НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

 

 

V

ИСКУШЕЊА И ПРЕЛЕСТИ

 

 

1. КОЈИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ?

 

Разликуј у себи Духа животодавног од

духа душегубног и убиственог

(преподобни Серафим Саровски)
 
За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама.
Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби.
Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски).
Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник).
Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога.
По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.
 

2. О СТРАСТИМА

Пороци су бремена душе

(преподобни Јован Лествичник)
 
Исусова молитва има особину да открије у срцу угњездене страсти, да разоткрије ропство у коме нас држи кушач. Стога не буди малодушан, нити се дај збунити кад се страсти твоје пале природе подигну, или их ненависник у теби распали. Ти си дужан да их држиш на оку и да се против њих бориш (свети Игњатије Брјанчанинов).
У словесној, раздражајној и желатељној сили дејствују страсти, уносећи немир у нашу душу. Оне долазе од нашег самољубља. Онај ко нема у виду духовне законе, не брине за своју душу, беспомоћно се предајући страстима. Страст коју одлучно не одбије, човек у ствари воли. Она га и побеђује (преподобни Макарије Египатски). Једнога везује претерано старање за тело или Нагон за посед и добит; другога окива чулна љубав или похота; неки падају у тугу, јарост, самовољу или славољубље. Човека страст коју храни заправо везује гвозденим ланцима, вуче ка земљи и не дозвољава му да развије своје унутрашње снаге. По својој суштини пороци су бремена душе. Страсти нас ометају да живи-мо у духу, помрачују нас и отежавају нам молитву.
Корен свих порока је себичност – мајка свих страсти. (преподобни Григорије Синаит). Самољубље иде испред свих порока (преподобни Исаак Сирин). Из саможивости или неумерене и погрешне љубави према самом себи проистичу све страсти и прохтеви, као и хладноћа и тврдоћа срца према Богу и ближњима.
Из саможивости се рађају три главна порока: сластољубље, среброљубље и славољубље, а из њих се изнедравају сви други пороци у телу, души и духу (Рим.7,23).
Седам водећих страсти муче човека: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније и гордост. Оне прожимају целу људску природу.
У телу влада похлепа за угодношћу. Неумерена брига за тело води у прекомерно уздржавање од напора, размаженост и задовољавање чулних пожуда, На тој подлози узраста сладострашће: леност, немарност, прождрљивост, пијанство, као и необуздана чулност.
У тројичности душе: у мисли, осећању и вољи – подижу се недуховни покрети.
У области мисли влада дух противљења, зидање само на сопственом разуму, сумња и ситничарска критика, надменост и самоувереност.
У области осећања влада саможива радост и страх, као и душеубилачке страсти – гнев, завист, мржња, злоба и осветољубивост, частољубље, самохвалисање, презирање и осуђивање других, узрујаност, помраченост и очајање.
У области воље влада самовоља, непослушност, самопоуздање и властољубље, незахвалност, тежња за зарадом и грамзивост.
Гордост је духовна страст. Она је извор свега злог, праизвор и врхунац сваке страсти. Гордост је порицање Бога и супротстављање Њему. Она је проналазак ђавола, нечовечан судија и немилосрдан осуђивач, извор гнева и раздражљивости (преподобни Јован Лествичник). Горди претпоставља своје схватање, осећање и хтење свему другом, ставља своје ја на место Божије и служи само себи самом.
И у духовно пробуђеном човеку устају страсни покрети који се супротстављају његовом нозом духовном животу. Место унутрашње сабраности и враћања у себе, човек напушта своју унутрашњост и губи се у спољашњем. При томе је опасно ако са губљењем унутрашње сабраности падне и свест, будући да тада пада и сва животна делатност. Губљењем свести о духовном свету пада се у заборав, и – духовно пропада. Уместо страха Божијег и осећања унутрашње зависности од Њега преовлађује одсуство страха, заборав Бога и равнодушност у односу на све духовно, тј. неосетљивост и окамењеност срца. Место покајања настаје самооправдање; место ревности – хлађење и млакост; место предавања вољи Божијој – самовоља.
Мноштво је грехова који се свакога тренутка подижу у нама против нашег духовног живота, са спремношћу да га угасе. Ако неки од грехова нападне нашу свест и слободу, извор нашег духовног живота почиње да осиромашује и пресушује.
Сви ови душегубни покрети настају кроз своје произвођаче: „овај свет“ и демоне. „Овај свет“, у својим носиоцима, навикама и делању, представља свет отеловљених пожуда. Он свакога привлачи помоћу одговарајућих страсти. Тај свет заводи кроз „општу прихваћеност“, или застрашује кроз осећај језиве усамљености или „општег презира“ према онима који га не прихватају.
Подстрекачи свакога порока, тј. демони, распаљују страсти у души и телу. У области греха они непосредно производе: богохуљење, сумњу и неповерење; незаситу чулност, смртоносно трајну мржњу; разноврсну прелест и очајање (свети Теофан Затворник). Мало ко зна да је прави узрок свим пороцима и страстима – нечастиви. Као мисаона снага и пород сатане, грех делује у тајности кроз људски разум, и бори се против човека кроз мисли које он држи за своје сопствене. Грех обузима срце кроз представе и земаљске жеље и испуњава их тамом незнања, заборава и обмане. Искушења ненависника помрачују човеков ум за Бога и скрећу га ка пороку и страстима. Тиме срца бива успаљено, везујући се за било шта. На крају жеља и воља следују похоти и порок бива извршен (преподобни Макарије Египатски).
Стога је за молитвени живот неопходно познавање појединачних искушења, као и сопствених душевних покрета, те брижљиво праћење свих спољашњих утицаја.
Живи у Богу и ништа му не претпостављај – ето циља. Ако је душа свим својим снагама и осећањима окренута Богу, биће светла, пријатна и пуна мира. У мери у којој се осећање и пажња окрећу од Бога, душа бива све тамнија. Њу више помрачује зане-тост осећањима него саме мисли, још више трајна страствена ве-заност, а највише – греховно дело (преподобни Макарије Египатски).
 

3. О ИСКУШЕЊИМА

(по светом Теофану Затворнику)

 

Човек умире за Бога и живи сам себи

(преподобни Макарије Египатски)
 
Одвојен од Бога, човек себе посматра као самосврху. То се дешава већ због тога што одвајање од Бога (који је пуноћа) сурвава човека у његову сопствену празнину, у бездан, и испуњава га неодређеном и ненаситом жеђи. Ова га жеђ гони да целог живота лута за лажним вредностима које везују његово срце и сву његову пажњу.
Човек доспева у празнина ума, јер је једино Постојећег заборавио. Стога се у њему порађа радозналост, тежња за многим знањем, обавештењима и испитивањима.
Неиспуњена воља, која је изгубила поседовање Јединога, распаљује бројне пожуде, похлепу, нагон за богатством и моћи.
Опустошено срце, које је изгубило сладост Свејединог, порађа сладострашће, жеђ за разноврсним уживањима и стварима.
Уместо да се брине о своме спасењу, човек живи у зачараном кругу многих брига и ништавних уживања. Кроз многознање, похлепу и сладострашће ђаво нас уплиће у бескрајне планове и њихова извођења. Он има само једну бригу – да скрене срце, вољу и ум од Бога, и да их страсно и примамљиво веже за било шта друго. Не само ниске страсти него, такође, и уметност, наука и техника, позив и друштвеност могу да постану идоли који нас држе у својој власти и не дозвољавају нам да дођемо к себи.
Неопходно је да познајемо људску природу и њена стална искушења како бисмо им се супротстављали. Та се искушења управљају према три водеће силе људске душе, тј. тичу се словесне, раздражајне и желатељне човекове природе.
Заблуделост ума су маштања која нас, пре свега, у време молитве расејавају и спутавају. Њих прозрева будна пажња.
Искушења желатељне наше природе леже у нашим страстима које одвајају срце од молитве и одвлаче га за собом. Њима насупрот делује будност.
Искушења раздражајне (вољне) природе долазе из похота, саможивости и самовоље. Она се сузбијају смирењем и животом по вољи Божијој.
Ко немарно живи, лако се подаје овим трима врстама искушења која испуњавају наш ум празним бригама и доконим и отровним помислима. Она желатељну природу везују расејаношћу и чулношћу, а вољу подстичу на неукротиво славољубље. Последице тога су хлађење срца и успављивање савести, или пак заблуда и прелест. Све то води ка унутрашњој празнини, меланхолији, и често се завршава очајањем. Сва искушења у човеков ум надиру кроз помисли или тзв. маштања, прерастајући у страсти и тражећи да наше срце вежу за себе.
 

а. Искушења кроз маштања

(по светом Теофану Затворнику)
 

Нечастиви је пуштен да искушава човекову умну силу

и да је дан и ноћ узнемирава.

Падне ли ум, пада све.

(преподобни Симеон Нови Богослов)
 
Учи се да разликујеш слободне помисли од наметљивих маштања. Помисао стоји близу речи. Мишљење је природна делатност нашег ума којом се бавимо слободно. Кроз разборито размишљање ми се удубљујемо у познање света и нашег сопственог бића и решавамо питања личног и друштвеног живота. То занимање називамо умним радом. Оно је природно својство наше душе као и осећање и хтење.
Нешто друго су невољне помисли или маштања. Оне не зависе од наше слободне воље. Оне се појављују нехотице у нашој свести као представа, слика, претпоставка, намера, жеља, сећање, итд. Учитељи духовног живота саветују да их одбијамо, без обзира да ли су добре или рђаве, будући да слободан човеков дух не треба да буде поробљен нехотичним, у његову свест убаченим помислима.
Нажалост, ми смо највише робови заправо тих помисли. Оне се нашој свести намећу, ометају јасноћу, чистоту, сталност, снагу и плодност нашег ума и отежавају нашу унутрашњу сабраност кроз свакојаке безвредне, празне или надражавајуће садржаје (нпр. увредљиве разговоре, чулне сусрете, уличне утиске, свакодневне бриге, неиспуњене дужности и др.)-Све се оне намећу силовито као из неког света изобиља, и то управо онда кад човек хоће да се моли. У срцу се ствара немир, наслада и срџба, и молитва је ометена. Она се тада обавља брзо, тек да би се извршила дужност, да би се затим прешло на нешто наводно важније. Откуд то долази? Од недостатка васпитаности и способности усредсређивања ума на одређени садржај, те од демонске силе која на безбројне начине покушава да запрља нашу душу, да је одвоји од Светог Духа и да је сасвим потчини својој власти.
При томе, сваки човек поседује нарочито, њему својствено, маштање или помисли од којих страда и од којих не може да се ослободи својим сопственим напорима. Највећи број људи и не слути да има таквих маштања, а још мањи зна како се она сузбијају. Духовно искусни расветљавају такво стање и уче да душевни живот треба да се проверава најоштровиднијом пажњом. Свему томе и ти ћеш да се научиш уколико си у стању да прозреш самог себе. Пази на помисли које долазе и одлазе, на мисли које нарочито смућују, на расположења и стања која су у теби трајно, која сатима и данима трају. Све је то предзнак онога што у теби живи. Против тих наметљиваца се треба борити.
Ту борбу олакшава околност што маштања не долазе одједном, већ нас узимају под своје у мери у којој им се ми подајемо. Она испитују какав је терен душе и, уколико не наиђу на одбојност, потпуно нас хватају у мреже. Ако их код њиховог првог наступа не одбијемо из незнања или из нехата, борба са њима ће сваки пут бити све тежа.
 

б. О редоследу искушења

(по преподобном Нилу Сорском)
 
Искушења делују кроз помисли по једном одређеном редоследу: прво у нашој свести настаје обична представа једне мисли или предмета – тј. подстицај [прилог]; ако је прихватимо, ми са њом ступамо у однос, пристајемо на њу и она нас везује; потом нас она обузима и, коначно, поробљава као страст!
Први стадијум искушења, дакле, чини подстицај. Он се намеће уму без наше воље – кроз спољне утиске или унутрашње представе (неки човек кога смо јуче срели; мисао која искрсава; дошаптавање да урадимо ово или оно). Тако је кушач Господу дошаптавао: Реци да камење ово постану хлебови (Мт.4,3). Подстицај као такав не заслужује ни похвалу ни замерку, будући да не зависи од нас самих. Ако га одмах одбијемо, цело искушење је завршено. Човек, међутим, може да прихвати помисли и да са њима ступи у однос, почињући да их изближе посматра, да их добровољно држи у свести и да се са њима саглашава. Он, дакле, пушта једну однекуд долетелу помисао да у његовој унутрашњости заузме место (нпр. неки човек је рекао нешто, а помисао допуњује да је то он сигурно учинио у намери да нас увреди).
Ко се са помишљу саглашава, почиње да ужива у њој, осећа је као своју и спреман је да јој следи. Он се спаја са њом (нпр. „Преко ове увреде нећу да пређем, већ ћу је троструко узвратити“). И потом настаје читава поплава осветничких помисли.
Онога ко допусти да буде поробљен присилно и невољно ће привлачити једна одређена помисао. Маштање ће насилно заузети место у његовом срцу, постати са њим једно биће и разорити његово добро стање. Разум као олујом бива захваћен и поседнут надражавајућим мислима. Он више не налази мирну јасноћу. То се дешава нарочито код велике запослености и некорисних разговора. Кад поседнутост маштањима заузме место у души и постане њен карактер, човек доспева до последњег степена поседнутости, тј. до страсти.
Страст је постојано уживање у страсним помислима које су дуго у души угнездене, које се кроз сањарења учвршћују и кроз навику постају наша друга природа. У овакво стање човек долази делом из непажње, а делом намерно – кад дозволи да буде трајно поробљен. Њега узрујавају и стално узнемиравају нечисте помисли које он у себи гаји, и не дају му мира. Кушач непрестано враћа у сећање представе одређених људи или ствари које хране страст и гоне нас да их силно мрзимо или желимо и тако постанемо ропски за њих везани. Тако нечастиви узима човека под своје и разгорева у њему огањ, који нагриза и трује срце и рушилачки се испољава према свету.
По закону узрочности један стадијум искушења следи другом. Представа која доспе у душу везује пажњу, привлачи нас и ми јој се препуштамо, идући за њом. Заборављајући на наш главни задатак, на дело нашег спасења и заједницу с Богом, ми јој најчешће подлежемо. То је стога што не познајемо начин на који нас маштања гоне на страсти и што не знамо да им се супротставимо (преподобни Нил Сорски). Све док се налази у глави, наш ум је изложен непрестаном сударању са маштањима. Као рој комараца наваљују на њега помисли и ометају његову унутрашњу сабраност. Он замишља да може из главе да руководи душом и да управља помислима. Незаштићено срце иде, међутим, својим сопственим путем и запада у бриге и страсти. Најзад се ум заборавља и следи срцу као јачем од себе. Из такве авантуре једва да ко изађе као победник. Једино срдачно покајање може да ослободи од таквог стања (свети Теофан Затворник).
Понека помисао се намеће нашој свести. Ако се наше самољубље са њом сагласи, у унутрашњости се буде страсна осећања и жеље. Даље следи промишљање о начину да се жеља испуни, тј. траже се подесна средства и доноси одлука о њиховој примени. Тиме је унутра већ све учињено. Чека се само прва прилика да се жеља спроведе у дело и грех са свим својим последицама постаје стварност. Благодат се тада повлачи и човек пада у руке нечастивога.
Све док не потхрањује страсти, душа је неприступачна за ђавола. Уколико је светла, он чак не може ни да је погледа. Међутим, ако се сагласи са покретима страсти, она се помрачује. Ђаво је тада примећује, продире уауи почиње у њој да дела. Тама и немир су последице сваког греха, сваког порока.
Не пружај руку својој слабости. Приморавај се на будност, говори Исусову молитву и тражи духовну помоћ. И она ће доћи.
 

в. Искушења преко људи

 
Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља – преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.
Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на зло их подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другама. Не чини им никакве замешсе и не подсећај их на учињену ти неправду.
Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање.
Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе ко те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут ниси уопште ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.
Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од тебе.
 

г. Искушења кроз злог

 
Страсни покрети не би били тако страшни када их не би изазивали демони. Ти извори свега злог утичу на човекову страсну природу која им је сродна. Они су прави узроци свих наших застрањивања. Они проузрокују стварно зло: помрачење свести и богозаборав, прелест, а пре свега горућу ватру чулних страсти и смртоносне мржње. Све се то подиже на новог облагодаћеног чо-века.
Ако помоћу страсти и људи не успе да искуша човека, ђаво почиње да делује кроз своју сопствену личност и гради свакојаке варљиве слике, делом грозне, делом заводљиве природе. Ако останеш чврст у противљењу, он се привремено повлачи и из далека посматра где му твоје слабости праве нови приступ. Тад изнова почиње борба, и тако – све до смрти.
 

4. О ХЛАЂЕЊУ СРЦА
 

Не везуј своје срце ни за шта осим за Бога

(свети Теофан Затворник)
 
Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.
Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.
Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).
Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: „Остани са оним у шта се уздаш“.
Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.
Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).
 

5. ЗАБЛУДА И ПРЕЛЕСТ

 

Узрок прелести је самоуверење

(преподобни Јован Лествичник)
 
Скоро сви људи се налазе у извесном стању заблуде која проистиче из њиховог самоуверења. Ми смо врло склони заблуди, будући да свака самообмана ласка нашем самоосећању, частољубљу и гордости.
Кушач се ослања на стање самообмане и тражи да нас завара. Он усталасава наше страсти, распаљује славољубље и похлепу и покушава да нас покрене на њихово задовољење.
Заблуда делује прво на наш разум. Прихваћена без противљења, она изопачује ток мисли и покрете срца, узима целог човека под своје и распрострањује се на сву нашу делатност.
Прелест прети свакоме ко се труди да стекне врлине, а нарочито највишу међу њима – молитву. Јер, демон примењује сваку лукавост како би ревнитеље ухватио у своје мреже.
Плен прелести најчешће постају молитвеници који у самоуверењу жуде да брзо постигну више степене молитве. Уместо да се држе смирења пред Богом и да се труде у вршењу Његових заповести, они употребом спољње технике молитве стреме ка духовним доживљајима. Међутим, једино будна пажња, срдачно покајање и смирење чине праву основу и циљ молитве.
 

а. Шта угрожава молитву?
 

Највише се бој високог мишљења о самом себи

(свети Теофан Затворник)
 
Застрањење при вршењу Исусове молитве може изазвати и место на коме се налази пажња. Ко само у глави стоји пред Богом, неће моћи да се сабере. Он ће стално да се бори против налета помисли и страсних покрета. Ко, пак, у срцу стоји пред Њим, биће ван опасности. Још сигурнији је онај ко у дубоком покајању срца тежи Богу и моли се за заштиту од прелести.
Човек у молитви стоји пред Богом-срцевидиоцем. Не дозволи себи никада да га искушаваш и да лакомислено, без страхопоштовања, са сумњом или неверујућом радозналошћу обављаш Исусову молитву. Моли се са пажњом, са страхопоштовањем и унутрашњим напором, као дављеник који у животној опасности вапије за спасењем, које једино Бог може да дарује.
Не ослањај се никад само на спољња правила или технику молитве. Ко се задовољава „тачним испуњавањем“, лако пада у самозадовољство и охоли се, слично фарисеју, пред собом и пред другима. Међутим, тиме његова молитва губи сваку вредност пред Богом.
Правила и технике су само нужне скеле, док се зграда молитве подиже између њих у срцу. Обрати стога сву пажњу на своје срце (свети Теофан Затворник). Обављај Исусову молитву у миру и смирењу. Стражи брижно и никад немој жустро и неумерено ревновати у вршењу срдачне молитве. Опасно је ако се духовна молитва хоће изнудити кроз пренапрезање телесно-душевних сила.
Бог молитву дарива у своје време, и то не гордом телесно-душевном ревнитељу, него духовном осећању најдубљег смирења и срдачног покајања, које је праћено умереним, сталним и марљивим молитвеним напором (старац Агапије Валаамски).
Исусова молитва се усељава у срце које је обавља са смирењем. Ум, међутим, који падне у самоувереност оставља молитву и доспева у прелест. Искусни молитвеници обраћају строгу пажњу на опасне последице преурањеног искања виших стања молитве.
Зашто користиш спољашњи механизам дисања да би задобио дејство благодати? Тиме само откриваш своју гордост која те лишава свих правих плодова молитве (свети Игњатије Брјанчанинов).
Мало нам користе духовна уживања без бола и страдања. Обављај своју молитву и пази пре свега на своје грешке и слабости које су многобројне као песак у мору, и страдај због њих. Божија милост ти се приближава по мери твога смирења (старац Макарије Оптински).
Из тога јасно следи да је крајње опасно превремено тражити стицање Божије благодати. То је противно реду саме молитве. Исто тако је неприлично и бесмислено да почетник користи помоћна средства која искусни предвиђају за поодмакле на путу умносрдачне молитве.
Држи се молитвеног реда и напредуј од степена до степена. Тако ћеш да победиш своје страсти, ограничивши утицај искушења, те ћеш, уз помоћ Божије благодати, из стања самообмане и неслободе доспети у стање истине и слободе.
 

б. О прелести ума

 

Прелест је оштећење човека кроз лаж

(свети Игњатије Брјанчанинов)
 
Све врсте прелести [тј. обмане] проистичу од погрешног коришћења ума. Њихов предуслов је гордост. Људска гордост као самопрелест демону нуди угодно боравиште. Он само додаје своје опсенарство. Самообмана прети сваком гордељивцу који самоуверено тежи натчулном доживљају.
У молитви човек треба пажљиво и трезвоумно да стражи над својим душевним животом, да свој ум и слободу поклони Богу, и да стоји пред Њим са покајаним срцем. Сва вољна маштања и снове треба оставити и све невољне помисли или виђења која се у уму подижу треба строго одбијати. Јер, помисли и маштарије узнемиравају душу, распирују страсти и прљају молитву. Виђења заводе незрелог ка заблуди и прелести. Пре свога обновљења кроз Духа Светог, човек је нечист. У таквом стању он је немоћан да општи са чистим, светлим духовима (анђелима). Он се још налази као заробљеник у области тамних духова (ђавола). Уколико и дође до виђења, он ће само њих да види. Ако примете да човек има високо мишљење о себи, они му се приказују у облику светих анђела, па чак и самог Господа и прелешћују му душу (свети Игњатије Брјанчанинов). Стога духовни закон захтева да се пре очишћења душе строго избегава све натчулно, као нешто што свакако води у област палих духова и у прелест.
Горд човек не обраћа пажњу на овај закон. Он варљиве маштарије и ласкава виђења прихвата као истину. Услед помањкања страхопоштовања и услед самоуверења он, иако неприпремљен, себе сматра спремним за више степене молитве, те ревнује око спољашњег механизма молитве и умом наваљује у унутрашњост срца. Његов ум је испрљан страстима и неспособан да опажа духовно. Као накнаду за право виђење, он неопажено испреда самодопадљива привиђења, заварава самог себе и доспева под утицај лажи и демона.
Најчешћа и најопаснија изопаченост молитве почива у стварању слика из Светог Писма које ласкају самодопадљивости, сујети, наводној памети или гордости. Онај ко таква заводничка привиђења обликује помоћу маште и прихвата их, држи их за дејство Божије благодати. Он доспева ван себе и његова представа бива плотски ужарена. Он се заварава виђењем које проистиче из његове неочишћене природе и не представља никакву стварност. Демон користи његову самообману и путем ласкавих мисли и привиђења је појачава до ђавоље прелести.
Безумна гордост се испољава на делу. Човек је непоколебиво убеђен у истинитост својих мисли и привиђења, пун самодопадљивости и слепог самоуверења. Он себе сматра благодатним, изабраним, ревнује преко сваке мере, не прима поуку, хоће свакога да учи, премда без страха пада у сваки порок.
Усред лажног задовољства које нуди ђавоља заслепљеност, долазе и часови буђења. Горчина и очај тих часова је страшан. Они се временом повећавају и често доводе до лудила или се завршавају самоубиством (свети Игњатије Брјанчанинов).
Да би избегао заслепљеност и прелест, одбијај свако уображење, слику и привиђење. Снови, фантазије и јака душевна узбуђења притешњују молитву и збуњују душу. Њих могу да савладају само они који уз помоћ Духа Светога задобију савршенство ума (преподобни Нил Сорски).
 

в. Заблуде душе

Ко уобрази да је стекао благодат

никад неће задобити благодат.

(свети Игњатије Брјанчанинов)

 
Нездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим, сасвим неспособно.
Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном), нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања „новог човека“ (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога.
Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједи-њења похлепе и саможивости који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним.
Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти. Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је истину принео на жртву заблуди.
Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима и лажни појмови о свему – како унутрашњем, тако и спољашњем.
Прелешћеном говори Господ:
Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, исиромашан, и слеп, и наг (Отк.3,17).
 

г. Знакови прелести
 

Облагодаћеност дарује смирење.

Прелест храни самодопадање и гордост.

(свети Јован Кронштатски)
 
Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе (свети Игњатије Брјанчанинов).
Присуство, пак, благодатне мисли, покрета душе и виђења, као уосталом и топлине, светлости или анђела – јасно се разликују од прелести. Благодатни душевни покрети испуњавају увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења се откривају у тихој светлости и души саопштавају дубоки мир. Покрети прелести, напротив, повећавају високоумље.
Привиђења се појављују у „ружичастом светлу“, изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлина, која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји природна топлина која се јавља као последица унутрашње сабраности у срцу. Благодатна топлина, међутим, испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једна телесна загрејаност која настаје кроз неумерену ревност у молитви.
Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна, благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност, неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (свети Игњатије Брјанчанинов).
Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће. Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна.
Гордост узрок прелести, самообмане. Смирење, пак, као супротна врлина, представља једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер, она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер не може да поднесе смирење срдачног покајања (преподобни Григорије Синаит).
Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити. Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелесну заслепљеност и самообману.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *