О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

Дио III

РЕЛИГИОЗНО ИСКУСТВО
 
А) ПОСТОЈИ ЛИ?
 
Може нам се учинити да се, након преживљавања друге (такозване „разумне“) етапе вјере, ту можемо и зауставити, и успокојити: јер, ум нас више не плаши, чак нам и помаже да се ослободимо лажног страха од њега, он је отворио слободу путу ка тајнама, чудима, ка непостижном, он нам је чак помогао на том путу, на разне начине.
И сада би остало само да се прихвати, и да се вјерује „просто“. Сада је мени постало лако живјети „простом вјером“, којом сам од дјетињства живио, али за чију сам се постојаност раније још увијек бојао. Сада су ми сам ум и сама „наука“ дали „право“ да вјерујем „као дијете“. Разлика је само у томе што дјечија простота још није била „оправдана умом“, а сада ја и из „науке“ знам да проста вјера и јесте законита, стварно умна вјера, и да само онај који схвати саблазан „ума“ може вјеровати „свјесно„. И понекад сам себи дозвољавао да говорим да ја сада вјерујем „просто, као обична сељанка“, али са том разликом, што сам ја умом завојевао себи право на ту простоту; те зато могу да кажем да вјерујем „свјесно просто“, да је моја вјера – од „убјеђења“, „убијеђена вјера“. Сада јасно видим да са стране ума препрека ка вјери више нема. Чак има и значајне помоћи од њега. Пут вјере је слободан: „пролази„!
Али, упркос свему томе, ја се тиме не задовољавам. А ево зашто. Могу да кажем три мотива за то.
Као прво, ја знам да, чак и ако ми ум не прави препреке, а помало чак и „доказује“ – ипак он не показује, не открива ми натприродни свијет у својој реалности, а и не може показати; сада ја добро знам немоћ ума и земаљског искуства у области иног свијета. Знам ја добро и то да се све ствари, да се свако битије стварно познаје само кроз његово непосредно откровење овом или оном нашем опажајном органу. Зато ми ништост ума још увијек не даје – нити може дати – богатство вјере, реалног осјећања натприродног битија. И ја данас знам да од ума више нема шта да се тражи. Остало је, да тако кажемо, да се захвалимо нашем бившем, кобајаги љутом, непријатељу, за садашњу дружбу.
И – шта сад? Куда ћемо даље? Ко ће ме повести по вишим путевима? Ко ће ми сада – више не „доказати“, него – показати Самог Бога? Како се несумњиво увјерити у Његову реалност? То се питање и појавило на мом, сада већ слободном, путу.
Као друго, ја јасно схватам да је мени „неопходно“, боље рећи, корисније ми је, да вјерујем, него да „не вјерујем“; али “ неопходно“ још увијек не значи „јесте“.
Сврсисходност, прагматичност је такође „доказивала“, или је побуђивала да се вјерује; али – како сам већ писао – чак ни из сврсисходности се не смије правити закључак о битију. Бог јесте потребан, али – постоји ли Он? „Потреба“ је мени само говорила: било би добро када би Он постојао. Али „доказати“ Њега она није била у стању. Ко онда то може да ми „да“?
Као треће, ја сам одувијек волио и хтио да вјерујем, и вјеровао сам. Али кажу да је то само субјективно расположење, које тјеши мале, немоћне људе, који би хтјели да нађу какву-такву потпору у „јаком“, да је то плод напаћености земаљским несрећама, од којих ми тражимо успокојења и тријумфа у „другом“, блаженом свијету. Другим ријечима, по њима испада да је вјера наш производ, а уопште не осјећање стварног, објективног битија. Хтјети, вољети – још увијек не значи и „имати“ вољено и жељено. Ја сам био свјестан велике основаности таквих аргумената против вјере, и сам сам их јасно видио и разумјевао. И тражио сам излаз ка „јесте“.
И тако: и препрека нема, и неопходно је, и хоћу да вјерујем; ипак, то још увијек није – „ЈЕСТЕ“.
Уз сву моју вјеру, ја сам осјећао унутрашње незадовољство, ја сам хтио више, ја сам жудио за посљедњим одговором – откровењем, стварним увјеравањем, јављањем. Јави ми Се разумно, јавно, Господе!
Али, такође сам био свјестан своје моралне ништавности и недостојности, те зато нисам ни смио да се дрзнем да тражим непосредно откровење.
Осим тога, ја сам осјећао – истовремено, или у друго вријеме – потпуно супротну жељу: да нећу да доживим Господа мојега!
Јер, то је већ вид невјерја, маловјерја; а оно је мени одвратно, и Богу није угодно… А и без тог додатног аргумента ја сам се у тим тренуцима „инстинктивно“, срцем одбијао од искушавајућих испитивања и истраживања. Мени се „хтјело“ да вјерујем просто, макар само због повјерења према вјеродостојним свједоцима, због тога што ми је било „добро“ са вјером, због тога што ми се свиђала незапиткивајућа, проста вјера…
Чудно је и сложено биће човјек: и хоће му се, и неће му се. Или, да кажем овако: „умом“ ми се хоће, а срце неће да тражи. „Ум“ није био до краја задовољен: он је још хтио, као Тома, да „опипа“, да „увиди“. Ја нисам говорио, као Тома, „док не опипам, нећу повјеровати“. Ја сам већ вјеровао. Али хтио сам више: и да опипам. А некада ни то нисам хтио, и само сам се радовао, са другима, зато што су они, прије мене, већ „видјели“.
У таквој мојој психологији – у нежељењу да испитујем – било је нечега загонетног: одакле то мени?! То, што мој „ум“ све више хоће да се убиједи, увјери – то је јасно сваком – таква је његова особина: човјек све хоће да спозна. Јасно је то и са друге стране, питање о Богу је превише важно, заправо, јединствено важно: све остало без Њега за мене је – нула. А бити тврдо убијеђен и увјерен у најважније је нарочито важно. Овдје се, наиме, поставља питање не само о смислу овог живота, него и једно још важније – о вјечности. Али чак и без тих, „побочних“ мотива, важно је до краја се увјерити у најглавније, у најдраже, у „јеинствено“: у Бога.
А ту је био и положај учитеља, свештенослужитеља, који ме је тјерао на размишљање: а како одговорити онима који одговор буду тражили? Нарочито оштро је то питање стајало у нашем времену: интелектуални нихилизам се већ био навалио свом својом тежином на нас вјернике… А даље је, пред вратима, стајала грозна утвара ратоборног безбожништва, која је на Русију налетјела незапамћеним ураганом, страшним рушилачким вихором! Било је неопходно некако се заштитити од њега. Више се ниси могао сакривати у простој дјетињој вјери, ниси се могао задовољити „негативним“ искуством ума, његовим несупротстављањем вјери. Било је неопходно да ти сам нападаш, да наступаш на противника, не само да не би био разбијен, него и да би га побједио. А за то је била неопходна велика вјера у своје снаге, била је потребна очигледност сопствене истине. Мојсије је, пред извођењем Израела из ропства, видио Неизгарајућу Купину, и из ње је зачуо глас Самог Суштег: „Изуј чизме своје! Мјесто на којем стојиш, свето јесте!“ (Исх. 3,5,14).
Све то ме је наводило да тражим посљедњу основу вјере – реално, стварно откровење оног свијета.
Једном сам овако разговарао са онима који себе називају безбожницима.
– Зашто ви не вјерујете?
– Ми смо људи реални и признајемо само оно што је реално; вјера – она није реална.
– Ја такође вјерујем у оно што је реално, а не у фантазију. Па, ја, заправо, и вјерујем зато што сматрам да је то реално, иначе не бих ни вјеровао, – одговорио сам им ја.
– Али како ћете Ви нама доказати да тај свијет стварно постоји? Јер, овај свијет ми стално у властитом искуству осјећамо, као реалан. А Ви?
– Ваше питање је потпуно на мјесту, – говорим ја. – Имате потпуно право да од нас вјерника тражите одговор на њега.
И ја сам почео да говорим о томе како су у властитом искуству онај свијет гледали свети људи; нарочито о Христу, затим о преобраћању Савла, о томе шта је и кога све видио св. Серафим Саровски, па чак и о свом ништавном искуству…
На ово сам чуо прилично деликатну примједбу противника, који није желио да ме грубо прекине:
– Ви живите тим мислима, и зато се у Вама формирало искуство, које се Вама чини реално, а уствари је оно само плод ваше уобразиље, а не реалности.
– Не, ја стварно знам да то искуство није халуцинација, него доживљавање реалног свијета.
Даље је било тешко разговарати. Мирно смо се разишли. Други пут је мој противник био ученији. Он је пустио у борбу и знање из философије, и сопствено оштроумље и, што је било најизражајније, душевни притисак „убијеђеног безбожништва“. И он је, такође, налегао на „реализам“ спознаје, доказујући познати принцип: „небитије проистиче од идеолошке свијести, а свијест је – од битија“.
Ја у потпуности прихватам тај принцип и када се примјењује на моју вјеру. Ја вјерујем зато што је битије моје вјере реално; и сама моја вјера потиче од тог Битија.
Узалудни су били сви моји докази. Послије дугог препирања, противник, са распуштеном самоувјереношћу „учитеља“ свезналице, говори:
– Ви (т.ј. ја) још нисте поразмисили до краја, и живите прошлим традицијама, у којим су Вас васпитавали. Када бисте самостално мислили, дошли бисте до наших закључака.
– Па ја већ 70 година о томе мислим!
Али противник се ни за мрвицу није поколебао. И ту сам схватио да никаквим расправама, никаквим умом, никако нећеш моћи да докажеш нешто човјеку ако он то не жели. За такве људе потребан је други метод побијања њиховог невјерја: не ријечима, него дјелима; не знањем, него страдањем за вјеру. А и тада их нећеш убиједити, него само заинтересовати; у најбољем случају, можеш у њиховој души поткопати њихову упорну твдоглавост, сломити лед порицања и подгријати симпатију према себи и својој вјери. Али, да ли ће још и сама вјера доћи до њих, и како ће им она прићи? То је велико и тешко питање. Мислим да се оно и не тиче наше воље, него да зависи од непосредног откровења њима другог Битија.
Ако, пак, нисмо кадри да им дамо такво, емпиријско преживљавање, онда, у крајњој линији, сами морамо бити реално убијеђени у реалност натприродног свијета. А то је више од свега могуће – ако нам се тај свијет реално самооткрије, ако се непосредно покаже нашем искуству.
Да ли је то могуће?
Наравно да је могуће. Из простог разлога, веома лако схватљивог. Уствари, ако неко битије уопште постоји, и ако ми имамо органе да га опазимо, онда оно може бити познано, прије или касније, ако се само оно открије субјекту који га тражи. Ако Бог постоји, и ако ми посједујемо способност да Га познамо, Он не може остати скривен. Чак и више од тога: заправо, баш Он хоће и мора да открије Себе човјеку, јер за човјека нема ничега што би било важније и више од Њега. И било би потпуно несхватљиво, неразумљиво, чудно – када би нам се показивало све, осим јединственог и главног: Бога! Осим Онога, Који је Сам Себе пред Мојсијем – када Га је овај питао: како Ти је име? – благоизволио назвати „Онај Који Јесте“. „Аз јесм Сиј (Сушти)“ (Исх. 3:14).
„Тако и реци синовима Израиљевим: Онај Који Јесте посла мене к вама“.
Ако је Он откривао Себе у Старом Завјету, неће ли Он сакрити „Лице Своје“ у Новом? Да ли Се Он откривао? Открива ли Се Он реално? Може ли Се откривати? Ако може, како? Таква питања су ницала у мојој души… Јер, то је све – живо, није измишљено. Ја, као жив човјек, животом морам и да одговорим, барем себи самом, ако већ не могу другим. Ја сам морао да и себи кажем: не само да ја хоћу Њега, него – Он јесте: Он је – Онај Који Јесте.
Шта сам могао ја у таком важном и изузетном питању?
Испричаћу сада, шта је било, како сам заправо ја задовољио себе и како то чиним и до дан-данас. Нека то буде незначајно, мизерно: ја знам да постоји највисочија висина, доступна за људе свете; о њој ја могу само да причам: не смијем да дрзнем чак ни да је тражим! Али, у своју мјеру, ја сам нашао одговоре. А ако има и других, са мјером сличном мојој, за њих мој одговор не би морао да буде потпуно бескористан, са Божијом помоћу. А онај који има узвишеније искуство, нека га подијели са нама. У крајњем случају, нека се помоли о мојој биједности духа и, што је најглавније, за спасење грешне душе моје… То је, авај, за мене потребније, важније, више од свега!
 
Б) ОТКРОВЕЊЕ БОГА КРОЗ СВИЈЕТ.
 
Апостол Павле дошао је у Атину и запутио се у аеропаг код философа, а они ништа нису вољели више од „слушања нечега новог“. И он је почео да им прича о „Богу Којег нико не зна“, Којем је жртвеник видио у том граду. У свом говору он је, између осталог, рекао ријечи које се мени чине да одговарају управо на оно моје питање „постоји ли?“.
„Бог, Који је створио свијет и све што је у њему, Он“ хоће да људи „траже Бога, не би ли Га осјетили, не би ли Га нашли, мада је Он и недалеко од сваког од нас: јер ми Њиме живимо и крећемо се и постојимо, као што су неки од ваших стихотвораца говорили: „ми смо и род Његов“ (Дјела Ап. 17:21-28).
И заиста, било би потпуно несхватљиво да Бог – Који Једини Јесте, „Сушти“, Који је саздао свијет у славу Своју и из љубави према њему – остави тај Свој свијет да пребива у незнању о Њему! Напротив, Он би прије свега морао да жели да ми имамо познање о Њему и да општимо са Њим. Зато ми, безусловно, имамо основе да очекујемо да Он „пројави“, „покаже“ Себе нама, да нам Се „открије“.
Тако мора бити! И заиста, Он Себе и открива. Прије свега – у овом свијету, у свијету који ми стално гледамо, у којем „живимо и крећемо се и постојимо“ (28).
Исти тај ап. Павле нам баш о томе свједочи. Када је са Варнавом био у Листри и исцијелио човјека који је био хром „од утробе мајчине“, „народ“ је мислио и викао: „богови су у лику људском сишли к нама“. А „жрец идола Зевса“ који је довео волове и вијенце до врата града хтио је, заједно са народом, да принесе жртву.
Апостоли Варнава и Павле, кад чуше ово, подераше своје хаљине и бацише се у народ, и громогласно говораху: „Људи! Шта то чините? И ми смо људи смртни као и ви, и благовијестимо вам“ о Богу живом, „Који је створио небо и земљу и море и све што је у њима“.
А даље се каже: Бог „није престајао да свједочи о Себи“ (Дјела Ап. 14:7-17).
Да, али како?
Не лично, не Својим Бићем, Својом Суштином, него својим дејствима, „благим дјелима, дајући нам с неба дажд и године родне и испуњавајући срца наша храном и весељем“ (17). И „једва зауставише народ“ (18).
Јасно је зашто апостоли нису могли са народом да говоре на богословске и философске теме: чак и у атинском аеропагу, након што су саслушали Павла, „једни се ругаху, а једни рекоше: о томе ћемо те слушати други пут“ (Дјела Ап. 17:32). Тим прије их не би могао схватити и прихватити „народ“, да су апостоли почели да философирају и богослове пред њим. Народ је тражио прост говор о простим стварима које је он видио око себе – увијек и свуда. Зато су апостоли почели да говоре о небу и земљи, о храни и весељу.
Зато ап. Павле о истом том пише и образованијим Римљанима за пагански свијет.
Оно што се може знати о Богу – за њих (пагане) је јавно, зато што им је Бог то јавио; јер, оно што је код Њега невидљиво – Његова суштина (природа, биће), вјечна сила Његова и Божанство (Божанственост) – видљиви су од створења свијета, кроз посматрање Његових творевина (Рим. 1:19-20). Старозавјетни цар-пророк Давид написао је 103-и псалам о пројављивању Бога у творевинама.
Значи – то пројављивање је људима познато одавно, од самог – може се рећи – почетка битија људског.
А пророк Мојсије говори о Богу као о Творцу свијета и човјека, као о познатом предмету вјере, или чак и – знања.
Додуше, овдје Се Бог не открива Сам у Себи, него у Својим дејствима, „у благим дјелима“, како се изразио ап. Павле. Али, то значи да је управо кроз створени свијет лакше од свега било могуће пројавити Своје Битије, како говори апостол: „невидљиво“ Његово биће, „силу“, свемоћ и „Божанство“ (природу Његову).
И заиста, човјечанство, на каквим се год степенима развоја оно налазило, увијек је признавало Бога као Творца свијета; људи су, гледајући овај свијет, „видјели“ Бога иза њега.
Тако на њега гледа и већина човјечанства до дан-данас. За мене – а ја мислим, и за друге – та истина стварања и уређења грандиозног свијета (или: свјетова) открива, прије свега – Бога Творца. И то не зато што нас је неко тамо научио тој вјери, а још мање зато што су нам у школи предавали „космолошко-теолошки доказ“ битија Божијег, него због „простог“ (и, у суштини, најприроднијег) погледа на свијет. И данас, гледајући на небо и земљу, ја се дивим…
Напримјер: звијезде, мјесец и сунце и данас, као и хиљаду, и двије, и три хиљаде година раније – налазе се на истом растојању и путањи, гдје су били у вријеме Давида, Мојсија и Аврама, и још раније…
А то је растојање – задивљујуће тачно! То ми и данас „видимо“.
Мој се ум губи када размишљам о кретању планета: Земља се окреће око Сунца за 365 дана, а Мјесец – са њом. Али Земља се још окреће и око себе, а Мјесец (као и неке планете) не. При томе се Земља не врти око Сунца по кругу, него по елипси (путања налик на облик јајета).
Зашто је то тако? Не знам умом. Не питам: ради чега, него – зашто? „Бог је тако створио“, – чујем одговор у себи.
Рећи ће ми: тако су те научили? Нека им буде, мада то и није тако. Али мисао о Богу се „намеће“ „сама од себе“ и данас, када пишем ове редове, када имем већ 75 година!
А шта рећи о простим људима? О дивљацима? Њихове очеве и дједове, ко је њих учио?
Кажу – „природа“… Ој, какво је то малоумље! Не да ми се чак ни да говорим о томе! Као да „природа“ има разум, план, снагу – да све то сама ради.
Али нека и све то стоји на нивоу пуког неразумјевања и незнања, допустимо да је тако; али мене заиста чуди – како се та вјера у Бога Творца и Устројитеља (по св. Григорију Богослову: „Умјетника“) појавила код људи? Откуда се појавила, уопште – мисао о „Богу“? Како било да било, човјечанство – и ја, ево, данас, – се кроз свијет обраћа ка Богу!
Значи, људи „кроз разматрање творевина“ заиста „виде“ Творца Бога, како год, али Га признају.
А какав је само поредак и сврсисходност у свијету! „Боже мој“ – одмах се из мене одлама та ријеч…
Могу се написати – и написали су! – цијеле књиге о томе. Код св. Јована Златоуста има велики трактат о томе. Професор Голубовски је написао цијелу књигу… Да, сви ми то видимо, очима својим видимо. Одакле је она, та сврсисходност? – „Природа“… Нехотице се осмијехнеш када ти кажу ту ријеч, која, заправо, ништа не објашњава…
„Од Бога“ – одговара наша душа; и бива задовољена!
Овдје ћу се зауставити.
Факат остаје факат: свијет нас доводи до Бога. Или: Бог нам Себе открива кроз свијет. То је прво откровење, доступно и најпримитивнијој свијести; најочигледније, највидљивије, најсталније, најопштије, најпростије, најочитије!
Нека је оно елементарно, али такво је и неопходно, зато што су и људи елементарни, поготово – дивљаци.
И то откровење – кроз свијет – људима је дао Сам Бог: „Бог им јави“.
Ја се, из сопственог искуства, сјећам, како сам био радостан када сам као семинариста сазнао за „космолошко-теолошки доказ“… Тада сам ја свима хтио да „докажем“ то откриће „науке“… Да! Радовао сам се! Значи, моја је душа у томе осјећала задовољство, објашњење, сатисфакцију, смисао, разумност, истину, правду! И – сјећам се као да је јуче било – тај се осјећај није појавио на часу философије, него послије ручка, када сам се шетао по сјеновитој алеји, по „Божијем свијету“…
Бијаше један часопис који се звао „Божији свијет“; данас таквог наслова више нема, чак ни у иностранству… Профанисали смо се… Изгубили вјеру… А како је то био добар, правилан, поучан наслов…
И за птичице ми смо учили: „Птичица Божија не зна ни за бригу, ни за труд…“ и т.д. А јуче сам добио писмо о птичици.
Учена жена сједи на гробљу: сваке недјеље она посјећује мајчин гроб… Свуда унаоколо жбуње…
„Поред мене, сасвим близу, на жбун, сјела је предобра, раскошна птичица, какву још нисам видјела: у црвенкастим ципелицама, буљоока, са дугим носом и чуперком на глави; мале плаве груди, бијела крилца, а репић рози. Упорно је и дуго гледала у мене и, након што се, ваљда, увјерила да нисам опасна, почела је да ми нешто прича својим милим, мени до тада непознатим гласићем: те врло ватрено, те тужно, те весело… Са благим прелазима у својој пјесми. Рекла сам јој: „Ах, ти, мила цвркутаљко!“ – Она је одједном заћутала, нагела главу на страну, као да је наћулила уши да ме чује. А онда је наставила. Дуго ми је причала… Кад је све испричала – одлетјела је. Али прво је слетјела на оближњи жбун, зачаврљала тањушним гласићем (тако је и било): „Збогом, збогом!“
Тако ме је умиљела! Мени је било тако радосно на срцу, да сам морала да Вам о томе напишем“…
„Мама ми је говорила: „Радуј се свему… И на гроб долази радосна… Радуј се Богу, природи, птицама. Воли све, и свих ћеш вољети“. Ја је тада нисам схватила; тек данас сам почела да је схватам…“
…И мени је било свечано на души док сам читао писмо о птичици. Ваистину – „птичица Божија“…
Био сам у зоолошком музеју… Висока, велика стаклена сала са вјештачким дрвећем… И стотине малених птичица: све и трепере радосно… Величанствено! Недавно сам читао у новинама, како је неки научник, Ив-ки, „открио“ у листовима дувана такве бактерије, које се ни под микроскопом не могу примјетити… И ту мени на памет пада огромни слон из циркуса Дурова… Те ја помислим: та невидљива мрвица од бактерије, и слон – да су из једног коријена? А кит – који је још већи од слона – такође потиче из бактерије?.. Не, не, не и не! Није то „природа“… Не прихвата то ум… А гле, када кажеш да је Бог саздао и једно, и друго, и треће: душа то прихвата. Зашто? – питаће ме. Одговарам им: не знам, али, ето, тако је: прихватам! – „Бог јави!“
А ко хоће да мисли другачије – његова воља…
А ја, као и, уопште, сви људи, мислимо тако…
Али то је откровење, како сам рекао, примарно, најелементарније, општепознато. Ипак, оно је само почетно. Даље слиједе откровења Бога – виша и изражајнија. Ка њима и прелазим.
 
В) ГЛАС СРЦА.
 
Овакав редослијед сам позајмио од ап. Павла. На другом мјесту код њега стоји духовно откровење. О њему он тако пише:
„Када незнабошци, који немају закон, од природе раде по закону, они су, пошто немају закон, сами себи закон: они (тиме) показују да је дјело закона код њих написано у срцима, о чему свједочи савјест њихова и мисли њихове, које час окривљују, час оправдавају једна другу“ (Рим. 2:14-15).
Ово је – друго откровење. Ја ћу га назвати „глас срца„, како је и апостол рекао. Тако и Сам Господ говори: „… изнутра, из срца човјековог излазе зле помисли…“ (Мк. 7:21).
И уопште, у Слову Божијем срце се признаје за коријен или исходиште спознаје, а не ум. Тамо се често говори о томе, тако. Навешћу примјере.
„Помишљања срца њихових (допотопних људи) бијаху зло“ (1 Мојс. 6:5). Псалмописац веома често говори о срцу као источнику знања: „Размишљања срца мојега знање јесу“ (Пс. 48:4). Пророк Јеремија говори да су људи „ходали у тврдоглавости срца својега“ (Јерем. 9:14), човјек „живи у тврдоглавости срца својег“ (Јер. 13:10). Исаија: људи „из срдаца рађаше лажљиве ријечи“ (Ис. 59:13). И у Новом Завјету ми видимо исто. Господ говори: „За што ви (фарисеји) мислите лоше у срцима својим?“ (Мт. 9:4) и т.д.
И психологија стоји на истој тачки гледишта. То тако и јесте: послије пажљивог посматрања себе или других, без великих тешкоћа ћемо уочити да се наше мисли налазе у тијесној зависности од расположења нашег срца. И Фихте (њемачки философ) говори: човјек не осјећа и не чини онако како мисли, него мисли онако како осјећа. Или, другим ријечима: није тачно да он хоће онако како мисли, него мисли онако како хоће.
И наше искуство, баш као и проучавања других људи, стално нам показују да у позадини наших мисли стоје наша хтјења. Много, небројено много пута сам имао прилику да јасно „видим“ како се једном (човјеку) „хоће“ због нечега да вјерује, док се другом „хоће“ да не вјерује. И то уопште не потиче од интелекта, од знања. Два човјека, два рођена брата, са истим образовањем, могу да се у вјери дебело разликују: то ми јако често сусрећемо. И више од тога: чак и у једном те истом човјеку можемо примјетити различита преживљавања: једном се он радује, други пут може да падне у сумњу.
Карактеристичан, свима познат примјер можемо видјети у апостолу Томи: он чак ни када је видио Христа није повјеровао, све док није опипао још и ране Његове; такав је, већ, био његов „карактер“, како ми имамо обичај да кажемо. А затим он – неочекивано за нас – кличе: „Господ мој и Бог мој!“ Таква реакција ничим није била изазвана: Бога не можеш опипати! А он је са вјером ускликнуо: не мислећи, не оклијевајући – одмах, истог тренутка.
Други, још еклатантнији примјер: празном гробу Христовом прилазе ап. Петар и Јован. Оба виде једно те исто: празан гроб, плаштаницу, марамицу за главу, све пажљиво сложено. И, шта се дешава? Јован „видје и повјерова“ да је Христос васкрсао, а Петар, пак, одлази (од гроба) у недоумици, „чудећи се сам у себи томе што се десило“ (Јн. 20:8; Лк. 24:12). Послије тога, када су ловили рибу на Генисаретском језеру, исти тај Јован је први опазио Господа Који им је говорио са обале, и тај Јован виче: „То је Господ“; Петар, пак, „чувши“ то, брже-боље навуче на себе нешто од одјеће („јер бјеше го“), баци се у воду и заплива према Њему. Шта ћеш: разни карактери!
И у животу ми то стално видимо.
Значи, коријен није у знању, у овладавању спознајом, него у – срцу. То је чињеница!
Идемо даље. Разлика је и у расположењу самог „срца“. Обично вјера даје нашој души мир, радост; а невјерје – немир, сјету, муку. О. Јован Кронштатски је такав мир сматрао јасним свједочанством битија Бога и дејства Његовог на нас. Тако и ми мислимо: ко је барем једном, ма колико кратко, преживљавао у себи невјерје, зна, из сопственог искуства, о чему се овдје прича. Ја сам то преживљавао у студентским данима. Никаква нова знања ја у то вријеме нисам добијао, што значи, није у уму био разлог. А какав је вихор на мене био налетио! Двије недјеље сам се мотао тамо-амо, без мира и сна.
А послије тога, послије двије недјеље мучења, опет без икаквих посебних нових размишљања, вјера се вратила и у души се настанио мир.
Још се сјећам честих преживљавања: понекад вјера бива тако ватрена, да не само да нема никаквих сумњи, него све бива савршено јасно. Чак и више: од јаке вјере – тешко је изговорити (па чак и помислити!) и ријеч о Богу; почнеш да говориш, а сузе усхићења ти одузимају глас… И мораш да се зауставиш, да би задржао ридање, док опет не овладаш собом.
А у друго вријеме исте те ријечи не изазивају јака осјећања, и изговарају се хладно.
Једном сам записао таква „осјећања“, која сам тада преживио на Литургији: „од данас за мене нема дражих ријечи од: „Отац, Син и Свети Дух“.
Без додатака: „спаси“ или „помилуј“ или „подај“; него просто, сама имена. Аналогија из обичног живота: кад некога волимо, нама је мила његова слика, не само рукопис његових писама, него нам је драго и само име тог човјека. И ништа ми не тражимо од њега, не желимо и не очекујемо ништа: то би нас чак охладило и огорчило; него – сами хоћемо да му изразимо нашу љубав – укључујући и страдање, све до смрти за њега.
Ту више уопште не говори ум, него – срце, које гори љубављу према Богу.
Свети људи говоре: таква осјећања се у нама не рађају умом, него срцем. Свети Макарије њихову љубав пореди са љубављу заљубљених, чак и са неком врстом пијанства – ма како то чудно звучало! Само, то никако не долази од ума, нити од било каквих практичних користољубивих побуда, и уопште, ни од чега земаљског! То је факат, против којег нема шта да се каже.
За неискусног човјека таква преживљавања других нису убједљива, чак су и непостижна, као и да не постоје, „нити могу постојати“; а за нас, она су – факат! За свете људе, пак, она су – непобитна истина: све то они знају реално! И њима би исто тако било чудно да слушају таква питања, ала: „Ама, има ли Га стварно?“, као што би обичним људима изгледало чудно када би их питали: постоји ли земља? има ли неба? постојиш ли ти сам?
Један од таквих људи, које сам и ја знао (сада већ почивши, а. Т.) рекао је за себе: „За мене је невидљиви свијет – исто тако реалан, као и видљиви“. Вјероватно, он је и ноћу, у сну, служио Литургију: гласно је пјевао „Вјерују“, мада у стварности није пјевао, иако је имао прекрасан слух и пријатан глас.
Посљедњих готово 20 година он је провео у осамљеној молитви, у свакодневном служењу Литургије; када (раније) није могао да служи, свакодневно би био на служби.
На сличан начин су се подвизавали у пустињи: таквих је било на хиљаде! Као примјер ћу навести два-три случаја из руског живота, и један древни.
Ево – преп. Серафим Саровски. Познато је да је он живио мало у „оближњој“ „пустињици“, мало у „даљњој“, онда у потпуном „затвору“, а потом у безмолвју. Други примјер: еп. Теофан, затворник Вишенски – који је напустио архијерејско служење и отишао у затвор, у којем је проживио више од 30 година – гдје је свакодневно служио Литургију (буквално до посљедњег дана, 6. јануара).
Такође, о. Јован Кронштатски је свакодневно служио Литургију, поготово посљедњих 30 година свог живота; само што се он подвизавао у шумном градовима, а не у пустињи; то је посебан подвиг. И само посљедњих 10 дана више није могао да иде до цркве; ипак, до задњег дана су га причешћивали. У ноћ кончине (7 часова јутра 20. децембра) одслужили су за њега Литургију у 2 сата и приопштили га само Крвљу.
Из древне историје узмимо само један примјер – св. Арсенија Великог… Учен, сенатор, учитељ царске дјеце, свим обезбјеђен, тајно је побјегао из дворца у египатску пустињу. Испочетка је живио у манастиру, а потом је отишао у осамљену пећину. А када су браћа пред његовим одласком говорила: „Арсеније! Ти нас не волиш!“, он им је одговорио: „Бог види: волим вас! Али не могу бити и са Богом и са људима!“
И отишао.
И уопште, богољупци су тако вољели молитву, као што ми не можемо живјети без ваздуха. И простаци, и учени; вољели су да живе и у манастиру и у пустињама.
Наравно, њих нико није тамо вукао, осим сопственог срца.
Не важи то само за свете подвижнике, него и за хришћане који су у свијету, и уопште – за сво човјечанство… Управо се тим срчаним привлачењем објашњава факат свеопштости вјере – у цијелом свијету.
Као што хоћеш да дишеш, као што хоћеш да једеш и да пијеш – и нико то не сматра нечим ненормалним, неприродним – тако је и вјера нормално стање нормалног човјека.
Нека је та вјера различита; нека је код неких поприлично изобличена; али код свих народа је била, и јесте, вјера. Значи, људи за њом осјећају природну потребу!
И само је незнатан број људи био невјерујући. Понекад ти се учини да је таквих много; али то је дубока заблуда. Ипак, нећемо разглабати и свађати се о количини: количина није свједок истине. Испочетка је и хришћана било – једна десетина апостола; затим, послије Педесетнице – хиљаде; потом, хришћанство се раширило по цијелом свијету.
И опет ће их бити мало: Господ је рекао да Он, „дошавши“ по други пут у свијет, једва „ли ће наћи вјеру на земљи“ (Лк. 18:8).
Постоји, ипак, још једна особина људи који вјерују у Бога: благодат Његова која почива на њима. Али о томе ћемо говорити у сљедећем поглављу.
 
Г) БЛАГОДАТ БОЖИЈА.
 
Заправо, баш се по томе разликује хришћанство од свих других религија.
Сјећам се оваквог случаја из живота св. Антонија Великог. Дошли код њега философи-пагани. Питају га:
– По чему се ти разликујеш од нас? Ти постиш – и ми постимо. Ти желиш чистоту – и ми стремимо ка њој.
– Ми, – одговорио им је свети Антоније у име хришћана, – пребивамо у благодати Божијој!
– Тога код нас нема! – признали су пагани.
Исто је тако нема ни код савремених јевреја, мухамеданаца, будиста, мада и они имају вјеру у Бога, мада и они посте, и носе подвиге, и моле се: благодати, пак, нема.
То се поготово може видјети код индуса: они имају и пост, и безстрашће, и умно созерцавање, али Божије благодати немају. Резултат је – празнина; у најбољем случају (видио сам такве „јоге“) – гордост и страсти које њу прате.
Потпуно је све другачије код истинитих хришћана. Ево и како.
Сви ми знамо да је као резултат Христовог дјела („домостроја“) на хришћане на Педесетницу био ниспослан Свети Дух. И у томе се састоји дефинитивна и експлицитна разлика хришћана од нехришћана, па чак и – хришћана између себе.
Потврдимо то ријечима Светог Писма: Сам Господ Исус Христос говори: „Ко вјерује у Мене, код њега ће, како је речено у Писму, из утробе потећи ријеке воде живе“. „Ово рече Он о Духу, Којега су имали да приме они који Њега буду вјеровали; јер још не бјеше на њима Духа Светог, зато што Исус још не бјеше прослављен“ (Јн. 7:38,39) искупитељним страдањима (Јн. 13:31,32). И још: „Него вам Ја истину говорим: боље је за вас да Ја идем; јер ако Ја не идем (Оцу), Утјешитељ неће доћи к вама; а ако ли пођем, послаћу Га к вама“ (Јн. 16:7). „А кад дође Утјешитељ, Којег ћу вам послати од Оца, Дух истине, Који од Оца исходи, Он ће свједочити о Мени“ (Јн. 15:26). И пред Својим вазнесењем Господ је рекао: „Послаћу вам оно што вам је обећано од Оца Мојега; а ви остајте у граду Јерусалиму, док се не одјенете силом с висине“ (Лк. 24:49). Тог Утјешитеља, Духа Светог, Он је и послао на све хришћане на свети дан Педесетницу. Тиме се, заправо, и разликује Нови Завјет од Старог: Дух Свети, одузет од људи за гријех прародитеља, сада им се, за Христов Крсни подвиг, враћа од Оца. Зато сада у Новом Завјету и слушамо о благодати Светог Духа. Свједочанства су многобрјна. Ап. Петар у својој првој проповиједи говори људима: вјерујте у Христа, крстите се и „добићете Дар Светог Духа“ (Дјела Ап. 2:38; 4:8; 8:17; 9:17; 10:45; 13:52; 19:2 и т.д.).
Само Јеванђеље се назива „Јеванђеље благодати“, хришћанство је, заправо, „домостројитељство благодати“ (Дјела Ап. 20:24; Еф. 3:2). „Ми вјерујемо да ћемо се благодаћу Исуса Христа спасити“ (Д. 15:11).
Готово све Посланице ап. Павла почињу са ријечима о благодати, и неизоставно се завршавају потписом самог апостола: „Благодат с вама“.
Нарочито је карактеристично то што је та благодат била јасно изражена на хришћанима; на то скреће пажњу и преп. Серафим: Дух Свети је или пратио Павла и сапутнике његове, или – није ишао са њима: „дошавши до Мисије, предузеше да иду у Витинију; али им Дух не допусти“ (Д. 16:7). У Троади је, пак, „било ноћу виђење Павлу“, које га је позвало да иде у Македонију (9-10), што је он и учинио.
У заштиту тог учења о благодати ап. Павле не само да је говорио уопштено у својим Посланицама, него је написао и двије нарочите Псоланице – Римљанима и Галатима – у којима доказује да се човјек спасава благодаћу, а не дјелима закона, како су мислили јудеји и Галати који су били под њиховим (јудејским) утицајем.
То учење представља суштинску карактеристику хришћана – од времена апостола до дан-данас. Ево овако пише ап. Павле: „Тврда основа Божија (т.ј. Црква) стоји, имајући печат ову: „Позна Господ Својих„; то је – први печат; други је овакав: „да одступи од неправде сваки који исповиједа име Господње“ (2 Тим. 2:29). Значи, печат је јединствен, али са двије стране: на једној страни – само Сам „Господ зна Својих„, а на другој – светост вјерујућих; „да одступе они од неправде“. И једно и друго јесу – благодат!
Дакле, печат на члановима истините Цркве је јединствен: благодат Божија!
И, ко има тај печат, тај је – Христов.
Тај печат и њему самом говори, и другим показује, да у њему живи Дух Свети. Он и „свједочи“ – о Богу и Тројици, и о реалности Царства Божијег, и о нашој принадлежности њему.
Није лако препознати тај печат. Али друга страна је много очигледнија: „да одступи од неправде“, т.ј. светост живота. То је најјаче свједочанство „религиозног искуства“: свети људи то по себи знају!
Али како ми да познамо да и ми припадамо овим „својим“? По светости? Било би добро да може тако; али, авај: ко може да дрзне па да то каже за себе?
Црква нас, пак, тјеши другим признаком: покајањем са надом! То није моје лично мишљење, него, уопште, свих светих отаца, а посебно св. Симеона Новог Богослова. Навешћемо његове ријечи, при томе, у изобиљу:
„Добро је плакати и тужити о својим гријесима, и молити Бога да их отпусти“. Али „свакако је неопходно да нашу немоћ излијечи Христос Господ, Који једини јесте истинити љекар, Који је на земљу и дошао да излијечи немоћи наше, због којих гријехе чинимо“ (1,109).
Какав је то лијек? – Дух Свети, благодат Господа нашега Исуса Христа – како говори апостол: „А гдје је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3:17) (1,114).
„Ниједан човјек нема у себи ништа благочестиво, чиме би могао да се спаси – ни праведник, ни грешник“. „У чему се састоји спасење? У томе, да се приопштиш светости Божијој“. А путеви ка томе су ови: „када (људи) исповиједају своје незнање, неукост, некажњеност, своју неспосбност на добро и спремност своју на чињење свакаквих гријеха“. Спасење свих је – у једином Богу“ (1,116-117). „Спасење – није од (наше) природе; зато и не видимо да се неко сам собом спашава… Али ако се покају данас, у један дан, хиљаде и милиони милиона грешника, и обрате се ка Христу Господу“, „тог часа“ ће се спасити. „Само силом Христовом, а не својом властитом, може човјек да се спаси“ (1,119).
„Кајем се ја; али ме само покајање неће јако оправдати. Покајање јесте познање гријеха својих: скида их, пак, милост Твоја“ (II, 174).
„Ја о себи мислим да, ако не очистим цкврњу гријеха мојих сузама мојим… бићу праведно предан срамоћењу – и од Бога, и од Анђела, и бићу извргнут у неугасиви огањ са демонима“ (II, 140).
„Владико Исусе Христе, Царе неба и земље! Знам да сам више и горе од сваког човјека, чак више и од сваке неразумне животиње и црва који пузи по земљи сагријешио ја пред Тобом, страшним и неприступним Богом мојим, и нисам достојан да обретем икакву од Тебе милост“. И само имам „одважну наду на безмјерну благост и милост Твоју“ (II, 194).
Уз покајање је неопходно имати и наду на Господа Исуса Христа. „А ко нема такву наду, тај – чиме другим може бити вазнесен са светим на небо, на сретење Господа?“ (II, 278).
Али прије свега, неопходна су света тајанства: крштење, исповијед, причешће. То сви ми, православни, тврдо знамо.
 
Д) ВИЂЕЊЕ.
 
Сва ова преживљавања, ипак, чак и ако су убједљива – како за вјернике, тако (дјелимично, барем) и за оне који не вјерују – не представљају врх религиозног искуства. Такав врх је „виђење“, духовно гледање, созерцавање самог тог „другог“ свијета.
Има један тропар исповиједницима Христовим:
„И нравом причастник“, гдје се помињу овакве ријечи: „дејаније обрел јеси, богодуховеније, в виденија васход“.[1] Прилично тешко мјесто; али оно је веома древно: налазимо га већ код св. Григорија Богослова:
„Ако хоћеш да будеш богослов, – говори он, – испуњавај заповијести: оне ће те и довести до созерцавања“ (пишем по сјећању, али је тај смисао).
Преведимо и ријечи тропара:
Ти, исповиједниче, „дјелатни живот“ (испуњавање заповијести Божијих) „си нашао, Богом надахнут, путем ка созерцавању“ (грч. ка теорији), ка „виђењу“. О том врхунцу религиозног искуства, о духовном „гледању“, виђењу, созерцавању – о крајњем домету који човјеков дух може да достигне у овом животу, о том „крају религиозног пута“ ћу сада да причам, али не, наравно, својим ријечима, него ријечима св. Симеона Новог Богослова, који је то, у свом искуству, лично, проживио.
…“Одакле бих ја, биједник, могао да сазнам да си Ти такав, Благи Владико наш, да у себе примим, са јаком жељом, стремљење ка Теби? Одакле сам могао да знам да Се Ти јављаш онима који к Теби прилазе, ако сам мислио да они који су у овоме свијету тешко могу постићи то – да Тебе виде? Одакле бих могао да знам да они који у себе примају свјетлост благодати Твоје бивају удостојени такве радости и таквог утјешења? Одакле и како бих сазнао ја, биједник, да они који вјерују у Тебе добијају Светог Духа Твојега?“
„Ја сам мислио да вјерујем у Тебе савршено и да имам све што дарујеш онима који се Тебе боје; а, заправо, тада савршено ништа нисам имао – што сам, уствари, сазнао тек касније. Одакле сам могао да сазнам, Владико, да Ти, невидљив и неумјестив, видљив биваш и умјешташ Се у нас? Како сам уопште могао икада да помислим да Ти, Владико, Који си саздао све и Који си створио људе, можеш да Се сјединиш са њима и да их учиниш богоносним синовима Својим, – да бих и сам пламено пожелио, почео то да иштем, и добио то за себе? Одакле сам могао да знам, Господе, таквог Бога, таквог Владику, таквог заступника, оца, брата и цара, – Тебе, ради мене обништавшег и примившег вид роба? Ваистину, Владико мој, човјекољупче, сасвим ја не знах ништа такво, мада сам и читао Божанствено Писмо које говори о томе; али ја мишљах да се тамо говори о другим лицима и стварима, а не о томе, и бијах чулан (не духован) према свему написаном и никако и никада не могадох да проникнем у смисао тога. Слушајући ка чему је позивао и шта је говорио апостол Твој Павле: „то око не видје, и ухо не слуша, и на срце човјеку не дође, шта је припремио Бог онима који Њега љубе“ (1 Кор. 2:9), ја мишљах да је до созерцавања таквих блага немогуће доћи човјеку који се још увијек налази у тијелу; и закључио да си Ти то само њему показао, по посебној милости према њему, – не знајући, биједник, да се то од Тебе даје свима који Тебе љубе. И, одакле сам, како сам ја могао знати да сваки који вјерујуе у Тебе бива дио Тијела Твог и да сија Божанством Твојим, по благодати Твојој? И ко би повјеровао овоме и постао блажен, а да не учини себе ваистину блаженим дијелом Тебе, Бога Блаженога? Одакле мени то да знам – да Ти, умјесто плотске хране, постајеш бесмртни и нетљени хљеб, који незасито окушају они који гладују и незадрживо жуде за Тобом; да биваш пресвијетла одјећа за оне који ради Тебе носе смирене хаљине ништих? Слушајући, пак, како о томе говоре проповиједници Твоји, мишљах да ће то бити тек у будућем вијеку, послије свеопштег васкрсења; не знадох да све то бива и данас, за оне од нас који крајњу у томе имају нужду“.
„Све то нисам ја ни знао, Свесвети Царе, нити сам то желио икада, нити сам молио да то добијем од Тебе, него сам, спомињући гријехе своје, молио само за отпуштање њихово и желио, како је Владика рекао, да нађем неког посредника и заступника, да бих, уз његову помоћ и кроз моје властито ропско послушање њему добио опроштење многих гријехова мојих, па макар и у будућности“…
„Касније сам, уз помоћ овог посредника“ – старца Симеона Благоговејног – „осјетио неку божанствену вејавицу, послије – огањ срчани, од којег су почели да точе непрестани потоци суза; затим сам унутар мојег ума почео да осјећам танки луч свјетлости, који би бљеснуо брже од муње; даље – јавила ми се као нека свјетлост ноћу, и мали, пламени облак, који је био видљив и који као да је сјео на моју главу у вријеме док сам, павши ничице, творио своју молитву; затим је облак узлетио горе и послије неког времена опет ми Се јавио на небу.
Послије тога, док сам размишљао о томе – шта би значило то јављање, десило се нешто друго, још дивније од овога…
Одједном (о, чудо!) сам Онога, Којег сам ја замишљао да на небу Јесте, видио у себи, – Тебе, кажем, Творца мојега и Цара, Христа. Тада сам уразумио да је то била Твоја сопствена побједа (над искушењем у сну), у којој си ме Ти учинио побједником над ђаволом. Међутим, ја још нисам знао, и нисам се био удостојио још да чујем глас Твој, да бих познао да си то Ти“.
…“Ја сам Те и видио, Тебе, Бога мојега, али, пошто нисам знао и вјеровао да Бог јавља Себе човјеку, нисам схватао да је управо Бог, или слава Божија, било то што се мени јавило – једном на један, други пут на други начин.
Необично оно чудо привело је мене у велико дивљење и испунило радошћу сву душу моју и срце, до тог степена, да сам мислио да је чак и тијело моје постало саучесник неизречене благодати.“
„На крају си Ти, неизречен, невидљив, неопипљив, вјечнопокретан, свуда, Који си увијек и у свему присутан и Који све испуњаваш, видљив и сакриваш Се сваког трена… мало-помало прогнао пребивајућу у мени таму… и заједно са тим успавао плотску сласт и сасвим изгнао из мене сваку страст. Учинивши ме таквим, очистио си ми небо од сваког облака, т.ј. очистио си ми душу, у којој си Се, пришавши невидљиво – како, не знам: на који начин и откуда? – Ти, Који свуда Јеси, изненада обрео и у њој јавио као неко друго сунце. О, какво неизречено снисхођење!“
…“А када ми постижемо савршену добродетељ (врлину), тада“ Он „прилази у неком образу (лику), – заправо, у образу Бога; јер Бог Себе не јавља ни у каквом обрису или у облику неког утиска, него Се јавља као прост, као образ свјетлости без лика, непостижан и неизречен. Више од тога не могу ништа да кажем! Укратко, Он Себе јавља јасно; узнаје Се – веома добро; види Се чисто, иако је невидљив; говори и чује Се – нечујно; природом Божијом бесједује са онима који су од Њега рођени као богови по благодати, са човјеком бесједује као друг са другом, лицем у лице; љуби синове Своје, као Отац; и љубљен бива од њих неизмјерно; и бива он за њих виђењем неким дивним и слушањем чудесним – о којима не могу они говорити како би требало; али, опет, ни да ћуте не могу“…
„И не могу они уопште имати покоја, нити могу да се насите датом им истином, зато што они, у суштини, нису више господари над собом, него су органи Духа Светог, Који у њима борави, Који их подвизава и Сам бива подвизаван од њих, и бива у њима и за њих све – што слушамо у Божанственом: маргарит[2], сјеме горушично, квасац, вода, огањ, хљеб, напитак живота, ложа брачна, жених, друг, брат и отац. И шта ће мени да говорим толико много о ономе што се испричати не може? Јер што „око не видје, што ухо не слуша, и што човјеку на срце није долазило“ (1 Кор. 2:9) – то, како то може измјерити језик? Како се то може изрећи ријечима? Ваистину, то је немогуће! Мада смо то стекли, у сну и на јави, и имамо унутар себе од Бога, Који нам је то дао – николико не можемо ми нити умом измјерити, нити ријечју објаснити“.
„Све ово написах, љубљена браћо, не да бих себе показао: да не буде тако!… Него ради тога вам говорим, да бих вам открио чудеса Божија и представио их ријечима, онолико колико сам за то кадар…
Ова ријеч нас поучава, као прво, о пуној тами и мраку, или о савршеном одсуству божанствене свјетлости које је у човјеку када јавно прича о незнању које он има о Богу; затим нас она учи о разобличавању које бива од савјести; даље – о страху; затим, о жељи човјека да добије отпуст гријеха…; послије тога, ријеч наша говори како човјек мора да добије заступника и пастира (духовног оца); …затим, ријеч говори о другом призвању – вјери, смирењу и покорности (пастиру)… затим, о очигледној промјени која се дешава у њему; … по којој, ако је не позна онај у коме се десила, – … нико ни претпоставити не може да у њему Дух Свети борави“ (Слова преп. Симеона Новог Богослова, издање друго. М., 1890., стр. 483-490).
 
* * *
Али то још није све. Сљедећа глава (91) говори о још већем. Преписаћу и одатле дио. Вјероватно ће се многима то што тамо пише учинити апсолутно немогуће: тако и мора да буде! Али за самог преподобног Симеона то је био несумњиви факат, факат из властитог искуства, а за нас – према томе колико му вјерујемо, уз помоћ благодати.
 
* * *
„Ах!.. Како ћу, такође, описати колико сам зла претрпио ја од оних који су ме савјетовали и говорили сваки дан: „Што се трудиш упразно, глупане, и слиједиш за тим шарлатаном (духовним руководиоцем преп. Симеона Новог Богослова, св. Симеоном Благоговејним. – М.В.) и прелеститељем, и бескорисно и узалуд трпиш, чезнувши за духовним прозрењем? То што ти желиш – немогуће је достићи у нашим временима… Зашто ти не пођеш код милостивих твојих сапатника, који те моле да дођеш код њих, и обећавају да ће те у добру утврдити и успокојити, хранити и лијечити? Јер, у данашња времена немогуће је – и теби, и било коме другом – избавити се од душевне губе, и прогледати… И, шта? Да није, можда, да сви ми не видимо? И сви смо ми слијепи, како тебе учи онај који у прелести пребива? Ваистину, све што се може видјети, и ми видимо: не срљај у прелест!“
„Али Ти, Милостиви и Благоутробни Боже, од свих тих заблудјелих прелеститеља… избавио си ме, силом вјере и наде, а и њих си ми Сам дао. Њима си ме да укријепио претрпим све то, и много шта друго…
Једног дана … срео си ме на путу Ти… Ту си Ти први пут бљеснуо у слабе очи моје сијањем божанственог лица Својег, – и ја сам истог тог трена изгубио и ону малу свјетлост коју сам имао – како сам ја мислио, док нисам могао да Те узнам… Од тада си благоизволио, Ти, Најснисходљивији, често да код мене долазиш… Долазећи тако код мене и одлазећи на прилично дуго вријеме, Ти си ми Се, мало-помало, јављао све јасније и јасније, све више и више ме омивао водама Својим и даривао ме да видим све обилније и обилније.
Чинећи то за мене дуго времена, Ти си ме, напокон, удостојио да видим и једно страшно тајанство. Једном… гледао сам муње, које су ме обасуле, и лучеве свјетла од Лица Твојега… Провео сам тако, благодаћу Твојом, довољно дуго времена, и онда поново видио друго страшно тајанство. Видио сам како си Се Ти, узевши ме са Собом, вазнио на небеса, и мене вазнио: не знам, ипак, да ли си ме у тијелу повео туда, или изван тијела – Ти једини то знаш, Који си и учинио то (упор. 2 Кор. 12:1-4). Послије тога, како сам са Тобом провео довољно дуг час, дивећи се величини славе (чија је та слава била, и шта је она – не знам), ја сам био потпуно усхићен, као одузет, и сав затреперио. Али Ти си ме опет оставио самог на земљи. Повративши се, нашао сам себе како плачем и дивим се скрбном обништавању свом.
Потом, мало послије тога како сам се нашао доле, Ти си благоизволио да ми покажеш горе, на проломљеним небесима, лице Своје, као сунце, без лика и форме. Али ни тада ми ниси дао да познам – ко си Ти био. Јер, како могу ја да познам Тебе, када ми ништа ниси рекао, него си Се одмах сакрио? Тражио сам Тебе, Којег нисам знао, силно желећи да видим лик Твој и да најтачније познам: ко си Ти? Зато сам, од силне жеље за Тобом и од пламене љубави према Теби увијек плакао, не знајући, заправо ко си Ти, Који си мене привео из небитија у битије, извукао ме из пропасти гријеха и за мене Се учинио свим оним, о чему сам раније говорио“…
„…Напокон, савладан тугом и очајем, заборавио сам и себе самог, потпуно, и сав свијет, и све што је у свијету, и у уму нисам држао ништа што је из свијета видљивог.
И тада си Се опет јавио, Ти, невидљив, неопипљив, неуловљив. Осјећао сам тада како чистиш мој ум, како пространије отвараш очи душе моје и како ми дајеш да обилније видим Славу Твоју; како Се Сам Ти увећаваш све више и више, и сијањем Се све више и више шириш. И мени се чинило да Се са удаљавањем таме Ти приближаваш, све ближе и ближе…
На тај начин, о, Владико, мени се чинило да Ти, Који Се не крећеш – долазиш, да Се Ти, Који си непромјењив – све више и више увећаваш, да Ти, Који немаш лика – примаш лик… Тако си Се Ти мени и јавио, кад си савршено очистио ум мој, јасно, у свјетлости Духа Светога.
Тада си учинио да ја изађем из свијета овога, – мени се чини, рећи ћу то, – и из тијела мојега; ниси ми дао да то уразумијем у потпуности. Али си зато са мене све скинуо и – како се мени чинило – јавио си Се у мени, у свакој мојој честици, и све је у мени видјело добро.
Кад сам Те питао: „О, Владико! Ко си Ти?“, први пут си удостојио мене, блудног, да чујем и сладчајши глас Твој; и Ти си тако слатко и кротко бесједовао са мном, да сам ја пао у занос, усхитио се и треперио, помишљајући у себи и говорећи: „Како је то славно и блиставо! Како сам и за шта удостојен ја таквих блага!“
Ти си ми рекао: „Ја сам Бог, Који је Себе учинио човјеком, из љубави према теби. А како си ти Мене тражио од све своје душе, одсада ћеш ти бити брат Мој, и друг, и са-насљедник“ (Гал. 4,5,7; Јевр. 11:9). – Чувши то, сав сам затреперио, сва је снага моја пресушила, и једва није изашла из мене душа моја! Пренувши се незнатно, одговорио сам: „А ко сам ја, Господе! И какво добро учиних ја, окајани и јадни и биједни, да ме удостојиш толиких блага и учиниш ме саучесником и са-насљедником славе Твоје?“ – не губећи из вида да је та слава и радост изнад и више сваког ума. – А Ти си ми, Владико, Христе, опет казао: „Ја говорим са тобом кроз Духа Светог, Који заједно са Мном говори са тобом. Овако сам те даровао само за твоју јаку вољу и вјеру, – и даћу ти и више од тога. Јер тебе сам Ја саздао, нагог, и ништа осим воље своје немаш; шта друго имаш, или си икада имао, да је лично твоје, а да ти Ја нисам дао, што бих Ја могао да примим од тебе, и умјесто тога да ти дарујем ово? Ипак, док се савршено не одрекнеш од тијела, нећеш видјети савршено, и нећеш моћи све да добијеш овдје“. – А када сам ја на то рекао: „Господе! А шта је друго блиставије и више од овога? Мени је довољно да и у таквој слави будем и после смрти“, Ти си ми опет одговорио: „Много је мала душа твоја, човјече, ако се задовољаваш само овим благом! Јер је оно, у поређењу са будућим, као кад би неко на папиру нацртао небо, и у рукама тај папир држао: колико се разликује нацртано небо од стварног, толико се, и неупоредиво више, разликује будућа слава од оне коју видиш сада!“ Ово си рекао, и заћутао, и мало-помало Се сакрио од очију мојих, Ти, сладчајши и најпредобрији Владико мој. И не знам: јесам ли се ја удаљио од Тебе, или си Ти отишао од мене? – Мени се, пак, чинило да сам ја дошао однекле и одатле опет ушао у своје боравиште; и ускоро сам сасвим дошао себи.
Послије овога, сјећајући се љепоте славе Твоје, и ријечи Твојих, Владико, ја сам – плакао; и када сам ишао, и када сам сједио, и када сам јео, и када сам пио, и када сам се молио – имао сам неизречену радост, што сам познао Тебе, Творца свега. А и како сам могао да се не радујем?…“
„Пошао сам једном да се поклоним светој икони Пречисте Мајке Твоје и пао пред њом, преклињући је, али си Се Ти, прије него што сам устао, јавио у биједном срцу мојем, и учинио да оно сво постане чиста свјетлост. Тада сам познао да ваистину Тебе имам у себи. Од тог времена сам почео да Те љубим, не по памћењу, односно, не само зато што сам мислио на Тебе и на славу Твоју, него зато што сам уистину повјеровао да у себи имам – Тебе“.
„И тако, ако ја (већ) имам Тебе, чему вишем од тога имам да се надам? А Ти си ми опет казао:
„…Настој да Ме увијек видиш чисто и јасно у себи… Поступајући тако, удостојићеш се, и по смрти својој, да Ме видиш… А ако не будеш то чинио, сва дјела твоја и трудови твоји, и ријечи ове неће ти донијети користи, него ће, напротив, послужити на велику осуду твоју… Ко отпадне од љубави Моје и дружбе Моје, томе живјети више није могуће! Истог се тог часа он обнажује од свих блага, и предаје се у ропство непријатељима Мојим и његовим, који се, чим га преузму, окомљују на њега са крајњом мржњом и бијесом, због раније његове љубави према Мени“.“
„Тако, Свесвети Владико, тако ваистину и бива. И ја вјерујем Теби, Богу мојему; и, падајући, преклињем Те: сачувај ме, грешног и недостојног, Ти, Који си Своју милост јавио мени… Ти знаш ништост моју, знаш биједност и савршену немоћ моју. …Да будеш Ти у мени, и ја – у Теби“ (стр. 494-502).
Како су само необично изузетна оба ова „Слова“! Ипак, по суштини наше вјере, ничега ту изузетно необичног и нема. Напримјер, ево како укратко о себи пише ап. Павле: „Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли – не знам, изван ли тијела – не знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли, или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које човјек не може испричати“ (2 Кор. 12:2-4).“
Потпуно исто је о себи говорио и преп. Симеон, како смо управо видјели.
Наш готово савременик, преподобни Серафим Саровски, такође је, по молитвама својим, био вазнесен у обитељи Божије (Јн. 14:2,3), о чему је сам испричао. А када су га питали да о њима исприча детљније, он је смирено и правилно одговорио: „ако сам баћушка апостол Павле (управо се тако он изразио) није могао да исприча шта је видио у рају, како ја, убоги Серафим, то могу да испричам!“
Али више од свих убјеђује нас Сам Господ Исус Христос, Који свједочи да је Он сишао са неба а потом Се тамо и вазнио; Који сво вријеме говори о Оцу и Светом Духу; Који је јавно свједочио да иде да припреми боравишта за вјернике; Који је разбојнику рекао: „данас ћеш са Мном бити у рају“; Који је учио о Страшном Суду, на којем ће бити ријешено: праведници да иду у блажени живот вјечни, који је Отац припремио од саздања свијета, а грешнике чека мука вјечна; и – каква су нам то још свједочанства потребна?!
А Христос Господ је о Себи рекао јеврејима:
„Који ће Ме од вас укорити за неистину?“ (Јн. 8:46).
А у бесједи је Он рекао Никодиму:
„Ми говоримо што знамо, и свједочимо што видјесмо…“ (Јн. 3:11).
Довољна су нам и ова свједочанства о религиозном искуству! Св. Симеон је само подробније о томе испричао. Црква, пак, је то знала одувијек!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слободни превод би могао да буде овакав: „И природом (бићем својим) причесник (заједничар)“… „обрео (нашао) си (духовно) дјелање, богонадахнуто знање, почео си да се пењеш путем созерцавања“ (прим.прев.)
  2. Маргарит – буквално – бијела рада. У духовној литератури се именом овог цвијета називају зборници изрека светих отаца, сабране поуке о духовном животу. (прим.прев.)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *