НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ

 

О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
 

ПРЕДГОВОР

Али срце говори: вјеруј!
 
„О вјери, невјерју и сумњи“… Тако се зове књига која се данас, ево, предлаже читаоцу. Име њеног аутора – митрополита Вениамина (Федченкова) – тешко да је познато широком кругу читалаца. Донедавно се дјела овог јарког духовног аутора уопште нису штампала, изузев фрагментарних исјечака у периодичној црквеној штампи.
Митрополит је оставио изузетно богато насљедство. Он је био аутор прекрасних књига из богословља, надахнутих проповиједи, према ријечима очевидаца – свима разумљивих, проповиједи које позивају на дјела, које се памте. Његови мемоари, пуни дубоких мисли, читају се у једном даху, као роман: све то још увијек чека да увиди свјетлост дана. Ипак, када се говори о баштини владике Вениамина, било би нетачно тврдити да су његове књиге биле закопане у земљу, да је свијећа коју је он разгарао сво ово вријеме била скривена од људских очију. Књиге митрополита Вениамина су се чувале, у облику прекуцаваних текстова, у манастирским и семинаријским библиотекама, у кућама вјерника. Читали су их семинаристи и монаси, ходочасници који су долазили да се поклоне светињама, људи који су почињали да вјерују и људи који су сумњали. Вјероватно, сусрет са дјелима владике митрополита многима је давао помоћ и подршку, а није искључено да се баш од његових књига у понеком срцу запалио благи пламен који освјетљује пут ка спасењу. Његове књиге су живјеле у народу, за који је нераскидиво била везана његова судбина, у народу за који је он једном приликом рекао да је „најбољи на свијету“. Не, наравно, зато што има лоших и добрих народа, него зато што је он бесконачно волио народ и земљу у којима му је Бог одредио да прође своје животно поприште; народ, у чије је поновно обраћање ка Хисту он увијек вјеровао, и није жалио себе да се за то потруди… И, да ли је случајно ово? Не, уопште није случајно што мудра ријеч светитеља до нас долази управо данас. Не ради се само о фамозним „могућностима“ и „немогућностима“ да се књиге оваквог типа објављују код нас у Русији, о чисто вањским приликама које њихову појаву условљавају (мада су и те, вањске прилике, предодређене с висине). Не. Књига „О вјери, невјерју и сумњи“ појављује се баш онда када нам је пријеко потребна. Владика своје надахнуто слово – плод молитви и од свијета сакривених подвига – дарује нама, који, било због својих, било због гријеха наших претходника, и даље настављамо да се нераднички односимо према дјелу свога спасења, који и даље блудимо у густој шуми коју су посадили инспиратори и сљедбеници насилничког атеизма. Дошло је „погодно вријеме“: отварају се храмови и манастири, издаје се духовна литература, у живот људи се полако враћа Слово Божије. Несумњиво, расте интерес за традиционалне хришћанске вриједности. И, гле – нама у помоћ стиже још једна књига. Одговор „питалицама вијека овога“; тиха бесједа са духовно искусним човјеком. Управо – „бесједа“, зато што, док читаш књиге владике Вениамина, нехотице биваш прожет његовим духом, његовим мислима, осјећаш подршку, добијаш добри савјет, руководство на путу својих трагања. Шарм личности (у највишем смислу те ријечи) аутора књиге побуђује нас да се заинтересујемо за њега, за његов живот. Зато сматрамо да је неопходно да наведемо неке биографске податке из живота владике митрополита.
Будући јерарх се родио 1880. године у Тамбовској губернији, Кирсановска област, у великој и сложној сељачкој породици. У свијету се звао Иван Атанасјевич Федченков. Његови родитељи – Атанасије Иванович и Наталија Николајевна – имали су укупно шесторо дјеце. И свакоме од њих су бивши дворски чиновник господе Баратинских и кћерка сеоског ђакона успјели да дају образовање – више или средње. То није, наравно, главно, мада су одлуком да свој дјеци дају образовање родитељи себе „осудили“ на стални и напорни труд и многа одрицања. Јер, ни тада, у „срећна времена“, по руској земљи нису текли мед и млијеко. У основи сваког успјеха лежао је тешки труд. А још и – молитва. Родитељи су умјели да својој дјеци дају то највеће благо – вјеру, без које није могућа ни молитва, ни нада. Та се вјера у дјечијим душама зарађала још од њихових првих свјесних корака, и била испочетка проста, „дјетиња“, да би се затим природно развијала, расла заједно са човјеком, пролазила кроз многе стадијуме, очвршћавала са годинама, постајала зрела и свјесна; усмјеравала и давала снагу у тешким тренуцима. У тој простој, најобичнијој (таквих је било мноштво) породици расли су, у правом смислу те ријечи, хармонично развијени људи – људи који вјерују и знају. Вјера и знање: љубав према њима се још од „малих ногу“ привила Вањи Федченкову. Она је одредила његов животни пут монаха и богослова, поставила га на високе степене црквене хијерархије. И, што је веома важно, будући владика је растао у атмосфери живе, дјелатне вјере, која га је инспирисала на свакодневне, на први поглед мале, непримјетне подвиге. „Света бака Надежда“ – смирена и дубоко вјерујућа, добра и кротка, која није живјела за себе, него за своје ближње. Мајка-трудбеница, која је положила живот за васпитање своје дјеце. Сама породична атмосфера, са њеним свакодневним самоограничењима мрсних и посних дана, са радосним празницима – све је то остављало благодатни траг на души дјечака који је веома рано осјетио своје призвање и познао пут у храм Божији.
Своје образовање будући владика је почео у сеоској школи, затим се учио у Кирсанову, у градској школи. Послије тога – духовна школа у Тамбову и Тамбовска Семинарија. Године 1903. Иван Федченков постаје студент Санкт-Петербуршке Духовне Академије, а на посљедњој години Академије прима монаштво и добија име Вениамин. Године учења, први кораци на монашком попришту, другови и наставници – све је то остало у памћењу владике Вениамина на цијели живот. У својим дјелима он се често мисаоно враћа годинама своје младости, са благодарношћу спомиње то вријеме. Али у тим успоменема, сада већ зрелог човјека, умудреног духовним и животним искуством, човјека који мудро и трезвено оцјењује проживљене године, провлаче се брижне ноте. Да, наравно. Јеромонах Вениамин је био окружен заиста изузетним људима. Његов наставник је био архимандрит Теофан (Бистров), касније архиепископ – духовник царске породице, човјек дубоке вјере и моћног интелекта. У Академији је у то вријеме а. Теофан био на дужности инспектора. А ректор је био архиепископ Сергиј (Старогародски) – будући патријарх Московски и све Русије. Међу друговима о. Вениамина из Академије било је много њему по духу блиских људи, који су искрено жељели да служе Богу и људима, који су се својски старали да овладају нелаком богословском мудрошћу. Ипак, и о себи самом, и о многим људима који су живјели са њим, који су, како се чинило, трагали за истим, владика даје неутјешан суд: „Не, нисмо ми горјели, нисмо горјели“… Ту је кључ за одгонетање многих загонетних питања за нас, који откривамо властиту недавну историју: том, горчином испуњеном реченицом митрополит Вениамин открива важни духовни узрок, тачније, један од важних узрока страшне трегедије која је пратила револуцију и ратове. Трегедије – отпадања од Бога и Његове Свете Цркве, трагедије која се, авај, још није завршила и која још увијек приноси своје горке плодове. Нисмо горјели… Чак и ти, малобројни људи, који су својим животом стремили познању Бога, свијетлим начелима Православља, нису горјели… И, ма како то чудно (а можда и чудовишно) изгледало данашњем „цивилизованом“, „савременом“ или – како су говорили у доба владике Вениамина – „напредном“ човјеку, који живи по законима „свијета овога“, – „нису горјели“ – зато што су вјеру потчинили разуму; зато што су голо интелектуално жонглирање мозга претпоставили унутрашњем богопознању. Зато што су помоћу закона спознаје природног свијета хтјели да познају оно што се познати не може, да објасне оно што се објаснити не може… Рационализам се грубо уплитао и овладавао сфером у којој је он, просто, непримјењив.
Ипак, у Руској Цркви је био и пут који се никада није прекидао, који је чврстом нитју био повезан са исконским светоотачким традицијама – пут додира и приопштења светињи, пут који је заснован на унутрашње проживљеном искуству, на животу у Христу. Младом иноку Вениамину се још у студентско вријеме посрећило да прислужује у вријеме Божанствене Литургије оцу Јовану Кронштатском – великом молитвенику Руске Земље, праведнику којег је он дубоко поштовао и чијим се духоносним дјелима често обраћао, и у животу, и у својим књигама. Послије завршетка Академије о. Вениамин два пута посјећује чувену Оптину пустињу; неко вријеме је био гост у манастиру, бивао је на бесједама са старцима. И на сав живот је сачувао завјетну молитву једног од њих – јеросхимонаха Нектарија (+1928.), понављајући у тешким тренуцима: „Боже! Дај ми благодат Твоју!“… Задивљујућа особина уистину хришћанске душе – чувати, на читав живот! Слагати у свом срцу „једино за потребу“, приопштавајући се духу подвижника благочешћа[1], упијати у себе тај дух, чувајући га. Религиозна списатељица, Н.А. Павлович (1895. – 1980.), духовна кћерка старца Нектарија, која је много писала о Оптиној, једном, за вријеме богослужења (у граду Риги) чак није ни попричала са њим, него га је само видјела – осјетила је у њему „оптински дух“, иако, наравно, није знала да је као млад о. Вениамин посјећивао Оптину. Што још више чуди: о. Вениамин је посљедњи пут у Оптини био 1910. године, а Н.А. Павлович га је први пут видјела, чини се, 1947. године – у сваком случају, крајем 1940.-их. И тај „дух“ се осјећао! Зар то није чудо? Зар то није доказ те реалности невидљивог, о којој владика говори у својој књизи?
„Божији људи“ – тако, љубавно, митрополит Вениамин назива све људе који се не оглушују на зов живота горњег свијета, људе који живе том неземаљском реалношћу, који иду по уском и трновитом путу у Царство Небеско. О грађанима Небеског Јерусалима, са којима се он сретао у свом животу, о којима је слушао, са љубављу и благодарношћу је написао књигу, коју је тако и назвао: „Божији људи“.
Тај изузетни рад садржи приче о о праведницима: о оптинским старцима, о монасима у свијету и, просто, о побожним мирјанима[2], чији се живот озаривао Правдом Божијом, о онима који су топлотом своје љубави и вјере огријевали ближње. То је књига – о његовим сусретима са светим људима.
Узгред буди речено, сусрети са „Божијим људима“ су у великој мјери и одредили животни пут будућег јерараха. Из забиљешки самог митрополита, као и из прича о њему, знамо да су му монаштво, па чак и архијерејство, претсказали: схимник у Вароњежу (будући владика је тада имао двије године); старац скита Јована Претече на Валааму, о. Никита; једна побожна „велика“ старица; јеромонах Гетсиманског скита Тројице-Сергијеве Лавре, о. Исисдор…
Послије завршетка академије, у периоду 1907.-1908. године, јеромонах Вениамин је професорски стипендиста на катедри Библијске историје, а од 1910.-1911. године – лични секретар архиепископа Финског Сергија (Старогородског). Од 1911. године о. Вениамин, у чину архимандрита, на дужности је ректора Тавријске Семинарије, а од 1913. до 1917. године труди се на положају ректора Семинарије у Тверу. У периоду од 1917. – 1918. године архимандрит Вениамин (Федченков) учествује у раду Помјесног Сабора Православне Руске Цркве.
У то вријеме се отвара једна од најстрашнијих страница руске историје. Двије револуције и грађански рат. Подјела и братоубиство. Крв, насиље, хаос. Вихори догађаја који усковитлано смјењују један другог. Рушење старе државности, почетак отворених, по својим димензијама невиђених у историји, погрома на Цркву Христову. Нажалост, несрећа никад не долази сама. Истовремено са прогонитељима-безбожницима, а често и руку под руку са њима, устају на Цркву, раздиру „Хитон Христов“ расколници, самостојници; почињу да јавно иступају будући обновљенци. Али и у то страшно вријеме тукло је срце Православне Русије, и његов пулс се осјетио на засједањима Сабора. Одушевљење вјерујућих људи који су стали у заштиту својих светиња излијевало се у многољудним крсним ходовима и масовним „данима покајања“. Руска Црква почиње да даје непрегледни скуп мученика-исповиједника, који су својом крвљу искупљивали гријехе народа, између осталог и гријехе безвјерја и „топло-хладности“. Светитељ Тихон, патријарх Московски, изабран жријебом, тих дана започиње свој крсни пут „свакодневног умирања“ за своје сверуско стадо. Црква је остала уз свој народ, и у условима најсуровијег терора против зла се борила за њу јединим могућим начином, јединим моралним оружјем: силом материнског убјеђивања и бриге о заблудјелим душама.
Године 1919. архимандриту Вениамину, који се на позив колегијума Тавријске Семинарије вратио на положај ректора, било је суђено да ступи на пут архијерејског служења. Обистинило се претсказање „Божијих људи“. У Саборној цркви града Симферопоља служена је архијерејска хиротонија архимандрита Вениамина (Федченкова) у епископа Севастопољског, викарија Тавријске епархије. У грозном часу искушења која су пала на Цркву и Отаџбину, владика Вениамин подиже на себе нимало лак крст архијерејског служења.
Године 1920., већ послије евакуације бијелих из Новорасијска на Крим, епископ Вениамин приступа Бијелом покрету; постаје „епископ армије и флота“, глава војног духовништва Руске Армије барона П.Н. Врангеља. Никакве вањске прилике њега нису принудиле на тај корак. Епископ је свој избор направио добровољно, по зову срца, испуњавајући дуг архипастира Цркве, дуг патриоте. Са главнокомандујућим је владика имао топле и пријатељске односе; епископ Вениамин је био позван да као представник Цркве учествује у раду савјета министара који је Врангељ био формирао.
Рјешавала се судбина Отаџбине. Ништавно мала величина – армија Врангеља, сатјерана на Кримско полуострво, покушавала је да се супротстави побјешњелом притиску црвене војске. Било је то посљедње парче старе Русије – земље у којој се живот градио на хришћанским принципима, гдје је свакодневница у многом имала коријене у Православљу… и, што је главно, срце те земље била је Свјатаја Рус[3], Русија храмова и манастира, светитеља и стараца, испосника и светих жена. А сада још и мученика, исповиједника, који су свакодневно мучени и убијани за име Христово… Ипак, та чудна и краткотрајна државица – „Крим“, крајње шарена по саставу свог становништва, по политичким симпатијама својих грађана – наслиједила је и „невјерје и сумњу“, који су одавно нагризали руско друштво. Они који су требали да буду бијели витезови хришћанства, такође, „нису горјели“. „Ми нисмо бијели, ми смо сиви“ – рећи ће једном приликом владика Вениамин. Али они су за њега били „своји“, рођени, блиски по духу, по сличним условима живота, по васпитању, по идеалима, на крају крајева. Нарочито – младићи-идеалисти, чији је допринос бијелом покрету тешко прецјенити. Дојучерашњи студенти и гимназијалци, кадети и семинаристи, који су на Перекопу умирали „за Бога и Отаџбину“ изазивали су код епископа Вениамина врелу симпатију и у исто вријеме страшно, болно осјећање туге. Упркос свему, нажалост, општи духовни подвиг је изостао. Армија (тако се изразио владика) је била некрштена.
У новембру 1920. године, заједно са армијом и избјеглицама, епископ Севастопољски Вениамин напушта Крим, оставља Отаџбину. Почињу дуге године изгнаништва…
Све, чему је био свједок, у чему је лично учествовао док је живио у Русији предреволуционарних година, што је преживио у годинама грађанског рата и скитања у туђини, митрополит је описао у својим мемоарима „На граници двају епоха“. То је жива слика живота старе Русије, галерија портрета из историје нама познатих људи, са којима је имао прилику да се сретне владика Вениамин: цар Николај II и царица Александра Фјодоровна, митрополит Антоније (Храповицки), Григорије Распутин и А.Ф. Керенски, бивши терорист Л.А. Тихомиров и многи, многи други. Заједно са аутором ми путујемо препуним вагоном по гладним, грађанским ратом опустошеним руским губернијама, присуствујемо засједањима Помјесног Сабора… Саслушавања ЧК, ћелија у бољшевичком логору, пријемна канцеларија Врангеља и брод који Русе неповратно одвози у туђину…
Епископ Вениамин у иностранству учестовује у уређењу црквеног живота у условима емиграције. Живи у Србији, гдје у једном манастиру сакупља руску братију; предаје Закон Божији у два кадетска корпуса: Руском и Донском (тај се корпус звао „Генерал Каледин“); једно, кратко вријеме (1923.-1924.) поново бива викарни архијереј – управља парохијама у Карпатској Русији, гдје трпи „непријатности“ од полиције и одолијева смицалицама чехословачких власти, које сматрају да руски архијереј има превише утицаја на православне „Русине“. У то вријеме епископ Вениамин доноси одлуку да се врати у отаџбину. Да ли је он знао шта се тамо дешава? У потпуности, наравно, не. Али њега је вукло према Русији, према народу, којем је он имао и обавезу и жељу да проповиједа Слово Божије, не гледајући ни на какве вањске, чак ни на најстрашније могуће услове егзистенције. Бог је, тада, одлучио да буде другачије. Тек након двадесет година владика ће поново бити у Русији, код куће. Мисао о проповиједи Јеванђеља, о судбини рођеног народа који је лишен просвјетљења, није напуштала владику за све године његовог пребивања у туђини. Она је несумњиво одиграла одлучујућу улогу у томе да је владика прихватио „декларацију“ митрополита Сергија (1927. г.), која је позивала на лојалност совјетској власти. Данас се много говори и пише о том документу, и митрополит Сергиј (Старогародски) се оптужује малтене за сарадњу са безбожницима, за издају интереса вјерника. Сва та и таква размишљања људи, који су веома често далеки од Цркве, добро се уклапају у извјесне идеолошке системе, у игре ријечима за које се не зна коме су и због чега уопште потребне. „Декларација“ је била прихваћена под страшним притиском власти, које су потписивањем тог документа условљавале легално постојање Православне Цркве у СССР.
Прије него што ће потписати „Декларацију“, владика Вениамин служи четрдесет литургија – ради „пројашњења ума и поткрјепљења снага“, разумије се, духовних. И сво то вријеме он, сваког дана, сваког часа, „ослушкује“ и најмање своје душевне покрете, размишља над Јеванђељем које је читано на богослужењу, тражи одговор у пламеној молитви. Размишљања епископа Вениамина о „декларацији“ забиљежена су у књизи „Свјатој Сорокоуст“. Навешћемо неколико фрагмената из ње.
„Јуче сам на трпези читао житије св. Александра Невског, који је, спасавајући душу народа, спасавао тиме и државу; ради тога се и смирио пред кановима.
Али наша ствар, нас, духовника, јесте, макар, мислити само о души народа. А све остало предоставити вољи Божијој – и сам народ са његовом влашћу“.
„Рођени народ! Страдалнички и павши. Духом клонули. Чезне за његом и помоћу. Јадан!“
„Овдје се сво хришћанство приноси у жртву политици; а мора бити потпуно супротно: ми морамо бити лојални, само да бисмо имали слободу проповиједи Јеванђеља“.
„Но, добро… Ја ћу бити миран, комфоран… И емиграција ће се умирити.
А тамо? Тамо, у самој Русији? А шта ће се, авај, са народом? Неће ли моје смирење бити, заправо, бјежање од подвига? Нећу ли се стидјети својег мира?
…Не! Мора се, макар и понијевши тешки крст, „служити народу“ својему (ријечи п[атријарха]. Тихона из сна).
Присјетих се како ми, у сну, п[атријарх]. Тихон говори: „Послужи народу!“…“
Завршио се „Сорокоуст“, епископ Вениамин је потписао „декларацију“. За њега, архијереја који је остао вјеран Московској Патријаршији, патријаршијском мјестобљуститељу[4] митрополиту Сергију, почиње живот препун сурових искушења и многих скрби међу непријатељски расположеним саграђанима у емиграцији. Ускоро (1931. године) он мора да напусти професорско мјесто на Православном Богословском Институту у Паризу, за који је био везан од 1925. године, и да се сели у Америку, да би тамо почео да готово потпуно сам уређује црквени живот православних који су сачували везу са Москвом, са митрополитом Сергијем. Ипак, поред свих тегоба (није имао стално уточиште – спавао је код познаника, трпио подсмјехе и исмијавања непријатељски расположених емиграната; чак је, како причају, и улице мео) архиепископ (од 1933. године) Вениамин није одступао од одлуке коју је донио у резултату дугог унутрашњег размишљања; остао је вјеран свештеноначелништву Руске Православне Цркве.
Вијест о почетку рата са Њемачком владика је дочекао у Сједињеним Америчким Државама. „Од судбине Русије зависи судбина свијета“ – рекао је он једном поводом догађаја на истоку Европе. Од првих дана Великог Отаџбинског рата[5] митрополит Сјеверно-Амерички Вениамин, егзарх Московске Патријаршије у Америци (хиротонисан 1939. године) активно учествује у патриотском покрету који је обухватио велики дио руске емиграције, и може се слободно рећи да је он био један од spiritus movens тог покрета. Он наступа на митинзима по Америци, чита лекције о Русији, о Руској Цркви, учествује у сакупљању помоћи; и гле, први товари помоћи Црвеној Армији (опрема за болнице, лијекови, храна) ускоро полазе на пут за Русију.
Владика је већ прекорачио шездесету, он је већ старији човјек; мало-помало почиње да занемоћава. Ипак, на све молбе својих сарадника – да причува своје здравље, он одговара: „Нема се кад боловати“; и опет, савладавајући тегобе, ради, не штедећи снагу.
Митрополит Алеутски и Сјеверно-Амерички Вениамин – почасни предсједник руско-америчког Комитета за помоћ Русији – имао је право да се у било које вријеме дана или ноћи обрати предсједнику САД.
„Све ће се завршити добром“. Те ријечи владика је изрекао на самом почетку рата, када се чинило да нема никаквих основа за срећне прогнозе. Али је била зато нада. Била је молитва и труд. За даровање побједе руском оружју молили су се тада и у храмовима који нису били потчињени Патријаршији. И у томе се осјећао утицај митрополита Вениамина.
Задивљујуће! Рекло би се да Русе који живе у Америци од Отаџбине одваја не само океан – међу њима и браћом у отаџбини се за протекле двије и по деценије отворила пропаст без дна: револуција, немилосрдни братоубилачки рат, године изгнаништва, горчина губитака и идеолошка неслагања. Рођену земљу и народ прекрила је „жељезна завјеса“. Ипак, упркос свему – преко океана, преко прошлости, преко анимозитета и мржње према режиму – пребачене су нити помоћи и нелицемјерне љубави према браћи у отаџбини. Данас, као и увијек, уосталом, на савјести свакога је да оцјењује тај порив наших земљака из емиграције. Говоре свашта. „Бијели су се емигранти упецали на Стаљинову удицу, који их је ловио на патриотизам. Помагали они јесу – али коме?“ На ово се може одговорити само једно: и митрополит Вениамин, као и сви Руси који су живјели у емиграцији а који су се одазвали зову страдалничке Отаџбине, били су људи искрени; за разлику од многих наших савременика, они нису бркали народ и земљу са режимом и његовим злочинима. Руси су помагали Русима, земљаци – земљацима, браћа – браћи. Зар то није боље од мржње и братоубиства?
Пред сам крај рата, крајем јануара – почетком фебруара 1945. године, први пут послије 25 година, владика одлази у отаџбину. Учествује на Помјесном Сабору Руске Православне Цркве који је тих дана засједао у Москви. Митрополит Сергиј, који је био изабран за патријарха у септембру 1943. године, починуо је 15. маја 1944. године. Сада је на обудовјели патријаршијски пријесто био изабран митрополит Лењинградски и Новгородски Алексеј (Симански). Дани рада Помјесог Сабора излили су се у право црквено славље. Присуствовали су главе трију помјесних Цркава: Александријски, Антиохијски и Грузински патријарх, представници других православних Цркава, многобројни гости.
Митрополит Вениамин је на Сабору представљао своје америчко стадо, а такође је наступио и у име митрополита Евлогија (Георгијевског) и такозваних „теофилеваца“, који раније нису били у заједници са Патријаршијом, а који су тада изјавили жељу да заједништво обнове. На засједањима Помјесног Сабора се разматрало и обнављање духовних школа, издавање богослужбене литературе, разматрала су се друга насушна питања црквеног живота, на које се још колико је било јуче није смјело ни помишљати. Али на владику Вениамина највећи утисак је оставио – народ Божији. Свих година изгнаништва он се питао – да ли се сачувала вјера у руском народу. Крајем 30-их година, у Њу Јорку, написао је:
„Тако је било прије, Русијо рођена:
Вјеровала си… А данас?
Умом те већ одавно не познајем;
Али срце говори: вјеруј!“
Срце се није преварило…
„Имао сам довољно прилике да погледам на свој рођени народ, и имао сам времена да га схватим. Отворено говорим: утисак који је на мене оставио народ јесте најјаче, најважније од свега што ја из Отаџбине носим са собом у иностранство. И прије свега, рећи ћу о вјерницима: Боже, каква је врела вјера у њима!“, – писао је митрополит Вениамин у свом чланку, изданом у „Журналу Московске Патријаршије“. И још: „Врела је вјера у руском православном народу… Русија је и данас света. Да, сада ја могу, без икаквих сумњи, да тврдим: жива је православна вјера у руском народу… И уопште, дошао сам до тврдог убјеђења да је – не само у појединачним личностима, него и у широким масама народним – вјера жива, и да она расте.“ (Митрополит Вениамин (Федченков). Моји утисци о Русији. //Журнал Московске Патријаршије. 1945. № 3.стр. 21-24).
1947. године владика се дефинитивно враћа у Отаџбину. За вријеме своје посјете 1945. године он се својим очима увјерио у најважније: да је „вјера жива, и да она расте“. Значи – потребан је кући. У Америци оставља епархију која обједињује 50 парохија Московске Патријаршије (а није било ни једне једине!).
Руска Црква је издржала страшне погроме, сачувала неприкосновено своје догмате и каноне. Оживљавао је црквени живот; људи који су отворено исповиједали своју вјеру, сами то не знајући, чак и не помишљајући на то, били су побједници. Они су сачували срце народа – Свето Православље.
Наравно, препород се одвијао у веома тешким условима. Још је свјеж био бол трагичних губитака, а и контрола власти није дала да се заборави на њу. Уређење црквеног живота, који је пред почетак рата тек једва тињао, и био, практично, осуђен на уништење, пролазило је сада кроз послератне тешкоће. Радост и туга су ишли руку под руку: губитак блиских, разбијене судбине, несређени животи. Једном ријечју – патње…
Владика Вениамин, послан на Ришску катедру, обратио се свом новом стаду оваквим ријечима: „Радујте се, увијек се радујте, и у патњама се радујте!“ Тако је он поново почео да служи у границама Отаџбине, послије прекида од више од четврт вијека. Почео је са обраћањем народу, обраћањем у којем је кључна ријеч била „радост“ – неодвојива црта вјере.
У периоду од 1951.-1955. године митрополит Вениамин управља Ростовском епархијом. Тих година сусреће се и одржава топле односе са архиепископом Луком (Војно-Јасеницким) – изузетним јерархом и богословом, храбрим исповиједником, који је прошао испод наковња страшних искушења. У то вријеме владика Лука је управљао Симферопољском епархијом.
Године 1955. митрополит је послан на Саратовску катедру. Имао је тада 75 година. Снаге попуштају, владика почиње да поболијева. 1958. године Високопреосвештени Вениамин, митрополит Саратовски и Вољски, по сопственој молби се повлачи у покој и ступа у обитељ Псково-Печерског манастира. Његове посљедње године протичу у тој обитељи. Починуо је владика 4. октобра 1961. године; сахрањен је у манастирским Богозданим пећинама.
Посљедњих година живота, заједно са бригама о управљању епархијама, митрополит Вениамин сређује своје забиљешке, преуређује раније текстове. Завршава књигу „О вјери, невјерју и сумњи“, коју је започео још у Америци. Владика је читав живот записивао своја размишљања, мисли о разним питањима црквеног и друштвеног живота, сакупљао приче о „Божијим људима“, о праведницима, о чудесним појавама. Записивао је и оно чему је сам био свједок. Сакупљао је и писма која су му разни људи писали, посебно она у којима су се одражавале људске судбине, закономјерности духовног живота. Или, пак, просто – свједочанства љубави према њему. А та љубав, повјерење и привезаност, дубока симпатија према личности владике од стране његовог вјерног стада пратила га је на свим мјестима служења. Тај богати материјал владика је користио у својим књигама. Једна од њих је – пред вама.
 
А. СВЕТОЗАРСКИ
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. благочешће – побожност, оданост Богу (прим.прев.)
  2. мирјанин – хришћанин који је у свијету, парохијанин, вјерник који не припада црквеном клеру (прим.прев.)
  3. Свјатаја Рус – Света Русија. (прим. прев.)
  4. мјестобљуститељ – чувар мјеста (прим. прев.)
  5. тако Рсуи зову II свјетски рат (прим. прев.)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *