О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

Дио II

РАЗУМНА ВЈЕРА
 
СТРАХ ОД УМА
 
Почећу са успоменом на то како смо се ми, „интелигентни људи“, бојали ума у дјелима вјере. И, послије дугог посматрања – не само себе, него и других људи, и дан-данас, видим како су тим лажним страхом заражени многи, прилично образовани људи! Рећи ћу и више: сама богословска наука још увијек је талац ума, „знања“, философије, зато што не сматра њу, философију, него себе, богословље, за „слугу“ философији. Теологија је била уведена као један од видова философије. И сви се наши богослови са необичном (што апсолутно није ни за какву похвалу) усрдношћу старају да надјену на себе одежду, подобије философије. Док се не удари печат типа „то је паметно“, а због тога и „цензура дозвољава“, – све до тада се наши учени богослови све нешто осјећају неугодно, све се стиде своје „вјере“… А ако се сама богословска наука показала тако плашљива пред „умом“, шта онда говорити о обичним, просјечно образованим људима, који нису у стању да се снађу у дубинама гносеологије вјере и такозваног „знања“? Како може један обични интелектуалац, недовољно искусан у религиозном животу и површно образован философски, да се снађе у односима вјере и знања, када се ни сви богослови ту не сналазе, него иду утабаном сколастичком стазом прецјењивања ума?
Узећу као примјер просјечног интелектуалца, макар то био и Лав Толстој. Не једном сам о њему чуо овакво мишљење: он је велик и генијалан као писац, али уопште није дубок као мислилац. И то је потпуно тачно: као философ он се није уздигао изнад нивоа просјечног руског интелектуалца. Његов однос према натприродном свијету – конкретно, према свему чудесном у јеванђеоској историји – до таквог је степена тривијалан и површан, да се ама баш ничим не разликује од погледа обичног нихилисте-учитеља: он није надвладао рационализам своје епохе, он је разум ставио изнад вјере, потчинио је његовом суду питања која уопште нису у његовој надлежности – у шта ћемо се сада лако и убиједити.
Упркос томе, он је, нажалост, имао велики негативан утицај на савремено друштво, зато што је са-учествовао у рушењу вјере својим наводно „разумним“ критикама. Додуше, он није постао чисти безбожник, што се дешавало са од њега лакомисленијим интелектуалцима; он је самостално „разрадиио“ веома збрчкан религиозни систем – без личног Бога; али, са каквим онда? То је код њега остало потпуно нејасно. Он је признавао величанственост Христа, али само као морализатора, а не као Сина Божијег; он је порицао, па чак и ружно хулио на Цркву (сваку), а два пута је ишао у Оптински манастир код стараца[1]; посљедњих дана свог живота се вртио око манастирских зидова, био је код своје рођене сестре, монахиње Шамординске женске обитељи, Марије Николајевне… И скончао у недоумицама и мукама: „А сељаци, сељаци, како они умиру…“ – викао је он, сјећајући се мирног умирања православних сељака… „И то је све?! И крај?! И ништа више?“ – питао се он у присуству других.
Да, Толстој је свој живот завршио банкротом. И други се потпуно неосновано позивају на њега. Један од његових пријатеља некако је питао Чехова: „Шта Ви мислите о вјери?“ – Чехов је на то питање скептично одговорио: „Е-е! Ако је онолики Толстој на томе себи сломио врат, шта можемо ту да рјешавамо ми, малени људи?“
И заиста, он до краја није ништа ни ријешио. Али у његову корист се мора рећи да он није био ни безбожник; прије би се могло рећи да се у његовим дјелима може наћи уважење према вјерујућим људима, чак и нека врста симпатије.
Али такав је већ, авај, био тај заражени вијек, да интелектуалцу, такозваном образованом, паметном човјеку нашег времена није било прописано да вјерује: вјера је била – према уходаном, општеприхваћеном мишљењу – неспојива са разумом. А ако су се кроз ту интелектуалну таму понекад и пробијале друге идеје, које су долазиле од философије, и које су говориле да вјера није непријатељ разуму, него, напротив, да су и паметном човјеку широм отворена врата вјере, чисте вјере, а не наслијеђене и урезане – те идеје нису наилазиле на широко признање, и изгледале су као некаква тамна привиђења, заостала још из „средњег вијека“, из сујевјерне прошлости; дочекиване су као неиживљене предрасуде неуких полудивљака, као симптом малтене политичког фанатизма и примитивизма. Либерални, пак, човјек, тај наводно „зауправе“ паметни Европљанин, морао је да буде или безбожник-нихилиста или, у најбољем случају, скептик, агностик, заустављен на пола пута између вјере и невјерја. Такво расположење умова прешло је и у пост-револуционарни период. Попис становништва који је организовала совјетска власт прије неколико година[2] свједочи да се руку под руку са чистим и отвореним безбожницима сачувао и тип „агностика“. Када би пописна комисија, не увијек преопширно образована, постављала питање „вјерује ли грађанин“, понекад, углавном од образованијих интелектуалаца, могао се чути и овакав одговор: „Ја сам агностик“. Збуњени чланови пописне комисије нису знали у коју групу да стрпају таквог страшног грађанина – у вјернике или невјернике? Бивало је случајева да је један од пописивача свом товаришу савјетовао: „Пиши га у вјернике“. – „Али не, то није тачно, – протествовао би агностик. – Ја нисам вјерник“. – „Па шта сте онда? Ви сте, значи, невјерник?“ – „Не, нисам ни невјерник: ја сам агностик, рекао сам Вам…“ Неписмени пописивачи би се скроз губили пред таквим умудреним грађанином-товаришом.
Потпуно исто сам лично слушао и од америчких интелектуалаца. Студент харвардског универзитета, веома симпатични по срцу својем младић, довољно широко образован, на моје питање о вјери одмах је изјавио да је он – агностик… А друг његов, код којег је био у гостима, био је свештеник – при чему ништа мање од њега образован… Други пут, једну од знатних жена, која је била члан такозваног друштва „хришћанског знања“, питао сам, да ли вјерује у Христа као Сина Божијег? Она је збуњено одговорила: „Не знам… “ Тако, у недоумици је и остала. Много пута сам морао да се опет и опет убјеђујем да је у америчком друштву, очито, широко распрострањен тај неодређени однос према вјери: „не знам“. Он се чак не може назвати „философски агностицизам“: то је прије практична индиферентност, полууспавано стање људи који ни о чему дубоко не мисле и ништа до краја не рјешавају.
Све ово ја наводим ради тога, да бих схватио психологију семинаристе: ако је такав био општи дух времена друге половине XIX вијека, онда ни ми нисмо имали куда да се од њега дјенемо. Дух рационализма, идолопоклонства уму, знању, науци – до таквог степена је проникао у све поре нашег вијека, да смо и ми, чак и упркос нашим личним склоностима, бивали заражени њиме: све истинито морало је бити умно, т.ј. умом оправдано, „доказано“. А како је већ одраније „неко“ одлучио да вјера није разумна, да се вјера не оправдава разумом, одатле је неизбјежно слиједио други закон: паметан човјек мора бити невјерник!
Иако је наш дух инстинктивно протествовао против таквог одвратног предубјеђења, а ми, семинаристи, вољели смо чак и да га побијамо, ипак, признајем, мене је у дубини душе ипак мучила та скривена, позадинска сумња: „паметном човјеку није својствено да вјерује!“ Ја сам насилно затварао врата својих размишљања и против властите сумњичавости наставио да вјерујем по старом – простом, дјетињом вјером… И умиривао се на њој…
Сјећам се и духовне школе, када сам се бојао да вјерујем Давиду, који каже да само „безумници“, не-умни људи, говоре „у срцу својем: нема Бога“. Хтио сам да вјерујем у то, али сам се бојао: а да ли је заиста тако? И у семинарији су богословске „науке“, одмах за Псалмописцем, у суштини, такође настојале да докажу разумност вјере и безумност невјерја, али је отров рационалистичког вијека, то поклоњење уму, то признање његове надмоћности над вјером – сметао вјери… И то није било случајно, и није било због лоших предавача, него због самог рационалистичког система школовања. Управо због тога. Као што сам већ говорио, наша богословска наука и дух савремених њених представника – аутора уџбеника и предавача – базирао се на принципу: све треба доказати! И настојали су да докажу. Али управо тим упозорењем – да је све разумно, да све мора бити разумљиво – у нама се угњеждавала ужасна бојазан контроле ума. А како је било довољно лако назријети да неке (за сада ћу рећи макар то: неке) истине вјере нису објашњиве умом, или да су, како се бркало тада: „противрјечиле“ уму, наша вјера у „паметност“ догмата вјере се лако и колебала. Заиста. Бог је један, али у три лица… Три и један… Који ће ум то да схвати? А ако је то несхватљиво, онда је – по интелектуално-семинарском катехизису – и непоуздано, или, у сваком случају, сумњиво… још то треба „доказати“… А доказати је немогуће… И ми смо упадали у порочни, зачарани круг недоумица. Али вјера у ум и тада је остајала непоколебљива. Тај је идол стајао тврдо. Нико се није осмјелио да га баци и разбије „о долину“, као што је то св. Владимир учинио са паганским Перуном, бацивши га у Дњепар, на ужас простака, наших предака.
Додуше, у одређеним, малим дозама, нама се предавало – углавном у богословљу и догматици – да су истине вјере тајанствене по својој суштини и не подлијежу рационалном објашњењу; али су те дозе бивале потискиване тако огромним баластима рационализма, вјере у снагу и надмоћност ума, да су се веома брзо растварале у идолопоклонству „науци“, знању, разуму; а и ми сами смо се бојали да признамо да вјерујемо, да можемо да вјерујемо, да имамо право да вјерујемо у тајне, које се умом објаснити не могу… Бојазан од „тајни“ – тај рационалистички отров свих интелектуалаца, од обичног семинаристе па све до Толстоја – била је својствена и мени веома дуго времена, све док се нисам убиједио, у властитом искуству, а не научно, у њену огромну лаж и опасност. И тврдим да никада у семинарији – молићу лијепо, чак ни у Академији – нисам чуо, не само основне поставке, него чак ни лако упозорење, или барем сугестију, да паметан човјек уопште не мора да се боји тајни, да не мора да се плаши немогућности спознаје уопште, а вјере нарочито. А да нам је то било објашњено, и сугерисано, и доказано – што савршено није било тешко – био би нам отворен слободан пут ка вјери… Авај! Било је управо супротно: ми смо били васпитавани у назорима: „све је – јасно“… И наше науке, рекавши неколико ријечи о тајанствености, истог секунда, буквално се плашећи тога, брже-боље су претрчавале на супротну страну, и хиљаде ријечи су летјеле у наше главе и срца са потпуно супротним циљем: „доказати“. Противотров је бивао затрпаван и побјеђиван отровом…
И послије, када се преда мном открио сав фалш рационализма, нисам могао а да не видим како је у лекцијама професора Академије и у њиховим књигама господарио дух ума…
Не бојим се да кажем да је то био зао дух, бјесовски дух, ђаволска опсесија – у стварном смислу тих ријечи. Тај дух је противрјечио и Јеванђељу, и Посланицама, и гносеологији светих отаца, и уопште – суштини истина вјере; ипак, тај је отров необично дубоко заразио наше образовано друштво, и тиме сметао да се вјерује просто, или је чак разрушавао вјеру, као што је то било са несрећним Толстојем и милионима других интелектуалаца. Отровани смо били и ми.
Ипак, заједно са тим – и још тврђе – ја сам кроз семинарију „прошверцовао“ и ону просту вјеру, коју сам имао од дјетињства: она је у била у мом срцу и у мом животу, а рационализам је био – само у глави, а и то – више као искушење, одвратно за моју душу. Ипак, узнемиравао ме је, као непрестано тињајући болом зуб: да га сам ишчупам – нисам знао; љекари, пак, учитељи моји, нису ме учили тој умјетности. И само је моја дјетиња вјера, непосредно, „у директном контаку“ надвладавала тај болесноносни отров, заглушивала га, док, напокон, нисам успио сам да изађем на крај са том опсесијом… И при томе сам „изашао на крај“ истим тим путем ума, којим сам био и отрован, према пословици „клин се клином избија“, „чиме си се ударио, тиме се и лијечи“.
 
ПРОЦЕС НАДВЛАДАВАЊА ОПСЕСИЈЕ
 
Ево како се то десило, онако, барем, како се ја тога сјећам, у битним цртама. Наравно, процес борбе вјере против разума се у мојој души одвијао постепено и многослојно, разним путевима. И биљка свој живот раскрива непримјетно; и њој су потребни и топлота сунца, и сокови земље, и размјена ваздуха, и влага. И уопште не примјетиш, а оно се, за једну ноћ, појавили цвјетови, и није далеко од плодова. Тако је, несумњиво, било и са мојом душом: она је расла постепено и непримјетно, користећи се разним начинима сопственог задовољења и успокојења. Сада ја могу тај у прошлости бивши сложен процес записати упроштено, у неколико јасно концентрисаних тачака. Јер, ради разјашњења питања о расту и процесу вјере, управо те тачке су и потребне, као главни путокази на путу. Оне су углавном ишле заједно.
У мојој свијести се уочавају сљедеће најважније „полуге“ које су помогле у савладавању рационалистичког отрова: исти тај рационалистички, или философски пут, затим – емпиријски (опитни), или срчани, или психолошки; и, на крају, благодатно тајанствени, мистични. О њима ћу и да пишем овдје.
Тај се процес одвијао првенствено у мојој души. И то увијек бива нарочито важно. Тада нам све што смо сами приобрели бива и јасно, и убједљиво, и чврсто. Властито искуство је најбољи учитељ. А када знања добијамо само од других, са стране, она се лако заборављају или извјетравају, зато што немају дубљих коријена у нама самим. А оно што је прошло испод наковња наше душе, послије нам изгледа тако просто и очигледно, да се чак и чудним чини: како то не виде други? Рећи ћу и више: мени се данас чини да мисли које излажем овдје изгледају толико просте и елементарне, да је чак и срамота доказивати их смисленим људима. Јер – то је тако јасно и самоочигледно! Али у своје вријеме за мене су те мисли биле као некакво „откровење“; па како ја то (мислио сам ја тада) раније нисам видио?! Зато ћу се осмјелити да претпоставим да ће и за друге мој душевни процес, вјероватно, бити – ако не откровење, а оно – потврда, или барем пројашњење њихових сопствених преживљавања; а можда за њих то буде интересантна новост… Јер, душа наша је у принципу – једнака код свих, па су зато и искуства – слична.
Дакле, тај се процес одвијао у дубини моје душе. Али њему су несумњиво помагала и искуства, преживљена другим људима прије мене: под тим углавном подразумијевам дјела писаца – и древних и нових. Али те су књиге само помагале или излазиле у сусрет том процесу, који се одвијао у мојој души.
Овдје ја са највећом благодарношћу могу да добром ријечју поменем књигу Вл. А. Кожевникова (Царство му Небеско!) о односима вјере и знања. У њој он разматра главне аргументе „знања“ против вјере. Књижица – прилично мала, страница сто, била је издата у Религиозно-философској библиотеци (М.А. Новоселов-а). То је, како се мени чини, скуп текстова који су читани на лекцијама одржаних на кружоцима московске омладине. Ја бих је препоручио свакоме ко се интересује тим питањима, и не само да је прочита, него и да је изучи, простудира, што је могуће темељитије: тако ће се читалац избавити од потребе да изучава многотомну философију.
Преко њега сам сазнао и за цијели низ књига са сличним садржајем.
Огромну корист ми је донијело и читање светих отаца, којим сам се почео занимати од првог курса Академије, а поготово од кад сам почео да учествујем у студентском „златоустом“ кружоку[3]. Додуше, ја се сада не сјећам неких трактата који би се нарочито истицали у рјешавању питања о односу вјере и знања. Али су поједини одломци, кратке изреке, случајно одроњене у мимоходу дубоке мисли понекад давале снажни подстицај мојем уму, обогаћујући и укрјепљујући га, разјашњавајући природу вјере и знања. Сјећајући се сада светоотачких дјела, могу да назовем имена светог Григорија Богослова, св. Исака Сирина, св. Јована Дамаскина, св. Оце Добротољубља, св. Симеона Новог Богослова, Златоустог, код којих сам нашао много материјала за питања која су ме интересовала. Било би необично важно сакупити и систематизовати њихове погледе на вјеру и невјерје. Присјетићу се сада – немајући под руком њихова дјела – неколико најупечатљивијих изрека (мада не буквално).
Св. Антоније Велики је рекао: невјерје је лакомислена дрскост.
Св. Ј. Златоуст: вјера је удио душа благодарних.
Св. Ј. Дамаскин: Бог је изнад сваког појма и сваког битија – и зато је савршено непостижан.
Св. Григорије Богослов: понекад је све тако јасно у Богу; а понекад падаш у бездан незнања и духовног сљепила. – Значи, стања невјерја и маловјерја била су позната чак и светим.
Св. Ј. Златоуст: Ако нешто не разумијеш, прими то простом вјером; јер је то Сам Бог рекао.
Ах, како прекрасно говоре св. Оци! И како је пријатно чак и преписивати њихове златне ријечи. Познато је да су многи сакупљали смарагдне изреке њихове.
Написаћу још неке мисли из књига св. Отаца.
Св. Ј. Златоуст: „Ако природно зачеће не можемо да објаснимо, како онда можемо да објаснимо зачеће које је чудодејствовао Дух?.. Нека се стиде они који покушавају да спознају натприродно рођење!.. Не мисли, такође, да си све сазнао, када чујеш да се Христос од Духа родио“.
„Христос је потекао од нас, од нашег састава, из Дјевичанске утробе; како – то се не зна. И тако дакле: а ти се и не запиткуј, него вјеруј ономе што је откривено, и не покушавај да постигнеш оно што је прећутано“.
„Не истражуј: како то? Гдје хоће Бог, тамо бива побијеђен поредак природе“.
Св. Василије Велики: „Да не буде у теби сувишног стремљења ка мудровању“… „Ја исповиједам недоступност за мисли и неизражајност за људску мисао начина Божанственог рођења“. „Да умукну сувишна питања у Цркви Божијој; да се слави вјера, да се не испитује она мудровањем“.
Св. Теодот, еп. Анкирски: „Обавјештавам те о чуду: остави се ислеђивања!“ „Душевни човјек, приљепљујући се за земаљско и све испитујући помишљањима ума, сматра да су Божија чудеса безумље, зато што су она неразјашњива по законима природе“. „Знамења и чудеса се примају вјером Божијом, а умом се она не испитују“. „Ако хоћеш о томе да знаш (о оваплоћењу), онда знај шта се десило, а КАКО се десило – то зна само Једини Чудодејствујући“. „Божанска природа није доступна појмовима ума човјечијег; она је изнад онога што се спознаје нашим умом и чулима. И тако, ми не можемо да познамо Бога – због преузвишености Његове природе“.
Св. Димитрије Растовски: „Тајне Божије – што се више о њима говори, све су скривеније, непостижније“.
Чини се да се о тим питањима материјал може наћи у главном источнику вјере – у Светом Писму, у Слову Божијем. Тада ја то нисам могао да нађем. Писмо је до те мјере увјерено у битије Божије, да чак и не поставља таква питања. А мени – уз семинарску малу вјеру у Слово Божије – се није ни дало да тамо тражим одговоре… И тек касније сам ту и увидио главно откровење о вјери и невјерју. Напримјер, Господ говори јудејима: „Ислеђујте Писма, јер мислите кроз њих имати живот вјечни; а она свједоче о Мени. Али ви нећете да дођете к Мени (курсив ауторов), да живот имате“ (Јн. 5:39-40).
„Како ви можете вјеровати, кад примате славу један од другога, а славе која је од Јединога Бога не тражите?“ (5:44). Невјерје је – од ЂАВОЛА.
„Ко је од БОГА (курсив ауторов), тај слуша ријечи Божије… ви нисте од Бога“. Вјера је – од БОГА.
„Ко хоће да твори вољу Његову (Очеву), разумјеће је ли ово учење од Бога или Ја Сам од Себе говорим…“ (Јн. 7:17). Искуство показује истинитост вјере.
„Али ви не вјерујете јер нисте од оваца Мојих“; а „овце Моје слушају глас Мој“ (Јн. 10:26-27). Они који не вјерују су по свом духу туђи Христу Богу. Напротив, вјерници су сродни Њему, подобни, слични, као што дјеца личе на родитеље.
„И оправдаше премудрост (истину) чеда њезина“ (Мт. 11:19), т.ј. они који су њој сродни по духу. Још су древни говорили: подобно се познаје подобним. Истину о Богу открива Сам Христос. Истинито је Слово Божије: „… Оца не зна нико до Син, и ако коме Син хоће да открије“ (Мт. 11:27).
Али ако и Његово откровење људи не прихватају, то је, већ, само због њиховог властитог ожесточења и тврдоглавости: „зато не могаху они вјеровати“, јер су „сами ослијепили своје очи и окаменили срце своје“ (Јн. 12:39-40).
Послије одласка из свијета Христос је умјесто Себе послао „другог Утјешитеља“, Духа Светог, Духа Истине (Јн. 14:16,17). Он „ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох“ (26); Он „ће вас упутити на сваку истину“ (16:13).
„Тврдоврати, – говори Стефан својим саплеменицима јеврејима, – ви се једнако противите Духу Светом, како оци ваши, тако и ви“ (Дјела Ап. 7:51). – И до дан-данас тврдоглаве они.
„Ми смо од Бога; који познаје Бога нас слуша; а ко није од Бога, не слуша нас“ (1 Јн. 4:6). Колико се већ пута указује да је вјера – од Бога: у коме је Бог, у томе ће и вјера да буде. И обратно. Значи, ствар уопште није у уму, и није у знањима, него у духу, у срцу – и још дубље: у Богу, Који живи у срцу и Који Се открива човјеку. А у коме Бог пребива? – „Који држи заповијести Његове, у Њему пребива, и Он у том“ (1 Јн. 3:24).
Између осталог, чак и посебно – „Који нема љубави, тај не позна Бога, јер је Бог љубав“ (1 Јн. 4:8); „…ако немамо љубав међу собом, Бог у нама не пребива…“ (1 Јн. 4:12).
„А знамо да Син Божији дође, и дао нам је (свјетлост и) разум, да познамо (Бога) истинитог…“ (1 Јн. 5:20). Христос је основа вјере.
Вјера наша „није у мудрости људској него у сили Божијој“ (1 Кор. 2:5). „А нама је то Бог открио Духом Својим“ (2:10).
„Ако ли ко мисли да нешто зна, не зна још ништа као што треба да зна“ (1 Кор. 8:2). „Али ко љуби Бога, томе је дато знање од Њега“ (3).
Има још много сличног „материјала“ у Слову Божијем. Укратко, сво оно учи вјери. Али не философским путем, него неупоредиво другачијим начинима: непосредним откровењем о пројављењима другог свијета, фактима и т.д. О томе ћемо послије говорити; а сада ћемо попричати о односу знања, науке према вјери…
На то и прелазим.
 
ВЈЕРУЈУ ЛИ УЧЕНИ ЉУДИ?
 
У широким круговима интелектуалног друштва усадило се, као што је познато, ужасно предубјеђење да је наука, кобајаги, неспојива са вјером; или, простије речено, да учени, паметни људи не могу вјеровати у Бога.
И треба рећи истину: за ту је тврдњу, фактички, имало неке основе. Наше, релативно образоване, класе у посљедњем вијеку су неоспорно испољиле огромну склоност ка невјерју. Невјерје је постало готово карактерна особина „мислећег“ човјека. Сви ми Руси знамо то и из искуства из школе, и по најистакнутијим писцима нашим, и просто по интелектуалном начину живота. Вјера је отишла од интелигенције.
Али, питамо се: због чега? На то обично одговарају да су раније људи били „мрачни“, непросвијећени, свему су слијепо вјеровали, а сад су, кобајаги, постали паметни и напокон увидјели да су све то само измишљотине, потребне да се лажу простодушни људи.
Уствари, то објашњење није истинито. Разлог невјеровања наших образованих класа је други: он није у науци, него у њиховој вољи; није у уму, него у срцу. А да је то тако, савршено је лако доказати – иако ће се невјерник увијек супротстављати, чак и самоочигледним доказима. Али ми не пишемо за „тврдоврате“ бандоглавце, него за оне који траже истину.
Пут доказивања је веома прост. Када би заиста ученост и вјера по својој суштини биле неспојиве, тада ни један научник, и уопште образован човјек – не би био вјерник. И обратно: ако барем неки истинити учени људи ипак остају вјерници, очигледно је онда да су вјера и наука саме по себи ускладиве. Ако, пак, постоје научници вјерници и научници не-вјерници, паметни безбожници и паметни хришћани, онда је одатле савршено јасно да узрок вјере или невјерја није у памети или у њеном недостатку, него у нечему другом.
И већ давно постоји један начин да се оповргне лажно предубјеђење о невјерју учених људи – то је сакупљен чињенични материјал о њиховој вјери. Таквих зборника има доста и у иностранству, на страним језицима; појавили су се они и код нас, у Русији, пред очима нарастајућег безбожништва интелигенције. Мени је из недавних времена познат зборник енглеског истраживача тог предмета, Табрума, управо на тему вјере савремених научника. За почетак ћу да испричам о странцима. Да се не бих позивао и на друге сличне изворе, зауставићу се на њему, тим прије што ми се посрећило да ту књигу добијем недавно из Русије…
Ево шта даје тај интересантан и озбиљан рад нашег савременика. Показало се да је од 100 анкетираних савремених учених људи само око 10% атеиста; осталих 90% су отворено признали да су они религиозни људи. Додуше, њихови одговори су били различти, у складу са њиховим вјероисповјестима; али сви су они говорили о својој вјери у Бога.
Нема смисла називати њихова појединачна имена, она нису позната, осим, можда, са изузетком неколико наших научника. Поменућу само изузетног научника Оливера Лоџа. Али Руси нису ни чули за то име, и оно нам ништа не говори.
Али зато је сваком образованом човјеку познато име Чарлса Дарвина. Његово име се не спомиње код Табрума, зато што Дарвин припада старијем покољењу научника. Али ствар није у томе, него у томе да су његово име злоупотребљавали, и злоупетребљавају га и дан-данас: приказују га као чистог материјалисту и противника религије. Судећи по његовим ранијим изјавама, Дарвин није био чисти безбожник, и признавао је неку творачку силу, која је саздала прве видове организама. И ако се он касније и уклањао ка невјерју, ипак се он не смије третирати као чисти безбожник. И наши материјалисти га већ поправљају – то говорећи о „неодарвинизму“, то позивајући се на писмо К. Марксу, како „он свјесно избјегава да говори о религији и ограничава себе на област науке“.
Али да је он послије и био чисти невјерник, нико не може да каже да међу научницима нема безбожника: њих је увијек било, има их и данас, и биће их. Па шта? Безбожника има одувијек. Ми не говоримо о томе. Ми говоримо да су многи научници били вјерници: старих времена – Њутн, Лајбниц, Кант и др. Било је – и данас има – вјерника из ученог свијета.
Али дозволићу себи да одем и даље: за ум и овај свијет представља непрекидно чудо. Ми „знамо“, то јест, по искуству прихватамо постојање овог свијета и његове функције (дејства); али не „схватамо“, не „опажамо“ ни првобитну појаву његову, нити схватамо функционисање његовог пројављивања. Ми посматрамо чињенице, али да их објаснимо нисмо у стању. Навешћу један примјер.
Недавно сам имао сусрет са професором ботанике, који је на универзитету одрадио четрдесет година; послије тога отишао је у пензију. Сада се интересује религијом. Видио сам код њега богословске књиге.
У разговору сам му поставио питање. Ми сви „знамо“, на основу сопственог искуства, шта су то руже: розе, црвене, бијеле, жуте.
* Да ли Ви, као професор ботанике, разумијете зашто (не ради чега, него баш ‘зашто’) су руже различите по боји?
* Не! – одговорио је он скромно.
Нећемо увећавати број примјера – мада би их се могло наводити без краја!
А чињеница је очигледна! То нико не може порицати! Али како се све то „дешава“ (не – како се десило) – не „знамо“. Свуда унаоколо су – чудеса!
А ако је тако у земаљском, природном свијету – шта тек говорити о такозваном „натприродном“?
И зато није исправно говорити да се овај свијет „познаје умом“, а натприродни – „вјером“. Не!
И један и други се опажају, примају, познају непосредном вјером, искуством, – као факти. А „појмити“ их ми не можемо. Зато је потребно да разликујемо саме предмете (објекте) опажања од органа којим те предмете опажамо: мисли постоје, али их ми не „видимо“; љубав постоји, али је ми не „чујемо“ слухом, и т.д. А пут спознаје је један те исти: „непосредно опажање“ (перцепција) – искуство, емпирија, опит. А њему претходи вјера (повјерење). Али о томе ће још бити ријечи касније.
Можемо указати и на другу књижицу која говори о научницима и вјерницима. Денерт (Нијемац) на ту тему такође наводи масу примјера.
Од руских писаца треба навести књигу професора Кијевског универзитета (бившег), прот. Свјетлова[4], који дрско, чак, исмијава оне који мисле да су „научници“ и „наука“ давно бацили у архиву питање о надмоћности науке над религијом.
Али нама је, понављам, довољно да назовемо неколико имена научника који су били и вјерници: за наш циљ (о компатибилности вјере и ума) ће то бити савршено довољно.
Узгред, споменућу чувеног Француза Волтера. Читаоцима је познато да он, наводно, не само да није вјеровао у Бога, него и да се чак ругао и хулио. Али, чини се, мало ко зна какав је био његов крај. Код њега је, кад је био на самрти, дошао свештеник… И Волтер је написао посљедње своје ријечи – да он умире као вјерник. Тај се запис чувао у Паришкој библиотеци. Ко сумња у то, нека завири у Енциклопедију Брокхауса и Јефрона, и прочита његове ријечи.
Ипак, мора се признати да је дјелимично тачно то општеприхваћено мњење да се „ученост“ заиста често сједињује са безрелигиозношћу. Нећемо пребројавати, којих има више међу научницима – вјерника или невјерника. Али је несумњиво да постоји веза између невјерја и такозване образованости.
У сваком случају, међу хришћанима првог времена вјерници су потицали првенствено из „просте“, такозване ниже класе. Баш тако. Апостоле је Господ сакупио од рибара, а од образованих их је било мало: Никодим, Савле-Павле и т.д. Напротив, „образовани“ (у том времену) главари – првосвештеници, фарисеји, књижници, садукеји, Пилат (ни у шта не вјерујући скептик: „Шта је истина?“ – и одлази, не чекајући одговора од Господа) и др. – не само да нису прихватили Христа, него су Га и распели.
Од апостола би се могао издвојити бивши сакупљач пореза – јеванђелиста Матеј, Лука – љекар и т.д.
Али се зато са увјереношћу може рећи да је већина хришћана потицала из радничке класе, о чему свједочи ап. Павле: „Јер погледајте звање своје, браћо, – обраћа се он ка свима, – да нема много међу вама премудријех по плоти (вањском ученошћу), ни много силнијех (да власт имају), ни много племенитијех…“ (1 Кор. 1:26).
И данас вјерници потичу првенствено из радничке класе: они пуне и наше храмове, из њих се рађају монаси, из њих су се попуњавали кадрови клера (до семинарија, т.ј. до половине XVIII вијека, а и данас); и, што је главно – на „народу“ је стајала, и стоји, Црква Божија, то су – несумњиве чињенице!
Али ствар ту није у учености – према, нашем, наравно, мишљењу – него у нечему другом. У чему?
У не-смирености! Или, простије, у гордости! Моја су, барем, опажања таква. Ученост издваја људе из масе простих радника, даје им предности и повластице пред овим посљедњим, расте мишљење о себи, додаје се и богатство: а са свим тим долази и гордост.
„Вјера пак јесте смирење“, – говори св. Варсануфије Велики.
Али главно – није у томе; што је још горе, учен човјек почиње да вјерује у себе: у свој ум, у своја знања, а не у Бога, не у благодат Божију.
Та самовјера, немање потребе ни за ким, мало-помало затамњује све друго, осим себе, а прије свега – Бога. Тако и говори исти апостол:
* „Што је безумно пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре, и што је слабо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами јако; и што је незнатно и унижено и што ништа не значи пред свијетом изабра Бог, да поништи знатно – да се никаква плот не похвали пред Богом“ (1 Кор. 1:27-29). И о самом себи апостол говори: „И ријеч моја и проповијед моја“ не бјеше „у надговорљивим ријечима људске премудрости, него у јављању духа и силе, да вјера ваша не буде у премудрости људској, него у сили Божијој“ (2:4-5).
Смирење је пут ка Божијем откровењу нама, оно нас уподобљује Богу, чини нас способним да примимо нама сродну истину (Мт. 11:19,27,29).
Обратимо се сада својим, руским ученим људима.
Нама, Русима, ништа мање нису ауторитетна и, наравно, много су боље позната и убједљива имена и свједочанства о нашим, руским ученим вјерујућим људима. Немајући под руком таквих зборника, ја ћу се ограничити на свима познате руске чувене људе, који су отворено исповиједали вјеру. Само ћу им побројати имена, а понегдје и рећи о њима ријеч-двије.
Писци-белетристичари. Н.В. Гогољ. У његовим писмима остало је веома много религиозних мисли; написао је и објашњење Божанствене Литургије. Али ко зна за то? Да ли су нам о томе говорили у гимназијама и семинаријама?.. Авај, не! „Ревизора“ смо учили као заповијести Божије; читали смо „Мртве душе“ и кратке приче његове. А за писма чак нисмо ни чули. А смисао „Ревизора“ ни дан-данас не схватају, мада га је сам Н.В. Гогољ објаснио: истинити ревизор је – Господ.
В.А. Жуковски. Од њега је остало веома много размишљања философско-религиозног карактера, и то баш по питању вјере и знања. Али ја сам убијеђен да је 1:1000 интелектуалаца уопште чуло за то! А баладе његове су се училе напамет.
Ф.М. Достојевски. Ево га и човјек за којег смо, напокон, сви знали да не само да је вјерник, него и да је православни хришћанин. Али чак ни такав гигант није могао да окрене на пут вјере савремену интелигенцију, која се уклонила у либерално безвјерје. Тако и није остало код Достојевског директних ученика и сљедбеника. Већина је пошла по западњачком путу – атеизма и хуманизма. Али довољно је назвати само име Фјодора Михајловича, да би се пристојни интлектуалац застидио да све паметне људе убраја у безбожнике.
О Толстоју и Чехову сам већ говорио.
Од нових писаца са уважењем треба назвати свијетло име Шмелева; лично знам да се он исповиједао и причешћивао Св. Тајни на Сергијевом Подворју у Паризу, док сам још био тамо. Послије службе позивао сам га на чај.
Да се не заборави и име С.И. Гусјева. Нека је његова прошлост и била тамна – он се одрекао свештенства – али је под старе дане искрено, свјесно, а заједно са тим и просто-срчано ипак почео да се моли Богу, да Га моли за спас душе. Могло би се навести и још неколико не мање важних имена… Али нећу да ометам и побуђујем њихово самољубље: нека се спасавају у тишини.
Неупоредиво више вјерника потиче из философског круга. Може се тврдити да је огромна већина њих била вјерујућа. Касније ће нам бити јасно и зашто. А сада ћу само указати на то да површно образовање веома лако може да удаљи човјека од вјере; дубоко знање, пак, може, у најгорем случају, да од човјека направи „агностика“, а у најбољем – да га приведе вјери; у сваком случају, неће од човјека направити „свјесног“ безбожника. И то је разумљиво: философи знају границе људског ума, и немоћ његову у области вјере.
Од много философа довољно је поменути имена славјанофила: Хомјакова, Страхова, Данилевског… Послије – Владимира Сергејевича Салавјова, који је оставио неколико томова философско-богословских дјела и који је имао – не само у своје вријеме, него и дан-данас има велики утицај, и на универзитетску омладину, и уопште на интелектуално друштво… Међутим, чак ни он није имао снаге да заустави воз интелектуалне Русије који се био захуктао у нихилизам: безбожништво и материјализам прегазили су и Салавјова. Код њега има много неправославних мисли, али то је већ друго питање; ипак, вјера је његова – изван сваке сумње. Један од његових блиских другова за живота ми је говорио да је В.С. Салавјов, умирући, смирено-покајнички рекао: „тешка је работа Господња“. Испрепадао је он све и својом унијом са католичанством, али он је и ту тражио „Царства Божијега“, – само га није правилно схватио.
Од других философа поменимо имена професора Московског универзитеа – Лопатина, С.Н. и Е.Н. Трубецких; али се нарочито треба зауставити на живом и данас професору Санкт-Петербуршког универзитета Н.О. Лоском. „На свјетовном универзитету је недопустиво да предаје професор који отворено исповиједа Пресвету Тројицу“ – написао је он у једном од својих капиталних дјела – „Интуитивизму“.
Сјетимо се имена и наших савременика, философа С.Л. Франка (бившег јевреја, сада православног), Н.А. Бердјајева, Вишеславцева и др.
Историчари и политички економисти. Отац Владимира Сергејевича Салавјова, Сергеј Михајлович… Савременик његов, професор Руске Историје на Московском универзитету, М.П. Пагодин. Иза тог човјека остала је веома интересантна књига под интригантним насловом: „Просте ријечи о мудрим стварима“. Иначе, озбиљнији је први дио књиге, гдје он исказује своје интересантне и дубоке мисли и преживљавања, везана баш за однос вјере и знања.
У другом дијелу он је сакупио много факата (недовољно једнаке вриједности, ипак) о појавама са онога свијета. У трећем оспорава теорију дарвинизма, која је у то вријеме била „омамила“ скоро сав читајући свијет.
Почетком прошлог вијека свима је било познато име канцелара Сперанског, – он је оставио послије себе неколико богословских књига. Из новијег времена са поштовањем треба поменути име политичког економисте Павла Ивановича Новгородцева, који је у иностранству написао књигу „О друштвеном идеалу“, у којој је он цијелом интелектуалном свијету отворено обзнанио крах лажне идеје (још Салавјовљеве) о „Царству Божијем на земљи“. Скроман је он био, поред све своје образованости, као бљештећа звијезда се пронио по политичко-философском хоризонту. Константин Леонтјев[5] – који је живот скончао у Оптинском манастиру поред стараца; „Овај је наш“, – рекао је за њега о. Амвросије. Нека у памћењу потомака остане и проф. Харковског универзитета Максим Максимович Каваљевски. Члан Думе… Боже! Боже! Какву су тужну халабуку подигли његови познаници и чланови партије, када је он пред смрт позвао свештеника (мог друга из Академије, о. С.) и исповиједио се и причестио Св. Тајни… Али он је поступио по суду своје савјести, упркос интелектуалном нихилизму свог окружења.
Широко је познато име и дјела другог професора политичке економије, С.Н. Булгакова. Он је прошао кроз пад у безбожништво (био је марксиста), а затим се вратио вјери и свој живот завршио у свештеничким хаљинама… Сва његова наука му није засметала да се врати Православној Цркви.
Природњаци. Утврдило се убјеђење да научници тог типа нарочито пате од безбожништва, мада у самим природним наукама нема никаквих посебних разлога који би неизоставно водили у атеизам. И нека је то дјелимично и тачно. Али познати су изванредни научници – и древног и новог свијета (а нарочито међу овим посљедњим), медицинари, – који су били вјерници. Од руских свјетионика назваћу три имена. У интелектуалном свијету, поготово нашим претходницима, дједовима нашим, познато је име чувеног љекара, биолога, хирурга Пирогова. Његовим именом су донедавно називали медицинске установе. Али је мало коме познат његов дневник са дубокомисаоним забиљешкама. Тамо он не само свједочи о својој вјери, него чак открива своја сопствена духовна искуства, и прича о његовим опажањима јавног постојања бјесова. Али, ко је то читао?
Још је веће име свемирно познатог хемичара Мендељејева. Његово учење о периодном систему елемената прихваћено је у цијелом свијету, као азбука. Али је мало коме познато његово интересантно и поучно дјело „Ка познању Русије“ и друга дјела. И тај гигант науке је био дубоко вјерујући хришћанин. И у исто вријеме је у науци остао реалиста. Његов реализам му је помогао да остане такав и у вјери: сваки свјесни вјерник је реалиста, а не фантазер.
Свуда су говорили, и још ће говорити и писати, о посљедњем великану науке И.П. Павлову, који је не тако давно починуо у Русији. Родио се он у породици свештеника. О њему кружи интересантна и поучна легенда – а легенде су важније и од факата. Да ли се возио трамвајем, или је ишао пјешке по Санкт Петербрургу – није важно, али на путу је искрсла црква. Павлов је скинуо капу и прекрстио се. Ту се задесио товариш-радник, за којег су сва питања о вјери била „ријешена“ у партијском програму, и снисходљиво почео да тапше Павлова по рамену, уздишући: „Ех, мрачњаштво, мрачњаштво!“ Не знам шта је одговорио Павлов; предање о томе говори различито. Совјетски писци се старају да скину питање о религиозности Павлова, али историјска легенда ће још упорније бранити свједочанство о његовој вјери.
Треба ли уопште ишта говорити о војним дјелатницима, међу којима је било људи генијалних у својој области, а и талентованих уопште. За руског човјека је велико име А.В. Суворова. То је био човјек необичне личне светости. Подвижник православља. Али, зашто нама у духовним школама тог великана нису описивали са те стране? Писали су о његовим шалама и чак о лакрдијаштву. Али о вјери нису причали. А он је једно вријеме хтио чак да се замонаши. И каква су била његова наређења војницима! Ту ми увијек и стално слушамо о Богу. Напримјер, пред заузимање Измаиловске тврђаве, он издаје наређење: „Један дан се молити, други дан постити, а на трећи – Измаил узети!“… И узели… А и како да не узму, кад су се људи молили и постили?! Херојство руског војника од та два дана се утростручило!
Затим – Кутузов, Муравјеви, и многи, многи други – све су то били људи силне вјере!
Ако се подсјетимо свијета естраде, ту ћемо, неочекивано, међу глумцима, пјевачима, музичарима и композиторима наћи масу вјерујућих људи. Од имена посљедњег времена можемо поменути барем Давидова, Варламова, Савину, Шаљапина… Посљедњи је имао духовника паришког прот. о. С-ог. Не задуго прије смрти, он се исповиједио и причестио. А имена композитора Римског-Корсакова, Балакирева, Рахмањинова, Чајковског, Смољенског, Кастаљског, Гречанинова – који су своје таленте посветили и Цркви, њеним пјесмама – свједоче о вјери њихових аутора!
Генијални умјетници сликарствабраћа В.М. и А.М. Васњецови, М. В. Њесторов, Серов, Иванов и т.д. и т.д. – посветили су свој дар на служење вјери. Ја сам лично имао част да се мало упознам са Виктором Михајловичем Васњецовим… Каква скромност, уз сву генијалност! И какво унутрашње благочешће (побожност), које је свјетлило из благолијепог лица његовог!
И ко ће се осмјелити да за све њих каже да су они, уз вјеру своју били полуписмени „мрачњаци“? Многи од њих су били професори и доктори наука на универзитетима; скоро сви су позавршавали високе школе, били обдарени генијалним способностима.
Праведно је да се спомену, не бојећи се клевете савремених безбожника, многи државници, који су заузимали положаје министара… Да и не говорим о самим царевима… Може се рећи да је све до недавно министар-безбожник био просто незамислив. А таква имена, као што је био Столипин, ући ће у историју.
На крају, остало нам је да поменемо огромну класу специјалиста-богослова: светитеља, духовних отаца, професора академија, свјетовних религиозних писаца. Колико ли је међу њима било људи не само талентованих и широко образованих, него чак и генијалних… Ако се за наше свједочење може рећи да није објективно, цитираћемо нпр. једног Герцена. Са његових уста се некако одломила реченица: „Видио сам много неталентованих губернатора; али још нисам видио ниједног глупог архијереја“… Нека је то о архијерејској класи уопште чак и мало преувеличано. Али је несумњиво да је међу светитељима било немало људи веома учених. Ево, напримјер, митрополит Московски Филарет, човјек генијалних способности, свестрани зналац богословских наука, савјетник царева; премудри администратор: његове резолуције изучавају се као обрасци разборитости; дубоки и краснорјечиви проповиједник; човјек светог живота, мада је и сакривао своје подвиге. И праведно су га назвали „Филарет Мудри“.
Или, велики богослов, еп. Теофан, затворник Вишенски, аутор толковања на Посланице ап. Павла, преводилац „Добротољубља“, аутор мноштва других књига („Пут ка спасењу“, „Писма о духовном животу“, „Начертаније хришћанског наравоученија“ и друге). Најученији човјек свог времена уопште. Оставио је архијерејство и отишао на 30 година у затвор ради духовног живота… Није он то случајно учинио, него по најдубљем убјеђењу свог опширног ума и искуства.
Савременик његов, еп. Игњатије Брјанчанинов, сјајни ученик Инжењерског универзитета, оставио је све и отишао да буде послушник у манастир, послије постаје архијереј, а затим – опет на покој у обитељ; иза себе је оставио 5 томова духовних текстова.
Или, чувени учени човјек, митрополит Московски Макарије Булгаков: и догматичар, и историчар, и проповиједник, и администратор; аутор мноштва књига.
А још: архиепископ Херсонски, руски Златоуст, Инокентије; други Херсонски архијереј-философ Никанор; Платон – митрополит Московски – све су то били високоучени људи. И међу духовним лицима и међу свјетовним професорима можемо назвати десетину сјајних и дубоких умова: чувени Болотов, философ Несмејанов, философ Карински, многоучени професор Глубаковски, Голубински и други и други… Све су то људи учености свјетског формата, а уз то – православни. Колико је учених људи међу духовницима!
А сада се запитајмо: није ваљда да су сви ти људи вјеровали зато што су били мало образовани, неумни, глупи, припрости? Тако мислити о њима – било би у највећем степену лакомислено, па чак и смијешно!
Напротив, није тешко да се схвати да нико други тако много не мисли о својој вјери, као што то чини вјерујући и у исто вријеме образовани човјек. Заиста: онај који одлучи да не вјерује, просто се одриче од свега, одмахује руком на сва питања: ништа, укратко, не признајем… И он постаје – „слободан“: ништа не мисли, ништа не побија! – Сасвим је друга ствар за образованог човјека када вјерује: ако сам признао вјеру, ја не могу на томе да се зауставим. Не само да други могу да ме питају, него и мој лични, знатижељни и стално запиткујући интелигентни дух поставља на хиљаде питања, тешких за ум: а зашто ја уопште вјерујем у Бога? А зашто у Тројици признајем Јединог Бога? Како је замисливо оваплоћење Сина Божијег? Шта је то благодат Светог Духа? Како се могу прихватити тајанства Цркве? Како се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христа Господа? Отпуштају ли се гријеси у исповиједи? Због чега иконе и крст? Како су замислива чуда која надвисују законе природе? Има ли силе у молитви? Постоји ли загробни живот? Постоје ли анђели и бјесови? и тако даље… – На све то мораш себи да одговориш! Све то да осмислиш! И колико је таквих питања… И како она могу стално да се опет и опет појављују пред нашом просвећеном свијешћу! Узмимо, напримјер, тајанство причешћа: мирјанин се данас обично приичешћује једном у години; а ми – једном у седмици, и чешће. И пред нама може непрестано да искаче досадно-рогобатно питање: а зашто ти вјерујеш? А је ли стварно тако? – а по познатом закону асоцијација идеја, ми уопште нисмо у стању да спријечимо појављивање тих питања; значи, морају се наћи одговори: одмахнути руком се не смије. Да, савршено је истинито, да нико тако много не мисли о вјери, као образовани вјерник, поготово ако је у духовном чину, или ако је богослов! И зато крајње лакомислено говоре о нама невјерници, да ми „несвјесно“ вјерујемо. Не, него су баш они ти који мало о томе размишљају; а ми не можемо да не мислимо: ако већ не морамо ради других, а оно – ради себе.
Не мање мора мислити и мирјанин, ако је одлучио да буде вјерник, поготово у средини савременог маловјерујућег друштва.
Такав необични човјек био је, између осталих, чувени славјанофил А.С. Хомјаков. Свестрано образован човјек, он је касније постао и богослов. И у исто то вријеме он је строго поштовао и испуњавао сва црквена правила – чак и постове. Породице Самарин, Аксакови, педагози К.Д. Ушински, С.А. Рачински и други – све су то били најумнији људи свог времена, који се нису бојали да иду против мњења свог шаблонског вијека, – они су били вјерници, не, наравно, због свог „мрачњаштва“, него због своје дубоко просвијетљене свијести. И они који поричу вјеру пред њима – обични су школарци, а не њихове судије.
Напротив, невјерници би требали да се дубоко замисле над нама, образованим хришћанима: зашто ми то, уз сво наше непобитно образовање, вјерујемо?
Једног од руских писаца, мојег познаника, једном су питали његови познаници:
* Како то Ви, Н.Н., тако паметан човјек – а вјерујете?
А он им је одговорио:
* Но, знате, има много људи далеко паметнијих од мене, а ипак вјерују. Мени се све нешто чини да би нама, што се тиче нашег ума, било далеко боље да заћутимо!
И то је потпуно тачно: јер, огромна већина маловјера и невјера врло мало, или чак уопште и не размишља озбиљно о вјери и невјерју… Они су то већ ријешили: ничега ту нема!.. Вјерујући људи, пак, и те како размишљају.
И зато ја у закључку овог поглавља са разлогом оптужујем наше тужиоце: они су, у огоромној својој већини, постали невјерници – не зато што су били учени, образовани и интелигентни, него, напротив – зато што су били мало образовани и лакомислени; не зато што су много размишљали, него, баш напротив, зато што су премало размишљали о ономе чега су се одрекли. Апсолутно је тачно за њих рекао св. Антоније Велики: „Невјерје је лакомислена дрскост“. Оно и јесте право мрачњаштво! И сада ја, заузврат, питам: зашто ви, невјерници, не вјерујете? Реците нам: какви су вас учени закључци довели до неопходности невјеровања?
Ми, вјерујући, можемо да вам кажемо, због чега, заправо, ми вјерујемо. А ви, шта ви кажете?.. На основу властитог искуства могу слободно да кажем да невјерник обично не може да наведе никакве озбиљне аргументе у одбрану свог става. Најчешће се дешава да он почиње нас да запиткује о нашој вјери.
Они толико и не доказују и оправдавају своје невјерје, колико износе примједбе против наше вјере. Шта онда? Прихватамо и такав начин борбе. Одговараћемо им. Али за сада им предлажемо да једном заувијек забораве своје лажно и лакомислено предубјеђење да сви учени људи не вјерују, да је вјера неспојива са знањем, и да вјерници могу бити само људи полуписмени или неписмени, мрачњаци, простаци, необразовани. Та лаж се побија хиљадама супротних примјера људи учених а вјерујућих. А примјери снажније од сваких ријечи доказују истину. Када би неко рекао: сви су лабудови бијели, а нађу се и црни лабудови (такве сам ја видио на Криму), онда, послије таквих примјера, једном засвагда се мора заборавити тврдња о бјелини лабудова; послије тога се мора говорити да лабудова има и бијелих и црних. Тако треба говорити и о ученим људима: има учених невјерника, али има и учених вјерника. Одатле слиједи да ученост сама по себи још не води неизоставно ка невјерју. Треба тражити друге узроке невјерја. Све је то веома јасно! – Па и у обичном животу ми видимо сличне случајеве. Ево, напримејр, у једној породици, два брата, и они различити: један религиозан, други маловјера. Два семинариста, студента: један вјерник, други се издаје за безбожника. Муж и жена, по уму приближно једнаки, али по вјери – различити. Чак и један те исти човјек – вјерује, па онда изгуби вјеру, а послије јој се опет враћа. Одавде је лако извући закључак: та разлика у вјеровању – не потиче од ума, него од нечега другог… О томе ћемо говорити даље: од чега, заправо? Од свега, само не од ума, само не од учености.
Навешћу примјер. Једном сам био дао књигу Табрума „Вјерују ли учени људи?“ једном дјечку, који тек што је био завршио вишу школу. Он ју је прочитао. Али она, очигледно, није оставила никакав утисак на њега: какав је био, такав је и остао – невјерник! Вјероватно, сада више не смије да каже да су вјера и наука неспојиви; али он лично се чак није ни замислио – због чега то сви велики учени људи вјерују? И хоће ли се замислити? Хоће ли покушати да поново критички осмисли своје невјерје? Не, – остао је, по старом, хладан. Јасно је то, јер њему не смета ум, не смета му ученост, него нешто друго, што је у његовој души, нешто што је много дубље, и много опасније.
Ни ја не мислим да ћемо указивањем на брошуре о ученим вјерницима моћи да упутимо невјерујућег човјека на пут вјере. Али је несумњиво да тим примјерима ми избијамо из руку противника једно од најувријеженијих и уједно најлажнијих оружја невјерја. А ако тврдоглаве безбожнике и не обратимо ка вјери, надамо се да ћемо онима који је искрено траже – а тим прије онима који већ вјерују – сличним фактима олакшати пут вјере, уклањајући са њега страшило које крешти да су вјера и ум неспојиви. И већ то олакшање, савладавање прве препреке, није бескорисно. Невјерје се побија примјерима.
А сада ћемо прећи на разматрање аргумената против вјере.
 
АРГУМЕНТИ УМА ПРОТИВ ВЈЕРЕ
 
А) Незнање нечега не повлачи за собом његово непостојање.
Ја мислим да је скоро свако од нас наилазио на људе који на питање – зашто они не вјерују – веома лако и побједоносно одговарају: ми не знамо да ли уопште постоји тај, други свијет? На овоме се једни, они скромнији и разумнији, и заустављају. Али други, дрскији по души, осмјељују се да праве и сљедећи, савршено лажан закључак: ја не знам тај свијет, а то значи да њега и нема. Од свог незнања праве закључак о непостојању другог свијета.
Размотримо подробније овај аргумент против вјере. Додуше, пажљивом и дубоком уму одмах бива уочљива сва неоснованост таквог закључка – од незнања до одрицања постојања. Али у пракси се до те мјере сударамо са сличним лакомисленим размишљањима, да сматрам да није бескорисно разложити и протрести овај дјетињасти „аргумент“. Осим тога, ја и не пишем за учене, него за обичне људе, који често слушају оваква размишљања. Пошто их доста често слушам, навешћу неколико примјера.
Често говоре: а ко је видио то?
У семинарији је био овакав случај. Ујутро, у седам сати, послије молитве, ишли смо у мензу, да добијемо своју порцију – пола хљеба. Некако је испало да смо се искупили мало раније, па смо морали да чекамо. Из досаде су неки почели да брбљају. Неко је поменуо и Бога. Семинаристи су углавном имали вјеру. Један, пак, од наших другова, Миша Т., који се до тада никада није истицао неком претјераном слободом мисли, одједном је испалио:
* А Бога – је’л видио неко?
Ми – или нисмо хтјели да расправљамо (нисмо чак ни вољели такве брбљивце), или пак нисмо умјели да му одговоримо: ћутали смо. Ту је био присутан помоћник економа, којег су због нечега звали „комесар“; име му је било Василије. Након што је видио да ми ћутимо, обратио се Миши са питањем:
* Барин![6] (тако су нас због нечега ословљавали тада служитељи).
* Да?
* Ви говорите тако, као да – чим Бога нико није видио, то значи да Њега – нема.
* Па… да!
* А јесте л’ видјели Ви моју бабу?
* Ннни-иисам, – промуцао је отегнуто Троицки, као да је предосјећао некакву смицалицу.
* Ето га – де! А она је и дан-данас жива-живцијата!
Општи, задовољни смијех био је наш одговор јуначини Василију. А Миша, збуњен, није више проговорио ни једне једине ријечи.
Случај тај је веома прост, и вјероватно ће се многим учинити вулгаран, елементаран. То је тачно. Али могу да тврдим да се хиљаде таквих Миша – малих и великих – запетљавају и губе у сличним дјетињастим недоумицама, не знајући како да изађу на крај са њима. А радник Василије је и те како умио да изађе на крај. Добар и разуман човјек бијаше!
Укратко, овај конкретни случај треба уопштити у једну апстрактну формулу, и тада ће се она учинити озбиљнија за око, мада је исто тако дјетиње-наивна у својој суштини: од незнања нечега никада се не смије правити закључак о његовом непостојању.
Та формула већ изгледа малтене озбиљније и паметније. Али све формуле и јесу само закључци из најпростијих случајева. И мада је разумном човјеку савршено очигледна изречена тврдња – да незнање још није непостојање онога што ми не знамо, ипак ћу се мало подробније зауставити и на њој, да бих уклонио са пута вјере и тај камен. И навешћу још неколико примјера из живота: може бити, некоме ће устребати.
Шта је то „не знам“?
„Не знам“ је само не знам. Или, другачије речено: можда јесте, а можда и није; можда је, а можда и није тако. Мени, напримјер, није познато ни једно ни друго; и ја говорим: не знам.
А шта је то „негирам“? Шта је то „не“, када изговорам ту ријеч? Ако ја већ говорим о нечему да тога нема, ја већ тачно знам о томе, вјеродостојно, несумњиво, неспорно, ја признајем да то не постоји; то, дакле, значи да ја о томе већ знам, тачно и сигурно.
А ако за нешто не знам, да ли оно постоји, или не, како могу онда то да негирам, или да говорим „нема га“?!
Све је то – врло просто и очигледно. И, консеквентно, ако ја о нечему говорим да то не знам, онда је савршено немогуће да говорим да то не постоји.
Узећу још простија поређења. Ја не знам, напримјер, шта сада мисли мој читалац. И зато не могу да кажем да он не мисли ништа. Ја не знам, напримјер, имате ли Ви при себи пара, и зато немам права да говорим да их немате. Ја никада нисам видио Аустрију, а она постоји. Никада нисам слушао неку тамо птицу-пјевачицу како пјева, а она ипак постоји. Никада нисам пробао (а читалац мој, вјероватно, никада није ни чуо за то) пекмес, а он постоји: то је густо скувани сок од лубенице.
Нека су све ово прости примјери, као што је и питање о баби; али уистину је све на свијету, на крају крајева, веома просто; а чини се оно мудрим само зато што интелигентни људи појединачне, просте ствари уопштавају у облику кратких „апстрактних“ општих појмова. „Незнање није непостојање“. И некоме ће се то учинити као нешто философско, „учено“, „паметно“ и тешко за разумјети, и нимало лако за доказати. Али зато када му кажеш: а јеси’л видио ти моју бабу? – све ће бити и те како јасно; и требало би, по мом мишљењу, преиначити наслов књиге професора М. Пагодина потпуно наопако: не „Просте ријечи о мудрим стварима“ – него „Мудре (умне) ријечи о простим стварима“. Ја сам се намјерно подсјетио оног случаја са бабом: њега ћеш тешко заборавити; а питање постаје јасно: из незнања не смијеш да правиш закључак о негацији. „Не знам“ јесте само – не знам. И ни за мрву више од тога.
А ако се неко осили да каже „нема“, тај ће само испољити сопствену неразумност, очигледну глупост…
И сада постаје савршено јасна проста изрека Псалмописца: „Безумник рече: нема Бога“. Да, управо је тако: тако нешто се може рећи само ако се одрекнеш од ума, од очигледне логике. Ако човјек не зна ништа о Богу и о Његовом постојању, а такви су невјерници, он онда има право да каже само: „не знам“. И крај! А ако је дрзнуо да каже: „Нема Га!“ – он већ иде против ума; он потпуно праведно постаје без ума, постаје „безумник“. И моје дјечије неповјерење према ријечима Псалмописца би се умирило: он је савршено у праву, када невјерујућег човјека назива безумним, без ума.
Рећи ћу чак и више. Ако човјек за Бога и натприродни свијет говори само „не знам“, он само тим постаје ближи – не невјерју, него баш вјери. На који начин? Просто. Ако ја говорим о нечему „не знам“, ја већ тим самим допуштам, да, можда, оно и постоји…
Додуше, у исто вријеме ја допуштам и обратно: можда тога и нема. Али у сваком случају већ је савршено очигледно да ја никако не могу да кажем: тога НЕМА. А ако не могу да негирам, ја допуштам „има“ – мада то и не знам сигурно. На тај начин, „онај који не зна“ је близак вјери. Близак је он и невјерју, али, да би постао невјерник, прво мора да се убиједи у небитије Бога; а то никако није могуће! Али и за вјеру је потребно некако се убиједити у битије Божије; ипак, ако се ја и нисам још у то убиједио, за мене је пут вјере увијек отворен: јер у „не знам“ увијек постоји претпоставка „можда и јесте“, „порицати не смијем“.
И када човјек себе декларише као агностика, он је у души увијек ближе вјери него невјерју. Ја то знам по мени познатим „агностицима“. И потпуно разумијем совјетске пописиваче, када су за агностике говорили: „пиши га у вјернике!“. То је логичније. Ја не говорим овдје о расположењу срца: онај који себе именује агностиком, „незналицом“ поштенији је и паметнији од безбожника, јер он не дрза да говори глупости о небитију онога о чему он ништа не зна. А чим је он поштенији душом и дубљи срцем, с њим је неупоредиво лакше наставити разматрање тих питања; и постоји већа нада да ће такав прије прићи вјери, него окорјели, тврдоглави безумни негатор. За такве „незналице“ се могу рећи ријечи које је Господ Исус Христос рекао ученицима: „ко није против вас, тај је за вас“. Ја то знам из личног искуства. Сјећам се сада једног веома карактеристичног случаја, испричаног у књизи Пагодина. Испричаћу га онако како је остао у мом сјећању; ако сви детаљи нису дословце тачни, није важно.
Једном давно, још у кметовско вријеме, сељак одвезао кола сијена на пијацу. Да ли је сијено било лоше, или се није нашло довољно купаца – не зна се; углавном, он ништа није продао. А баш у то вријеме један господин (Пагодин је био записао и његово презиме, али сам ја заборавио) није знао шта да ради од себе, па је изашао да прошета по Москви и залутао на сточну пијацу. Из досаде је пришао сељаку са сијеном и, упразно брбљајући, питао га зашто није продао свој товар.
* Не даде Бог среће! – смирено му је одговорио сељак.
Како чу ријеч о Богу, господин, човјек невјерујући, с потсмијехом поче да труни простодушном сељаку: какве везе Бог има с тим? А је ли неко Бога уопште видио? Ама, никаквог Бога и нема! – и друге глупаве ријечи.
Саслушао сељак господско испразно кревељење, а онда му говори – а оба су били постари:
* Е, мој господине, мој господине! Нама скоро ваља под земљу! А ти – такве ријечи! Не ваља ти то!
* А ко, заправо, зна да Бога има?! – продужава да се подспрдава господин.
Сељак, који је испао паметнији од господина, скромно му задаје питање:
* Е, мој господине! А шта ако Га има?
Господин је хтио да му одговори, али није могао да смисли ништа паметно. А можда је и истртљао којешта неозбиљно. И отишао од сељака. Пошао је кући; а ријечи сељака су му се урезале у главу: „А шта ако Га има?“ И шта год да радио господин, те ријечи му нису излазиле из главе. Никакви аргументи нису помагали. Почео господин да се мучи: а шта ако Га има? Јер, тада има и суд, мораће се и одговарати… А он је имао тетку, кнегињу, која је лично знала митрополита Московског Филарета Мудрог. И подијелио је господин своју муку са том тетком. Ова му је, што је могла, објаснила, али није била у стању да убиједи сестрића до краја. Посавјетовала му је зато да поприча са м. Филаретом – претходно лично упознавши овога са читавом ствари… Бојим се да кажем – чиме се завршила бесједа бившег безбожника са митрополитом; чини ми се, он се вратио вјери. Али није у томе „со“ ове приче, него у другом: онај који не зна, близу је вјере. Код њега се сваког тренутка може појавити то сељаково питање: „А шта ако Га има?“
Слушао сам ја и једну сличну, само још чуднију причу. Један свештеник, који се или стварно био поколебао у вјери, или се само претварао, спријатељио се са мјесним трговцем, отвореним безбожником. Они су проводили вријеме у картању и ноћним пијанкама; послије тога би свештеник, као да се ништа није дешавало прије тога, ишао у храм, и служио Литургију. Тако је то трајало дуго времена. Али, једнога дана, свештеник, за картама, говори пријатељу:
* Јој… какве су ме мисли спопале! Све чешће ми у главу долази питање: а шта ако Бога стварно има? Јер тада ће страшно… Шта ли мене следује за моје лицемјерје и лагање људи!
Трговац је почео да се потсмијева светштенику и да му нешто говори, али га није могао успокојити. Напротив, тешка свештеникова питања су почела да дјелују и на трговца. И ни један ни други никако нису могли да се „котаришу“ тог чудног „а шта ако“… Завршило се, чини ми се, тиме што су оба постали вјерници; или је оваквим путем мудри баћушка „лукаво“ (Лк. 16:8) привео заблудјелу овцу ка вјери – више се не сјећам. Али смисао приче је исти као онај од малоприје: онај који не зна је близак вјери, јер никако не може да докаже, ни себи, ни другима, да Бога нема.
И ако сте ви већ довели некога, или је он сам дошао до јасног убјеђења – а то је савршено лако, као што смо видјели – да је разумио своје „не знам“, такав човјек „није далек“ од Царства Божијег.
А ако му се јоше наведу, ради аналогије, примјери из живота, из којих се види да ми веома много тога не знамо, него примамо на вјеру, тада ће му бити још лакше да приђе вјери; или ће, у сваком случају, таквом човјеку бити лако да одбије нападе неразумних безбожника, „не-знамо-негатора“.
Уствари, још давно је примјећено, да ми већину наших знања прихватамо – не зато што смо сами све то спознали, и провјерили, и појмили сопственим умом, не – већи дио наших знања прихваћен је на вјеру од других. То је ноторна чињеница, очигледна истина, али за њу не знају сви. А знати је крајње лако. Навешћу примјере.
Сва прва знања ми смо на вјеру примили од родитеља, а не на основу сопственог искуства: не узимај, не дирај; то се смије, то се не смије; овдје ћеш се опећи, тамо ћеш огријати прстиће; то једи, ово немој; ово ради, ово не смијеш – и остали безбројни савјети; све смо то ми примили од отаца на вјеру. Затим смо, у школи, на вјеру почели да примамо свједочења од учитеља; гдје је која земља, каквих градова све има, каквих народа, какав је њихов живот; какав је живот природе, животиња, небеских видјела. Од Сунца до Земље има толико и толико километара: и ми вјерујемо. Или, још, лијечење: како ми вјерујемо љекарима, а да појма немамо какви су нам, заправо, лијекови потребни, и зашто баш они дјелују на нас; ми их узимамо са вјером, при чему – са савршено слијепом вјером. При нашем незнању било који апотекар би могао да нас отрује, давши нам умјесто безопасних капи некакав отров: ми не знамо разлику у лијековима! И тако даље, и тако даље…
А, међутим, нико не протествује против такве вјере, не захтијева неизоставно властито знање. А то није ни могуће: ако бисмо сами до свега долазили „сопственим умом“, требало би нам неколико стотина година, а ни тада не бисмо све сазнали! И људи благоразумно примају на вјеру већи дио знања.
На ово ће нам приговорити да су сва (или барем многа) знања о природи нама предали људи који су их сами непосредно сазнали и провјерили их експериментом, својим личним искуством. То је тачно. Али потпуно исто и ми, вјерници, говоримо: сами ми нисмо видјели, али су видјели зато други, и сазнали, а онда и нама саопштили. Сво Божанствено Откровење дато је кроз посреднике Божије, који су откровења добијали непосредно. Када читамо Слово Божије, нема никакве сумње да то нама очевици саопштавају оно што су сами „знали“. Па и сами они тврде да говоре о стварима које су њима савршено познате, несумњиве. Раније ја уопште нисам обраћао пажњу, и тек недавно су ме задивјеле ријечи апостола Павла: „ја знам“, „знам“, „знам“… Он је одлучио да у заштиту свог ауторитета открије Коринћанима свој доживљај, о којем је ћутао пуних четрнаест година. Али како је то било превише необично, апостол унапријед појачано тврди да то није измишљотина, да није фантазија, него истинита чињеница, за коју он тачно „зна“. Истовремено са тим, он скромно и сигурно признаје да нешто у том откровењу он не схвата, „не зна“. И ово ограђивање његово о незнању још нас више убјеђује у истинитост онога што он „зна“. Навешћу те ријечи, пуне силе:
„Није ми корисно да се хвалим, јер ћу прећи на виђења и откровења Господња. Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли – не знам, изван ли тијела – не знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли, или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које човјек не може испричати“ (2 Кор. 12:1-4).
Апостол ово, несумњиво, говори о себи самом. И даље он директно даје до знања: „И да се ја не бих превазносио необичношћу откровења, дата ми је жаока у плот, анђео сатане, да ме удручава, да се не бих превазносио“ (7).
Не говорим већ о виђењима његових Исуса Христа, Који му Се за живота јављао не мање од 5 пута.
Исто тако, или слично, гарантују за своја сазнања и други апостоли: „О ономе што бијаше од почетка, што слушасмо, што видјесмо очима својим, што гледасмо и што дотицаху наше руке, о Ријечи живота“ (Исусу Христу)… – о томе (опет понавља ап. Јован), што „видјесмо и слушасмо, то јављамо вама“ (1 Јн. 1:1-3).
И ап. Петар тврдо изјављује:
„Извјестисмо вас о сили и доласку Господа нашега Исуса Христа,… чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо с Њим на светој гори“ Tаворској (2 Пет. 1:16-18).
Али силније од свих је говорио Сам Господ, Који је непрестано свједочио да Његово учење јесте директно откровење Оца Његовог Небеског:
„Ја не говорих од Себе; него Отац Који Ме посла, Он Ми даде заповијест, шта ћу казати и шта говорити. И знам да је заповијест Његова живот вјечни. И тако, дакле, што Ја говорим, говорим као што Ми рече Отац“ (Јн. 12:49-50).
„Ви (јевреји) Га не познајете (Бога), а Ја Га знам, и ако речем да Га не знам, бићу на вас налик лажов. Него Га знам“ (8:55).
„Ја говорим што видјех од Оца Мојега; а ви чините оно што видјесте од оца вашега“ ђавола (8:38,44).
„Моје учење није Моје, него Онога Који Ме је послао“ (7:16).
„И Сам од Себе не дођох, него има истинити Који Ме посла, Којега ви не знате“, а „Ја Га знам, јер сам Ја од Њега и Он Ме посла“ (Јн. 7:28,29).
И још је говорио Он, Никодиму, ноћу:
„Заиста, заиста ти кажем да ми (Господ је ту укључивао и све апостоле, и све у Њега вјерујуће хришћане) говоримо што знамо и свједочимо што видјесмо; а ви (јевреји) свједочанства нашега не примате“ (Јн. 3:11).
Тако тврдити о себи могу само они који стварно знају о чему свједоче. А прије смо показали да су уопште сво Писмо написали очевици. А ако је то тако, како им онда не вјеровати? И ако ми вјерујемо обичним људима, онда вишеструко и несумњиво јаче морамо примати учење и откровење од светих, не лажљивих људи, а највише од Самог Господа, Који је о Себи рекао: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6).
Дакле: ако ми нешто и нисмо видјели, за нас су то видјели други. И савршено је неспорно да су наши свједоци неупоредиво вјеродостојнији од наших земаљских отаца и учитеља, очевидаца, приповједача: њихова светост, па још и посвједочена смрт за истину коју су проповиједали, гарант су вјеродостојности њихових свједочења. А ако људи вјерују другим очевицима, тим прије морају да све вјерују нашим. Они који им не вјерују, уопште то не чине зато што наши свједоци нису вјеродостојни, него зато што они неће у то да вјерују, као што јевреји нису хтјели: „Исус повика у храму, учећи и говорећи: и Мене познајете, и знате откуда сам“ (Јн. 7:28), али „нећете да прихватите“.
А они који се тврдоглаво противе истини, као јевреји, тражиће све нове и нове аргументе против вјере, нова и нова самооправдања. Тако и у вези са нашим питањима о вјери негатори могу даље да кажу:
„Али свако наше људско знање сваки човјек може да провјери и сам, у личном искуству; и тада ће се вјера у то, туђе знање, код њега претворити у властито“.
Допустимо и да је тако. Али исто то се може рећи и за религиозну свијест. Ако вјерник буде тражио потврду своје вјеру у личном искуству, она ће му бити доступна, у разним степенима. О томе ће посебно бити ријечи. А за сада примјетимо само да и у природним знањима само мали дио тога може бити провјерен у личном искуству; велики дио – поготово посљедње основе егзистенције – остаће потпуно недоступан не само за готово сво човјечанство, него и за најученије људе на свијету. То ће бити показано у сљедећем поглављу, на које ћу сада и да пређем.
Завршавајући овај дио, ми смо потпуно увјерени да је сваком очигледна тврдња коју смо у њему поставили:
Из незнања се не смије правити закључак о непостојању.
Ако се то усвоји, једном засвагда ће са пута вјере бити уклоњен тај досадни и дјетињасто-наивни камен који злоупотребљавају – или не-умни људи, или злонамјерни, бандоглави борци против истине.
Али то тупо оружје се окреће против њих самих: незналице које се осмјеле да негирају постојање нечега што не знају, испадају очигледно не-умне, самим тим показују своје властито, без-умно „безумље“. И, то није све: у исто вријеме се испољава и њихово зло расположење срца, које не жели да прихвати истину, и које унапријед, злонамјерно хоће да пориче вјеру, упркос логици.
Кроз то они сами подривају властито невјерје, и тиме они од себе одбијају искрене и поштене људе који стварно траже истину.
 
Б) Немогућност спознаје не повлачи за собом непостојање.
Ако је претходни аргумент о „незнању“ помало површан, онда би овај други, који сада разматрамо, био ипак мало префињенији, мада је он, у суштини, наставак претходног. До сада се говорило о личном незнању ствари које ипак може да позна неко други. А сада треба разматрати случај незнања ствари које ни у којем случају не могу бити постигнуте (спознане) умом. Предмети вјере наше, у посљедњој својој дубини, јесу тајне, које апсолутно не подлијежу проучавању умом.
Идолопоклоницима „памети“ ће се захтјети да унапријед славе поводом ове наше тврдње о тајнама вјере: а ми смо, пак, људи паметни, – рећи ће они, – па зато и не можемо прихватити вјеру, зато што су код вас тамо – све саме тајне. А ми, пак, не желимо да знамо ни за какве тајне, и признајемо само оно што је разумно, само оно што је разумљиво!
Славље њихово је само привремено, а и лажно. Ах, како је само оно познато нама, „интелектуалцима“! Ја и из свог искуства веома добро знам, како смо се ми, васпитани у поклоњењу уму, бојали тајни. Добро се сјећам да се код нас сматрало готово „неприличним“ да се вјерује у догмате који се не могу оправдати „господином“ умом. И зато, када нешто нисмо могли да објаснимо, ипак смо настојали да изгледа да ми то, кобајаги, разумијемо. А када смо, на крају крајева, бивали принуђени да признамо немогућност спознаје религиозних тајни, ми смо то сматрали за „слијепу улицу“, за испољавање наше интелектуалне убогости; и стидјели смо се тога. „Доказивати“ било какву истину вјере текстом из Слова Божијег нама се чинило признаком наше несрећне безизлазности. А и какав је то доказ?! Јер ту се ништа не објашњава умом, памећу, него се само другим ријечима понавља тајна вјере – „од Писма“. И заиста: Писмо је било само свједочанство, а није убјеђивало доказима који потичу од разума. И у нама се формирао други страх, који је потицао од првог: страх од ума нас је привео ка страху од тајни.
Тај страх од тајни, страх од немогућности познања истине, вјере – нама је наносио велику штету. И када сам појмио лаж тог страха, био сам веома радостан, буквално сам покидао ланце са себе. И, од тада, ја се не бојим тајни.
То је мало: сматрам да су оне неопходне. И још више: сада волим тајне. И сматрам да бестајанственост представља неразумност за вјеру. Слава и Богу хвала! Ја бих сада хтио да помогнем и читаоцима, да разумију све то, и да дођу до истих, умирујућих, закључака. Кроз то, ми ћемо са пута вјере збацити камен много тежи него што су била претходна два – о невјерју учених људи и о негирању „незналица“. А ни то, такође, није тешко. За почетак ћу свој задатак појаснити простим примјером, који ми веома често пада на памет.
Ја сам тада био студент Духовне Академије. Из Јурјевског универзитета је возом у домовину код мене допутовао друг из семинарије Г.М. Наравно, убрзо смо се дохватили вјере. Миша Г. је на самом почетку разговора врло ауторитативно изјавио:
* Ми (неизоставно „ми“, а не „ја“!) прихватамо само оно што разумијемо, а никакве тајне и хипотезе не прихватамо!
Свако зна да су у свим наукама биле, и јесу, хипотезе (прије су хипотезе биле атоми, етер и друго); али, заборавимо на њих, и попричајмо директно о тајнама у њиховом сопственом смислу, т.ј. о стварима које је стварно и очигледно немогуће постићи умом.
Саслушавши друга, ја сам случајно бацио поглед на његове чизме (нека читаоци не гунђају на мене због тако „грубог“ примјера: тако је било тада), које су се добро сјајиле од креме:
– Ти не признајеш тајне. Допустимо да је тако. Али, де ти мени реци, зашто бљеште твоје чизме? Ти то разумијеш? – питам ја.
– Наравно: свјетлост пада на глатку површину, одбија се, пада у наше очи, и ми је видимо.
– Добро. Али ту већ имамо тајне: зашто се свјетлост одбија од глатке површине? И зашто је тај угао једнак углу преламљања? Па и само „гледање“ је тајна: како се од раздражења мрежњаче нашег ока добија тачан утисак предмета, а не разлијева се он у мрљу? Око – то је чудесни апарат! Али нећу ја сад о томе да говорим, него само о чизмама. Зашто је њихова површина глатка?
– Од креме.
– У реду. Али ни ту није све тако просто: ако чизме само намажеш кремом, оне ће бити тамне и неће се сјајити; још мораш да их ишчеткаш, да би почеле да се сјаје. Зашто крема бљешти од трења? Знаш ли ти то – не знаш! А питаћу те још: зашто баш утрљана крема бљешти, а брезина смола или маст не бљеште, јер, колико год да њих утрљаваш, сјаја неће бити. Де, реци: зашто је то тако? Зашто крема бљешти?
– Па, таква је особина креме! – одговорио је већ скромније Миша.
– Ето, ту се и завршило твоје „разумијевање“. И то врло брзо! И о каквом безвезном предмету: о чизмама! Ако ниси могао да кажеш ништа више од тога да се позовеш на „особину креме“, ти си се тим самим одрекао од даљих објашњења: иза тога за тебе стоји тајна, о којој никада ниси размишљао, нити си чак подозријевао да би то за тебе била тајна. Признај!
Ћутао је. А и шта да кажеш? Ту и најученији људи могу да се сатјерају у ћошак.
Други примјер, само сада од лица ученог професора. На нашој санкт-петербуршкој Духовној Академији је био философски кружок. Професори и студенти су читали реферате на разне теме, а послије су се размјењивала мишљења. Једном, на самоувјерено објашњење које је професор С-м дао на неко питање, ја сам – са тајном намјером – поставио сљедеће питање:
– В.С.! А то је – због чега?
Он је нешто одговорио. А ја опет исто:
– А зашто је то?
Са великим натезањем професор је избацио и посљедњи баласт својег ума.
– А зашто је то? – намјерно сам ишао даље.
– Но, послушајте, Ф. (ословио ме је по презимену), не смије се тако питати: зашто, па зашто!
– А зашто се не смије? – ја, као, у недоумици, питам.
– Па, из простог разлога, што, ако будете питали све даље и даље, на Ваше „зашто“ се ускоро неће моћи рећи ништа!
– А ја управо то и хоћу: када човјек Вас слуша, изгледа да Ви све знате, да све разумијете. И нама сугеришете исту такву вјеру у ум. Уствари, на крају крајева, човјек стоји пред тајнама. Испада обмана.
– Па наравно! – одговорио је паметно учени професор. – Ми знамо само врло мало; коријене ствари ми нисмо у могућности да спознамо. То је још из Канта познато: ми спознајемо само феномене (појаве), а њихова суштина остаје изван разума.
– Професоре! А ја мислим да ми ни феномене не „спознајемо“, т.ј. у смислу да их разумијевамо, него их само прихватамо, као чињенице.
– Но… то је већ друго питање, – рекао је он.
И ми смо се вратили на слушање реферата.
Довољна су и ова два примјера, да би противници тајни одмах устукнули. Уствари, ако се ми у овом свијету стално сусрећемо са безбројним тајнама, зар не би требало, тим прије, да очекујемо тајне у свијету другом? Ако се већ не може „рећи ништа“ о свијету природном, може ли се онда захтијевати пуно знање о свијету натприродном?
А да је и у нашем свијету све пуно тајни за разум, – није тешко показати. Навешћу још неколико примјера: они јаче утискују у нашу свијест ту просту истину, која многима није очигледна. Не сјећам се гдје – али сам читао, како је професор СПб универзитета Хволсон, на почетку курса физике, говорио својим студентима:
– Господо студенти! Вама су у гимназијама ваши предавачи физике све „објашњавали“, и ви сте мислили да све разумијете. Ја, пак, курс лекција почињем са тврдњом: свијет је тајна.
И заиста, само површном уму се све може чинити доступно разумијевању. А пажљивом посматрачу – уопште то не мора да буде професионални научник – није тешко да то увиди. Наведимо неколико потпуно очигледних примјера.
Ми свакодневно гледамо у небо. Ко се од нас није питао – завршава ли се оно (простор уопште), или краја нема? И какав год одговор да прихватимо, за наш ће ум оба одговора бити подједнако несхватљива, оба ће бити непостижна за разум. Ако кажемо да се простор негдје завршава, ми одмах себи постављамо питање: а шта је иза тога? „Ништа“ ми не можемо нити прихватити, нити замислити. И као да је лакше допустити да иза тог „краја“ почиње опет бесконачни простор! Тајна! Ако прихватимо друго рјешење – да је космос бесконачан – ни та представа не може „да стане“ у наш ум: у нашем искуству ми не познајемо ништа што не би имало краја, нити такво нешто у разуму можемо допустити; а и да допустимо – због тога што не можемо појмити завршеност простора – ни то, опет, не можемо замислити. На тај начин, ми стално пребивамо у потпуној беспомоћности: ни крај, ни бескрај ми не разумијевамо. Ето, то је једна од очитих тајни овога свијета!
На исти начин ми не можемо појмити настанак свијета, почетак времена. Ако прихватамо религиозно учење о стварању свијета „ни из чега“, ми то уопште не схватамо; ми не можемо замислити то „ни из чега“. А ако допустимо да свијет постоји „вјечно“, одувијек – ни то се не може замислити: ми не знамо ништа што није са почетком.
Јер, увијек ће се појављивати питање: а откуда то, и кад је почело? То је непостижно, то се спознати не може, или – латински – то је „crux super rationem“ (крст над разумом). Опет тајна.
Ако се окренемо конкретнијим питањима, о појединачним силама природе, ми примјећујемо само њихово дјеловање, али да разумијемо саме силе – нисмо у стању. Шта је то закон гравитације? – Тајна: то је знао и сам Њутн. Шта је то струја, радио – одакле такве силе у њима? – И то су тајне, које ми не схватамо. Ми се чак и не замишљамо над њима, мада се и користимо таквим силама.
А свијет животиња – зар није препун тајни? А поготово – највише од свих живих бића – човјек? Душа и тијело, мозак и ум, срце и осјећања – препуни су тајанствености. Како то да сива мождана маса размишља? Како црвено парче меса осјећа? Како је само задивљујуће премудра организација нашег бића! А колико тога ми у њој не разумијевамо! Напримјер, шта је то сан? И зашто су многи органи за вријеме сна неактивни (слух, опип и други), а желудац не престаје да ради, срце удара, плућа дишу? Откуда то да је код једних коса црна, код других плава, а код трећих – риђа? Да ли све то разумијемо? Не! – Како се зарађа живо начело у бићима? Не знамо. Природњаци би све хтјели да открију како се живот зарађа самопроизвољно из мртве, неорганске материје: они неће да признају учење по којем живот ствара Бог. Али допустимо да једног дана они успију и то да докажу.
Зар би од тога чудо било мање? Онако као што се у самом настанку (или „вјечности“) свијета налази тајна, тако би и рађање живота из материје била тајна: из мртвог – живо.
И пребројати се не може све дивно и непостижно у свијету! Гледам на цвијеће: какво чудо! Из једне те исте земље и воде расту руже, љиљани и друго безбројно цвијеће. И како то из зеленог стабалца одједном излази некакав вјенчић, потпуно друге боје? И зашто баш те, а не друге боје? И зашто су једне руже црвене, друге бијеле, треће жуте, а четврте розе? Никакава наука није открила разлику у суштини ружиног сјемења; а боје су им различите. А и када би нашли одговор на то питање, чекало би их сљедеће: а зашто та разлика у сјемену проузрокује жуту или црвену боју? И ум ће се опет зауставити: опет се на „зашто“ неће моћи рећи ама баш „ништа“. А радиност и мудрост пчела и мрава! Да ли сви, напримјер, знају да је облик саћа – шестострани цилиндар – идеалан да се у оптимално малом простору смјести што више меда, а у исто вријеме воштаним ћелијама даје највећу отпорност и чврстину? Округли облик би ћелијама саћа давао још већу чврстину, али би зато између округлих цилиндара остајао непотребан празан простор, или би се он бескорисно морао залијевати додатним воском. Четворостране ћелије не би смјештале мање меда, али би њихови зидићи били мање чврсти. Осмостране ћелије саћа не би могле да се спајају без међућелијских шупљина. И само је шестострана форма идеална! Па, ко их је научио? Инстинкт, кажу.
Али том кобајаги „паметном“, „умном“ и нејасном ријечју људи прикривају само сопствену немоћ разума! „Инстинкт“ – то значи сила природе коју ми не разумијемо. „Инстинкт“ – то значи отказивање од даљег размишљања и поимања. Међутим, невјерници не желе да признају тајанствено у религиозном свијету, а у исто то вријеме на сваком кораку бивају принуђени да рачунају са безбројним „инстинктима“ у нижем свијету.
Између многих непостижних „инстинката“, ја сам слушао о једном, који ме је заиста дирнуо и урезао се у моје памћење и ум: о „чуду“ за пијетлове. То је заиста било! У једном од пукова Бијеле армије, евакуисаном из Русије 1920. године у Галипољу, официри су се запричали о религији. Објешењаци су почели да се недостојно шале на рачун тајни и чудеса натприродног свијета. Међу њима је, наравно, био и свештеник. Слушајући њихову празну причу, изненада их је запитао:
– Ето, ви, паметњаковићи, хоћете све да знате и разумијете о Богу и о загробном свијету. А ја и у овом свијету мало шта разумијем. А ви мени реците, молим вас, нешто о овоме: зашто пијетлови кукуричу по ноћи, и при томе – у три тачно одређена периода, баш као неки тачни сат?
Официрима се испочетка то питање учинило смијешно. Али свештеник је тражио потпуно озбиљан одговор: конкретни примјер је сам по себи био веома прост, али је опште питање о тајновитости многих непостижних ствари овога свијета стајало дубоко и неотклоњиво. И – официри „ништа не рекоше“ оцу својем духовном.
– Аха, ту сам вас чекао! – завршио је баћушка. – Мора се скромније о себи мислити. Ко смо то ми, па да се над небеским предметима измотавамо?
И ја, ево, данас, молим оне који некада буду читали ове моје, у суштини, полу-дјетињасте забиљешке, дедер, кажите ви мени, зашто, заправо, пијевци кукуричу у ноћне „страже“? – Ја ту ништа не разумијем. А ви?
Једном сам ово испричао на једној лекцији. Неочекивано (обично сви ћуте) је један инжењер-слушалац, са самодовољним осмијехом, почео да ми одговара:
– То је објашњиво! Пијевци су – савјесни мужјаци. И они својим криком и лепетом крила застрашују потенцијалне непријатеље – звјерчице, и тако штите коке.
Ја сам се са тугом задивио: како само „паметњаковићи“ не желе да признају своју ограниченост? „Страх од ума“: стари је то страх.
Наравно, то је измишљена и лажна теорија. Али допустимо је на минуту; тајна ће се само помакнути, а неће нестати.
– Добро. Допустимо да је тако. Али ми тада реците: зашто онда своје женке на тај начин чувају само пијевци? Зашто то не раде ћурани, гусани, орлови, врапци? Зашто то не раде пси, коњи, бикови? И они имају исти инстинкт мужјака, и они би могли да креште, да лају, да ржу. А они мртви-ладни спавају по сву ноћ, чак се и не буде цијеле ноћи. Али ако бисмо и даље допустили, да сви мужјаци чувају своје женке као пијевци, зашто онда они не креште, зашто не ржу и не лају сво вријеме, од почетка ноћи до изласка сунца? Зар непријатељи долазе сваких три сата, а и то – само ноћу? Зар им није сва ноћ на располагању? Зашто је онда овако како је? А ако се само пијевци издвајају из читавог животињског царства, чиме се онда објашњава то чудо? – Не знам! Не, ствар уопште није тако проста, господине инжењеру!
И читаоца свог молим: не ругајте се над случајем са пијетловима. У свијету се нама много шта, због навике, чини просто: уствари, веома је мудро!
Зашто је, код потпуно једнаког тијела животиња, код мужјака кријеста црвенија него код женки? Зашто лавови имају гриву, а лавице немају? Зашто, и код људи: сви мушкарци имају бркове и браду, а жене немају; мада коса (на глави) и код једних и других једнако расте? Зашто су мушкарци височији од жена? Свуда унаоколо су тајне и тајне. Многи од нас су примјетили да су прије испод телеграфских стубова била бијела постоља, а сада су их замијенили зеленим? Нико се није ни замислиио над тим! Један ми је инжењер објаснио да се показало да електричној струји у проводницима зелена боја смета мање него бијела. А зашто? То ни специјалисти не схватају. Случајно су примјетили такву корисну особину зелене боје и примјенили је; зашто – не знају.
Један од најученијих физичара је рекао: „Ми примјећујемо само консеквентну коегзистенцију (поредак: једно слиједи за другим); али ни суштину узрока, ни процесе који се одвијају – не разумијевамо!“
То се нама, простим људима, чини као нешто много мудро; уствари је све то просто.
Напримјер, ја палим шибицу о ивицу кутије, и појављује се пламен. Зашто? Због трења једног материјала о други; добила се, кажу, топлота, и она је прешла у ватру. Све јасно? Мени, напримјер, није. Ту је цијела палета тајни: зашто је топлота прешла у ватру? Зашто је невидљиво постало видљиво? Како то? Зашто трење проузрокује топлоту? Зашто се поједини материјали лакше загријавају од других? Не разумијем, не разумијем! Не видим процеса при томе… Тајне. Видим: једно увијек слиједи за другим (консеквентна коегзистенција); и по навици се говори: А – (трење шибице) јесте „узрок“ Б (ватре). Али ријеч „узрок“ ту ништа не објашњава и само се понавља: иза А слиједи Б. И ништа више! Тајна, пак, процеса остаје!
А данас – радио… Какво је то чудо! Слушамо нешто што се прича хиљаду километара од нас! Сав је свијет препун безбројних звукова, а нама се чини да је тишина; а поставите дивни радио пријемник – и све запјева, заигра, загуди, зашапуће, зазвони… Предивно! Од чега? – „Таква је особина радија!“ – одговориће нам. А зашто? – Тајна… И то тајна, нимало већа од оне са чизмама: „таква је особина креме“ тамо објашњава све; исто то важи и за радио.
„Чудесна су дјела Божија!“ – говори мудри руски народ… А много раније се Псалмописац дивио свијету. Он се чак дивио таквој обичној појави, као што је „вино“; „вино весели срце човјека“…
И заиста, и то је истинско, непостижно чудо: налије у себе човјек воде, млијека – а весеља нема; налије вина – и ето га весеље: „пијаном је и море до кољена“. Шпирит, кажу, алкохол. Добро, али зашто је таква особина алкохола? Зашто у неким течностима има алкохола?
И усхићени пророк завршава: „Све премудрошћу сатворио јеси, Господе!“ Све је премудро! И више: све је непостижно! Све је дивно, све је чудесно! И само слијепи бандоглавац то не види.
Сада је врло лако извести закључак: ако већ у овом, земаљском свијету има толико тајни, онда их тим прије мора имати и у другом свијету, свијету који је виши од нашег.
Консеквентно, ако се ко дрзне да мисли и говори да из претпоставке непостижности слиједи закључак о небитију, тај „размишља“ (уопште он не размишља, него упркос разуму лаже) не само дјетињасто, него, просто, бесмислено. И такав би човјек за почетак требао да се одрекне од овога свијета, пошто је и он толико непостижан за њега. Али он то благоразумно не чини. Из „ја не разумијем“ не прави закључак „ја не признајем“. Један професор, Нијемац, срео је свог бившег студента са универзитета. Младић је са самохвалом брбљиво изјавио свом учитељу да он више не вјерује у други свијет.
– А зашто? – спокојно га је питао искусни професор.
– Ја не признајем ништа што се не може разумјети.
– А Ви месо једете?
– Једем.
– Какво: сирово, или кувано и печено?
– Па не ваљда сирово!
– А зашто?
– Ово је укусно, а сирово је одвратно.
– А Ви разумијете због чега је то?
– Никада нисам размишљао о томе.
– Но, ако је тако, ја бих Вам савјетовао да и ту будете досљедни: немојте да једете месо, кад га већ не разумијете. Кад будете разумјели, тада и једите!
Збунио се млади паметњаковић, мада је, вјероватно, и послије тога наставио да једе месо, ништа при том не разумијевајући: не воле људи да се узнемирују дубоким мислима, поготово – о непостижном; а негирати, макар то било и против здравог разума, воле: дрска је душа лакомисленог човјека! Дубоко уман човјек, пак, никада не жури да то учини: он зна колико је тајни разливено свуда око њега, и у њему самом, и у природи која га окружује.
А тим прије је тако – у натприродном свијету.
А и за сваког човјека, који само није глуп, очигледно је да непостижност уопште није исто што и небитије.
Непостижност јесте само непостижност: не више од тога. Тајна јесте само тајна, а не њено негирање.
На овоме би се могло завршити постављено питање: разумном човјеку је ово довољно, и превише; то је савршено очигледно. Али ја сматрам да је практично корисно дотаћи се једног конкретног питања вјере: чуда. Наиме, лакомислени људи то веома често злоупотребљавају у борби против религије. На томе се спотакао и Толстој. Њега махом понављају интелектуалци; дрско се измотавају и неписмени радници, нарочито партијски „безбожници“.
О чуду су написани цијели томови научних радова (у руској литератури навешћу, напримјер, магистарски рад архим. Теофана, касније епископа Калушског). Али то питање уопште није сложено; сматрам да није лоше додатно га разјаснити, мада је главно већ речено: ако у овом свијету има толико тога неразумљивног и чудесног, зашто се онда дивити томе у свијету натприродном? И ако непостижност сила и појава из овога свијета не води ка његовом негирању, онда ни чудесност другог свијета никако, ни у којем случају не свједочи против његовог постојања. Напротив, тврдим ја, та чудесност не само да је неизбјежна у том другом свијету, него представља и један од неизоставних предуслова и облика његовог пројављивања у нашем свијету. Чудесност не само да не говори против другог свијета, него, напротив, потврђује истинитост и реалност његову. Без чудесности би био не само сумњив, него и просто немогућ „онај“ свијет. Све је то, заправо, веома јасно. Ја се помало и устручавам да „доказујем“ ствари које су свима очигледне.
 
В) Неопходност чуда: не-подобије није непостојање.
У интелектуалистичкој свијести је тик уз „страх од ума“ увијек постојао и страх од чудесног. Може се рећи да је „страх од чуда“ само додатна страна страха од ума: ако се нешто не може објаснити „умом“, или нешто није сагласно са уходаним захтјевима нашег мишљења, све то се одмах ставља под сумњу, а почесто се без оклијевања негира.
„Никаквих чуда!“ – то је то, унапријед припремљено, диктаторско требовање паметњаковића, сујевјерних идолопоклоника рационализма. Тим су страхом били заражени и вјерници, па чак и богослови. Узећу неколико примјера. Прича се о чудесном преласку кроз Црвено море. И код предавача се појављује јака жеља: може ли се то објаснити некако „природно“? А како се у Библији говори да је пред тим био јак вјетар, који је отјерао воду са обале, та жеља страшљивих богослова добија, да тако кажемо, закониту основу. Али се заборавља најглавније: вода је стајала окомито, као зид, са обје стране јевреја који су туда пролазили; а када су Египћани пошли по истом том путу, зидови воде су се распали. Богослови, наравно, не смију да негирају буквални смисао Светог Писма, не могу директно да приговарају и да се противе против очигледне чудесности преласка. Али, шта ће им онда та мала лукавства са вјетром који би могао да отјера воду: ако је она стајала равно као зид послије вјетра, могла је она тако стајати и без вјетра! Чудо остаје чудо! Авај: плашљивом би се уму хтјело да то заобиђе.
Други примјер. Исус Навин говори сунцу: „Стој, сунце!“ Негатори просто говоре: незамисливо! Тада би се развалио цијели сунчев систем, због тако брзог прекида кретања, као што би се брзи воз, ако би се моментално зауставио, због инерције, распао; а уз екстремно велику брзину којом кружи сунце и којом се креће васељена, све ствари би се запалиле (Земља, Мјесец и све планете), моментално би се све претворило у пепео. И гле, појављује се цијели пакет „објашњења“ необјашњивог: то, заправо, није било чудо, него је то била случајна комбинација повољних атмосферских услова, т.ј. сунчев одраз у ваздуху, не више; нешто слично се, напримјер, дешава са дугом на небу, кад се сунце већ сакрије иза хоризонта, а на врху неба наставља да свијетли, или како зна да буде „сјеверно сијање“ из непознатих разлога… Несумњиво, и то је Господ могао да искористи. Али текст у Библији апсолутно недвосмислено говори баш о чуду; и баш о заустављању сунца БОЖИЈОМ силом, по молитви Исуса Навина. У таквом случају, мора се изабрати: или признавати Библију и чудо, или објашњавати природно и негирати текст. А ово посљедње је неупоредиво страшније од страха од ума: јер, онај који сумња, не боји се да унакази Библију, не боји се да негира могућност чуда; просто, он је изгубио страх пред Богом! И, наравно, сигурно је боље бојати се Истинитог Бога, него се плашити самоначињеног идола – ума.
Трећи примјер смо раније већ спомињали – о Јони у утроби кита. Како ли се већ све наши уџбеници и предавачи не ломе да то чудо објасне некако природно, од ума: ама, кит, уствари, и није био кит, са својим маленим грлом, него некаква ајкула која личи на кита; или се ту, заправо, мислило уопштено на неку велику рибу и т.д.
Било шта – само не обични кит, јер, наиме, „доказано“ је да он не може прогутати човјека. У то вјерују, иако нико није ни помислио да провјери, или, чак, да посумња: да ли је заиста истина да китови имају тако мало грло? Нечему вјерују, а нечему неће да вјерују; једно одбацују, друго прихватају… Показало се, наиме, да су китови, ипак, гутали људе.
Значи, у том случају „се може“ вјеровати и за Јону. – А ја ћу да кажем: у том случају од нас се и не тражи никаква „вјера“. Вјера (у чудо) – то је признање да је нешто натприродно, да надвисује законе природе. Вјера, наиме, ако је права, не боји се никаквог чуда. И зато је, са тачке гледишта стварно религиозног човјека, потпуно прихватљива чак и друга тврдња, друга крајност: „Да у Писму пише, – говорио је један католички епископ, – да није кит прогутао Јону, него да је Јона прогутао кита; и тада бих вјеровао ријечи Божијој“. Ето, то је – логично[7].
У свим овим случајевима, наиме, важно је истаћи ту плашљиву жељу богослова да чудеса објашњавају природно; од те жеље смо патили сви: и предавачи, и ми, семинаристи – а да о интелигенцији и не говоримо. Управо због тих чуда Толстој је одбацио Јеванђеље и Божанственост Христа. И тај „страх од чуда“ је веома широко распрострањен, не само у „високом“ друштву, него и међу полуписменим радницима, замраченим нихилизмом. Порицање чуда сматра се обиљежјем умне приличности и напредности, а вјера у чуда – то је „мрачњаштво“ и политичка „неблагопоузданост“ црквених људи.
Заправо, ствари стоје потпуно другачије, како ћемо то сада видјети.
Прије свега, већ се говорило о тајнама овога свијета: тим прије њих треба допустити и у другом. Зашто „тим прије“? Због вјере да је тај свијет свемоћнији од овога. У том свијету – све дејствује Бог. А једна од неизоставних особина Његових јесте и СВЕМОЋ.
Ако ја имало вјерујем у Бога, тим самим сам принуђен да признам и да „Бог све може“. И баш – све! Зато и јесте чудно да се чак и вјерници боје чуда. Баш напротив, требало би се бојати када чуда не би било! Тада би се и могло сумњати – а има ли уопште другог свијета? Чуда су апсолутно неизбјежни пратилац и обиљежје натприродног свијета и вјере у њега. И обратно: ако сумњамо у чуда, тим самим ми само показујемо своју малу вјеру у Бога. Ово је – о вјерницима.
А за оне који у Бога не вјерују, нема никакве више силе, осим овога свијета. У таквом случају, са таквим људима треба разговарати њиховим језиком ума и природних ствари, о чему се већ и говорило: из незнања и непостижности се не смије правити закључак о непостојању. Осим тога, и у овом свијету има мноштво чудесног и уму непостижног. Значи, паметан човјек, у најгорем случају мора, обавезан је да каже: „не знам, све је могуће“. А негирати не смије ништа.
Али ту негатор може да приговори овако: чуда противрјече нашем уму. То – уопште није тачно! Претресимо то.
У логици се строго разликују два термина: „противрјечност“ и „супротност“. То није једно те исто. Под „противрјечношћу“ се подразумијева таква веза двају тврдњи, по којој једна (А) потпуно искључује другу (Б). Напримјер, ја кажем да нека ствар постоји, а други каже да она не постоји. Треће тврдње више не може бити: или јесте, или није – једна од ове двије тврдње је истинита, и она искључује ону другу, лажну.
Друга је ствар „супротност“. Супротним стварима се називају оне које се разликују између себе. Напримјер, боје: зелена, црвена и друге нису противрјечне једна другој, него су „супротне“, или, просто, различите, другачије. Једна боја не искључује другу: ствар може бити обојена и једном, и другом, и трећом бојом.
Ово разликовање термина је познато сваком школарцу. Са таквим појмовима приступимо сада чудима и тајнама.
Испричаћу један веома интересантан случај из живота. Код мене, архијереја, дошао је млади јеврејин, стар отприлике 25-26 година, студент факултета, са молбом да му се дозволи да се крсти и да постане хришћанин. Ја сам га, по дугу свом, почео питати о мотивима те, за јевреје необичне, намјере. Све је било чисто. Тада сам га питао о предметима вјере. Знао је све важно. Послије тога сам започео разговор о односу вјере и знања. Студент се показао веома интелигентан, озбиљан. Између осталих питања, поставио сам му и ово:
– А зар Вас не збуњује то што ми, хришћани, допуштамо мноштво тајни, чудеса? Не чини ли се Вама да то противрјечи нашем уму? Не побија ли то „законе мишљења“, на које смо навикли у овом свијету? А ако противрјечи и побија, зар не испада онда да се под сумњу ставља сав тај други свијет?
Мало размисливши, он ми је одговорио овако:
– Не, мене то не плаши.
– Зашто? – питао сам ја.
– Зато што тако мора да буде. Ондје гдје почиње натприродни свијет, на тој граници се завршавају закони овог, природног свијета.
Ја сам се запањио његовим паметним одговором.
Нема сумње да он то није смислио унапријед, него је, као дубоко мисаон човјек, лако схватио разлику између два свијета. Додуше, он није уклонио разлику између „противрјечја“ и „супротности“; али суштина расуђивања је била савршено правилна. Развићу подробније његове и моје мисли о томе.
Шта су то „закони“? Ми их често замишљамо као некакве норме које малтене стоје изван битија; а свијет мора да се потчињава њима, као неким извана наметнутим правилима. Уствари, закони нису ништа друго до формуле битија. Или, исто то битије, чија се својства апстраховањем конкретних случајева уздижу на ниво општих тврдњи, које се послије зову „закони“. Примјер. Ми из искуства (али не прије њега) видимо да све нама познате материјалне ствари подлијежу мјерењу – дужине, ширине и висине. За изузетке не знамо. И тада правимо општи закључак: све што је материјално – тродимензијално је. И добијемо „закон“.
Ствари које се баце увис увијек падају на земљу, из чега слиједи да постоји закон „гравитације“. Значи, под законима треба, заправо, подразумијевати, једноставно, особине природе или појединачних њених творевина. Још простије: закон – то је исто то битије. Консеквентно, не зависи битије, не зависи природа од „закона“, него „закони“ зависе од битија, т.ј. они представљају апстрактне формуле његових особина.
Такво расуђивање, које је само по себи јасно као дан, овдје сам навео да се људи не би испрепадали од страшне ријечи „закони“ и, што је још важније, да не би више упоређивали законе ума са другим законима, него да би, једноставно, поредили једно битије са другим. И тада ће им бити лакше да схвате да једно битије не „противрјечи“ другом, него да му се само „супротставља“, „разликује се“ од њега по својим особинама („законима“). Али једно битије никако не може искључити друго: црвена боја не искључује жуту, једна планета не побија постојање друге, мирис не негира укус, слух – вид. Све су то само – различите области. И не више од тога!
Ради јасноће подсјетићу се једне брошурице, која ми је још давно била дошла до руку: (ако ме памћење није издало) написао ју је чувени сликар Виктор Михајлович Васњецов. Аутор тамо прича о становницима мочваре. Иза мочваре је зелени луг, још даље – шума. По лугу се шета крава и спокојно чупка траву. Жаба – на слици на корицама – из мочварне баре гледа у краву и, очигледно, овако „размишља“: она крава – као и људи, и птице – има крв исто тако хладну као што имам ја, жаба; она и не зна другу крв.
Рибе, гледајући како се људи и животиње сналазе без воде и не гуше се од ваздуха – шта је с њима? – Оне, у запрепаштености својој, могу да мисле: како је то могуће? Али, рибице не смију да одричу очигледни факат, и само се благоразумно диве „чуду“: код њих није тако!
Ова мочварна размишљања се у потпуности могу примјенити на људе који дрзну да на основу једних „закона“ негирају постојање других – да на основу једног битија одричу могућност постојања другог. Живи свијет у води је један, свијет топлокрвних животиња је други; а и у води још увијек живе топлокрвне животиње (нилски коњи, китови, носорози). То су разни свјетови, они имају различите особине (законе). Пренесимо ова размишљања на свијет вјере, на натприродно битије. Брзоплети негатори не признају тај свијет уопште, или једна или друга чуда његова, зато што се те појаве разликују од појава земаљског поретка, или, као што обично говоре, зато што „противрјече природним законима“. Те се зато, – мисле они, – тај свијет и не може допустити; другим ријечима, њега, просто-напросто, нема.
На тај начин, невјерници мјере други свијет мјерама овог свијета, „оном“ битију прилажу законе „овог“ битија; укратко, овим битијем мјере оно, а пошто се драстично разликују, друго битије се једноставно негира, као немогуће.
Такво је расуђивање, као што је очигледно, потпуно мочварно, само што је у мочвари ипак мало боље. Рибе се чуде, али не негирају људе, мада они и живе на копну.
По тој логици – због непостижности и због не-сличности једног битија у поређењу са другим – људи не би требали да признају рибе, зато што ове живе у води, што човјек није у стању, ни птице – зато што ове лете у ваздуху. Међутим, људи такве закључке не изводе. Зашто? Зато што виде „факте“? Да! То је тачно! И у односу на натприродни свијет свако може да захтијева доказе о његовој реалности, фактичности: тај пут је законит и истинит. Надаље ће се баш о томе говорити, и ту ћемо разјаснити срж и пут спознаје. Ми, наиме, такође хоћемо да признајемо реално битије, а не наше измишљотине. Али у томе и јесте сва биједа „интелигентних“ безбожника: они прије тог услова (реалности другог свијета) већ поричу тај свијет, због његове не-сличности (или – како нетачно говоре – „противрјечја“) са земаљским. Зато и јесте неопходно да се такво мишљење скрха, са свом одлучношћу борбе против неумних и контрадикторних закључака.
Може ли се законима овог свијета мјерити онај свијет? И, консеквентно, могу ли се порицати чуда?
То је апсолутно немогуће!
Послушајмо макар саме ријечи. Ми говоримо „онај“ (а не „овај“) свијет, „ини“ (т.ј. различит, други) свијет, „натприродни“ (а не природни) свијет, или – „небески“ (а не земаљски) свијет. Консеквентно, од самог почетка ми, вјерници, утврђујемо различитост тих двају свјетова, по њиховој природи, особинама, силама, пројављивањима, или – како кажу – по законима.
То је – очигледно! Али, у том случају, какво онда право имају људи-невјерници да ином свијету прилажу мјере овога? Они говоре: тај ваш други свијет није ни налик на овај! Па наравно – одговарамо ми – да није! Ми смо то прије вас рекли. Али то још и није ваша највећа кривица и грешка, ви још грђе гријешите: из те не-сличности ви правите неразумни закључак о непостојању другог свијета – као да је немогуће да он постоји – зато што није налик на овај, вама познати свијет. Ето гдје је ваш злочин!
И ако ми говоримо „ини“ свијет, па ваљда је из тога јасно да су и његови закони (или својства) – ини, други, другачији, али нису противрјечни, нису контрадикторни, него су посебни, различити од закона овог свијета. Не-подобије није не-битије.
И потпуно је у праву онај млади јеврејин, који је тако јасно рекао: ондје гдје почиње натприродни свијет, на тој граници престају закони природног свијета.
Ради коначног појашњења навешћу један очигледан примјер: ја, претпоставимо, живим на првом спрату; тик уз моју зграду је храм, мирис тамјана прониче одатле и до мене. Изнад мене је – други спрат, други људи, о којима ја ништа не знам и чије собе ја никада нисам видио. Могу ли ја да кажем да и код њих мирише или не мирише тамјан? И уопште, да они живе исто онако као ја? То би било неразумно. Најбоље би било претпоставити да се ондје гдје се завршава моја соба, гдје је постављен таван (за оне горе је то под) – да се на тој граници и завршава мирис тамјана. Додуше, мој мирис тамјана може да допре и до њих, али то није обавезно. Када би постојала нека веза мог простора са њиховим (кроз ходник и степениште или чак кроз отворене прозоре), тамјан би долетио и до њих, и тада би се и њихов ваздух измјенио.
Ово поређење ми даје могућност да одговорим и на сљедећи аргумент против чуда: може ли други свијет да се умијеша својим законима (дејством) у наше битије?
Негатори то не признају. Али, на каквој основи? Апсолутно ни на каквој. Још горе: упркос разуму и искуству. Уствари, ако ја ништа не знам о том свијету (а не знати, као што смо видјели, не значи негирати, него, напротив, може се допустити), онда ја уопште не знам ништа – ни о његовим силама, ни о његовим могућностима. Између осталог, уопште не знам може ли се он мијешати у овај свијет, или не може, и може ли овдје да примјењује своје законе. Оно што не знам уопште, то не знам ни у појединостима. Прије бих требао да говорим нешто сасвим друго: „све је могуће“, „ништа не смијем да поричем“. То је обавезан да каже и невјерник.
А нарочито вјерници морају то да кажу за натприродни свијет, зато што ми тај свијет признајемо за неупоредиво виши, свемоћнији. А оно што је више може се умијешати у ниже и може да мијења процесе у њему… Мирис тамјана може да проникне и на други спрат и да се тамо помијеша са свим ваздухом.
Или, други примјер. Ево, недавно се у Њујорку десила чудна појава: одједном су престали да раде телеграфски проводници. Показало се, касније, да се некаква друга сила умијешала у нашу област и за кратко вријеме зауставила обично дејство струје. Тако и силе натприродног свијета могу да утичу на дејство сила („закона“) овога битија.
Када говоримо о „чудима“, ми претпостављамо управо мијењање закона једног свијета уплитањем у њега другог.
Неки кажу да су чуда „натприродна, али не и противприродна“. То изгледа лијепо и паметно речено. Али се мени чини да се и у тој мисли крије испрепаданост од ума и закона природе. Човјек који вјерује, наиме, не само да се не боји да призна да су чуда натприродна, него сматра да су она противприродна, т.ј. „супротна“, различита, несагласна са обичним законима природних појава. За воду је, наравно, „противприродно“ да стоји као зид, противприродно је и сунцу да се заустави и мјесецу да том приликом не изгори. И када сам малоприје говорио да чуда „не противрјече“ „законима битија“, – то се односило на законе другог битија и уопште – на „законе мишљења“; моје мишљење, пак, потпуно мирно допушта, па чак и неизоставно захтијева од другог свијета и друге законе, који су потпуно различити од наших закона, мада и не искључују оне прве!
Али ако неко умјесто ријечи „различити“ употријеби ријеч „противрјечни“, – он ће направити логичку грешку у терминима.
Укратко, за простије (и нетачно) мишљење, може се допустити и употреба ријечи „противрјечан“, ако се под њом подразумијева појам – несагласан, различит, другачији. Тада би се за све тајанствено и чудесно и могло рећи да оно „противрјечи“ природи и њеним законима. Само се не треба бојати, ни те ријечи, ни самог факта чудесности: наше мишљење допушта могућност чуда, али не у овом, земаљском, него у другом, „небеском“ свијету, и уз мијешање његових сила у силе овоземаљског поретка. Подвешћу закључак претходно испричаном.
Уз овако јасан и правилан однос према чудима ми нећемо доћи до лажног, неразумног закључка да њихова непостижност води ка њиховој негацији; нећемо дозволити себи да кажемо да не-подобије двају свјетова, њихових сила и закона води ка не-битију једног од њих. Напротив, разуман човјек (вјерник, баш као и невјерник) мора допустити то не-подобије, различитост, супротност; тада чуда не само да нас неће плашити, него ће се показати и као допустива, па чак и неопходна за други свијет. Без „чудеса“ не може бити натприродног свијета.
И зато, када неко (макар то био, примјера ради, и Лав Толстој) допусти вјеру у Бога – у ма каквом степену – тим самим он безусловно мора да допусти и могућност „чудеса“. Ако пак он (као Толстој), вјерујући (каква год та његова вјера била) пориче чуда, он самим тим показује само властито недоумље. И ништа више од тога! Човјек који не вјерује, у најбољем случају, за све друге свјетове и њихове законе смије да каже: „не знам“. Дапаче: он, с обзиром да ништа не зна о њима, може допустити чак не само један натприродни свијет, него било коју њихову количину, али не смије, по логици, да побија да постоји и само један такав натприродни свијет, само једна натприродна појава. Поступајући другачије, он ће показати само своју властиту дрскост и неразумност.
На тај начин смо са пута вјере уклонили још један камен: из не-подобија се не смије правити закључак о не-битију; зато, не бој се чуда!
 
Г) Постизање непостижности и тајнољубље.
Ја сам по себи знам, какву ми је корист и утјеху донијело то „откриће“ – истог тог мојег „ума“, којег смо се некада ми тако бојали. Навешћу неколико цртица о томе.
Прије свега, ја сам се заиста одвојио од интелектуалистичке испрепаданости од тајни.
Сада ми је већ само то много важно и корисно, ма са каквим се чудом срео. Ја знам и говорим: све је могуће на овоме свијету! Велико, мало – све може бити!
Послије тога, ја сам заволио непостижност, тајанственост и чудесност натприродног свијета – као једне од неопходних услова његовог битија, као једно од његових незаобилазних обиљежја.
И напротив: кад неко од мојих познаника (то је бивало) почне да „умом објашњава“ (како је то некада захтијевало сујеврјерно идолопоклонство уму) ствари натприродног свијета, мени од тога буде много досадно. То мени говори да такав човјек не види једну од најглавнијих особина тог свијета: његово разликовање од овог свијета, његову непостижност за природни ум; то значи да је он недовољно паметан, и немаш шта ни да га слушаш! И ако би (што је, у суштини, немогуће) таквом лакомисленом мислиоцу и успјело да ми „докаже“ нешто из тог свијета, или да ми то чак са задовољавајућом исцрпношћу објасни, ја бих се растужио: због њега (његове неразумности), због себе (моје убијеђености у неопходност тајни); а још бих се више растужио – због самог тог натприродног свијета: ако су га већ „објаснили“ и „појмили“, онда њега – нема! Стварни, истинито натприродни свијет јесте непостижан за природни ум: то је категорички императив!
На крају, у забиљешкама једног законоучитеља (не знам откуда је он то узео – или је сам схватио?) још у Русији сам имао прилику да прочитам интересантно и дубоко размишљање, потпуно супротно интелектуалном неповјерењу према чудима: када би, писао је он, наша вјера била јасна и објашњива умом, тада би се могло допустити да је она (њени догмати) плод људске уобразиље. (Тако је, узгред буди речено, говорио и философ-атеиста Фојербах). Али пошто су сви наши догмати изнад нашег ума, пошто не могу „да стану“ у њега, очигледно је да их човјек није могао „смислити“.
Они су само могли бити дати нама, т.ј. њих је нама открио Исти Онај, о Којем догмати и говоре. Консеквентно, сама непостижност догмата говори – не против њих, него у корист њихове реалности, истинитости. Ова мисао заслужује пажњу!
А да сви наши догмати превазилазе наш природни ум, то – послије чак и површног упознавања са њима – бива савршено јасно нашем умном искуству, бива самоочигледно. Зауставићу се мало на овом: и због истинитости те тврдње, а и због непрестајућих сколастичких покушаја старих и нових богослова да све објасне умом – работе која је и породила све јереси, укључујући и оне из данашњих дана.
Још су древни оци тврдили да ми умом можемо постићи само то, да је Бог непостижан. И то је, наравно, тачно. Обично се позивају на непостижност догмата о Тројичности Лица Јединога Бога. Несумњиво – то је највећа тајна.
И какви год се покушаји правили да се она објасни, тајна остаје тајна, и она се не може смјестити у ум. „Не трпи тајна испитивања“, – поје се у црквеном богослужењу.
Али исти ти људи, који допуштају непостижност догмата о Тројици, мисле да је идеју Бога уопште, макар и не сасвим, могуће постићи умом, само што је она кобајаги неупоредиво простија. И заиста, било је лажних покушаја, који се излизано вуку и до наших дана, да се „упрости“ вјера, да се на њој обреже све што је сложено и непостижно, само да би се уму олакшала могућност да ма како вјерује, а са временом, држ’ – не дај, и да се сав свијет уједини у „јединствену“ религију. Та је мисао у нашем рационалистичком времену проникла и у хришћанске групе протестантске вјероисповиједи: ради тог рационализма се у Њемачкој формирала, чак и међу пасторима, група, чак и читава школа, која пориче Божанственост Христа Господа.
Међу методистима Америке такође се десила дубока подјела на конзервативце и модернисте који, такође, Христа признају само као учитеља.
Може се рећи да и сво протестантство, са безбројним његовим сектама, почевши од самог Лутера, болује од исте те болести: од рационалистичког страха од сваких тајни, чуда и непостижних предмета. Зато су они одбацили тајанства, оставивши само једно – крштење; а причешће они доживљавају само као симболично подсјећање на жртву Христову. Они би и крштење одбацили – да Свештено Писмо не забрањује то буквалним наређењем: „Идите, научите и крстите!“ А можда су се бојали да без крштења народ не би пошао за њима. Међутим, многе савремене америчке секте које су израсле из протестантства већ и крштење схватају само кроз морални аспект, као обећање Богу да „умиру“ за гријех и „устају“ (уздижу се послије потапања у воду) за нови живот. И тај страх од тајни својствен је веома многим „мислећим“ (али недомислившим) хришћанима, и у православљу, и у католичанству: у посљедњем чак и више, зато што је лажно сколастичко богословље приучило католике да вијековима све објашњавају „разумно“.
Ја сматрам да таква бојазан од тајанствених догмата уз вјеру у Бога представља једну обичну несмисленост, лакомислено недоумље. И то је сада крајње лако разумјети.
Шта је то „Бог“? Многима се чини да је то очигледно несумњиво и јасно. Уствари, – уопште није. Напротив. И древни оци, и новија философија нашег времена тврде да никакве „дефиниције“ Бога нашем уму не дају никакву позитивну представу о Њему; оне више говоре о томе (или негирају то) шта се не смије мислити о Богу, да се не би упало у лажни појам о Њему или у јерес. Напримјер: „Бог је Дух“ – то је прва дефиниција Њега. Шта то значи? Шта је то „ДУХ“? Да ли ми то разумијемо? Ни у најмањој мјери (ако нам то не буде откривено другим путем). Ипак, та дефиниција (одређење) има свој смисао, пошто она тиме негира у Богу сваку материјалност: Бог није материја. Он ни у најмањој мјери нема додира са материјом.
Или: Син Божији „Се рађа од оца“. Да ли је ту нешто јасно? Апсолутно ништа. Дух Свети „исходи“ од Оца? – Је ли то јасно? И чиме се то разликује од „рађа Се“? – Не знамо!
Како је Бог Један и Тројичан? – Непостижно…
Али зауставићу се на једном примарном „појму“ „Бог“. Да ли ми схватамо јасно, унутрашње, искуством, барем нешто о Њему?
Не! И савршено је у праву св. Јован Дамаскин, када тврди да је Бог не само изнад сваког битија, него и изнад сваког поимања. То је очигледно и нашем уму. А прије св. Дамаскина исто то су видјели и други оци. Између осталих, до дан-данас се сачувао говор сљедбеника јеретика Несторија који су се послије вратили Православној Цркви; они су изјављивали сљедеће (о оваплоћењу Христа и односу у Њему Божанске и човјечанске природе):
„То, што тако јесте, прихватамо. А како јесте? – не можемо да постигнемо.“
Потпуно исто, и још више, треба тврдити и уопште о Богу: Он јесте – прихватамо. А шта је Он – ми постићи не можемо.
Рећи ћу још директније и отвореније: прихватање (вјера у) Бога унапријед нас „осуђује“ (претпоставља) да ми морамо да се откажемо од сваких интелектуалних захтјева од Њега. Бог је – пре-изнад сваког ума. Ум, прихвативши Бога, над собом је поставио крст: ту му је крај! У Богу је све могуће! И ни о чему ум више не може да каже: то је „незамисливо“. Сам Бог, сав, зацијело је „не-домислив“. На тај начин, када прихватимо вјеру у Бога уопште, ми унапријед допуштамо да је све што је за нас „најнемогућније“ – могуће у Њему; свакакве тајне, све што је непостижно. Да ли је ово јасно читаоцу? Мени је то, просто, очигледно!
А сада из овога изведимо закључак. Ако сам се ја потпуно „одрекао“ од ума, зашто се онда мени чини „више“ или „мање“ непостижан било који појединачни догмат? Због чега би вјера у једног Бога била прихватљивија од вјере у Тројицу? Ни због чега! Ако ја ништа не постижем у Богу, онда не смијем да негирам ни јединичност Његову, ни двојичност, ни Тројичност. Ја сам се већ унапријед сагласио на сваку могућност немогућег у Њему. Консеквентно, ту припада и све што слиједи: и Тројичност, и Рађање Сина, и Исхођење Духа. Све то – као и друге тајне о Богу – унапријед је укључено у општу, несумњиву истину о непостижности Бога уопште.
И само површном уму се и даље може чинити реско противрјечје: 1 и 3 – Јединство Бога при Тројичности Лица. А логичан ум унапријед допушта све и не може да побија ништа о Богу, јер се одрекао од себе на самом почетку вјере. Вјеровати човјеку у било шта не смета ништа – како ми сво вријеме разјашњавамо. Ако смо већ повјеровали, онда је унапријед неопходно допустити све непостижно у најнепостижнијим нашим догматима.
Друго је питање: зашто ја баш у то вјерујем? Али то је већ друга ствар! Овдје ја само једно тврдим: ум не прави препреку за чуда и тајне – чак их и захтијева од „иног“, „другог“, „оног“, „натприродног“, „небеског“ свијета.
То је савршено логично! Супротно од тога – је нелогично, неразумно, бесмислено.
Ето до каквих смо закључака, при томе – умом, дошли, разматрајући аргументе ума против вјере: они су се сада усмјерили против самог ума и његових идолопоклоника.
Један архијереј, на основу властитог огромног ученог и духовног искуства, причао је нама, студентима Академије, какав је пут он прешао. Испочетка је изучавао, како је било и предвиђено, богословске науке. Затим, у Академији, одлучио је да детаљно и темељито изучи философију, надајући се да ће у њој наћи разрјешење питања које је она сама обећала да ће ријешити. Али, неочекивано и за самог себе, он је дошао до сасвим другог закључка: показало се да философија, бесконачно се запетљавајући у тражењу одговора, показала само властиту немоћ. На тај начин, ум је, може се рећи, уништио самог себе, он је објелоданио своју неспособност у општим питањима, па и у питањима религиозним: о Првоузрочнику свијета, о његовом настанку, о циљу постојања, о суштини ствари и др.
Али тај банкрот ума донио му је (владики) велику корист: од тада он више није тражио одговоре тамо гдје се они наћи не могу, и чак је био захвалан уму за то што је сам поткопао свој надувани углед. Тада се владика већ обратио ка другим источницима истине, и прије свега – религиозним философима, то јест – светим оцима, гдје је и нашао (заједно са Словом Божијим) и задовољење за ум, и мир за срце које је тражило истину.
Такав закључак ћу себи дозволити и ја: ми смо видјели како је ум својом логиком разбијао, један за другим, каменове који су лежали на путу вјере, често је признавао своју сопствену немоћ, и гурао нас да тражимо истину на другим путевима. И даље ће нам он помагати у пројашњењу познања, и нас самих, и вјере.
Много сам пута ја благодарио Бога за то што се за мене разоткрила та немоћ ума; за то што сам до очигледности увидио ноторну лаж сујевјерних интелектуалаца, по којој ум кобајаги не дозвољава да се вјерује, која кобајаги не допушта никакве тајне и чуда, и по којој су паметњаковићи кобајаги неизоставно предодређени да не вјерују. Лаж, лаж и лаж!
И зато – како сам већ говорио – давно сам престао да се плашим тајни и чудесног. Слава и хвала Богу! И лакнуло ми је: буквално сам са душе збацио тешке окове, из непроходне сам шуме изашао на слободну свјетлост Божију. Какво славље! И мислим: зашто нас, ономад, нису учили таквој „слободи од ума“, у семинаријама, у академијама?! Колико би тада отпало сувишних мука, сумњи, недоумица, петљавина, таме, лажи! И како би се тада просто и лако вјеровало у тајне. Или, у крајњој линији, како би било јасно да нам ум не смета да вјерујемо. Рећи ћу и више. Ум би још давно постао – не непријатељ, него друг и помоћник вјере. И тада би било јасно да нас је и тим даром – умом – даривао Бог, и то не на штету, него на корист нашу; да нас ум не одводи од Творца нашега, него нас, напротив, приводи к Њему; да он не руши тајне и чуда Божија, него их, баш напротив, ограђује од лажних напада злих сила и исквареног срца глупих људи.
Сада ја могу спокојно да вјерујем у све. Напримјер, ако на литији читам: „Господи Исусе Христе Боже наш, благословивиј пјат хљебов и пјат тисјач наситивиј, Сам благослови и хљеби сија“, – ја се више не збуњујем, као што је то било у духовној школи; јер сада вјерујем: Син Божији све може! Стојим ли пред пријестолом и изговарам: „И сотвори убо хљеб сеј честное Тијело Твоје“, „Чашу же сију – честнују Кров Твоју“ – ја се не бојим радозналих, знатижељних питања својег ума: „Како то? А је ли то могуће?“, јер знам да ум чак нема ни права да поставља таква питања, него би требао да скромно ћути, пошто се ту творе ствари које превазилазе не само ум људски, него и анђеоски. Сам Господ је рекао те ријечи. Он их може и остварити. И нема препрека за вјеру!
Кад се прекрстим, када благосиљам у храму Божијем људе – знам да се кроз та видљива знамења крста на њих спушта благодат Божија, и да то није обмана иза које нема ничега, иза које је пусто… Не! Бог је и „ни из чега“ створио величанствени свијет! Он све може!
Ја се овдје не дотичем још виших предмета вјере: Самог Бога, Тројичности, оваплоћења, смрти, васкрсења и вазнесења Сина Божијег, Сашествија Светог Духа у облику огњених језика; не сумњам у необичне дарове првим хришћанима, када су неписмени галилејски рибари одједном проговорили на непознатим језицима, када је чак само њихова сјенка исцјељивала болесне, када су они побиједили мудраце свијета и сву васељену… тих 12 простих рибара… Чудеса!
И не само да се не збуњујем, него се радујем, и славим, мада (или чак – управо због тога што) „окајани[8] јесам човјек“ (Рим. 7:24). А и како се не радовати? Послушајте, рођени по духу читаоци, послушајте о томе… То сам негдје читао, а и сам сам то преживљавао хиљаду пута…
Људи се „боје тајни“. Не желе да их „признају“… Јадни, јадни људи! Жалосни слијепци, који сами из својих душа избацују непребројиво и непроцјењиво богатство, каквом нема равног у свијету, пред којим блиједи сва љепота и сладост земаљских ствари!
Али, помислите само, шта нам обећава „онај“ свијет! Он открива и утврђује, прије свега, да он постоји, да он ваистину јесте тај други, величанствени свијет. Боже! Каква радост! Када Колумбо и његови морнари нису знали како да изразе своју срећу када се на видику појавило копно, у одушевљењу су викали: „Земља, земља!“; како бисмо онда ми, вјерници, морали да се радујемо и кличемо: „Небо, Небо!“??! Ако су Америку називали, и још је зову, „Нови Свијет“ – што је нетачно, јер ништа „ново“ ту није нађено – иста земља, исти грешни људи, иста болна „историја“ ратова и борби човјечанства; онда ми, вјерници, неупоредиво више и са потпуним правом можемо да зовемо: „Нови свијет; Свети се, свети се, Нови Јерусалиме!“ (Апок. 21-22 гл.) Да, пред нама је уистину „Нови“ свијет, са новим условима блаженог живота, са бесконачним постојањем вјечно блажених бића! Тамо нема ни туге, ни нужде; тамо ни сунце није потребно, јер све замјењује Сам Агњец Божији, Господ Исус Христос! Тамо човјек збацује са себе своју ограниченост простором и временом, збацује своју дебелу и тешку тјелесност, као ларва скида стари омот црва, радосно лети изнад прелијепих цвјетова и црпи из њих слатки нектар! Тамо више нема ни борбе за „парче хљеба“, за одјећу на голом и беспомоћном тијелу, за „животни простор“ – због којег се данас воде ужасно сурови ратови подивљалих људи.
То је тај, заиста „други“ свијет, „Нови Свијет“!
И кога ће видјети тамо онај који буде достојан тог свијета? Не само своје блиске на земљи, рођене, него и – неупоредиво славније великане светости и духа: праоце, пророке, апостоле, хиљаде хиљада мученика и мученица за Христа, највеличанственије подвижнике, иноке, стотине анонимних светих мирјана, дивне анђеле и Арханђеле, херувиме и серафиме… А онда и Саму Пречисту Богомајку Приснодјеву Марију… Да би Њу видио, чак се и преп. Серафим Саровски припремао неколико дана, као за догађај запањујуће-прекрасни! О, Мајко Божија! Не лиши и мене, окајаног, да увидим то!.. Грешан, грешан сам ја! Али не одстрани и мене од оних који Тебе созерцавају, Пречиста!.. Ево, чак и ове минуте (пишем за Тебе, драги читаоче, а не да бих себе хвалио: знам да ми скраме од рана не дозвољавају да се хвалим!) пишем о Њој, Преблагословеној, и тихо теку слатке сузе из грешних очију мојих…
Прећутаћу о томе – како бих могао да увидим и Самог Творца мојега, Спаситеља и Утјешитеља Духа!.. О, окајани сам ја човјек!..
Они који су о том свијету знали из властитог искуства – као Јован, Павле и многи други, они су нама рекли да је „тамо“ такво блаженство, које нити је око видјело, нити је уво слушало и на срце људско није долазило (1 Кор. 2,9). Апостол Павле, који је то созерцавао, четрнаест је година о томе ћутао, а онда је испричао да је видио то што се на слабом људском језику не може ни описати (2 Кор. 12:1-4).
И – шта су пред тим сва блага земаљска! Цијели нови, блажени свијет тајни, чудеса, преславних ствари се открива вјери нашој!
И заиста, не разумијем, па не разумијем: зашто то род човјечански над собом врши такво духовно самоубиство, па хоће себе да ограничи само овом малецком планетом – Земљом, њеним несавршенством и три аршина мрачног гроба који чека (мртваца), пуног похлепних и гнусних црва!
Јадни, јадни људи!
И – сретни вјерници!
Јесте ли осјетили, драги друже, читаоче, каква је нама радост од вјере наше?
Јесте ли ви увидјели да смо ми бесконачно богатији и срећнији од невјерника? „Блажен је онај који вјерује, топло је њему на свијету!“ А тамо?! Ап. Петар, када је видио само Славу Преображеног на Фавору Христа Господа, ускликнуо је у несватљивом усхићењу: „Како нам је добро овдје!.. Направићемо три шатора: један Теби, један Мојсију, један Илији“.
… Сам, од радости, није знао шта говори! А на себе, Јована и Јакова је скроз заборавио!
И тај свијет стварно постоји, као што – авај! – постоји и трећи свијет: пакао, са његовим страшним становницима, бјесовима и грешницима… Да, – и он постоји исто тако несумњиво, као што постоји и блажени рај… Овдје смо га само узгред споменули, и оставимо га, за сада… А утјешимо се пред нама отвореним свијетом тајни и чудеса! О, када би се њих могло удостојити!
А нада за то постоји. Сам Бог Се оваплотио, да би спасио и мене, грешнога!
Како онда не вољети те тајне, како им се не радовати?!
Али неки хоће, као Тома, прво да се увјере, да опипају: ама, да ли то заиста постоји он, тај нови свијет? Путеви ка њему су отворени…
А ја ћу вам рећи да се мени никада није свиђала та радозналост ап. Томе: покажи Се! да опипам! – И други „испитивачи“ хоће исто то… А ја не! То паметњаковићима може да изгледа чудно… И нека их, нека се чуде. Ја, пак, волим саму тајанственост тајни онога свијета! Мени се свиђа ап. Јован, који се само приближио гробу Васкрслог и чак није хтио ни да се распитује и да сазна шта је тамо, нити је ушао у гроб, него је већ „повјеровао“ (Јн. 20:8). Зато ја исту ту тајанственост – које се боје паметни – чак и волим; то је факат мог живота!
И Сам Господ је похвалио такве: „Блажени су они који не видјеше и повјероваше“ (Јн. 20:29).
Хоћу, хоћу да будем са тим блаженим, а не са несрећним сумњичавцима и питалицама!.. Доста су за мене други питали: ја – нећу! У самој тајанствености има нешто привлачно… Сјећам се, и св. Григорије Богослов је волио тајне. Има ту и неки дубљи смисао: ту је пут ка блаженом осјећању и гледању тог свијетлог свијета. Али још није дошло вријеме да се говори о томе.
Још увијек треба ићи дјетињим путем – путем ума и вјере. И пођимо по њему опет, као што смо и до сада ишли!
 
Д) Једнакост путева вјере и знања: спознаја кроз откровење.
Сада нам остаје да уклонимо главни и најозбиљнији аргумент ума против вјере: заштитници и поклоници ума тврде да се све, свако знање, стиче умом, а вјера – срцем. А како је срце унапријед осуђено, као „тамно“ и „неразумно“, и како се за ум мисли да је свијетао и ауторитативан, одатле се извлачи закључак у корист знања, против вјере. И то предубјеђење стоји тврдо до дан-данас, као нешто неспорно. И чак се у нашем православном Катехизису каже да је знање ствар првенствено ума, мада утиче и на срце, а да је вјера плод срца, мада утиче и на знање.
Дозволићу себи да се не сагласим ни са једним ни са другим. Моја запажања, а дјелимично и философија XVIII и XIX вијека, навели су ме на сасвим друге закључке, који не понижавају ни путеве вјере, ни путеве знања, и који оба обједињују у општи метод спознаје ствари. Овдје ћу морати да се дотакнем разјашњења начина спознаје предмета вјере и знања, што припада специјалној грани философије – гносеологији. И раније сам то спомињао: сада ћу причати подробније.
Колико је мени познато, до сада су у вези са тим питањем постојала два главна правца.
Један се састојао у супротстављању вјере знању, као различитих путева спознаје, при чему су вјерујући мислиоци остављали себи право на вјеру посебним путем (срцем, лично проживљеним искуством), путем који је паралелан уму (а ум иде путем знања), док су невјерници негирали свако достојанство и вриједност тог, религиозног начина спознаје, и признавали само рационално знање.
Други правац је и у богословљу захтијевао потчињење вјере знању и тражио да се све докаже и објасни. Тај су метод увели у религиозне науке, како смо ми не једном о томе говорили, сматрајући, у најбољем случају, да је ум слуга вјере, да је „философија слуга богословља“, како су се изражавали богослови – сколастици.
Загледајући се дубље у оба ова правца, ја и у једном и у другом видим дио истине, али у оба још више видим исту ту неиживљену испрепаданост од ума, знања, науке и т.д. Неспорно је да ум може да послужи вјери. Сва досадашња наша запажања то потврђују. Али питање је – у којем обиму, којим својим способностима и у којим границама ум уопште може да дјелује у области вјере. Ја одлучно тврдим да ум уопште и никако не може разумјети или објаснити предмете вјере по њиховој природи, или у њиховој суштини. Вјера је у потпуности надрационална. Ум може само да врши припремне радове за вјеру, или да послије ње прави логичке закључке. Због тога он не само да не може бити господин над вјером, него чак не може бити ни њен слуга. И када је сколастичко богословље, користећи ум, мислило да су и у стварности предмети вјере од тога постајали разумљиви, правило је огромну грешку са самообманом: истине вјере су и послије тога (и слава и хвала Богу због тога!) остајале – и остају – једнако непостижне за природни ум. Ни Бог, ни Тројичност, ни Дух Свети, ни благодат Тајанстава, ни оваплоћење, ни васкрсење Христово, ни загробни живот, ни житељи неба, ни рај, ни пакао, нити ишта друго у вјери – ни у каквој мјери не подлијеже анализи и спознаји ума. У акатисту Мајци Божијој речене су, између осталих, дубоке ријечи о Њој: „Ти – Свјетлост (Христа) неизречено родивша, а еже како, ни јединого же (никога) не научивша“. Зашто? Зато што је то и за њу био факат истине – али факат који превисује чак и њену спознају (ум). „Всја паче смисла“[9], – пјева Црква на Богородичин дан. И то и јесте основа учења Цркве о предметима вјере: „Све је изнад смисла“, разумијевања. Сколастичко, пак, богословље се још бојало (и дан-данас се, авај, боји) ума, те га је зато насилно ангажовало у улози која њему уопште не лежи – да помаже вјери, а било би правилније рећи, да штити (према мишљењу сколастика!) такву „немоћну“ и „незаштићену“ млађу своју сестру – вјеру! Али од те медвјеђе услуге испала је само велика штета: заштитник (ум) је себе уздигао као господара над својом „сестром“ вјером. А пошто је он није могао (нити може) да заштити како ваља, па је у том смислу само правио промашаје, паметни противници вјере су убрзо увидјели лабавост аргумената незаконитог адвоката – ума, и почели су да раскринкавају његове неосноване, надуване тезе. Познато је, напримјер, да је Кант показао логичку неоснованост такозваних „доказа о постојању Бога“. А нас су, авај, у семинаријама, а и послије, учили тим доказима, као непобитним и непобједивим истинама!
На сличан начин ја размишљам и о другом правцу: о супротности знања и вјере. Ту има више истине. Ови мислиоци су видјели немоћ ума у области вјере, тачније – у његовим објашњењима догмата вјере; зато су га и одвели у страну, штитећи право вјере на своје посебне путеве спознаје. И наш је Катехизис у овом случају више у праву од сколастике. Ипак, и ту се назире страх од ума: њему се одаје своје уважено, посебно мјесто, које није налик на пут вјере; а вјера се намјерено ограђује од тог опасног сусједа специјалном оградом – (теоријом) паралелизма путева: ти се мени, де, не мијешај, нећу ни ја теби, ићи ћемо свако својим путем! Нећемо се свађати о нашим врлинама и предностима, него ћемо уважавати једни друге, и сви ћемо бити срећни и задовољни. Слобода вјере, при слободи знања.
Наши су путеви – разни!
Наизглед, то је у суштини правилно, а и за вјеру је практично, корисно и удобно.
Али није такав наш ум, да би се лако смирио и предао своје позиције! Тим прије, што су га вјековне навике господарења над свим спознајним материјалом превише убиједиле у његову тобожњу снагу. И зато невјерујући „паметњаковићи“ никако нису хтјели да пристану на такво ограничење и раздјељење сфера ума и вјере, него су по старом захтијевали потчињавање вјере уму. У супротном, пак, случају – за који су повод давали сами заштитници паралелизма признавањем да ум не може судити вјери – сва религиозна област је постајала ништавна, нестварна. А паралелизовану богословску науку су називали „тамном мистиком“, „средњим вијеком“, чак и „мрачњаштвом“. „Паметни“ нихилисти су замишљали да су из битке изашли као побједници.
Уствари, они немају никакву надмоћ над вјером – у путевима спознаје; него, баш напротив – вјера нема ама баш никаквог разлога да се снебива пред знањем и да се у страху ограђује од њега теоријом паралелизма. Ствар је у томе, по мом мишљењу, што су путеви такозваног знања и вјере савршено једнаки према начину спознаје: они су – исти. Само су предмети и органи спознаје различити. Управо то ја и хоћу овдје да покажем – користећи се при томе истим оним нашим умом. Ако ми пође за руком да покажем истинитост трећег правца – гносеолошке идентичности путева вјере и знања, тада уму више неће падати на памет да се уздиже над вјером, а њој да се понижава и ограђује од ума.
Шта је то, уопште, „знање“? Обично се мисли да се под том ријечју подразумијева само интелектуални пртљаг; заправо, није тако. Под знањем уопште треба подразумијевати спознају сваке врсте, ма каквих се она питања тицала и ма каквим путевима се она стицала. Љепота свијета и човјека не спознаје се умом, него непосредним опажањем – то и јесте наше „знање“ о њој. Мириси, укуси и друге спознаје које обезбјеђују органи наших чула – такође су знање. И предмети вјере, које ми прихватамо, увећавају обим наших знања, спознаја, истина. Са те стране, да тако кажемо, са стране садржаја, са стране материјала који је ушао у нашу душу, у наше искуство – вјера је знање. И потпуно неправилно рационалисти под знањем подразумијевају само рационално доказане тврдње.
Али ми сада говоримо о знањима управо са гносеолошке тачке гледишта: са тачке гледишта начина стицања знања. Баш су се ту стари рационалисти и гордили над вјером: они, кобајаги, све разумијевају и прихватају умом, а вјера је, као, неразумна. Такво мишљење о уму је лажно.
Ја тврдим да се велики и основни дио наших спознаја не стиче умом, него непосредним опажањем. Данас постоји цијела философска школа реал-интуитивизма (Лоски, Франк), али се ми нећемо удубљивати у њена сложена расуђивања, и овом питању ћемо приступити много простије, анализирајући наше сопствено искуство, на којем, на крају крајева, стоје и најсложенији философски системи.
Огромну количину спознаја о свијету који га окружује човјечанство је добијало, и добија, непосредно, мимо ума: простор, вријеме, свјетлост, боје, укуси, звуци, тврдоћа, тежина и т.д. и т.д. – све то нама уопште није дато рационалним путем, него кроз одговарајуће органе чула. Кад не бисмо имали неки од тих органа, или би он био покварен, или би се десило да од њега не добијамо сигнал о опажању предмета, ми не бисмо могли имати никаквог знања о њему, мада би овај несумњиво постојао. Узмимо примјер, свима познат још из дјетињства. Слијепцу причају о бијелој боји, а он пита – каква је она. Говоре му: као снијег. Значи – хладна? – и т.д. И колико год да се слијепцу објашњавају боје, он са свим својим умом ништа не може да „разумије“, зато што сам није видио, зато што сам није непосредно опазио и доживио боју, зато што не посједује орган вида.
Код неких је орган перцепције покварен – ни тада никакав ум не може помоћи. У физиологији је позната мана вида која се назива „далтонизам“. Такви људи не виде неке од боја. Ја сам лично знао једног медицинског техничара који никако није могао да распозна зелену боју: за њега је то била сива, као боја камена на мосту. И ништа му није могло помоћи.
Или: ја имам одличан вид, или истанчан укус, али до сада нисам нешто пробао. Ум ми ту нимало не може помоћи. Напримјер, ако никад у животу нисам пробао мед, мени његов укус не могу објаснити никаквим ријечима и појмовима.
Исто тако нам се не може објаснити ни мирис цвијећа, ни гласови птица пјевачица, нити ишта друго што ми лично нисмо доживјели. А оно што смо доживјели, или чему смо повјеровали од искуства других – то постаје материјал у нашој души, над којим тек потом оперише ум: упоређује, комбинује, прави закључке, претпоставља и т.д.
Са те стране, ум није извор знања, него његов корисник. Његов је задатак, да тако кажемо, службени. То је машина која прерађује већ готов материјал, који смо добили сасвим другим путем, непосредно. Таква је, у суштини прилично скромна, улога ума. Он и у овом, природном свијету, не даје нама „знања“, него их само комбинује и послије прави закључке, понекад, ипак, генијалне…
Знања се, пак, стичу искуством, или интуицијом, или непосредним опажањем.
Сада се загледајмо мало подробније у процес тог источника знања – искуства. Шта је оно? Шта је то „непосредно опажање“?
Опет ћемо узети једноставан примјер. Ја „видим“ зелену боју дрвета. Шта то значи? Ја имам орган вида, или опажања – око. Око је отворено, т.ј. спремно за опажање. У њега упада зелена боја од предмета (крошње, фарбе) – али не сам предмет, него његова особина, која дјелује на орган који опажа; зато се може рећи да се предмет познаје кроз непосредно дјеловање своје на онога ко га опажа. Или другачије: предмет открива себе кроз дејство извана. Ако се дрво не покаже, ако се оно не открије у пољу које дјелује на наш орган опажања – ми нећемо, ма колико се загледали, ништа видјети, зато што ништа не дјелује на нас.
Дакле, суштина спознаје јесте у непосредном дјеловању битија на нас, или у самооткровењу, у откровењу, у откривању, у приказивању, у показивању, у јављању њега нама. За моје размишљање највише одговара термин откровење, па ћу надаље њега и употребљавати.
Шта је, пак, важније од те двије стране спознаје: то што предмет својим откровењем нама дјелује на наше опажајне органе, или то што они опажају то дјеловање? Наравно, обје су оне важне; без било које од њих спознаје нема. Али је откровење објекта ипак важније од субјекта који га опажа. Онај који опажа објекат у овом случају је пасивна страна, а активна, дјелатна страна јесте предмет који нам се открива. Зато се може рећи да спознаја није толико интуиција, или непосредно откровење, колико је она самооткровење битија, које у нама изазива одговарајуће осјећање, или перцепцију.
Такав је општи закон спознаје природног свијета: непосредно откровење.
Консеквентно, и у спознаји свијета уопште, није наш ум тај који дјелује, него сам свијет дјелује (при томе, мимо ума, непосредно) на наше органе перцепције.
Дакле, ум уопште нема чим да се дичи: у стварима спознаје свијета он уступа чак и пред природним „чулима“; још више он одлази на задњи план пред самим битијем, које само себе открива, а не по захтјеву ума. Да предмета нема, он се не би могао спознати. Колико год да напрежеш око, ако му се звјездица не „открије“, ако не дјелује својом свјетлошћу на њега, око ништа неће видјети.
Може се рећи и другачије: спознаја јесте проживљено искуство, т.ј. опет, упркос свему, она није рационална, умна представа, него непосредно осјећање битија. И, заправо, само таква, т.ј. унутрашња, „утробна“ перцепција и јесте права спознаја, или поимање. Људи веома често под „разумијевањем“ подразумијевају умни процес; али то није право и стварно разумијевање, – то је само мисао, меморија, представа, расуђивање о појму, али није и само поимање, разумијевање. Поимање је ствар унутрашња, ствар личног искуства. То доказује и сама ријеч „појам“, „појмити“. По-имање, пој-мити, значи по-имати, за-имати, стећи, прихватити, „у-себе-примити“. Потпуно је очигледно да се том ријечју означава унутрашњи процес приобретања, стицања, добијања нечега: предмет нама даје себе, даје се нашем опажању. Ја сам окусио мед: он је себе дао мени, и ја сам га својим чулом „прихватио“, и тек тада га „појмио“.
Ум није способан да то учини, зато он, сам по себи, ништа, у суштини, и не „поима“ зауправе. Његова улога уопште није примарна, није основна. И због тога паметњаковићи потпуно безразложно њега тако страшно прецјењују: то је огромно прецјењивање, лажно и злоштетно!
Таква су моја размишљања о спознаји уопште у овом свијету: спознаја јесте непосредно откровење битија нашим органима перцепције. Укратко: пут спознаје је у – откровењу.
И ја нисам усамљен у таквом закључку. Инострани философи у својим дјелима говоре о „инстинкту“, упркос претходном рационалистичком философирању. Ја сматрам да је много ауторитетнији и вјеродостојнији представник таквог правца у философији наш руски научник, философ Николај Онуфријевич Лоски. (Из његових текстова) ја ћу да наведем одговарајуће пасусе, да се не би некоме моја расуђивања учинила као аматерско, површно дилетантство. У својој књизи „Основи интуитивизма“ (1-372 стр.) он овако пише о спознаји: Субјективни идеализам.
„Људи који се замишљају над питањима теорије знања, неријетко су склони да тврде да се непосредно искуство (емпирија) формира само од личних, индивидуалних стања спознавајућег субјекта“ (курсив је ауторов, свуда). Али философ Лоски није сагласан са тим: нама је загушљиво у уској сфери „ја“; ми хоћемо да изађемо на безобалну пучину стварности, онако како она постоји независно од особина нашег „ја“ (стр. 3).
„За сваког ко је увјерен да знање прониче у суштину ствари, ниче мучно питање: зашто онда философија у свом многовјековном развоју не само да није то доказала, него је, чак, напротив, широко развила у нама склоност ка субјективном идеализму“ (стр. 4), т.ј. да је свијет који ми спознајемо само свијет наших представа.
 
ШТА ЈЕ ТО ИНТУИТИВИЗАМ?
 
„Разматрајући ове процесе, процесе такозване унутрашње перцепције, не може се не примјетити да се они карактеришу присутношћу објекта у самом процесу знања, и да без тог услова ми не бисмо имали никаквог знања о нашој душевној дјелатности… објекат знања је иманентан процесу знања. То је – прва тврдња интуитивизма“… (63).
Друго. „… знање је преживљавање, упоређивање са другим преживљавањима“ (66); …и, као такав, (објекат знања, као објекат који се познаје) „мора се налазити у самом том процесу упоређивања“ (67).
„Ако… као објекат знања служи само упоређено преживљавање, то значи да се објекат познаје управо тако, какав он јесте“, „сама та ствар у оригиналу“ (68).
Овдје постоје двије стране: „не-ја“ и „ја“, – „или осјећање субјективности и преживљавање транссубјективности“… (69). „Ја“ и „не-ја“ дубоко се разликују један од другог, диференцијација тих двају сфера – и свјесно, и несвјесно – руководи свим нашим понашањем“… (69).
Та „моја“ преживљавања су „дата мени“ од свијета „не-ја“ (70).
И „сложено, мада не и диференцијално клупко идеја одмах се појављује у пољу свијести, као по наиласку одозго„… има карактер „датости мени“. „Такве су религиозне екстазе и молитвено удубљивање у божанствени свијет. Таква су преживљавања која улазе у састав моралног и правног живота“ (72).
„Таквих стања, која су обојена преживљавањем „датости“ и која, консеквентно, сачињавају свијет „не-ја“, има толико много, да се поставља питање, преостаје ли ишта за наше „ја“ (73).
„Свијет „не-ја“ спознаје се исто тако непосредно, као и свијет „ја“. Разлика је само у томе што се у случају знања о унутрашњем свијету и објекат знања и процес упоређивања налазе у сфери „ја“, а приликом спознаје вањског свијета објекат се налази изван „ја“, а упоређивање његово се одвија у „ја“ (76).
„… Живот вањског свијета ја дат спознавајућем „ја“ исто онако непосредно, као што је непосредан процес његовог сопственог унутрашњег живота“ (77).
„Ми ћемо ту непосредну спознају (ја бих рекао – опажање. – М.В.) вањског свијета називати термином интуиција, а такође и термином мистична[10] перцепција“ (77).
„Успоставља се важна, са тачке гледишта спознавајућег субјекта, разлика (ја бих овдје додао: „само“,- М.В.) двају сфера транссубјективности“ (ја бих рекао „предмета“. – М.В.) (77).
„Сав свијет „не-ја“, укључујући и Бога … спознаје се исто тако непосредно, као и свијет „ја“ (93).
„На крају XIX вијека појавило се довољно много философских праваца који утврђују једнаку непосредност (курсив мој,- М.В.) знања о „ја“ и „не-ја“ (94).
„Знање никада не бива трансцедентно, али из тога уопште не слиједи да се оно ограничава сфером живота субјекта који спознаје…“ (94).
„Искуство у себи, такође, садржи и не-чулне елементе… Противрјечност (ја бих рекао „супротност“, разлика.- М.В.) између не-чулног и емпиријског знања је чиста предрасуда: оно што је изнад чула није изнад емпирије“ (96).
На овоме ћемо се и зауставити у цитатима. Како је читалац лако увидио – у суштини наших погледа, па чак и у терминологији – огледа се не само потпуна сличност, него и идентичност. Међутим, ја сам ишао властитим размишљањима, и тек сам послије прочитао професорове „Основе интуитивизма“.
Намјерно сам се распространио са овим дугим цитатима. Сада критичари „инстинката“ и „чула“ неће смјети више да кажу да је интуитивизам, или, по мојој формулацији, „самооткровење битија“, фалсификат необразованог човјека; не, то је и цијела философија специјалисте свог предмета, бившег професора СПб универзитета.
А ево и једног другог свједока интуиције, човјека неправославног. Његов чланак „Научне забиљешке“ штампамо овдје у потпуности.
 
„НАУЧНЕ ЗАБИЉЕШКЕ“
Несвјесно стваралаштво
 
Познати француски математичар Жак Адамар је недавно, пред свој повратак из Америке у Париз, издао књигу под називом „Психологија открића у области математике“ (на енглеском језику). Већи дио књиге је посвећен углавном питању о улози несвјесног стваралаштва у математичким открићима. Цијели низ факата и тврдњи које су наведене у овој књизи од интереса су за схватање механизма несвјесног душевног рада уопште.
“ ….Данас се може прихватити као неспорно да, упоредо са свјесним радом човјековог психичког апарата, постоји и несвјесна дјелатност мисли. Ствари стоје овако: као да душа ради мало свјесно, мало несвјесно, и као да постоји комуникација између свјесних и несвјесних процеса: из области свијести мисао прелази у област несвјесног, гдје наставља да ради, да би се послије, удружујући производе и једне и друге мисли, вратила у област свјесног, и обратно. Или: процеси душевне дјелатности се могу представити у облику сарадње двају душа, свјесне и несвјесне; у облику, дакле, сарадње, чија цјелокупна дјелатност и испуњава наш живот.
У многобројним, па и најбаналнијим случајевима, свјесни рад мисли налази свој продужетак у несвјесном раду. Ђаци знају да, када нешто морају да науче напамет, они то пред спавање прочитају неколико пута, без посебног напрезања; сљедећег дана ујутро они су у стању да без сувишног напора напамет понове сву пјесму, као добро научену. У сну, несвјесним путем, настављао се рад учења напамет.
У другим случајевима, много интересантнијим, а помало и загонетним, на јави, а понекад и у сну, одвија се стваралачки рад, дешавају се открића, или ничу идеје оригиналних изума.
Може да се деси да се послије дугих, замарајућих и безуспјешних трагања, када се о проблему уопште не размишља, његово рјешење појави изненада, буквално у озарењу муњом. Може да се деси да се истина открије, као у нагађању, без доказа и без видљивог логичког процеса; и да послије, у току многих година трају трагања за доказом откривене, несумњиве истине. Може да се деси и да се истинито откриће деси као резултат резоновања која ће се касније показати као лажна. Може да се деси и да рјешење проблема у процесу рада над важним открићем или изумом буде дато у сну, при чему – у драматизованом облику. Може да се деси и да производи стваралаштва настају „интуитивно“, без свјесних логичких операција.
Ево неколико примјера који могу да послуже као илустрација механизма несвјесног стваралаштва.
Чувени француски математичар Анри Пуанкаре причао је како је он дошао до открића важне математичке теореме о „Фуксовим функцијама“. Овдје није битна сама теорема, него услови у којима ју је он открио. У току двије недјеље он је безуспјешно ломио главу над својим проблемом; дошао је до закључака који су се касније показали као лажни. Једне вечери он је, насупрот свом обичају, пио црну кафу, и послије тога дуго није могао да заспи. Одједном – идеје су почеле да се роје у глави. Десило се да је „набасао“ на почетак рјешења. Али то је био само први корак. У то вријеме је морао да пође из Кана, гдје је живио, у Кутаис, гдје је учествовао у једној геолошкој екскурзији. За вријеме путовања Пуанкаре је потпуно био заборавио на свој математички рад. Када је стигао у Кутаис, ушао је у омнибус да заузме мјесто. Када је стао на први степеник омнибуса, потпуно „изнебуха“, без икаквог претходног размишљања, био је озарен мишљу о оригиналном методу рјешења свог проблема. И то је било велико откриће. Пуанкаре није имао времена да провјери резултат; у омнибусу је продужио прекинути разговор. Али је био увјерен да је на циљу. Провјера је то потврдила. Научник је у миру продужио своја истраживања. И опет – безуспјешан труд. Обесхрабрени Пуанкаре предао се другом послу. Али, гле, једног јутра, за вријеме шетње, идеја коначног рјешења надошла је одједном, са истим карактером магновења, изненадности и тврде убијеђености у своју исправност. Говорећи о стању узбуђења које је преживио те бесане ноћи послије испијене кафе, Пуанкаре додаје: „Ја то замишљам као да онај који ствара – присуствује властитом несвјесном раду, који је дјелимично постао доступан поимању, захваљујући супер-побуђеном стању, мада и у неизмјењеној природи“.
Други чувени математичар, Гаус, прича како је он, у току многих година, безуспјешно себе тјерао да докаже једну аритметичку теорему. „На крају крајева, – писао је он, – прије два дана сам нашао рјешење, али не захваљујући сопственим напорима, него по Божијој милости. Загонетку сам ријешио као у изненадном бљеску муње. Сам ја нисам у стању да кажем каква је идеја-водиља учинила да успијем“.
Хелмхолц у једном свом говору (…), такође признаје факат изненадних и самониклих аката стваралаштва и озбиљних открића. Њему припада изрека: у шаблонима штампарије налази се сва могућа мудрост човјечанства; треба само умјети из слова комбиновати ријечи и реченице. Како се са овом идејом уклапа факат несвјесног стваралашта?
Многи физичари и хемичари у историји властитог стваралаштва сјећају се сличних случајева изненадних „откровења“. Према психилозима, то је појава општа за све врсте открића и изума. Грахам Волс такав изненадни „напад“ надахнутог стања дефинише као „илуминацију“, или просијање; њему обично претходи период „инкубације“, у којем свјесни рад бива прекинут и сиже као да се на извјесно вријеме заборавља.
Дотична појава се уочава не само у области научног стваралаштва, него и у умјетности, у идејном стваралаштву уопште. У неком привилегованом тренутку, одједном и неизвјесно како, пред мисаоним екраном се појављује магично богатство идеја. То су моменти „надахнућа“.
Русо прича како је ишао у посјету Дидроу, који се тада налазио у затвору у Венсенској тврђави. Било је љето. На путу се зауставио у шуми, под дрветом, и присјео да одахне. Ту га је буквално обузело необично мноштво идеја, и то у таквом изобиљу, да је „могао цијеле томове да напуни само њих излажући“. То је трајало, вјероватно, само неколико секунди. Шчепао је биљежницу, али је успио да запише само незнатан дио тог берићетног рода мисли које су га посјетиле у тренутку надахнућа.
У једном Моцартовом писму се описује како су код тог великог композитора изненада и у енормном изобиљу ницале музичке идеје, у бесаним ноћима или у вријеме шетњи. Композиција се у једном магновењу раскривала пред његовим умјетничким погледом, у свој својој пуноћи и у свом својем бљеску.
Француски пјесник Пол Валери, са своје стране, описује тренутке када надахнуће озарује, као муња, стваралачки рад, и тиме производи одговарајући ефекат.
Овдје се може поставити питање – у којој мјери пробљесци стваралаштва наступају, мада и несвјесно, али ипак само као посљедица претходне, дуге, несвјесне дјелатности? И у којој мјери учествује свјесна дјелатност, која је необично интензивна по својој брзини, захваљујући чему се не примјећује секвенцијална постепеност стваралаштва?
Познати су (на први поглед) парадоксални случајеви када се истине које захтијевају сложену логичку дјелатност откривају као да су случајно „погођене“, без доказа, или када се истина открива као резултат погрешних доказа или нетачних премиса. Такви факти се сврставају у област „интуиције“.
Француски математичар Фермат (или Ферма) открио је једну важну аритметичку теорему коју је записао на маргинама рукописног превода дјела грчког математичара Диофанта. Формулацију теореме Ферма прати примједбом да недостатак мјеста на пољима рукописа не дозвољава да се да доказ теореме.
Фермат је живио у XVII вијеку. Тек послије његове смрти нађени су његови рукописи. Од тог времена наставља се тражење потпуног доказа његове теореме. Све упућује на то да је теорема Фермата исправна, с обзиром да је било доказано да је дјелимично примјењива. Али како је теорему открио Фермат?
Чиста математика не допушта хипотезе. Ипак, често зна да се деси да математичари „осјете“ истинитост неког свог закључка, „нањуше“, наслуте га, али нису у стању да га докажу. У таквим случајевима, откриће се назива „хипотеза“. Такав случај се десио у математичком животу Бернхарда Римана, када је он, без доказа, формулисао једну аритметичку теорему. Са њом је постигао важне резултате, али није дао доказ. Послије смрти ученог математичара дуго су се мучили над проблемом Римана, и тек послије цијелог низа открића су нашли неке доказе, мада не све. Сматра се да је „хипотеза“ Римана вјероватно исправна. Ствар је у томе што је Риман формулисао математичке истине чије је дефинисање захтијевало знање чињеница које њему нису биле познате, и не само њему, него и цијелом свијету који је живио у његово вријеме.
Познати руски математичар Чебишев, изучавајући проблеме географских карата, такође је објавио једну интересантну теорему без доказа. Послије много година доказ је дао један њемачки математичар.
Француска је класична земља изузетних математичара свјетског реномеа. Међу њима се налази и Еварист Галуа, чија је судбина изузетно трагична. Ватрени републиканац, он је у својој двадесетој години погинуо у несрећном двобоју који је имао политички повод. Прије тога је предао Академији Наука оригинални меморандум, који је ова одбацила због његове „нејасности“. Ноћ пред обрачун, неколико сати прије смрти, у писму, ужурбано написаном, Галуа помиње своју новооткривену теорему, и при томе на маргинама странице додаје: „Немам више времена“. Идеје Галуаа су биле потпуно заборављене, и тек петнаестак година послије његове смрти научници су се упознали са радом који је Академија одбацила, да би са задивљеношћу увидјели сву дубину нових идеја које је тај рад садржао и које су представљале праву револуцију у вишој алгебри. Али оно што је најинтересантније – то је да теорему коју је млади Галуа формулисао у предсмртном писму, данас јасну математичарима, никако нису могли да схвате научници који су живјели у његово вријеме. И тек су четврт вијека касније дефинисани принципи који су служили као основа за његову теорему. Да ли је те принципе знао Галуа, који је тада, у суштини, био још готово дјечак? Или је – што није мање чудесно – откриће тих принципа било за њега акт несвјесног стваралаштва, јер их у писму не спомиње?
Нама остаје још само да поменемо и друге загонетне појаве које улазе у област несвјесног стваралаштва, као што су открића и изуми у току снова, открића истине као очигледног резултата погрешних претпоставки и као могуће посљедице сугестије. И видјећемо у коликој мјери је дозвољиво да се оне доводе у везу са неким тезама физиологије и психологије у области истраживања механизма несвјесног стваралаштва…“
 
А сада пређимо на разматрање начина религиозне спознаје, тј. вјере. Не једном смо објашњавали да у вјери, у спознаји или у опажању предмета другог свијета нема мјеста за ум и његову силу. А послије разјашњавања природе спознаје природног свијета видјели смо да чак ни ту он није извор спознаје, него да и ту има секундарну улогу. Видјели смо да се чак и ствари из овога свијета спознавају „унутрашње“, интуицијом, или, да тако кажемо, „чулом“, „осјећањем“. Јер, исто оно за шта су „паметњаковићи“ навикли да оптужују вјеру – да, наводно, она живи „срцем“, или неким посебним чулом (осјећањем) – може се рећи и за спознају природног свијета. И вјера због тога нема никаквог разлога да се понижава и унижава пред умом, зато што и вјера и ум дјелују на исти начин: непосредном перцепцијом, или унутрашњим осјећањем проживљеног искуства, или, како обично говоре за вјеру, „срцем“. Када се надаље удубимо у процес религиозне спознаје, увидјећемо потпуну идентичност (у начину спознаје) вјере и знања. Ако смо се увјерили да је основна форма спознаје откровење, онда то исто важи – ни више ни мање – и за свијет натприродни. Баш тако.
Одакле и како ми „знамо“ нешто о Богу? На то питање у вјери и богословљу је већ давно дат одговор: из „Откровења“. Шта то значи? То прије свега значи да није сам човјек измислио предмете вјере, него су му они дати извана, од натприродног битија; затим, не спознаје и не зна он својим умом и не поима он умом тај „други“ свијет, него га опажа, такође, искуством, емпиријом, непосредним „осјећањем“, које на себи опажа и преживљава дјеловање „другог“ битија које му се открива.
За почетак ћу да се оградим: не добијају сви људи у једнаком степену то откровење; допустимо да су на то способни само религиозни људи, посредници. Али то за наше разматрање нема никаквог значаја. Нама је важан процес њихове спознаје, о којој они потом причају другим. Какав је, онда, тај процес, или метод?
Када читамо Стари Завјет, слушамо: „јави Се Бог“ Авраму; „показа“ Себе, мада и прикривено, Мојсију; Исаија и Данило „видјеше“ Бога и славу Његову; ап. Павле „чу“ неизречене ријечи када би вазнесен на „треће небо“. Значи, све то није било постигнуто умом, него само непосредним искуством. Какво је то „искуство“? Човјек није сам проникао у тај свијет, него му је било дато откровење о њему. То јест, Сам Бог је откривао Себе људима који су тога били достојни. Човјек има неки орган перцепције натприродног битија, који се обично зове „срце“, мада би тачније било да се каже „дух“, „разум“ (а не „ум“), на грчком – pneuma – то је виши вид, или дио, човјековог бића, виши од душе (yuch) и тијела (swma). Том се органу открива Божанство. Како? Бог, Сам Себе, или Свој Божански свијет, „показује“ човјеку, тј. „открива“ му га. И тада се одвија стварна спознаја, или „по-имање“, или перцепција другог свијета. У том смислу се и говори у Писму: Бог му „се јави“, он „видје Бога“. Тако су добијали откровења пророци и апостоли. Тако чак и Сам Богочовјек, Господ Исус Христос, говори о Свом познању: „Ја говорим што видјех од Оца Својега; а ви (јудеји) чините што видјесте од оца својега“; „Ваш отац је ђаво“ (8:38,44). „И не познајете Га, а Ја Га знам; и ако речем да Га не знам, бићу на вас налик лажов; Него Га знам…“ (8:55).
А тек онда Господ Исус Христос „открива“ Оца другима: „Открих име Твоје људима“ (Јн. 17:6). „Показах им (ученицима) име Твоје и (још) ћу да покажем“ (17:26). „Оца не зна нико до Син, и ако коме Син хоће да открије“ (Мт. 11:27). Сам Христос је већ открио и Себе и Своје знање о том свијету ученицима. И они су испочетка примали „на вјеру“, т.ј. из повјерења према Спаситељу, а сами, својим умом, нису могли ништа суштински да „појме“, да стварно то прихвате. И ми не једном читамо у Јеванђељу „они не разумјеше“ (Мк. 9:32; Лк. 18:34). Између осталог, нису разумијевали шта значи „васкрснути из мртвих“ (Мк. 9:10). Нису схватали ни да Писмо говори баш о Христу. И зато је био неопходан неки додатни начин, да би они заиста могли да реално нешто прихвате или „појме“. Шта је то било? Неко унутрашње озарење, или самооткровење Бога и натприродног свијета кроз Духа Светог, или непосредно, Самим Исусом Христом, или Оцем. Напримјер, када је Спаситељ питао апостоле: „А ви шта мислите ко сам Ја?“, Петар је одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живога“. Христос је потврдио и похвалио га; али је додао да њему нису „плот и крв“ – т.ј. природни ум, плотска чула – омогућили да увиди и појми ту истину, него „Отац Мој, Који је на небесима“ (Мт. 16:17). И још: „Нико не може доћи к Мени (чак ни повјеровати), ако га Отац не привуче…“ (Јн. 6:44). Када дође Утјешитељ, Дух истине, Он ће открити ученицима све и „свједочиће“ о Божанствености Исуса Христа (Јн. 15:26). Зато и апостол говори: „Нико не може назвати Исуса Господом, него само Духом Светим“ (1 Кор. 12:3). И када ученици нису схватали Писма, Христос, неким тајанственим начином „отвори им ум да уразумију Писма“ (Лк. 24:45). А када Се преобразио пред три изабрана апостола на Фаворској гори, открио им је „неку Зору Божанства“ Свог, како пјева Црква. Све су то различити видови откровења. То није обичан вид и гледање природним очима; то је унутрашње озарење, које се унутрашње и опажа и прима, созерцава. Јер, и други су „гледали“ Спаситеља очима, а нису видјели Његово Божанство; на крају су Га распели. На Tавору, да се неко са стране и нашао са три апостола, не би увидио славу Преображеног Господа. И пратиоци апостола Павла, тада још увијек Савла, чули су само Павла како говори, али не и Христа, мада је чак и њима, ипак, било дато да виде „свјетлост“; а то није била обична, природна свјетлост (Дјела, 9:7; 22:9).
Без тог унутрашњег озарења, или самооткровења, спознаја натприродног свијета ће бити само словесна, умом, може се чак рећи да ће она бити као „празна“. То чак и није „познање“, него само „прихватање по повјерењу„. Наравно, и то се зове „вјера“, али само у првобитној, почетној својој форми. Стварна, пак, вјера већ прелази у (духовно) „знање“ или „созерцавање“. Али то је, већ, због тога што се свакоме даје своја мјера откровења.
Више и јаче од свега натприродни свијет се нама открио у јављању Сина Божијег, Који Се оваплотио у људску природу и Који је на земљи живио. О Њему су очевици апостоли говорили: ми Га „видјесмо“, „слушасмо“, „рукама нашим дотицасмо“. Али није њих то „виђење“ – у суштини ипак само људско – толико убјеђивало да вјерују у Њега као у Сина Божијег, колико је то било непосредно откровење, дјела Његова и сила Његова, и само Његово свједочење о Себи. „… ако Мени не вјерујете, – говорио је Он јеврејима, – вјерујте дјелима Мојим, да узнате и повјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему“ (Јн. 10:28). „Толика чудеса учини Он пред њима“, – говори јев. Јован са чуђењем, – „и опет Га не вјероваху „, т.ј. њихов орган перцепције је био лош (Јн. 12:37). Дакле, чак и та, изузетно необична дјела, каква су: чудеса над болесним, власт над природом и над самом смрћу, истјеривање бјесова и – више од свега – власт праштања гријеха – чак ни све то није могло по принуди да натјера свих да вјерују у Његову Божанственост. Уз све ово било је неопходно и унутрашње дејство на људску душу, да би она растворила своје духовне очи и „повјеровала“ и „увидјела“ Божанственост Христову. Овдје ми већ наилазимо на тешкоће за људе који то треба да прихвате. Христос је свих једнако учио и Себе једнако откривао свима; али нису сви једнако то прихватали: одавде је јасно да је то зависило од некакве покварености, оштећености њиховог духовног органа. У чему је та оштећеност – откриће се даље. За сада смо разјаснили да је основни принцип спознаје религиозних ствари – исти као и код спознаје природног свијета: откровење битија субјекту који га опажа.
Консеквентно, може се тврдити да су начини спознаје оба свијета – са гносеолошке тачке гледишта – идентични. Ти су свјетови различити само по свом садржају, али је пут спознаје један: откровење. Тако су се по достојанству спознаје вјера и знање поравнали. Консеквентно, ако се већ природни свијет познаје искуством (открива себе ономе ко га спознаје), то тим прије треба признати да се и натприродни свијет не може спознавати умом, него се и он открива (и опажа) искључиво непосредно.
За наше разматрање необично је важно религиозно кретање XIV вијека, познато под именом расправа о „Tаворској свјетлости“. Православно-мудрујући св. Григорије Палама је заступао гледиште по којем се натприродни свијет спознаје само натприродним путем, кроз благодатно просвјетљење, или – што је исто – кроз благодатно откровење. А јеретик Варлаам, каламбријски монах, који је био под утицајем својег рационалистичког и сколастичког времена (он је био васпитач Петрарке), учио је да је свјетлост на Фавору била природна, и да се, уопште, други свијет спознаје на обичан, природан начин – умом и обичним чулима… Каква заблуда. Да би разријешила ово питање, Црква је сазивала четири Сабора; и, на крају крајева, признала је за правилно учење св. Григорија Паламе; натприродни свијет се натприродно и спознаје, тј. он се самооткрива благодаћу.
Тако Црква и дан-данас говори на крају јутарње службе: „Христе, Свјете истини, просвјештајај и освјештајај всјакаго человјека,… да знаменајетсја (отпечати, осија, наиђе) на нас свјет лица Твојего, – и тагда в њем (помоћу ње – свјетлости) узрим свјет неприступни“[11] (свјетлост, која је непостижна обичним путем, без тог осијања с висине). И зато истинито говори ап. Павел: Ви се спашавате „вјером“, али „ни то није од вас, него је Божији дар“ (Еф. 2:8), откровење Самог Бога нашем духу. Таква тврдња не само да је истинита, него нам она може много тога разјаснити о проблему вјере и невјерја. Да бисмо завршили ово поглавље, размотримо још једну честу недоумицу: о могућности добијања непосредног откровења. Невјерници ће се лако сагласити са нашом тврдњом да се већина природних знања природног свијета добија искуством, кроз откровење, зато што свако искуство јесте реално осјећање онога што се спознаје. Међутим, рећи ће они, између искуства знања и искуства вјере постоји велика разлка: природно искуство свако може да провјери и да се сам убиједи у њихову реалност; а то се не може рећи за натприродни свијет: њега не може свако „увидјети“ у властитом искуству, не може свако добити непосредно откровење од њега. На то треба одговорити овако: никада количина не рјешава питање; да ли је нешто видио један човјек или је то видјело мноштво људи; да ли је нешто спознао само један човјек, једном у времену, или се то десило са више људи, много пута. Питање није у количини откровења, него у квалитету свједока: да ли су они достојни да им се вјерује, према њиховом моралном стању. Ако јесу, онда се и једном једином човјеку мора вјеровати; ако нису, онда ће стоструко поновљено свједочанство изазивати сумњу и подозрење. Тако бива и у овом свијету. Колумбо је једном открио Америку, и њему су повјеровали, као лицу вјеродостојном; а затим су и сами провјерили, и увјерили се, у личном искуству. Већину научних „открића“ налази само један човјек; а свијет – чак и не провјеравајући послије – прихвата откривено на вјеру. И уопште, ми већину наших знања на вјеру прихватамо од родитеља и учитеља, и само понешто од тога потом сами провјеравамо у свом искуству.
Исто то се може рећи и за посреднике у натприродним откровењима. Чак и више. Њихова морална достојанства била су толико висока и неспорна, да је њима немогуће не вјеровати; пророци, апостоли, мученици, пустињаци – били су толико свети, да је потпуно немогуће њих оптужити за фалсификовање истине. Тим прије што су они своје ријечи потврдили и подвигом живота, а многи и мученичком смрћу. И ако ми вјерујемо колумбима, тим прије морамо вјеровати Павлу, Петру, Јовану, безбројним скуповима мученика и подвижника. Слично се може рећи и за емпиријску провјеру. Она бива двојака: или се свако може убиједити кроз поновно истраживање открића, или кроз прихватање дејства откривеног предмета. Само појединци иду првим путем, док већина нас спознаје кроз дејства. Напримјер, скоро нико сам није видио радиоталасе, а дејство њихово сви знамо: слушамо пјесму, говоримо са удаљености од десет хиљада километара, гледамо слике онога што се дешава на другој полулопти земље.
Слично је и у вјери: ми не видимо Бога јавно; али дејства Његова свако може да осјети на себи још у овом животу. О томе ћемо говорити посебно, у сљедећем поглављу, зато овдје то само овлаш спомињемо. Ја се, напримјер, потпуно задовољавам откровењем које су добили други вјеродостојни свједоци. И више од свих ја сам повјеровао Исусу Христу, у свијет дошавшему. О Његовој истинитости није свједочио само Он Сам („Ја сам Истина“), и не само Његова светост и чуда која је чинио, него и сами Његови непријатељи. Он Сам им је поставио питање: „Који ће Ме од вас укорити за неистину? Ако ли истину говорим, зашто Ми ви не вјерујете?“ (Јн. 8:46).
Нико од људи не би могао тако да говори о Себи.
Значи, Христу је немогуће не вјеровати. Говори ли Он о Себи да је Он Син Божији – ја Му вјерујем. Открива ли да Он има Јединственог Оца – примам. Свједочи ли Он о Светом Духу, Који од Оца исходи – то је за мене несумњиво. Увјерава ли Он да су „код Оца“ Његовог „многе обитељи“ – истинито је. Говори ли Он разбојнику који је са Њим разапет на сусједном крсту да ће тог дана бити са Њим у Рају – ја се радујем.
Јер, Он је Свједок изван и изнад сваке сумње!
Сјећам се једног свог преживљавања о светим људима. Пред празник Тројице, стојећи на клиросу, пјевао сам стихире о Њој. Та је истина непостижна. Али изненада ја читам и пјевам: „Тако пророци и апостоли с мученицима проповједаша!“
И јарко бљесну мисао: какви су наши свједоци о Тројици! Великани, гиганти духа! Крвљу су властитом они запечатили своју проповијед! Њима не само да може да се вјерује; њима се не смије не вјеровати! И тврдо, и радосно је било на души мојој.
Ево, на овакав начин се постепено „оправдавала“ моја вјера, не више наивно-дјетињим повјерењем и унутрашњом тежњом ка њој од младалачких дана до академских студија, него и „разумом“. Али, како смо видјели, мој ум није могао да ми објасни вјеру, није могао да спозна суштину догмата; они су остали непостижни; ум је само са пута вјере уклонио препреке за које су лажно говорили да их сам прави. И само са те тачке гледишта може се говорити о „разумној вјери“, како је назван овај, други дио мојих забиљешки. У суштини, пак, сви предмети вјере су и даље остали изван и изнад разума; само, сада ми је то показао исти тај ум, обогаћен искуством.
 
Е) Прагматизам вјере: сврсисходност њезина.
Моја разумна достигнућа, описана до сада, развијала су се постепено, али њихову суштину сам увидио у прве двије године Академије. А још раније, у семинарији, ја сам знао веома убједљив, чак и наводно непобитан аргумент који говори у прилог користи од вјере. Ја сам схватио, углавном, смисао живота који даје вјера. То расуђивање је сваком интелигентном човјеку давно познато. Баш тако.
Ако се призна само овај природни свијет, смисао живота готово да нестаје: треба ли уопште живјети, ако се све завршава гробом? Живот испада празан, ма како да га испуњаваш плодовима и задовољствима. А колико је још при томе патњи, брига, болести, мука, недоумица, страсти? Зашто, због чега све то трпјети? Зар није боље одмах све то пресјећи самоубиством? Једно магновење – и нема „ничега“!
Сасвим други поглед на свијет и потпуно другачије поимање живота има човјек који вјерује: постоји још и други живот, загробни, бесконачан и – за оне који га буду достојни – блажен, прекрасан. Постоји Бог, Којим и за Којег се може живјети. Тада и овај краткотрајни живот добија пуни смисао. Таква осјећања, боље рећи – жива осјећања – преживљавао сам и сам. Ја сам потпуно осјетљиво, опипљиво преживљавао бесмисао живота, ако се све завршава „овдје“. Сјећам се, једног сам друга из семинарије, С. Ш.-а питао:
– Шта ће бити, ако се не призна Бог и загробни живот?
Он је са хладнокрвним потсмијехом одговорио:
– Закопају те у земљу. Израсте чичак. Крава га обрсти. И то ти је све.
Њему се чинило да то, мада и не баш претјерано утјешно и пријатно, није ни превише мучно – да будеш чичак за краву (додуше, чичке код нас у Русији чак ни краве нису „брстиле“).
Али за мене је било и те како мучно, чак и као хипотеза, да допустим такав бесмислен крај… И ужасна хладноћа ме је обузимала само када бих помислио на то! „Нема се ради чега живјети!“ – писале су понекад самоубице пред смрћу.
Живот показује да су многе самоубице свеле рачуне са својим животом управо због невјерја и бесмислености живота. И то су радили не само 15-20-годишњи младићи и дјевојке, него су то признавали и велики научници. У Русији је била преведена и у скраћеном облику издана „Исповијед безбожника“, књига члана француске „Академије бесмртника“ (каква иронија!), Ле Дантека. Тамо он, са великом логичношћу, раскрива ту бесмисленост живота људи који не вјерују у Бога. И тврди – јасно, то је било и на основу закључака ума, и на основу сопственог искуства – да би за њих најпаметнији излаз било управо самоубиство. А ако се то не чини, пише он, то је упркос здравом разуму, по тупом инстинкту и кукавичлуку.
Послије сам, од једног професора, у Паризу, чуо да је он завршио живот у вјери… Не знам да ли је то тачно; али, уз његов поглед на свијет, то би могло да буде истина.
У руском животу и литератури такав крај безбожништва, као што је самоубиство, познат је веома добро и широко.
У свом „Дневнику“ Достојевски наводи неколико случајева самоубиства, по разним мотивима. Али нико од оних који су се сами са собом расправили није био вјерник. У дневнику Дјаконове је подробно описан њен живот, и како је она дошла до самоубиства.
И обратно: вјера спасава од самоубиства. Описаћу два случаја из мог искуства.
Један, раније јако богат човјек, у емиграцији, у Америци, причао ми је о себи сљедеће. Тешки живот у биједи, лишавање богатства – често гу наводили на мисао о смрти. Једне вечери он је био пошао према ријеци да се утопи. Одједном, из помрчине, зачуо је свијетли позив:
– Прије него што покушате да се убијете дођите овамо!
Пришао је… Био је то пастор, који је почео са њим да прича. Резултат бесједе је био – да је он остао жив и да се послије некако снашао у животу.
А ево и другог случаја.
У Југославији сам био учитељ Закона Божијег и духовник у Донском кадетском корпусу. Била је годишњица смрти атамана К., који је себе убио из пиштоља. Била је заказана свеноћна, а за сутрадан – Литургија и војна парада. И сам корпус је носио надимак по имену атамана-самоубице.
Ја сам одлучно одбио да се црквено молим за њега и да служим службу. Директор ми је запријетио да ће се жалити на мене мојој вишој духовној управи. Нисам се бунио. Службе тако није ни било. Параду су провели.
Послије ручка прилази мени један официр високог раста (чини ми се, био је потпуковник), у раскопчаном шињелу, и поставља ми питање:
– Зашто Ви нисте служили службу, ни синоћ, ни данас, за нашег атамана?
Ја му објашњавам да тако учи наша Црква – за самоубице се не смије молити, осим ако живот нису прекратили у ненормалном стању. И позивам се на канонско правило св. Тимотија, патријарха Александријског. Он ме пажљиво слуша и каже:
– Па, хвала Вам велико!
– На чему хвала? – питам ја зачуђено.
– Значи, Црква тако строго гледа на то?
– Као што видите!
– А ја сам данас хтио да се убијем. Али ме је Ваше понашање зауставило.
И он је остао жив – слава и хвала Богу.
Зашто је то тако – јасно је. Ако знаш да постоји други живот, и да ћеш за своје понашање овдје морати дати одговор пред Господом, и без своје воље ћеш се замислити над таквом погубном одлуком.
Што је још важније, тада живот – чак и са свим његовим патњама, тугама и несрећама – добија смисао: над нама је Промисао Оца нашег Небеског. То свако од нас зна.
А ако за нас нема Бога, нема ни смисла живота! – А да неко не би мислио да су преживљавања Кирилова и других људи само литературна измишљотина Достојевског, или да су то помућене мисли самоубица, навешћемо отворено признање о себи самом другог писца – Толстоја. У својој „Исповиједи“ он прича о својим мучним преживљавањима, када је падао у фазе невјерја. Тамо он описује своја колебања у вјеру и невјерје. Када је имао вјеру, пише он, осјећао се спокојно, задовољно. Али, чим би је се лишио, обухватала би га мисао о самоубиству; мислио је да прекрати живот, „само нисам знао: метком или омчом?“ Сам говори да је неко вријеме носио у џепу конопац, да би могао да се објеси. (Види: „Енциклопедијски ријечник Брокхауза и Ефрона, под ријечју: „Толстој“).
Навешћу – додуше, по сјећању, али смисао нећу промашити – сљедећу забиљешку Горког о његовом сусрету са Толстојем… Крим. Јалта. Толстој јаше на коњу. Сустиже Горког. Овај иде уз узенгије свог коња. Почиње разговор.
Горки: На Јалту стиже Владимир Галактионович (Караљенко).
Толстој: А он у Бога вјерује?
Горки: Не знам.
Толстој: Ви не знате главно!
Горки ћути.
Толстој: Он вјерује, само се боји атеиста… И Ваш Андрејев такође вјерује, али се и он, такође, боји атеиста… И Бог је за њега страшан.
Даље Толстој наставља разговор о Богу, о души, о вјери, о уму и т.д.
Узгред, мада то само дјелимично има везе са нашом темом о невјерју и самоубиству, – навешћу још нешто из истих тих забиљешки Горког.
Горки се среће са грубим партијашем радником. Овај говори:
– А ако се мало замисли, човјек може да помисли: ево, започели смо дебело ову ствар; и куда она води?
Радник је тада испричао Горком о некаквој „невјероватној, ужасној, развратној будалаштини“.
– Јер, хоћеш-нећеш, а умријети мораш. А-а?!
У забиљешкама није написано да ли му је Горки одговорио или није – не зна се.
Али, као што видимо, и код простог човјека се појављује питање о одговорности, питање које повезано са смрћу…
Насупрот овим несрећним примјерима, обично – и с потпуним правом – указују на душевни мир који посједују људи који вјерују у Бога, људи који знају смисао свог живота. Један од иностраних проповиједника оштроумно је примјетио:
– Колико примјера зна историја, да су се невјерници раскајавали, макар и пред самом својом смрћу, за своје невјерје. Али још није било ни једног случаја да би се вјерник раскајавао због своје вјере…
И нарочито се изражајно то испољава управо пред смрћу, пред тим главним испитом живота и читавог човјековог погледа на свијет. Сви ми знамо како се спокојно према смрти односи вјерујући, прости сељак. Имао сам прилику да слушам од једног архијереја причу о његовом оцу – јереју. Позвали су га били да припреми једног умирућег старца. Баћушка га је исповиједио, причестио. Послије тога, када је било очигледно да је крај близу, почео је да га умирује – да мирно сретне смрт. Није се мало старао отац духовни, убјеђујући чедо своје да се не боји смрти. А када је завршио, умирући је, савршено спокојно, рекао:
– Ама, ја се, мој баћушка, и не бојим.
Од тог се одговора изгубио његов духовни наставник…
Прекрасан и миран крај описује и Толстој – о својој дадиљи у „Дјетињству“ и „Дјечаштву“. Међутим, сам он, због своје запетљане вјере, умирао је крајње мучно: ужасавао се, урлао, запиткивао! „А сељаци, сељаци, како они умиру!“ – говорио је он са завишћу. И у својој „Исповиједи“ он то отворено признаје (пишем по сјећању, али је смисао овај):
– Онолико колико је међу нама, богатим људима и аристократама, мирна смрт ријетка, толико је она међу простим сељацима – обична појава.
И заиста, свима је познато како умире руски војник, и уопште православни човјек.
Изузетна је смрт трговца притиснутог дрветом – из „Забиљешки ловца“ Тургењева („Смрт“): може се рећи – света смрт. Или, такође тамо описана, неизљечива болест и тихи крај Лукерије („Живе мошти“).
Познати су, истина, случајеви да су и безбожници умирали храбро, – поготово понеки револуцинари. Али, како ја претпостављам, ту се више ради о тврдоћи карактера и тврдоглавости материјалисте, него о јасном убјеђењу у осмишљеност смрти. При томе, такве борце за друштвене идеале тјешило је сазнање да су они радили у корист других, да су чак и својом смрћу настављали да служе човјечанству: тај морални смисао давао им је снагу.
Али при досљедном размишљању и та утјеха се показује као јако климава.
Морал без религије нема никакве основе. Ако се све завршава овим животом, ако за мене нема никаквих етичких обавеза и норми, ако постоји само јединствена, беспринципијелна жеља да задовољавам своје сопствене случајне тежње и прохтјеве, никаквог „дуга“ према другима, чак ни према рођеном оцу и мајци или према својој дјеци, нема. Ако постоји само звјерски принцип: радим оно што хоћу, ако Бога нема, све ми је дозвољено! Јер, тада је човјек „сам себи бог“. Никакав морал, никакву друштвену солидарност, никакве државне законе не треба признавати: „ја“ је само себи непогрешиви закон.
Човјек који је изгубио Бога обично стаје на пут аморалности, моралне индиферентности. Сликовито, мада и вулгарно, ту је идеју изразио капетан Лебјаткин код Достојевског:
– Ако Бога нема, какав сам ја онда послије тога и капетан?
Наравно, то је грубо речено, али – логично: ако невјерник нема никакву одговорност, тада нема нужде да се признаје било какав ауторитет уопште… Осим страха од терора оних који тренутно држе власт: од затвора, изгнанства, смртне казне и другог…
Проф. СПб универзитета Петражицки, аутор дјела „О мотивима људских поступака“, говорио је да у основи сваког права, на крају крајева, лежи или наша савјест, или много свјеснија норма – вјера, другим ријечима, оба источника су религиозног поријекла. Без тога – без Бога – нема ни права, макар и најмањег.
То – само другим ријечима – потврђује реченицу капетана Лебјаткина. Један од главних вођа руске револуције, К., лично мени је говорио, како он, као социјал-револуционер, не може да прихвати безбожништво атеиста, зато што се тада, у одсуству апсолутних основа, не може утврдити најосновнији принцип њихове партије: уважење према личности. Без Бога и бесмртности човјек је ствар, ваш, коју згњечити можеш без икаквих скрупула. Зато је он сам „увијек био вјерник: невјерје је мени одвратно“.
Будући свјесни те аморалне бесмислице невјерја, руководиоци друштва налазе да је неопходно, сврсисходно, корисно – да се „подржава“ вјера, као темељ моралних принципа мирног живота друштва.
И, што је поучно: некада ти „вождови“ сами остају безбожници (и теоретски и практично); али вјеру „подржавају“. Понекад (и често?) равнодушни према религији капиталисти дају богате прилоге за храмове, за свештенство, за богословске школе, и кроз то се надају да ће своје потчињене држати у страху Божијем; а то је угодно и за њихове капиталистичке дјелатности.
Вјера, на тај начин, за њих представља врсту „бизниса“, помоћу којег лакше држе у покорности религиозно-моралну народну масу.
Какво ругање над религијом, над Богом!
Ап. Павле такав поглед на побожност окарактерисао је оштром ријечју – лудилом, изопаченошћу ума.
„Залудна препирања онаквијех људи који имају ум изопачен и немају истине, који мисле да је побожност трговина“ (1 Тим. 6:5).
То је истина. И то се лудило, прије или касније, завршава крајње лоше и за саме такве кобајаги вјерујуће људе. Народ, масе, мало-помало почињу да схватају лаж и лицемјерје своје господе; на почетку они постају исти такви безбожници као и њихова господа; потом, наравно, губе вјеру и у моралне принципе. Крај такве лажи је – побуна. И то је савршено праведна освета: свака лаж на крају крајева руши и себе саму, и разноси у ваздух и само друштво.
Али чак и ако допустимо пуну искреност такве подршке вјере – ради морала и успјеха у мирном животу друштва – и тада ће основе вјере бити лабаве. Прије сам ја мислио другачије; мислио сам да се тим „разумним“ аргументима заиста потврђује не само неопходност, него и реалност вјере, реалност Бога: „Бог је неопходан, значи, Он постоји„.
Ипак, не треба много размишљати да би се увидјела неоснованост таквог аргумента. Да, религија је корисна: немам ријечи! „Бог је потребан“. (Нека ми опрости Господ што сам се дрзнуо само да поновим њихове ријечи!) Али одатле уопште не слиједи неизоставно да Он и заиста постоји. Постоји много ствари које су нам потребне, али које ми немамо увијек. Тако да противници вјере исправно негодују и приговарају да такве аргументе људи наводе ради сопствене утјехе и користи – јер, то је, заиста, бескорисна обмана.
Мада је пјесник рекао: „Од т’ме ниских истина дражa нам je лаж која нас узвисује“ (Пушкин), то важи само док ми искрено и са предубјеђењем вјерујемо у несумњивост нашег идеала. А чим почнемо назирати његову лажност, одмах пада и поштовање према њему, и сва корист од њега. Тотем се руши!
Мени је постало јасно да се из корисности и неопходности нечега не смије правити закључак о његовом битију. И питање се у мојој души промјенило: ја морам и хоћу да вјерујем – не зато што је то потребно, него зато што то заиста јесте тако. Тек послије тога ја могу да прихватим и корист, тек ће тада ње стварно и да буде, неизбјежно ће је бити. Није вјера од користи, него је корист од вјере. Не иде се од смисла живота ка Богу, него од Бога ка смислу живота. То су двије потпуно различите поставке. Мени је неописиво дражи Сам Бог, сама вјера; да ли је то корисно – питање је другоразредно, и од малог је значаја. Важи и обратно: када би вјера у Бога, Који несумњиво постоји, водила у овом свијету ка непријатностима, прогањањима, страдањима, ка смрти – све би то за мене било ништавно, пошто Бога има!
На тај начин, прагматични, сврсисходни аспекат религије, мада у пракси и бива испочетка користан, логички је јако сумњив: из нужде се не смије правити закључак о битију, о реалности.
А ја, пак, хоћу само реално постојећег Бога. И само то ми даје тврду основу за моју вјеру. Мени је потребно непосредно откровење Њега Самог. „Јави ми Се: да разумно (јавно) видим Тебе“, говорим и ја са пророком.
И никаква таква помагала мене не утврђују у увјерењу да натприродни свијет истински постоји. Додуше, оне помало и помажу, т.ј. наводе ме да га признам, изазивају жељу за њим; али не са безумном обавезношћу. Зато ми је потпуно јасно зашто невјерујући људи не бивају убијеђени у вјери и послије таквих „прагматичних“ аргумената. Све то још увијек потиче од субјективности, од човјека, а не од Самог Бога. Вјера је Бог Који нам Се открива. Само такав реализам је и убједљив, и чврст. Све друго је сумњиво, макар се и чинило потребним.
Међутим, у богословљу постоји цијели правац који се бави прагматичним значајем свих догмата хришћанства. Он се састоји у раскривању корисности вјере и у догмату о Тројичности, и у оваплоћењу Сина Божијег, и у Утјешитељу Духу; објашњава се „динамички“ смисао, или благотворно дејство свих тајанстава на душу човјека. Постоји такав правац и у иностранству. Такозвано „морално-психолошко“ тумачење догмата јесте основа таквог типа богословствовања.
Уз сву интересантност и практичност таквог богословског метода, ја не само да му не придајем великог значаја, него га сматрам неисправним и опасним. Прије свега, зато што такво објашњење не раскрива суштинску особину догмата – њихову фактичку реалност, нама откривену. Затим, оно хоће да објасни необјашњиво: све је то посљедица рационалистичког умопомрачења, које негира или се боји тајни откровења. На крају, оно нашу душу пребацује и одводи од самих догмата на њихову практичност; своди нас са Божанске основе на људску, са откровења на ум, са вишег нас спушта на ниже.
Наравно, и ту може бити користи, – нарочито за младенце у вјери, који још увијек траже да све „разумију“, „објасне“. Али ако оваква теорија престане да буде помоћна и уобрази да је она свеисцрпна, да представља главну основу вјере у догмате – она ће сама себи да поткопа свој стварни темељ, пошто (понављамо, да би се запамтило) се свака спознаја базира на реалном откровењу објекта, или битија, субјекту, а не на људским – макар оне биле и крајње оштроумне – домишљањима ума о предмету. Управо тако тврди и ап. Павле у Посланици Коринћанима:
„Кад сам долазио к вама, браћо, долазио сам да вам јавим (а не да доказујем) свједочанство Божије (самооткровење), и то не са високом ријечи или премудрости. Јер дођох код вас, који ништа не знате осим Исуса Христа, и Тога распета… И ријеч моја и проповијед моја не бијаху у надговорљивим ријечима људске премудрости, него у јављању (откровењу) Духа и силе, да вјера ваша не буде у премудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор. 2:1,2,4,5).
И сам Савле се обратио Христу тек када му Се Сам јавио и запитао га: „Савле! Савле! Што Ме гониш?“ Ипак, и тај „разумни“ пут – поготово за почетнике у вјери, као и за људе још недовољно изоштрене умом – може донијети неку, мада релативну, корист. Ум и овдје може, још једном, да послужи такозваној „разумној“ вјери. Али не дубоко, не фундаментално!
 
Ж) Смисао аналогија.
Сада ми је остало да размотрим још једну услужну дјелатност коју ум пружа вјери: аналогију, поређење.
Имајући у виду да су религиозне истине непостижне за ум, а да у исто вријеме човјек стално има жељу да све „разумије“ и „схвати“, религиозне спознаје су се увијек окретале поређењима, да би „уму“, или неком нама већ познатом искуству, факту – барем мало приближиле ствари које су нам непознате или које превазилазе наш ум. Таквих поређења су пуне све религије. Навешћемо неколико примјера из хришћанства.
Бог је Један, али Тројичан у „Лицима“. „Лице“ – то поређење је узето из људског свијета, да би указало на самосталност сваке од три ипостаси Божанства. Бог – „Отац“: и то је узето из нашег свијета, зато што је Христос Себе назвао Сином, а Син претпоставља Оца; и синовство захтијева „рођење“; зато се за Оца говори да Он „рађа“, а за Сина да „Се рађа“. Али шта је то „рађати“ и „рађати се“ када се приложи ка Богу – то је потпуно непостижно. За Светог Духа се каже да Он „исходи“ од Оца као што топлота „исходи“ од сунца. Али каква је разлика између рођења и исхођења, то зна само Бог. Нико више! У Символу Вјере читамо: „Свјета од Свјета“ (Свјетлости од Свјетлости), и овим се показује и јединосуштност (све три Ипостаси Божанствене Тројице), и бестрасност рођења (Сина).
На овоме ћу се зауставити. Колико су корисна оваква поређења? Достижу ли она свој циљ? Објашњавају ли она заиста оно што је необјашњиво? Да ли кроз то тајна постаје постижна?
Испочетка ће се неискусном мислиоцу учинити да је оно што је до сада било нејасно послије успјешног поређења изненада постало јасније. Заправо, то је једна прилично површна утјеха. Предмет у својој суштини остаје исто онолико тајанствен, колико је био до тада, као што смо то показали на поређењима „Оца“, „Сина“, „рођења“, „исхођења“. Тако и мора бити!
Због чега? Не само због апсолутне непостижности Божанствених ствари, него и због јединичности сваког битија уопште, због уникалности, непоновљивости његове. Свака је ствар јединствена, апсолутна и као таква непреводива ни на шта друго, ни на какво друго битије; никаквим поређењем, никаквом другом ријечју неизразива, необјашњива.
Упркос томе, аналогије нису бескорисне за почетнике; свјесни, пак, вјерници немају потребе за њима. Почетнику таква поређења не помажу, наиме, да разјасни сам предмет; она само испред њега уклањају фиктивне препреке и тиме му олакшавају прихватање непостижних предмета. А олакшање се то постиже на овај начин: човјек је нешто већ спознао, или прихватио као чињеницу коју можда и није разумио; такав му се предмет чини несумњив. И кад се он сретне са другим, за њега још неспознаним предметом, он обично покушава да га приближи оном предмету који му је већ познат. И тада му је већ лакше да допусти постојање новог предмета, или да прихвати непостижност неког другог битија: када је прихваћено једно, може се допустити и друго, њему слично.
Узећу неколико примјера из самог живота.
Када су представници власти дошли у Херсонски манастир да претресају и хапсе[12], пред трпезом је вођа групе заметнуо са мном и другим монасима разговор о вјери.
– Кад погледа човјек, – говорио је, гледајући на мене, – рекао би да сте Ви неки интелигентан човјек, а овамо – учите народ баснама.
– Каквим, напримјер? – питам ја.
Свуда около стоје наши монаси и чланови комисије за претрес.
– Па, ево, ви учите о Тројици, а говорите да је Бог један.
– А Ви мислите да је то немогуће?
– Разумије се да је немогуће: три не може бити један.
– Ви сте, колико ми се чини, човјек образован? – питам га ја.
– Да, завршио сам реалну гимназију.
– У том случају ја Вам могу показати да не само да из три може бити један, него да и из седам може бити један.
– Е, баш да видим!? – са недоумицом ме је гледао мој сабесједник.
– Ви из физике знате шта је то бијела боја: она изгледа најпростија; ми, чак, кажемо, нпр. да овај зид није офарбан, мада је избијељен. Уствари, бијела боја је – најсложенија: она се састоји, као што је познато, из седам других боја дугиног спектра.
Свако зна да ће се, ако се седам боја пропусти кроз стаклену призму, добити бијела боја. И обратно, када се кроз исту ту призму пусти бијели зрак свјетлости, он се разлаже на 7 својих саставних боја.
Вођа групе се до те мјере био изгубио, да ништа чак није ни рекао. Шта се десило са њим? Да ли је он схватио догмат о Тројици? – Не, никако! Да ли га је прихватио? – Још мање! Али је овим поређењем из његовог аргумента избијено оружје недопустивости Тројице – Јединице, била је уклоњена препрека коју је правила непостижност таквог споја. Како? Помоћу поређења са њему познатим фактом спајања седам боја у једну. Мада он ни најмање није схватао тајну природе (као што је ни ми, драги читаоче, не схватамо, ни дан-данас); али сам факат му је био познат, – или, како погрешно говоре – „јасан“. И пошто је било могуће једно, могло се лакше прихватити и друго, овоме слично. Украто, понављам, лакше је за не-дубок ум; озбиљан човјек, пак, ће и послије тога остати да стоји пред непостижном тајном битија – не само натприродног (Тројице), него и природног (дуге).
Узећу други примјер.
Ја дуго времена нисам знао шта су то „артичоке“. Питам оне који су јели тај плод: објасните ми! Почињу поређења: јесте ли јели шпарглу? – Јесам. – Е, то је нешто слично. И тако, ја сада мислим на шпарглу, али ни најмање нисам себи разјаснио укус артичоке.
И ма колико се трудили да ми „објасне“ какав је укус артичоке, та ствар остаје уникална и на други језик непреводива. И тек када сам ја сам пробао артичоку, „сазнао“ сам какав јој је укус. Али и послије тог искуства, ја нисам могао да објасним – ни себи, ни другим – тај укус, и чиме се заправо он разликује од шпаргле, од спанаћа и т.д. Не могу да објасним, и готово. Аналогије, дакле, имају, у суштини, веома мали значај, оне само уклањају препреке које ометају прихватање непостижног, још не спознаног битија. Свјесни вјерник, који је пронашао друге путеве спознаје, путеве неупоредиво озбиљније, неће се спуштати на пут аналогија, него ће се само позвати на факат, на откровење; при томе се он неће побојати да призна његову непостижност. Управо то ми видимо у причи ап. Павла о његовом виђењу „трећег неба“… Ту ријеч, „треће небо“, он је ипак изрекао, мада је она нама потпуно непостижна; њему је она, наиме, била прихватљива, зато што је сам то преживио. Али о осталом он категорички негира могућност објашњења: „не знам – у тијелу ли је, или изван тијела то било“, чуо је „неизречене ријечи“, које је немогуће предати на људском језику, т.ј. ни поређењима са било чиме што је човјеку познато ништа објаснити он није могао. Сам факат, пак, за њега је био апсолутно несумњив: „знам“, „знам“ – понавља он упорно (2 Кор. 12:1-4).
Тако је мало значајан смисао аналогија: оне само дјеци изгледају као нешто што се дотиче ума и искуства.
Али пошто већина од нас још увијек има потребу за словесним „млијеком“ (Јевр. 5:12), употреба аналогија у религији је прилично широко заступљена.
Зато ја сматрам да неће бити штете ако наведем неколико примјера: можда ће некоме затребати.
Како Се оваплотио Бог у човјеку а да Се није смијешао са њим у нешто ново, треће? – Поређење: као што и душа живи у тијелу човјековом, али се не мијеша са њим, а у исто вријеме чини једно живо биће – човјека, а не неко ново, треће биће.
Како је Христос могао да васкрсне, и како ће васкрснути мртви? – Ап. Павле на то одговара поређењем са биљкама, које оживљавају из већ распаднутог зрна (1 Кор. 15:35-38). Исто то поређење употребио је и Сам Спаситељ (Јн. 12:24).
Какво ће бити ново, духовно тијело? – Може се указати на примјер ларве, која се из лутке претвара у лепршавог лептира.
Како се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову? – Поређење: и свака храна и пиће се неким за нас тајанственим хемијским процесом претварају у тијело и крв човјека.
Како може постојати бесконачност (вјечност)? Поређење: и простор се нама чини бесконачан.
И тако даље. Уз мало напрезање увијек се може наћи нешто слично. Тим прије, што човјек јесте неки образ и подобије Божије; зато и поређења између Бога и нас имају неку основу у самом подобију (сличности) нашем.
Таква је још једна од „користи“ „ума“. Вјера од тога не постаје „разумна“; али ју је човјековом плашљивом уму лакше прихватити, пошто он још није схватио надмоћ тајни над сваким „разумним“ објашњењима и теоријама.
 
З) Природни закључци разума у корист вјере.
Некада се и мени чинило да за ум уопште нема мјеста у области вјере. Оно, строго говорећи, и јесте тако. Али у вјери, одмах уз ствари натприродне, постоји и област природног поретка, која је са њима тијесно повезана. Ту има доста простора за природне начине спознаје, које потом помажу и у спознавању натприродног битија.
Узећу примјер вјере у Христа Спаситеља, као Сина Божијег. Како је Бог постао Човјек – непостижно је; како Се у Њему сјединио Бог са човјеком – при томе и несливено, и нераздијељено – такође је тајна. Али да је Христос као Човјек стварно био, да је живио на земљи, историјски је јасно и несумњиво. Та страна вјере се може базирати на истим оним основама, на којима се базира историчност било којег другог човјека: остали су документи тог времена; документи (Јеванђеља и Посланице) којима свједоче очевици. То се потпуно јасно открива и из вањски-историјских, и из унутрашње-убједљивих података тих извора. Између осталог, из тог искреног и просто-срчаног тона којим су написани, из мноштва детаља који су могли бити познати само очевицима. Свакоме ко Свето Писмо чита простим срцем постаје до очигледности јасно, несумњиво вјеродостојно, да су то писали не-лукави и добросавјесни очевици.
А ако би неко захтио и других, вањских доказа, од стране људи који су знали за те догађаје или се користили Писмом – трагове може да нађе дјелимично у првом, а већ од другог вијека их има право мноштво.
Али, понављам, сама Јеванђеља, Дјела Апостолска и Посланице као документи су толико несумњиви по свом поријеклу и садржају, да сваки непредубијеђени човјек не може а да их не прихвати. Ја о томе свједочим и из сопственог искуства – као пред Богом! Много, много пута сам видио ту вјеродостојност док сам читао Јеванђеље, поготово за вријеме богослужења. Видио сам то простим разумом, а не неким чудесним откровењем. Несумњивост Јеванђеља и Дјела Апостолских мени је изгледала (и данас је тако!) толико очигледна, да ја нисам могао а да не вјерујем свједочењима њихових састављача. Може се рећи да то већ више и није вјера, него обично виђење прошлих догађаја.
Данас, када изучавамо историју Цезара, ми не говоримо да „вјерујемо“ у то, него, просто, „знамо“ на основу вјеродостојних свједока и унутрашње несумњивости описиваних догађаја. На потпуно исти начин „сазнајеш“ и о догађајима јеванђеоске историје о Христу Господу. А ако су ти документи толико несумњиви, онда се и њихово свједочанство о Божанствености Исуса Христа мора прихватити просто, без недоумица. И не само да се „мора“, него је њих, једноставно, „немогуће“ не прихватити. Неприхватање тих свједочења јесте чиста, противприродна тврдоглавост, противоразумно насиље над самим собом, над својим умом, над очигледношћу. Ја сам на себи много пута примјећивао, а и другима сам говорио, да је, док читаш Јеванђеља, много лакше вјеровати, него не вјеровати; да не би вјеровао у оно што тамо читаш, мораш – или да полудиш, или да затвориш очи пред очигледном истином. И Сам Спаситељ је окривљавао Своје невјерујуће савременике баш за сурову, отврдлу бандоглавост њихову, која је и била узрок њиховог невјеровања:
„Они (јевреји) не могаше вјеровати… зато што је народ овај ослијепио очи своје и окаменио срце своје, да не види очима и не уразумије срцем, и да се не обрате да их исцијелим“ (Јн. 12:39,40; Ис. 6:10). „Јер пољубише више славу људску, него ли славу Божију“ (43).
И директно је говорио: „Ви нећете да дођете к Мени“ (Јн. 5:40).
Дакле, просто, разумно, непристрасно „истраживање“ источника наше вјере приводи нас ка вјери.
Ако ми надаље обратимо пажњу на садржај откровења о Христу Господу, то ће још више убиједити наш разум у Божанственост Господа Исуса Христа. Ако су извори истинити, онда су несумњиви и факти Јеванђеља и Дјела. А они су – јавно необични, са које год стране да их посматраш. Када гледаш на читав земаљски живот Господа, од момента безмужног зачећа Дјеве Марије па све до васкрсења и вазнесења Његовог на небо, видиш да је тамо све – натприродно. Кад погледаш на Његова чудеса и на то како лако их је Он чинио – видиш да она говоре о Творцу свијета, за Којег је исто тако лако васкрснути умрлог сина удовице наинске или већ усмрдјелог Лазара, као што је и створити свијет ни из чега.
Када гледамо како се Њему повинује и сама нежива природа, – „умукни, престани!“, и море је у једном магновењу утихнуло – ми се и данас дивимо, исто као што су се дивили и бивали запрепаштени у то вријеме апостоли, који су падали на кољена пред Њим и казивали: „Ваистину Ти си Син Божији“ (Мт. 8:27; Лк. 8:22-25). Када читамо како је Он истјерао бјесове, у Њему видимо Владику и доњег свијета, без Чије воље бјесови не смију чак ни у свиње да уђу (Мт. 8:31).
А када слушамо како Он говори, са влашћу, грешницима: „праштају ти се гријеси твоји“, ми, заједно са јеврејима, с правом питамо: „Ко може праштати гријехе, осим Бога?“ (Мт. 9:2). А Он одговара: „Син Човјечији има ту власт“, – из чега се јасно види да је Он био Бог.
Али више од свега о Њему као Богу свједоче Његове властите ријечи, које је Он изрицао вишекратно – и сакривено, и отворено. Тиме је пуно нарочито Јеванђеље Јованово, мада и други јеванђелисти говоре то исто.
– „А ко си ти? – Исус им рече: Онај Који од почетка Јесте“ (Јн. 8:25).
– „Ја сам прије него што се Аврам родио “ (8:58).
– „Ја и Отац смо једно“ (10:30).
Јевреји су Га буквално и схватали – зато су се и хватали за камење и хтјели да Га убију (8:59; 10:31), као „богохулника“. За то је, заправо, и био распет, и због тога су хтјели да Га каменују (Јн. 10:33).
– „Реци нам, Ти ли си Христос, Син Божији?“ (Мт. 26:63).
Када су привели Христа на суд Кајафе, овај Му је, послије безуспјешних лажних свједочења клеветника, директно поставио питање:
– Ти ли си Син Благословеног? (то јест, Бога)
– Јесам, – одговорио је Христос (Мк. 14:61-62).
Њима се то учинило богохулно и осудили су Га на смрт. А кад је Пилат покушавао да Га оправда пред побјешњелом гомилом, она је помахнитало урлала:
– „Распни, распни Га!“ Он је „Себе Сином Божијим прогласио“ (Јн. 19:6-7).
А Господ Се није одрекао од тога: зато што је ваистину био Син Божији! Шта је јаче од тих свједочења Овога безгрешног?
Сва Његова најсветија и најразумнија Личност је за то јемчила, зато што је Он говорио истину и само истину. Ни најокорјелији непријатељи нису могли да Га окриве ни за шта што је било супротно савјести и моралним законима.
Ако се ових неколико редова скупи у једну цјелину, добиће се да је, просто-напросто, немогуће не вјеровати у Христа, као у Господа!
У Русији је био овакав случај. У кијевском затвору је лежао студент-револуционер. У ћелији је од књига за читање било само Јеванђеље. А он је био безбожник. Из чисте досаде је почео да чита ову књигу. Испочетка – како је записао он потом у својој исповиједи – било му је незанимљиво. Нарочито су му била неприхватљива и одбојна чуда. Али уз даље читање он је почео да осјећа пријатно задовољство. Послије тога му је сам лик Христа постајао све привлачнији – Свет, Кротак, Чист, Нелажан. И, једног дана, њега су поразиле ријечи Христа на опроштајној вечери са ученицима:
Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6)…
Шта је то? Одакле су у свијету уопште могле да зазвуче такве незамисливе ријечи?! До тада је он мислио да је Христос човјек, макар и Непорочан, али ипак само обичан човјек, какви су сви људи, какав је био и сам тај студент. А сада? Да ли је он, тај студент, икада могао да каже такве ријечи: „Ја сам – истина“. Чак и више – „Ја сам – Сам Живот“. Апсолутно немогуће! То би било не само смијешно, него чак и лудо… Па и други људи!.. И њему је постало јасно: нико, нико на свијету не може рећи те ријечи… И шта то значи??? То значи да Онај, Који Се одважио да их изговори, и да их изговори са таквом несумњивошћу о Себи – није био човјек.
И – студент је повјеровао у Христа Бога!
…Та исповијед (које се сјећам по памћењу) била је одштампана у једном озбиљном зборнику, који је у Кијеву објавило религиозно-философско друштво православних професора, научника и интелектуалаца.
Не сјећам се више наслова… Како ми је жао што данас таквих књига више не можеш наћи. Како ми само нисмо цијенили наше, руске вриједности духа! Заиста – ми смо као јевреји: имали смо очи и нисмо хтјели да видимо, имали смо уши – и нисмо чули (Јн. 12:40).
Да ми је данас барем да је прелистам: авај, ту књигу више не можеш да нађеш.
Ево, узели смо једну страну хришћанства – вјеродостојност његових источника; и видимо како здрав разум може да доведе до вјере, како нам он помаже. Он нам не објашњава непостижност Богооваплоћења; не даје да се разумије како Се у Христу Божанска природа сјединила са човјечанском; остаје тајна како Се од Духа Светог зачео Син Божији у утроби Пречисте Приснодјеве. Све то треба прихватати вјером, по повјерењу. Јер, ни сама Божија Мајка није разумјела тајанство Богооваплоћења које са извршило у Њој; а кад је Арханђел Гаврило покушавао мало да је смири, подсјећајући је на Јелисавету која је зачела у старости, – мада то уопште није било исто што и зачеће од Духа, – њему је остало само да каже једно: Бог све може! – И највјернија од свих вјерних (дрзнућу да кажем: Најмудрија, у својој најнајдубљој вјери, више чак и од Арханђела Гаврила!), Преблагословена је рекла: „Се, раба Господња! Буди мње по слову Твојему!“[13]… И то се – послије такве непостижне вјере – обистинило!
Велика је тајна Богооваплоћења (1 Тим. 3:16). Непостижна је она чак и Самој Дјеви, а не само анђелима и људима. Историјска прича о том чуду над чудима је толико несумњива, и Лик Дјеве Марије, о Којем су потом узнали сви апостоли и сав свијет, толико је непорочан, чист, свет и вјеродостојан, да се најпростијим могућим, непредубијеђеним умом долази до неизбјежности прихватања тог догађаја са најпотпунијим повјерењем!
Тако је, уопште, сво Јеванђеље.
Узећу још један примјер. Факат васкрсења из мртвих Господа Исуса Христа, као што је познато, има највеће значење за хришћанство, и то не само као најнеобичније чудо, које је потврдило Његову Божанственост, него и догматички најважније за цијели свијет: оно говори о ономе што очекује – и нас, и материјални свијет који нас окружује – о духовном обновљењу: „има тијело душевно, има и тијело духовно“, говори ап. Павле (1 Кор. 15:44). И сама „твар са надом ишчекује“ измјену (Рим. 8:18-23). Зато је и разумљиво зашто су се јевреји одмах успротивили прихватању тог славног догађаја, потпкупивши стражаре: дођоше ученици и украдоше Га (Мт. 28:11-15).
Ах, како је само та лаж празна и лакомислена!
Чак и простом, дјетињем размишљању је очигледна сва бесмисленост такве измишљотине! Од самог почетка хришћанства благовјесници и проповједници су лако, простим, здраворазумним расуђивањем оповргавали ту лукаву измишљотину. Али за мене од свих начина побијања најубједљивије дјелује однос најнепосреднијих свједока, апостола, према тој лажи. Не знам да ли сте Ви, читаоче, обраћали пажњу на то: три јеванђелиста нису чак нашла за сходно ни да спомену такву празну измишљотину! Тако је ништавна била она очевицима, да није заслуживала ни да се пише о њој!
И само је јев. Матеј испричао потомству, ради памћења, о јудејском лудом изуму. Али и њему, и свим читаоцима Јеванђеља је до те мјере он био бесмислен, да јеванђелиста није сматрао да је уопште потребно да напише макар једну ријеч против њега! То апостолско игнорисање је јаче од сваког оповргавања!
Касније, ап. Петар и Јован, на суду, пред синедрионом, једноставно и одлучно говоре да је Христос васкрсао; али чак и не помињу лаж коју су јевреји протурили – крађу тијела. Што је још чудније, ни сами првосвештеници, који су лаж и пустили у оптицај, немају храбрости да је понове пред ученицима! За судије потпуно незамислива ствар: у одсуству оптужених они су „пустили буву“ о њиховом злочину, а када су се наводни преступници (који су, кобајаги, украли тијело Господа) појавили пред очима тужилаца – они ћуте о њиховом злочину?! Учени првосвештеници су се препали од неписмених рибара! Јасно је због чега: било их је стид да понављају своју бесмислицу пред тим простим људима, који су својим очима видјели Васкрслог! Ти лажови нису могли да смисле ништа паметније него да „забране“ апостолима да говоре „о имену том“ (Дјела Ап. 4:17-21). Какав јадан и беспомоћан полажај судија! И, каква сила истине апостола: „Не можемо ћутати!“ – говоре апостоли онима који им „забрањују“ да причају. И то сада говори – пазите ово – нико други, до онај који се мало прије тога препао од Кајафине слушкиње, који се Богом клео док се одрицао од Христа: „не знам Човјека тог!“ (Јн. 18:17).
Изузетно образовани њемачки научник, Гарнак, који није вјеровао у Божанственост Христову, нити у васкрсење Његово, у својој књизи „Суштина хришћанства“ изражава чуђење: како су се то Христови ученици и ученице до те мјере убиједили у истинитост Његовог васкрсења, да су неустрашиво, чак до смрти, почели да шире ту вијест по цијелом свијету?!
И ево, заиста се обистињују ријечи Христа Господа, речене ученицима послије прве њихове проповиједи: „Славим Те, Оче,… што си утајио ово од мудрих и разумних, и открио то младенцима“, простим рибарима (Мт. 11:25). И ап. Павле је исто то рекао у Посланици Коринћанима. Након што је указао на многа јављања Васкрслог Господа (једном Се Он јавио „више од пет стотина браће у исто вријеме, и од њих је већина још увијек жива, а неки су и починули“), апостол, поменувши себе „као (неки) изрод“ (недоношче), пише:
„И тако, ја ли, они ли, ми тако проповиједамо, и ви тако вјеровасте. А ако се већ о Христу проповиједа да је устао из мртвих – како онда неки од вас говоре да нема васкрсења мртвих? Ако нема васкрсења из мртвих, онда ни Христос није васкрснуо; а ако Христос није васкрснуо, и проповијед је наша јалова, јалова је и вјера ваша. Уз то, ми смо онда и лажни свједоци о Богу, зато што на Бога свједочимо да је васкрсао Христа, Којег није васкрснуо… Али Христос устаде из мртвих, првијенац из мртвих“ (1 Кор. 15:5-8; 11-15,20).
Као што видимо, васкрсење Христово је за апостола било толико несумњива чињеница, да он није њу хтио да утврди и да докаже, него је на њој заснивао и будуће васкрсњење свих, и своју вјеру, и подвиге своје, и сав морал.
И заиста: како је све било готово банално просто: апостоли су видјели Васкрслог. Како ту да не будеш убијеђен? А ако су видјели, онда и – „не можемо ћутати„.
Тако је све просто, јасно и разумљиво и за ум!
И над собом, већ, мораш буквално да чиниш насиље, да се превратиш у полудјелог, да би могао да се тако упорно противиш очигледном факту! Ђаволска отупљеност и оглувљеност! А тада и Сам Бог скрива Себе од таквих богобораца.
Када бисмо данас хтјели да оповргнемо пусту измишљотину јевреја – што се обично и чини – било би то прилично лак посао, чак и за младалачки узраст. Баш тако. Молићу лијепо, а како су то ученици, који су били толико плашљиви, да су се малтене сви разбјежали када су заробили Христа, а Петар Га се одрекао и пред слушкињом – како су се то они одједном осмјелили да ненаоружани иду према гробу, који је био окружен војничком стражом, да би Га украли?
Како је могла уснути сва стража, која је баш за то и била постављена, да буде будна? И како она није чула чак ни шума крадљиваца?! Авај, без шума се камен није могао одвалити.
Послије тога лопови, који су, је ли, дошли да краду, ноншалантно од мртваца размотавају плаштаницу, која се због крви тврдо залијепила за тијело Његово? Потом је пажљиво слажу, а пешкир над главом – одвајају на страну; онда све то лијепо остављају у гробу и односе само тијело?! Јер, за то им је требало вријеме; а лопови се обично журе, поготово кад им је изнад главе стража, па макар она и тврдо спавала: стражари су се, ваљда, ипак, могли и пробудити!
Какве бајке за дјецу!
А и што би ученици крали мртваца?!
Напротив, они би баш тада морали да Га се потпуно одрекну, као од човјека који их је завео! Каква им све обећања Он није давао – а сад је умро као посљедњи човјек?! Причао је о васкрсењу, а сада лежи под каменим печатом?! Обећавао им је да ће кроз њих сав свијет покорити Својем учењу, а сада су и сами ученици принуђени да се разочарају?!
Њима ништа друго не би преостало, него да се разиђу по својим селима галилејским, и са тугом да се опет врате риболову и обрађивању земље?!
Какав је ту смисао – да узму тијело и да свуда унаоколо вичу: Он је васкрсао?!
А то баш и није био нерискантни подухват: лопове обично траже, и налазе, а затим и кажњавају. Зар би се на њих смиловале власти?
И, на крају, главно: због чега би од себе они правили лажове? У име чега? У чију корист? Па ту и најобичнији човјек не би хтио да лаже! Ти људи, који су оставили своје очеве, мајке, жене, почели су одједном да лажу?!
Они су Њега исповиједали за „Сина Божијег“, Сам Он је Себе именовао тако, – и одједном – да Њега, мртвог, краду?
Бога да краду? Богу да помажу лажју?!
Какве будалаштине!
Каснији противници хришћанства су схватили глупост и празнину те лажи, па су почели да измишљају друге: да је Христос само био изгубио свијест, да су ученици и мироносице имали халуцинације (Ренан), и т.д…
Али ни то ни зеру није интелигентније, и лако се руши обичним здравим разумом.
На сличан начин може се показати и реалност, несумњивост, стварност јављања Васкрслог Господа апостолима, која су послије тога услиједила. Навешћу два свједочења.
По наређењу анђела Господњег, ученици су се – послије првих сусрета са Васкрслим Исусом – запутили у Галилеју и почели да се баве својим пословима. Једном су се сакупили у групу од седморо људи. Ближила се ноћ. Петар, никога не звавши, за себе говори: „идем да ловим рибу“. Ту су били и Тома, Натанаил, Јаков и Јован Заведејеви, и још два ученика. Јеванђелиста – очевидац због нечега није сматрао да је потребно да запише и њихова имена; а да је неко „стварао“ ту причу ни из чега, он би сигурно записао и имена те двојице – „да се не посумња“… Они говоре Петру: „Идемо и ми с тобом“. Сву ноћ су ловили: ништа нису уловили. А како су ловили? У крајњем случају, барем је Петар био потпуно „го“ (Јн. 21:3,7).
Затим им Се Христос јавља пред јутро; вели им да забаце мреже надесно од лађе; они тада хватају мноштво рибе. Петар се – послије Јованових ријечи „то је Господ“ – нечим опасава по бедрима, баца се у воду и плива према Њему. Остали су допловили: било је недалеко од обале, „око“ 200 лаката, т.ј. око 50-60 метара… Пребројали су рибе: великих је било 153…
Боже, Боже! Каква јасна слика! И слијепац може да види све то, као живо!
Нема потребе ни за каквим помоћним средствима! Довољно је имати најпростији могући ум, да би се увидјела сва истинитост несумњивих догађаја! Чак о „голотињи“ није заборављено…
Друго свједочанство. Ап. Павле, одговарајући Коринћанима на питање о будућем васкрсењу мртвих, позива се прије свега на факат васкрсења Христа. А тај се факат заснива на многим јављањима Његовим послије васкрсења: јавио Се Симону Кифи (Петру), и још дванаесторици; једном Се јавио „више него пет стотина браће“ хришћана, „од којих је већина и дан-данас жива, а неки су и починули“. Јавио Се Јакову, затим свим апостолима. На крају, „јави Се и мени“, као недоношчету, прије времена рођеном дјетету (1 Кор. 15:5-8). Овдје, осим факата појединачног јављања Петру и Јакову, – о посљедњем се чак и не спомиње у Јеванђељима – обраћа нашу пажњу само на јављање пет стотина браће. Ту није толико важна сама огромна количина увидјевших, колико су важне ријечи ап. Павла које слиједе за тим: „од којих је већина и до дан-данас жива“.
Ту је Посланицу апостол написао за Коринт, гдје је против њега била устала цијела група противника. И ако се допусти да је он могао рећи неистину, т.ј. да никаквих свједока који су „и до дан-данас“ живи – какво би он оружје том лажју дао у руке својим противницима! Очигледно је да је говорио о чињеници која је била позната свима!
Нећу се више распростирати о другим подацима, којима би наш ум могао да се користи у природном слиједу логичких расуђивања. Свако може да чита Јеванђеља и Дјела Апостолска, и да се убиједи, са очигледношћу, у њихову истинитост.
Зато мисионaри обично не философирају пред својим слушаоцима, него просто описују јеванђеоске догађаје; они дејствују истином на оне који их слушају и обраћају их ка вјери у Христа.
Због тога православни свијет – нарочито православно-руски – без икаквих сумњи прихвата истину о васкрсењу Господа, радује се неисказаном радошћу на Васкрс, и у радости својој долази до цјеливања у светом храму!
Због тога ми још 51 пут, недјељама, тријумфујемо и прослављамо Васкрслог Спаситеља свијета, и вјерујемо у то не само срцем својим, него и свим својим разумом. Зато ми сваке недјеље пјевамо:
„Воскресеније Христово видјевше (макар и преко других), поклонимсја свјатому Христову воскресенију…“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У књизи „Божији људи“ (поглавље „Оптина“) митрополит Вениамин је ставио причу једног од становника Оптине Пустиње (о. Јоља, који је био свједок посјете Л.Н. Толстоја преп. Амвросију Оптинском (+1892.)): „Отац Јољ, стари монах, испричао ми је малу епизоду из живота Л. Толстоја, која се одиграла у скиту. Толстој је тада дуго говорио са о. Амвросијем. А када је изашао од њега, лице му је било тмурно. Монаси су се, знајући да је код о. Амвросија чувени писац, били искупили у близини врата његове келије. Кад се Толстој запутио према вратима скита, старац им је, са уздахом, тврдо рекао: „Никада се он неће обратити Христу! Гордо-ост!“
  2. Попис становништва вршио се крајем 1936. – почетком 1937. године. Анкетирани су морали да, између осталог, одговоре и на питање о њиховој вјерској припадности. Попис је био проглашен „штетним“, резултати нису били објављени. Њега спомиње писац Л. Пантелејев у својој књизи „Вјерујем…“ (Л. 1991., ц. 63-65).
  3. Организатор и душа „златоустог“ кружока био је епископ (тада – архимандрит) Теофан (Бистров) Полтавски, који је са студентима изучавао дјела светих отаца „преко програма“. Свој назив кружок је добио зато што су студенти познанство са светоотачким дјелима почињали са дјелима св. Јована Златоустог.
  4. Професор Кијевског универзитета св. Владимира, протојереј Павел Јаковљевич Свјетлов – аутор курса апологетичког богословља, састављач изузетног библиографског дјела: „Шта читати из богословља: Систематски водич по апологетичкој литератури на руском, њемачком и енглеском језику“ (Кијев, 1907.).
  5. Философ, писац, публициста Леонтјев Константин Николајевич (1831. – 1891.) је дуго живио у Оптиној, радећи над својим дјелима са благословом преп. Амвросија. На крају живота примио је тајни постриг у монаштво са именом Климент.
  6. барин – господин (прим. прев.)
  7. Узгред буди речено, људе слабе умом и вјером можемо подсјетити на савремено учење о необичној способности сажимања материје. Мени близак човјек, професор физике Франкфуртског универзитета, Ј-ки,испричао ми је (у Паризу) да се, теоретски, сво човјечанство свијета може смјестити у једну обичну чајну кашику. И то није шала! (М.В.)
  8. окајани – несрећни, грешни, прегрешни (прим.прев.)
  9. „Све је изнад (више) смисла“ (прим.прев.)
  10. Та се ријеч код мене замјењује са „унутрашња“. (М.В.)
  11. „Христе, Свјетлости истинска, Који просвјетљаваш и освештаваш сваког човјека,… да наиђе на нас свјетлост лица Твојега, – и да тада у њој увидимо свјетлост неприступачну“.
  12. О томе како га је ухапсила севастопољска „че-ка“ митрополит Вениамин пише у књизи – мемоарима „На граници двају епоха“.
  13. Ево, ја, раба Господња! Нека буде са мном по ријeчи Твојој!

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *