NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
STARAC KLEOPA
„Istinita priča o raju“
„Hiljadu godina pred Tvojim očima, Gospode; jeste kao jučerašnji dan koji prođe“
(Ps. 90, 4)
 
Beše neki kaluđer u manastiru, jednom se zapita: „Kako može proći hiljadu godina kao jedan dan? “ Tako je lepo u Raju i takvo veliko blaženstvo, da hiljadu godina jesu kao jedan dan.
Kaluđer beše crkvenjak i vodio je uzvišeni život. On se molio Bogorodici nekoliko godina i govorio je: „Majko Božija, moli se Spasitelju Hristu da mi pokaže kako hiljadu godina prolaze kao jedan dan? Jer znam da su ove reči Duha Svetog istinite. “ Molio se tri godine, i Bog mu pokaza.
Crkvenjak je posle noćnog bogosluženja ostao sam u crkvi i čitao je akatist Bogorodici. Ključeve je držao u ruci a panu je držao preko ramena. Odjednom u hram ulete jedan orao i stade na ikonostas. Bio je u hiljadama boja, imao je crne oči i gledao je po crkvi. Svako pero bilo je kao dragi kamen.
Kaluđer, kada je video orla da je stao nad ikonostasom, zaboravi da se moli i pomisli: „Ja ću pokušati da ga uhvatim! Jer ako njega uhvatim, neće mi biti potrebno drugo bogatstvo na ovoj zemlji! Pa makar samo jedno pero da mu uzmem!“
Skoči ka orlu, ali orao odleti u sredinu crkve. Činilo se da ne može leteti. Kaluđer za njim. Zamalo da ga uhvati, ali orao odleti u pripratu.
„Avaj, meni! Pomozi, Gospode, da ga uhvatim!“ Ali kada stavi ruku na njega, orao poleti, ali nisko, i tako odlete iz crkve i stade na ogradu. Kada se kaluđer zaleteo da ga uhvati, orao odlete u šumu.
Potom je monah preskočio ogradu, govoreći: „Gospode, pomozi mi da ga uhvatim!“ Zamalo da ga uhvati, ali orao opet odlete, sada na neku livadu. „Gospode, nemoj me ostaviti. Bar jedno pero da uzmem!“
Kada je pokušao ponovo da ga uhvati, orao poleti ka jednoj jeli. Onda je monah počeo plakati: „Gospode, nisam bio dostojan da uzmem jedno pero“. I gledao je ka orlu: „Gospode, Gospode, kako je lepa ptica! Nisam video tako lepu pticu!“
Ali odjednom orao je počeo da peva, neku pesmu koju ovaj monah nikada nije čuo na licu ove zemlje. Beše to anđeo u liku orla, ali on to nije znao; i stajao je i gledao orla, koji mu je pevao 355 godina.
Misleći da mu je prošao samo jedan sat, monah za ovo vreme nije ni ostario a nije se ni umorio, niti ogladneo, niti ožedneo i niko ga nije primetio.
Odlete orao, a monah je držao ključeve kod sebe, kad se odjednom priseti: „Teško meni, nisam uzeo panu, i crkva ostade otključana; odoh da zaključam crkvu“.
Stigao je u blizinu manastira, a ključeve je držao u ruci; ali manastir nije prepoznao. Crkva bi drugačije pokrivena, a ćelije behu izmenjene. Pomisli u sebi: „Gospode, ili je mene napustila pamet, ili ovaj manastir nije naš!“ Znajući da se zadržao samo jedan sat, otišao je kod čuvara sa ključevima u ruci.
Videći starca s belom bradom, obasjana lica, reče mu:
– Blagoslovite oče! Koji put vas ovde dovodi?
– Sine, idem da zaključam crkvu.
– Ali, odakle si? – Odavde, iz manastira.
– A gde si bio? – Ovde, u blizini.
– Oče, nisi od naših.
– Ne poznaješ me, sine, ja sam onaj monah, crkvenjak i idem da zaključam crkvu!
– Sačekaj, oče, da idem da javim igumanu.
Ali, iguman je usnio jedan san u kome je dobio sledeće otkrovenje, neki glas koji se tri puta javljao: „Otvorite kapije manastira, da uđe golub Gospodnji!“
– Oče došao je neki starac, sjajnog lica, i kaže da želi zaključati crkvu, jer je crkvenjak.
– Otvori mu, sine, jer je ovo velika tajna! Dođi sa njim kod mene.
Kad su stigli kod igumana, ovaj upita starca:
– Oče, da li me poznaješ?
– Ne.
– Da li poznaješ manastir?
– Ne poznajem ga više. Crkvu poznajem, ali kao da ni ona više nije takva. Bila je drugačije pokrivena.
– Ali, gde si bio do sada oče?
– Bio sam ovde u šumi.
Iguman naredi da se zvoni, i da se skupi cela obitelj, koja je brojala oko 300 monaha.
Potom je odveo ovog kaluđera ka sredini crkve, ostavio ga pred ikonostasom, da bi ga videli svi kaluđeri i upita ga:
– Oče, od svih ovih monaha, poznaješ li nekoga?
– Živ je Hristos, ne poznajem nikoga! Odgovori on.
– Da li vi poznajete ovog kaluđera? Pitao je iguman monahe.
– Ne poznajemo ga, odgovoriše svi.
– Oče, ako veliš da si otišao pre sat vremena, ko beše iguman kada si otišao? Upita ga starac.
– Avva Ilarion.
– Ko je bio eklesijarh?
– Avva Amvrosije.
– Ko je bio ekonom?
– Avva Kiriak.
– Ko beše rizničar?
– Avva Gerontije.
Onda reče iguman:
– Velika se tajna otkriva među nama. Da dođe zaduženi monah za arhivu. I reče mu: Idi i donesi arhivu manastira ovde, unazad za nekoliko stotina godina i traži kada je bio ovaj red monaha. Tražio je unazad 50 godina, za 100 godina, tražio je za 200 godina, za 300 godina i nisu pronašli. I tražili su unazad za 355 godina i pronašli su neke spise pojedene od moljaca, stare, i zaboravljene na tavanu manastira. Kada su počeli čitati, počeli su da ih pronalaze.
– Oče, ali kada si ti otišao?
– Mora biti oko sat i nešto.
– Oče, ali za koju stvar si se molio Gospodu?
– Molim se odavno i čitam molitvu Bogorodici da mi Spasitelj pokaže ono što kaže u Psaltiru: Hiljadu godina pred Tvojim očima, Gospode jeste kao jučerašnji dan koji prođe!
– Oče, evo Presveti i Predobri Bog udostojio te tvoje molitve. Nisi želeo da veruješ, ali sad ćeš poverovati, hteo si da se uveriš. Evo, od kada si otišao prošlo je 355 godina!
Starac zaplače. Iguman mu odgovori:
– Pogledaj, oče, jer ti Gospod pokaza čudo, za koje si se u veri molio. Ako ti se 355 godina učinilo kao jedan sat, veruješ li sada da su hiljadu godina pred Gospodom kao jedan dan?
– Verujem, oče!
Onda je iguman zapovedio nekom svešteniku da obuče brzo odejanije, donese Svete Tajne i pričesti starca pred svima.
Starac primi Svete tajne i reče:
– Oci, oprostite, jer veliko čudo mi se zbilo. Lice mu se osvetli kao sunce. Tražio je od sviju oproštaj i upokoji se u crkvi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *