НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ

Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

 

 

IV

ИСКУСТВА МОЛИТВЕНИКА
 

1. МОЛИТВЕНИК ПРЕД БОГОМ
 

Сваки молитвеник разговара са Богом. Зар није велика ствар

да смртни човек говори са бесмртним Богом!

Може ли ко то да изрази?!

(свети Јован Златоуст)
 
Човек нашег времена није навикнут да невидљивог Бога осети у своме срцу као живо и блиско биће. Он је кроз апстрактне појмове науке, философије и теологије спутан у томе. Па ипак, то је неопходан предуслов за сваку молитву.
Пре почетка молитве постави се скрушено у присуство Божије и имај у срцу живу веру да те Бог види и да је готов да те услиши. Касније ћеш већ постати сасвим свестан Његове близине. Такође, расуди о томе ко је Бог, а ко си ти. Он је твој Творац у чијој је руци и земаљски и вечни живот твој. Ти си Његово дело, првобитно створено по Његовом образу, али кроз греховни пад потонуло у духовну таму и слепило. Као слепорођени, ти га непрестано молиш за очињи вид. Стојиш пред Њим у растућем страхопоштовању, и испуњен си најболнијим самопознањем. Из познања твог унутрашњег сиромаштва, ти се обраћаш Његовој неизмерној доброти и молиш га за помоћ, тј. да опет постанеш цео човек по Његовом образу:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!
 
Изговарање имена Исуса Христа држи нас у непрестаном богомислију и постепено учи да живимо у осећању Његове близине. То осећање, по природи ствари, буди духовне покрете. Ум се налази у срцу пред лицем Божијим, у топлој љубави, срдачном покајању, у смиреном дивљењу, у страху Божијем, и истовремено У поуздању у Његову доброту – у мољењу, слављењу и хваљењу. Уколико је молитва снажна, и ови духовни покрети су јачи у срцу. Колико се срце више чисти од самољубља, толико је његова наклоност према Богу живља. Уколико је срце потпуно чисто, преданост му је ватрена и постојана. Тако се остаје пред Богом у скрушеном слављу и с молбом да нам подари снаге за унутрашње очишћење и пуно предавање Његовој вољи, уз тежњу ка пуној љубави према Њему.
Живљење у Божијем присуству поседује велику преображаjну снагу. Под његовим утицајем мења се цело устројство душе. Човек све више напредује у самосазнању и, истовремено, стиче снагу да победи своје слабости и да се постепено усавршава.
 

а. О сећању на Бога
 

Схвати пред ким се молиш.

Окрени целу душу и цело срце Богу.

(преподобни Јефрем Сирин)
 
Бог је свуда и увек са нама и у нама. Али, ми нисмо увек са Њим, будући да га заборављамо и дозвољавамо себи ствари које никад у Његовом присуству не би требало да чинимо. Стога, нека ти буде закон да увек разумом пребиваш у срцу пред Богом. Сједини, дакле, богомислије са својом свешћу. Од буђења из сна живи у Божијем присуству, у осећању да те гледа и мери све твоје мисли и покрете срца. Труди се из све снаге да стекнеш богомислије. Он ће те за тај напор наградити.
Богомислије поставља људски дух на његово право место. Тиме почиње делотворно и живо уобличавање и душе и тела. Уколико се кроз богомислије учвршћујеш у својој унутрашњости, Исус Христос ће се настанити у твоме срцу. Поуздан знак овог чудног догађаја је топло осећање према Њему. При правилном обављању умно-срдачне молитве такво осећање се понавља све чешће и постојаније. Тај осећај је пун тананог блаженства. Од прве појаве он подстиче на сталну чежњу, на захтев да се заувек задржи у срцу. Јер, у њему је – Царство Божије.
Ако овај рај хоћеш брзо да стекнеш, пребивај у молитви док се у срцу не пробуди неко од осећања према Богу: скрушеност, страх Божији, преданост Његовој вољи, славословље и хвала, смирење и унутрашња потрешеност, или нада и поуздање. Исто тако се понашај и код читања: доживљавај сваку прочитану истину. Посредством молитве тражи једно спокојно, топло и постојано срдачно осећање према Богу, а не неко нарочито блаженство или узбуђење. Уколико ти и пошаље изванредна осећања при молитви, захвали му се и у томе не тражи неку своју заслугу. Одступе ли та осећања, немој бити безмерно жалостан као због неког великог губитка, већ се у смирењу и тихој поверљивости обрати Богу.
Циљ свега је у томе да уз Бога вежемо сву пажњу. Јер, Он све види и спреман је да свакоме помогне. То сазнање не дозвољава да се подајемо жалости уколико нас снађе некаква спољаш-ња или унутрашња невоља. Бог души пружа пуну радост, хранећи је и не дозвољавајући да на њу дође неко осећање оскудице. Треба да се препустимо Божијој руци да бисмо осетили Његову непрестану потпору. Труди се да стекнеш навику да увек живиш пред лицем Божијим, да Њему посвећујеш сваки свој корак и да све чиниш по Његовим заповестима. Користи за то сваку прилику. Он је свуда присутан. И твоја мисао нека буде свуда са Њим. Како?
Кроз непрестану Исусову молитву. Молитва потпомаже богомислије, а богомислије (сећање на Бога) подстиче молитву. То је, у ствари, живот пред Богом.
 

б. Страхопоштовање и страх Божији
 

Почетак правог живота јесте страх Божији

(преподобни Исаак Сирин)

 
Страхопоштовање је својствено сваком мислећем човеку. Сваки поглед на лепоту природе изазива дубоко поштовање према Творцу који је овај свет мудро створио.
Једно још дубље страхопоштовање настаје пред Творцем људске душе, који је постао човек да би нас из несавршенства подигао до пуноће сличне Његовој. Прави страх Божији човек стиче уколико остави све спољне бриге, те сву своју пажњу, своје мисли и осећања сабере на Јеванђеље и удуби се у сагледавање Христа и стања блажених (преподобни Серафим Саровски).
Најдубље поштовање и захвалност настају код нас према Христу који је на себе узео грехе света. Истовремено, нас захвата и страхопоштовање према Њему као Судији света. Између ова два осећања треба држати равнотежу и пустити их да наизменично делују на нас. Не треба дозволити да нам страх од вечног Суда узме сву животну радост, али ни да се због доброте Божије
препустимо немарности (свети Теофан Затворник).
Ко се определи за пут унутрашње пажње, страх Божији поседује као почетак све мудрости. Он се креће пажљиво, у страхопоштовању пред свим што је свето. Ко се боји Бога, пружаће се ка свему доброме. Ђавола се, пак, не треба бојати. Ко се боји Бога, побеђује ђавола који је немоћан пред Богом (преподобни Серафим Саровски).
Мисли на Бога и мисли на смрт.
Страх Божији ће те држати увек у будности и неће ти никад дозволити да чиниш по вољи својих помисли, својих осећања и свог тела. Уз Његову помоћ ти ћеш се одупрети свим искушењима и водити свој дневни живот пред Његовим лицем.
На једно обрати пажњу: при сталном сећању на Бога увек загревај и страхопоштовање, као уосталом и тежњу да се пред лицем доброг Оца и страшног Судије погрузиш у прашину. Иначе, често изговарање имена Исусовог без страхопоштовања отупљује осећај према Њему, због чега могу да изостану спасоносни покрети душе који произилазе из срдачне молитве (свети Теофан Затворник).
Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и унутрашња покајничка потрешеност. Она треба стално да се подгрева, њоме треба да се дише, у њој да се живи.
Дело Духа не лежи у блаженству. Његово најверније пројављивање јесте „дух скрушен, срце скрушено и смерно…“ (Пс.50).
Има две врсте страха Божијег: први је страх слуге од казне због преступа Божијих заповести, који одговара почетницима; други страх проистиче из синовске љубави према Богу, из зебње да се не увреди Бог, да се не изгубе Његова близина и Његова љубав (то је страх Божији оних који се ближе савршенству).
Нас захвата страх у мери у којој се у нама губи љубав. Јер, ко не поседује страх, или је испуњен љубављу, или је мртав душом. Растући страх Божији чини почетак љубави (преподобни Јован Лествичник).
Постави страх Божији за основу свога пута, па ћеш за мало дана и без лутања стићи на врата Царства Божијег (преподобни Исаак Сирин).
 

в. Сећање на смрт и Страшни суд
 

Онај који тражи спасење треба да мисли на смрт

као што гладан мисли на хлеб.

(преподобни Нил Сорски)
 
Ништа толико не помаже унутрашњу промену и топлу пажљиву молитву као сећање на смрт и на Страшни суд у светлосној или тамној вечности. Смрт стоји поред тебе и ти не знаш чак ни да ли ћеш доживети крај данашњег дана (Лк. 12,20). Сигурно је, међутим, да ћеш једног дана умрети. Крај долази као лопов у ноћи (1.Сол.5,8). Што избегаваш ту спасоносну мисао и понашаш се као да ћеш вечно живети, заобилазећи бригу о смрти и Суду Божијем?
Подсетимо се како нас људе неочекивано и изненадно постиже смрт и како су све земаљске вредности пролазне. Кратак је наш животни пут и једва да може да се назове путовањем. Јер, путник иде куд хоће и пребива у гостионици колико хоће. Ми, пак, морамо, хтели или не, на позив да напустимо овај свет. Нас и против наше воље постиже страшна смртна тајна. Душа се са муком одваја од тела, раскидајући своје природне везе. У том горком часу она сазнаје шта смрт значи и подиже велико запомагање. Али, никога нема да јој помогне, осим Бога и њених добрих дела (свети Јован Златоусти).
Наше тело постаје прашина, трули и нестаје. Али, душу очекује неизмењиви праведни Суд Божији.
Све док несмотрено живи, човек се боји смртнога часа. Међутим, уколико се још за живота приближи Богу, он се плаши Његовог Суда. Код савршенијих, љубав према Богу гаси и први и други страх (преподобни Исаак Сирин).
Страх пред смрћу је природна особина нас људи. Дрхтање пред смрћу и страх при помисли на њу јесте знак поседовања неокајаних грехова. Сребро се разликује од цинка, иако су један другом слични. Тако се разликује и природан страх пред смрћу од неприродног. Поуздан знак да човек мисли на смрт јесте пуна равнодушност према свим створењима и потпуно одрицање од сопствене воље.
Страх од смрти покреће на ревност ка срдачном покајању, сагледавању и молитви. Он помаже уздржању које гаси страсти. Ко достигне прави страх од смрти више никад не може да згреши. Немој да дозволиш да се завараваш и не замишљај да ћеш моћи да надокнадиш изгубљено време у животу. Оно је непоновљиво. Уколико не помислимо да је данашњи дан последњи у нашем животу, нећемо моћи остварити врлину (преподобни Јован Лествичник). Живи тако као да ти је данашњи дан последњи, па нећеш грешити (преподобни Антоније).
Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божцјега. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкр-сење суда (Јн.5,28-29).
Поставимо пред нашу свест Други долазак Христов и све оно што Господ у своме Јеванђељу говори о тим догађајима:
Као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега… И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (Крст)… И угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом… И сабраће се пред њим народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради… Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света… Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (уп. Мт.24,27; 25,31-46).
Шта је страшније од овог претећег одговора упућеног нама, непокајаним грешницима, које праведни Суд Божији, због нашег непокајања, упућује у вечну таму и све њене муке? Како ћемо само уздрхтати кад се књиге савести отворе и кад се обелодане све наше скривене мисли и жеље, наше речи и дела? Како ћемо се оправдати кад нас истина изобличи док стојимо пред неумитним праведним Судом Божијим?
У нашој свести ове мисли треба да продубљујемо и да се, чак и против воље нашега срца, у њих уносимо: час смрти и Суда се ближи, душо. Ти ћеш од тела да се одвојиш. Зашто заборављаш смрт? Какав ћеш одговор дати, како ћеш се оправдати? Твоја сопствена дела стоје пред тобом и оптужују те. Докле ћеш зло чинити и у лености таворити? Остави се тога док је још време.
Потруди се у добру и обрати се Господу срдачним покајањем, како би ти опростио све твоје свесне и несвесне грехе, како би те кроз самопознање и исповедање грехова очистио, те својом снагом испунио. Уздрхти, душо, јер те савест осуђује, покај се искрено што си свељубећег Бога кроз своје преступе повредила, и моли га скрушено да ти опрости (преподобни Нил Сорски).
Таква осећања свом снагом распламсавају срдачну молитву. Суочена са смрћу и неизбежним Судом, душа као да се по први пут моли:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!
 

 

2. САМОПОЗНАЊЕ И ПОКАЈАЊЕ

(враћање истини)
 

Човек треба да говори и дела сагласно истини.

Он у себи треба да сведочи о плодовима благодати, као и о дејству греха

(преподобни Макарије Велики)
 
Исусова молитва почива на мукотрпном самопознању пред Богом. То је сасвим природно, будући да покајање срца лежи у основи целог нашег хришћанског живота. Покајање срца је прва заповест Новог Завета, прва врлина која нас води свим другим врлинама. Свети Јован Крститељ, као Христов Претеча, призива покајању и обраћању истини. Христос, оваплоћено Слово, своје дело спасења започиње позивом на покајање и обраћење срца: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). Потом тек, у беседи на гори, у блаженствима, Христос открива законе небеског Царства.
Почетак срдачног покајања потиче од страха Божијег. Он производи пажњу (будност), која води унутрашњем миру; мир рађа савест, а савест чини да душа, као у огледалу бистре мирне воде, гледа сву своју ругобу (монах Бонифације). Кад продре кроз пукотину у одају, сунчани зрак осветли све, чак и најситнију прашину у ваздуху.
Кад страх Божији продре у срце, сви наши греси постају видљиви. Кад се у твојој души роди право покајање срца, кад те захвате право смирење и унутрашња потрешеност духа, неће бити потребно да користиш многе речи. У унутрашњој сабраности, окренут свом пажњом на своје тешко стање, ти ћеш пред Господом запомагати речима: Господе Исусе Христе, псмилуј ме (свети Тихон Вороњешки).
 

а. Подвижничко самопознање
 

Подвижничко самопознање води ка препороду духа

(преподобни Исаак Сирин)
 
Исусовом молитвом ти молиш Бога да се у тебе усели. Буди свестан шта то значи. Најчистији, Дух Свети, треба да ти се приближи. Онај ко се моли за ту посету мора претходно достојно да очисти своје срце. То се постиже кроз узрастајуће самопознање које, праћено дубоким покајањем, испуњава срце ослобађајући га од сваке нечистоте. У томе помаже Исусова молитва.
Пред почетак те молитве обрати се Богу за право самопознање свог унутрашњег сиромаштва, своје духовне немоћи и своје крајње слабости да сопственим силама останеш у добру. Моли га да ти кроз такво самопознање подари скрушено срце, пуно умилења, а истовремено и свест о томе колико ти је неопходна Његова неограничена помоћ. Пут ка савршенству јесте пут самопознања о томе да си слеп, глув, просјачки сиромашан и го.
Такво осећање бола због сопствене недовољности сигурни је јемац унутрашње промене. Ко њега избегава, напушта пут савршенства. Самопознање мора да расте и да сазрева. У човеку постоји природно знање које разликује добро од зла. Њега је Бог даровао сваком људском бићу. Ко га не поседује, пада на ниво животиње. Самопознање је природни израз наше савести у сазнавању и признавању сопствене недовољности. У сопственој светлости наше пале природе ми запажамо само мање, нарочито грубе и опипљиве грешке. Међутим, постоји духовно знање које се задобија снагом унутрашњег молитвеног труда. Тек у светлости Христових заповести ми почињемо код себе да запажамо мноштво недостатака. Нама се показује како општа греховност људске природе, тако и наша сопствена. Такав поглед, сходно природи ствари, продубљује покајање срца, што опет чисти око душе за све дубље самопозна-е и даљу промену ума. Истинито покајање срца води најдубљем смирењу и потрешености духа: душа упућује сву пажњу на своје тешко стање и почиње да се обраћа Богу: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
Духовно самопознање које се одиграва пред лицем Божијим открива оно што је у нама дотле било скривено. То подвижничко самопознање које прати Исусову молитву јесте једино дејствујуће оружје против свих застрањења на унутрашњем путу. Оно отвара очи и помаже да јасно сагледамо састав наше душе. Свети оци у вези са тим пружају једну речиту слику: савест човека који живи спољашњим животом слична је мутној води на чијем дну гамижу црви, змије и крокодили злобе. Непросвећен човек ништа од тога не примећује, будући да му мутна вода закрива јасан вид. Стога он живи безбрижно, сматра да је добар и осуђује друге.
Савест, пак, просвећеног човека личи на бистру воду: у сунчаној светлости Божије милости свака трунка бива уочљива. И сама трунка снажно боли, будући да раздваја од Бога. Право самопознање је јасно уочавање свих сопствених грешака и слабости. Подвижничко самопознање прожето покајањем прати сваку праву молитву. Оно је у стању да очисти душу и да је, уз Божију помоћ, припреми за обиталиште Духа. Оно ће расти и испунити те, тако да ће ти извесне твоје предности изгледати потпуно небитне. Покајно неограничено самопознање лечи од сваког погрешног корака, од преваре, искушења и сваког другог нездравог, лажног осећања. Без самопознања нико не може да се очисти од својих грехова и страсти, својих предрасуда, грешака и слабости. Чак ни највиши подвиг без њега не доводи до чистоте.
Право, потресно самопознање јесте једина жртва коју Бог прима од палог човековог духа. Мир са Богом, који је кроз нашу грехом оптерећену савест био помућен, може поново да се успостави само кроз наше мукотрпно самопознање. Кад нашу савест ништа не терети, кад нас наше срце ни за шта не осуђује, ми Богу прилазимо са миром и смело (1.Јн.З,21). Ипак, ми нисмо никад без искушења. Стога ради одржавања наше чистоте ми имамо потребу за непрестаном скрушеношћу срца. Искрена скрушеност срца изводи савест из понора греха, из пакла пакости, и доноси мир са Богом.
Али, за тако нешто је потребно несебично и неограничено самопознање које залази у све појединости душевног живота. Ту спада испитивање мисли и осећања, сазнање унутрашњих искушења и нечистих покрета, пуна свест о скривеном неваљалству, о слабости и неодговорности, без и најмањег извињавања самог собе. Свако такво самопознање помаже сигурном напредовању. Захваљуј Богу за то.
Једино Дух Свети може да дарује право самопознање. Без Њега ни најпаметнији човек не може себе довољно да позна, нити да увиди своје душевно стање. Ако је настањен у срцу, Дух ће ти показати твоје унутрашње сиромаштво, твоју удаљеност од Бога и твоју равнодушност према људима. Ти ћеш уочити своје користољубље, чак и код својих привидно несебичних подухвата, те грубо самољубље, чак и тамо где га никад ниси претпостављао. Укратко, Дух Свети сваку ствар показује у њеној правој светлости. Из такве самопознаје рађа се дубоко унутрашње смирење…
Човек почиње искрено да се сматра најгорим од свих људи, престаје да се узда у сопствене моћи и врлине и окреће се Богу. Такво смирење производи дубоко покајање које чисти срце. У очишћено срце настањује се Дух Свети и учи правој молитви која испуњава чистом радошћу духа. Ко при молитви негује подвижничко самопознање и покајање, у руке добија силно оружје. Он побеђује самољубље од кога нам, ради молитвених плодова, прети опасност. Тако се избегава свака штета.
 

б. Скрушеност срца и покајање
 

Право покајање је чедо светлог поуздања

у неизмерну милост Божију која превазилази све наше недуге

(отац Доротеј)
 
Скрушеност срца води одлучној измени: савлађивању зле воље, самоодрицању, избегавању зла и показивању ватрене ревности у чињењу добра. Свуда је потребан напор воље. Имао си навику у злу, а сад се од ње одвраћаш; некад си вређао Господа, а сад се постављаш у ватру Суда. Покајник доживљава болове породиље и у свом срцу се дотиче паклених мука. Бог нам је дао многоболни дух покајања да продре између наше душе и духа, између ума и удова, да разори старог огреховљеног човека и да постави темељ за новог (Јев.4,12).
У ономе ко је испуњен покајањем влада час страх и бол, час лака нада и утеха. Страх од на-пуштености смењује се са осећањем поверења у милост Божију, и покајник се доводи у стање умирућег који, ипак, са поверењем чека нови живот. То стање је свеболно, али истовремено и лековито. Оно је, међутим, неизбежно. Без ове тескобе покајања не долази се до унутрашњег очишћења. Греху се одлучно можемо одупрети само ако га омрзимо. Он се, пак, мрзи само онда кад се његова силна несрећа искуси свом снагом у најболнијем самопознању.
Под утицајем благодати на срце, грешник се буди из грехопада, сазнаје своју поквареност, осећа опасност свога стања, испуњава се страхом и почиње да се брине о свом спасењу. При томе милост Божија допушта да он доживи сво ништавило и нискост онога чему се био подао. Истовремено, његово срце долази у додир са једним Божанским поретком. Покајање је истовремено и договор са Богом о промени живота. Оно производи смирење, подстиче самоосуду и сведочи о бризи за унутарњи живот, који постаје слободан од сваке друге бриге. Покајање чисти савест кроз добре поступке, који почињу да се супротстављају свему лошем што се раније чинило. Покајничко расположење добровољно подноси сав бол. Оно себе сматра заслужним свих унутрашњих и спољашњих страдања, па још и нечег горег. Оно, такође, даје подстрек да се тело ограничава.
Свепокајно расположење испуњава грешника дубоким смирењем пред Богом и покреће га да свакодневно пред Њим исповеда све грехе. Покајник себе оплакује и не налази времена да гледа на друге или да их осуђује. Свакако, право покајање јесте чедо светлог поуздања у несравњиво милосрђе Божије, које далеко превазилази све наше преступе. Њему је страна свака малодушност.
Покајање је нешто сасвим различито од мрачног осећања кривице које ђаво у нама буди како би нас стровалио у очајање. Пре чињења греха, кушач буди нашу пожуду и грех приказује безазленим, а Бога снисходљивим. Кад, пак, паднемо у грех, он открива сву његову провалију, испуњавајући нас страхом од Бога као немилосрдног судије света, претећи вечним проклетством, завијајући нас у очајање и гонећи на самоубиство (авва Доротеј). Упореди стање Јуде Искариотског.
Дух покајања човеку који се налази у понору греха пружа своју моћну руку и извлачи га. Ради покајања Бог поклања опроштај грехова и приступ себи. Срдачно кајање производи у срцу блажена осећања. Човек који доспе у ово стање ступа у заједницу са Богом и Његовим Духом.
Њега прати осећање присуства Божијег и живо сећање на смрт и Страшни суд. Њима узраста најунутарњије срдачно покајање, док се душа испуњава ганућем. Душу постепено прожима један нов осећај – танани духовни страх Божији. Тај страх је дар Духа Светога. Под његовим предивним дејством топе се све страсти.
У срдачном покајању се молимо несебично, искрено и просто, са надом у Бога, са пуном преданошћу Његовој вољи, са поуздањем у њену мудрост, доброту и свемоћ. При том не треба да се ослањамо ни на каква помоћна техничка средства, нити на количину молитава, како не бисмо пали у заблуду и ослонили се на себе саме или на нешто спољашње, и тако, у својој гордости, изгубили поуздање у Бога. Немојмо тражити ни задовољство ни виђење: ми смо грешници, недостојни духовних сладости и виђења. Уз то, ми смо још неспособни да их прихватимо.
Наше је само да у пажљивој молитви управимо наш ум на себе да бисмо открили своје слабости. Тада као слепи, хроми и неми, губави и у духу поседнути, ступамо пред нашег Господа и са сиромаштвом духа дозивамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме (свети Игњатије Брјанчанинов).
 

в. Опроштај и поновно сједињење с Богом
 
Чим човек позна своје грехове, покаје се и одлучи да се од њих удаљи, Бог је спреман да га прими. Ови поступци су неопходни да би се срце сјединило са Богом. Бог даје опроштај грехова кроз тајну исповести, а облачење у силу и обед сједињења пружа кроз Причешће.
Прича о блудном сину даје нам прилику да доживимо та стања: он је дошао себи, решио се да остави свој грешни живот, подигао се, отишао оцу и покајао се: Сагреших… А отац га облачи у одело (оправдање и праштање) и спрема му обед (тј. Причешће) (свети Теофан Затворник).
Ти [на исповест] идеш изранављен одозго до доле, искомадан од главе до пете – а враћаш се назад са читавим удовима, јак и здрав, ослобођен од свих грехова. Шта се при том дешава зна свако ко се искрено исповеда: потоци милости изливају се од главе у срце и испуњавају га радошћу. То не долази од људи – ни од онога који се исповеда, нити од исповедника. То је тајна Утешитеља и Лекара…
Милост која је досад деловала споља кроз речи: „Опрашта ти се и разрешујеш се“, ступа у унутрашњост, стапа се у јединство са људским духом и испуњава га ватреном ревношћу. Љубав очева дарује оно што нада блудног сина никад није очекивала. Шта је грешник осим свепраштања још могао да очекује? Ипак, он бива обучен у одело крепости и позван на Тајну вечеру, као на битни предуслов поновног сједињења с Богом: човек је поново рођен.
Потребно је још и одговарајуће јело да би он започео нови живот. То јело су Тело и Крв Господњи. Ти примаш Причест ради оснажења и оживљавања твог унутрашњег човека. Са Причешћем ти носиш Христа у себи (свети Јован Кронштатски).
 

3. О ЖИВОТУ ПО ВОЉИ БОЖИЈОЈ
 

Живот по вољи Божијој је једини начин да, уз помоћ Божију,

свучемо „старог човека греха“ и да се обучемо у „новог човека духа“

(свети Игњатије Брјанчанинов)
 
Христове заповести су блаженства. Он не ограничава слободу својих ученика, али их упућује на блаженство које сви траже, и показује пут ка њему. Обећана је велика благодат, али су велики и трудови и напори да се она постигне: Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој… Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). Међутим, многи људе у својој неразборитости погрешно мисле да могу следити своју самовољу, па ипак задобити највиши дар, тј. живот вечни.
Дароване заповести Христове крију у себи Божанску животворну снагу која нас чисти, обнавља и враћа у стање од пре грехопада. Почни само да живиш по Јеванђељу, па ћеш у срцу сазнати да ти је благодат Божија постала блиска. Управљај све своје мисли, осећања, речи и дела по Христовим заповестима па ћеш сазнати и искусити утицај благодати Божије. Окусићеш непропадљиво блаженство, почећеш да волиш Бога уистину и стећи ћеш само једну жељу – да га сасвим у себи носиш. Без Њега ћеш се осећати изгубљеним. Стога ћеш целим срцем са пуним убеђењем узвикивати к Њему:
Господе Исусе Христе, помилуј Ме!
Буди вазда опрезан и срцем и разумом увек пребивај у вољи Христовој, у Његовим животворним заповестима. Само тако ће облагодаћена сила молитве у теби постати делотворна. Срце које није усаглашено са заповестима Јеванђеља не оставља простор за праву молитву. Држање заповести служи молитви као уље кандилу: без уља оно не може да гори, већ се гаси. Молитва ти помаже да пребиваш пред лицем Божијим, да упознаш Његову вољу, да измолиш Његову помоћ, док испуњавање Његове воље припрема душу да постане сасуд Духа Светога.
Пуноћа нашег животног дела почива у томе да увек, у свему што чинимо, душом и телом, мишљу, речју и делом, из све снаге пребивамо у вољи Божијој, са Богом и у Богу. Ми треба целим умом и свим осећањем да служимо правом, живом Богу и Његовој истини, и да, сходно Његовој вољи, испуњавамо Његове свете заповести (преподобни Нил Сорски).
На стени зида само онај који своју вољу и своје мишљење одбаци, и принуди себе да у пуној тачности схвати и доследно врши заповести Христове, тј. да живи по примеру, науку и завету нашег Господа. Почетак спасења почива у томе да своје сопствено хтење и мишљење оставимо и следимо Божије хтење и мишљење. Тада се на целом свету неће наћи ствар, место или подухват који би нас у томе омели (преподобни Петар Дамаскин).
 

а. О вршењу заповести
 

Вољу Божију треба испуњавати свом ревношћу,

хтети целим срцем и тежити јој свим жаром.

Јер, у испуњењу Његове воље

почива сва наша снага, радост и блаженство

(свети Јован Кронштатски)
 
Може ли човек да испуни заповести? Може свако ко има добру вољу и поверава се помоћи Божијој. Вољи сваког човека је препуштено да остане у изопаченом стању или, пак, да се избори за унутрашњи преокрет. Врлина због које се свестрано труди и коју тражи, човеку најзад пада у удео: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете (Мт.7,7).
Одреди себи као једини животни смисао да у свему, и у великом и у малом, вршиш вољу Божију и труди се да чиниш само оно што му је угодно. Јеванђеље читај што чешће можеш, испитуј вољу Божију и не остављај незапаженим ни најмање упутство, нити наизглед неважну заповест. Почевши да у малом испуњаваш заповести, потрудићеш се и око великог. Мало увек води ка великом. Потруди се бар само један дан да проведеш по Божијим заповестима, па ћеш у своме срцу искусити добро које такав живот доноси (свети Теофан Затворник).
Бој се Бога и држи Његове заповести у мислима и на делу. Ако примораш себе да их испуњаваш у духу, постепено ћеш их испуњавати и на делу. Јер, човек у спољашњем животу не може испунити вољу Божију и Његове заповести уколико их најпре не испуни у своме срцу. Оци су знали да је лако испунити све спољашње врлине уколико се оне претходно остваре унутра. Стога су и усмерили сву ревност на унутарњу будност (преподобни Симеон Нови Богослов).
Чини своје дело не само кад си вољан, већ пре свега кад ниси рад. То важи за твоје свакодневне обавезе, као и за добра дела, сагледавање и молитву. Труди се у томе у зноју свога лица, умножавајући ревносно подарени ти талант. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.
 

б. О упражњавању врлина
 
Не заборави никад да молитва сама за себе није савршена, већ једино у заједници са свим врлинама, које као органи душе сачињавају наш духовни организам. Тек кад су оне до извесног степена развијене ми можемо да живимо у заједници с Духом Светим. У оној мери у којој их у себи развијеш, унапређује се и твоја молитва. Без врлина молитва не доноси плода. Заповести Јеванђеља ти показују пут. Није довољно чинити добро само споља. Много је важнија унутрашња чистота срца. Шта ти користи ако сву своју имовину поклониш, ако постиш и ако се молиш, а срце ти остаје пуно пакости? Нас не чисти само уздржавање од зла, него, пре свега, искорењивање свих рђавих унутрашњих покрета и њихово замењивање добрим.
Ко се труди око Исусове молитве, нека се истовремено потруди и око смирења, љубави, благости, стрпљења и свих хришћанских врлина. Само оне условљавају појаву станишта Духа Светог у нама (преподобни Макарије Велики).
Ако желиш да будеш пријемник дарова Духа Светог, чврсто веруј у Бога, у потпуности следи Његову вољу, пребивај у молитви и нади да ће услишити твоју молитву и да ће ти увек помагати.
Затим, приморавај себе на свако добро, на све Његове заповести, па чак и кад ниси ни најмање расположен. Приморавај се да се смираваш пред свим људима, сматрај себе најмањим и не тражи ни части, ни награде.
Што је со за јело, то је смирење за врлину. Учињена дела не отварају закључану капију срца ближњег, већ скрушено срце и у смирењу јака душа која побеђује све страсти. Смирење се не задобија кроз смирене мисли, него кроз вољну послушност у приликама које делују понижавајуће (свети Теофан Затворник). Молитва, пре свега, захтева смирење које се стиче у труду извршавања заповести при суочењу са својом недостојношћу. Једино се оружјем смирења могу победити горди ђаволи. Они су немоћни пред смирењем (Макарије Оптински).
Стрпљење у теби не може да се утврди све док не стекнеш дубок осећај да све што се са тобом дешава бива по вољи Божијој… На тај начин се код тебе успоставља смирење и сиромаштво духа, при чему нестаје сва твоја узнемиреност (свети Теофан Затворник).
Принуђавај се, према својој снази, на благост, љубазност, доброту, састрадавање и благонаклоност, чак иако се срце твоје противи. При томе, пред очима имај живот Исуса Христа и следуј Његовом примеру.
Труди се, пре свега, да задобијеш љубав, будући да она обухвата све остале врлине. Она је истовремено највиша заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим… и ближњега свога као самога себе. Љуби Бога свим срцем, макар онолико колико љубиш своје родитеље и добротворе, и у своме срцу пребрајај сва Његова доброчинства.
Љуби и сваког човека као себе самог, тј. саосећај са њим као што сам себи саосећаш; не чини му ништа лоше и не жели му ништа што сам себи не желиш; чини му оно што сам себи чиниш, или му бар не чини оно што сам себи не би чинио. И искусићеш мир и блаженство, који ће испунити твоје срце: Који пребива у љубави, у Богу пребива и Богу њему (1Јн.4,16).
У духовној љубави према Богу и ближњима почива наше спасење. У ономе што чинимо без љубави, Христос не може склонити своју главу. Љубав се познаје у извршавању заповести (свети Јован Златоуст).
Љубав испуњава сав закон. Воли свога ближњег као себе самог. Јер, волиш ли њега, волиш и себе. Мрзиш ли, пак, њега, штетиш пре свега својој сопственој души. То је искуство! О мудре, животодавне заповести Божије! Како је добро вас испуњавати! Како је лако бреме Христових заповести! Творчева свемудрост, свемоћ и бескрајна доброта су спремни да се у тебе излију, чим ти Његову заповест о љубави према Богу и ближњима почнеш да следиш (свети Јован Кронштатски).
Господ говори: Ко има заповести моје и држи их, тоје онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам… Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, речи моје не држи (Јн. 14,21-24). Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој. У
У следовању заповестима ми са Христом постајемо један дух. Ко кроз Исусову молитву хоће да измоли заједницу са Богом и благодат Духа Светог, нека целим срцем тражи да живи по вољи Његовој.
Ми нисмо у могућности да вољу Божију следимо сопственом снагом. Он сам говори: Ја сам пут и истина и живот… Без мене не можете чинити ништа.
Стога се обратимо Њему у непрестаној Исусовој молитви и измолимо божанску милост да живимо по Његовој вољи:
 
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
 
Прими ме у своју бићетворну благодат. Ако је Он у нама, онда не постоји ствар коју не можемо да испунимо:
Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод (Јн.15,5).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *