто нарочито

молећи се Исусовом молитвом.

То је природна дужност сваког човека

(свети Теофан Затворник)
 
Неискусан човек мисли да је Исусова молитва ствар само напредних, духовних људи. Међутим, није тако. Сваки човек може и треба да је упражњава, уколико озбиљно тежи унутрашњем напретку и преображају своје душе. Као што је без јела и пића немогуће живети, тако је без Исусове молитве немогуће постићи било шта духовно и ослободити се унутрашњих искушења. Маштарије и телесна узбуђења, која без наше воље наваљују на срце и у њему се утврђују, једино Исусова молитва може да протера. Немој се надати да ћеш без имена Христовог ма шта постићи, чак и ако се усиљаваш да избегнеш грубе грехе. Нема моћнијег оружја ни на небу ни на земљи: својом сопственом снагом је немогуће ослободити се од горких мисли, тј. отпадака у свињском кориту. То ћемо успети једино уколико тежимо небеском хлебу који засићује за сву вечност.
Стога, искусни оци од сваког Хришћанина захтевају да свим срцем призива име Исусово против сваког искушења: „Ја вас молим, браћо, не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду и кад сте на путу, да бисте увек били наоружани“. Богомислије души разоткрива шта се у њој налази. Прво јој долази до свести оно рђаво у њеном срцу, а касније и оно добро. Спочетка богомислије ставља у покрет сву ђавољу снагу, а потом је укроћује. Тако молитва успева да открије у нама пребивајући грех, а потом и да га уништи. Име Исуса Христа продире у дубину срца, где налази и везује непријатеља, те ослобађа и оживљава душу. Стога увек пребивај са именом Божијим како би се срце сјединило са Господом. Ипак, потребан је велики труд док се непријатељ протера и Христос се не усели у срце (свети Јован Златоуст).
Исусова молитва просвећује, учвршћује и оживљује молитвеника, побеђује све видљиве и невидљиве непријатеље и уздиже к Богу. Она је свекрепка и сведелатна. Отуда, само по себи, следи да се сваком човеку који почиње да тражи Бога, поред спољашњих упутстава, истовремено даје и пуно указање о обављању Исусове молитве. Њом се ми чистимо и утврђујемо, духовно прогледавамо и откривамо један нови унутрашњи свет.
Без познавања овога пута највећи број људи остаје само при физичким или духовним упражњавањима и бесплодно троши своје животно време и трудове (свети Теофан Затворник).
 

в. О нарочитом дејству Исусове молитве
 

Шта се тражи Исусовом молитвом?

Тражи се да се искра Божије благодати усели у срце,

те да започне непрестана молитва

(свети Теофан Затворник)
 
Нарочито дејство Исусове молитве спроводи се честим, непрестаним призивањем Господа, тј. јединим силним средством за задобијање савршене молитве, као и за задобијање свих духовних дарова. Свака врлина и способност јесу дар Светога Духа кога добија само онај који се непрестано моли:
Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).
Молите се непоколебиво. Молите се и бићете услишени.
И шта год заиштете у име моје, то ћу учинити (Јн.14,13).
За све у животу неопходно је мољење. Сво спасење лежи у молитви.
 
Шта човек може слободно и свесно да учини за своје спасење ако не уме правилно да се моли (с обзиром да без молитве ништа не може да постигне)? Он може често да се моли: количи-на молитве је препуштена његовој вољи и снази, а квалитет дарује сам Господ. Ово искуство продубљује наше смирење.
Често мољење отвара тајанствени приступ правој молитви – а тиме и вери и испуњавању заповести. Главно, чак једино дејствујуће средство за духовно савршенство јесте честа, а потом и стална молитва – ма колико оскудна била. Ако још ниси у стању да се молиш Богу у духу и истини, ако се твоје срце још не загрева унутрашњом молитвом – принеси барем оно што увек стоји у твојој власти и у твојој снази. Нека би се макар твоје усне навикле да силно име Исуса Христа често, стално призивају. То је сваком човеку могуће.
Учесталост приводи навици која постаје друга природа, а временом и разум и срце долазе у одговарајуће стање. Често мољење је једино средство за задобијање чисте, унутрашње молитве. Снага имена Божијег при честом призивању доноси свој плод. Буди будан и не престај да призиваш име Божије. Не мари што је твој разум расејан и твоје срце нечисто. Не брини се за то и моли се и даље: молитва ће сама собом све у теби да очисти. „Онај који у теби борави јачи је од свега“.
Ако си схватио да учесталост молитве (при свој нашој слабости) тако снажно делује, и да је сваком човеку без даљњег приступачна, те да стоји у његовој руци – одлучи се и Исусову молитву обављај колико год чешће можеш (Разговори страника са духовним оцем).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *