NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

 

Hilandarski prevodi

Obitavanje Bezgraničnog u srcu

 

 

UVOD

 

Molitva je stremljenje srca i uma ka Bogu.

Stalna molitva je neprestano obraćanje uma i srca k Njemu

(sveti Teofan Zatvornik)
 
Reč o stalnoj molitvi u srcu, ili srdačnoj molitvi, zvuči kao poruka iz nekog dalekog, pa ipak bliskog sveta. U spisima kao što je Razgovori stranika sa duhovnim ocem, opisana su duhovna iskustva (naravno lična) ljudi čiji je sav život bio prožet ovom neprestanom molitvom.
Pravoslavna Crkva Istoka raspolaže preizobilnim znanjem i isprobanom metodikom upražnjavanja ove molitve. Ona poseduje i pouke bogoozarenih molitvenika i može da nam ukaže na jedan molitveni put koji je svima dostupan, koji zadovoljava naše saznanje i slobodu i pruža nam ista duhovna iskustva. Neprestana molitva srca je nauka nad naukama, umetnost nad umetnostima, zanimanje uzvišenije od bilo kog drugog zanimanja, pristupačno podjednako neukom i učenom.
Neprestana molitva srca ima koren u Svetom Pismu. Sam Gospod Isus Hristos uči da u svako vreme treba stražiti i moliti se, da se treba neprestano moliti i da pri tom ne treba govoriti mnoge reči. Naprotiv, treba se moliti u srcu Ocu nebeskom, u tajnosti, u Njegovo, Hristovo ime. I apostol Pavle zahteva da se molimo duhom, i to bez prestanka, i da je bolje izgovoriti pet reči umom, negoli hiljade jezikom.
Postavlja se, međutim, pitanje, da li je to uopšte moguće? I kako se to postiže? Uistinu, to je sasvim moguće i za istinski hrišćanski život -čak neophodno. Jer, blagodatan razgovor sa Bogom kroz molitvu predstavlja otkucaje bila ljudske duše. Od hrišćanskog iskona bogotražitelji streme ovom neprestanom opštenju sa Gospodom, obraćajući mu se kratkim, čestim, unutrašnjim i sabranim prizivima.
Duhovno prosvećeni oci su našli da je među takvim prizivima najprostije, a istovremeno i najuspešnije, sredstvo za postizanje neprestane molitve tzv. Isusova molitva, tj. Molitva Gospodu Isusu. Ona je istovetna molitvi koju je carinik uputio Gospodu Hristu u Jerusalimskom hramu. Ona glasi:
Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.
Ova molitva sadrži sve elemente prave molitve: slavljenje Boga, pokajničko samopoznanje i molbu za spasenje. Ona je osobito pogodna za neprestano usmeravanje uma Hristu, za doživljavanje Njegovog prisustva i za zagrevanje srca u ljubavi prema Njemu. U svojoj jednostavnosti i kratkoći ona je svakom pristupačna i može se obavljati u svako vreme, na svakom mestu i pri svakom poslu.
Isusova molitva služi za unutrašnje rasplamsavanje neprestanog moljenja u srcu i srcem. Oni koji su u nju upućeni molitvoljubizom početniku ukazuju da, uporedo sa življenjem po Jevanđelju, strogo metodski ide od proste, usne, do blagodatne, samodelatne unutarnje molitve, svojstvene onima koji su napredovali u duhovnom životu. Taj put vodi preko više stepenica: kroz molitvu rečima; molitvu sabranu, vršenu sa pažnjom i razumevanjem (pri obavljanju zajedničkih bogosluženja i ličnog molitvenog pravila); umno-unutrašnju molitvu duše i, najzad, neprestanu srdačnu molitvu.
Na svakom ovom stepenu molitve uzrasta i naša zajednica i opštenje sa Gospodom Hristom. Življenje u prisustvu Božijem budi duhovne pokrete i nastrojenja: pojačano strahopoštovanje, pokajničko samopoznanje, osećanje da je čovek – uzet sam za sebe – izgubljen, poznanje sveoproštajne dobrote Božije, te našu ljubav prema Njemu. Čovek sada revnuje sve više u ispunjavanju volje Božije. Tome počinje da se protivi njegovo samoljublje, ali ga on u nevidljivoj borbi suzbija i iskorenjuje. Na ovom podvižničkom putu čisti se njegov unutrašnji čovek, daje mu se znanje srca, uporedo sa istančanom savešću, dobrotom i sposobnošću da oblikuje samoga sebe. Suština, pak, i cilj srdačne molitve jeste zadobijanje blagodati Duha Svetoga, kao stvarnog doživljaja. Jer, hrišćanski život, u stvari, i jeste oblagodaćeni život.
Tako Isusova molitva predstavlja srž hrišćanskog života u Crkvi, i može biti shvaćena i postignuta samo u organskoj povezanosti sa njim, u organskoj sabornosti života u Hristu.
Isusova molitva se temelji na skoro dvehiljadugodišnjem iskustvu svih duhonosnih i opitnih bogotražitelja. Oni nas uvode u ovu nauku nad naukama i daju nam uputstva o njenom pravilnom obavljanju. Ta uputstva potiču od svetih otaca Crkve: prvo apostola, pa onda pustinjaka i molitvenika drevne Crkve, kasnije otaca Romejsko-vizantijske Crkve, sve do najnovijih svetitelja, osobito onih ruskog porekla.
Svetogorski zbornik duhovnih tekstova, poznat pod nazivom Dobrotoljublje obuhvata glavna dela o duhovnom životu 25 bogomudrih otaca Crkve, velikih molitvenika, od III do XV veka (prepodobnog Makarija i prepodobnog Antonija Velikog, svetog Jovana Zlatousta, prepodobnog Jefrema Sirina, prepodobnog Jovana Lestvičnika, prepodobnih Varsanufija i Jovana, prepodobnog Maksima Ispovednika, prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, svetog Grigorija Palame, prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobnih Ignjatija i Kalista i dr.)
Pored Dobrotoljublja, na ruskom jeziku postoji zbornik duhovnih tekstova O Isusovoj molitvi po predanju Pravoslavne Crkve (izd. Valaamskog manastira, Finska, 1938), u kome se takođe opširno govori o unutarnjem ustrojstvu srdačne molitve i načinu bavljenja njome.
Pored odabranih tekstova iz Dobrotoljublja, taj Zbornik sadrži i veoma važna uputstva i pouke na ovu temu velikih ruskih podvižnika i molitvenika od XV do XX veka (prepodobnog Nila Sorskog, svetog Dimitrija Rostovskog, prepodobnih Vasilija Moldavskog i Pajsija Veličkovskog, prepodobnog Serafima Sarovskog, svetog Teofana Zatvornika, svetog Ignjatija Brjančaninova i svetog Jovana Kronštatskog).
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi jesu izvodi iz ruskog prevoda Dobrotoljublja, iz pomenutog dela o Isusovoj molitvi, u izdanju Valaamskog manastira, kao i iz spisa novijih ruskih podvižnika i molitvenika, pre svega svetog Teofana Zatvornika i prepodobnog Serafima Sarovskog. Originalni tekstovi su prevođeni sa ruskog po smislu i uklopljeni slobodno u pojedinačna poglavlja. (Pri tome su tekstovi Valaamskog zbornika poslužili kao okvir. Kod dopuna iz drugih spisa, naznačena su imena autora posle svakog odeljka).
Ovakav postupak pri izboru tekstova o Isusovoj molitvi potpomaže mnogostranom poniranju u njen unutarnji smisao kao i u učenje opitnih i bogomudrih otaca o njenom obavljanju. Ponekad dolazi i do ponavljanja istih misli, što takođe ima duhovni značaj, jer koristi utvrđivanju i svestranijem upoznavanju sa ovom najuzvišenijom vrstom umetnosti. Tako ovaj mali izbor duhovnih tekstova iz prebogate riznice svetih bogovidaca i bogoljubaca ima za cilj da nam, na što je moguće prostiji način, pruži osnovne pojmove o Isusovoj molitvi i da nas uvede u njene neizrecive tajne.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *