NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
DUŠA – HRAM DUHA SVETOGA
Budite ognjeni u duhu „
(Rim. 12, 11)
 
Kako je Bog stvorio nebo i zemlju za obitavalište čoveka, tako je telo i dušu čoveka Bog sazdao za svoje obitavalište – da bi, radujući se ovome, našao mir u njegovom telu, kao u svom domu, imajući prekrasnu nevestu, ljubljenu dušu, koju je sazdao prema obrazu ženika duše.
Zato je neophodno da duša čulnu, mračnu, telesnu prirodu svoju – pročisti zrenjem srca – i preobrazi je u višu, duhovnu stvarnost. Ovde je njoj dobro, ovde je istinit život, ovde je njen pokoj i njena radost.
Blagodat koja se spušta u srce, pobuđuje energiju duha, uzdiže je naviše odrešenu od zemaljske privezanosti. Duša koja je ovladala pomislima i srce očistila od njih, postaje blagorodna, počinje da razvija prekrasne osobine koje su položene u nju pri stvaranju. Postaje dom Božiji, hram Duha Svetoga.
Kako je veličanstvenom čašću duša nagrađena. Čisti i bezgrešni anđeli nisu sazdani da budu hram Duha Božijeg, a duša čovečija jeste! To je njoj od Boga darovano. Upravo zato je i dužna da se potčini Bogu, jer je predodređena da bude Njegov živi, nerukotvoreni hram. Čovek nije samim rođenjem hram Božiji. On to postaje samo onda kada Duh Sveti osveti dušu svetim krštenjem, i poseti je u svetoj tajni miropomazanja.
Duša postaje mesto prebivanja Duha Božijeg samo kada sebe potčini dejstvu tog Duha, predajući se njegovom rukovodstvu, i tako će sama rukovoditi telom plodotvorno i spasonosno. Bog u duši živi uvek, osim kada se mi gresima udaljimo od njega, On u grešnoj duši ne obitava.
Bog voli da živi u duši čovečijoj, kaže Sveti Teofan Zatvornik, ali On ne ulazi nasilno u dušu, ako je i Svemogući Bog, jer po ljubavi svojoj neće da naruši darovanu joj vlast nad sobom. Ne useljava se u dušu u kojoj vlada plot, jer je organ Njegovog opštenja s dušom sam duh. Kad duša slobodnom voljom izrazi želju da se približi Bogu, tada i Bog ide njoj u susret i oduhotvorava i dušu i telo, celoga čoveka, i unutrašnjeg i spoljašnjeg.
Bog postaje „sve u svemu“ u oduhotvorenom i oboženom čoveku. „Doći ćemo i u njega ćemo se nastaniti“, (Jn 14, 23). Carstvo Božije zato dolazi unutrašnjim, nevidljivim putem u dušu.
I u Starom Zavetu je Bog govorio kroz proroke: „Useliću se u njih… i biću im Bog!… Biću vam Otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri“, (Lev. 26, 12; Jer. 3, 19).
Duh Sveti je prorokovao o vremenu kad će se Bog useliti u besmrtnu dušu čovečiju, kad će biti Otac duši, a duša čedo svoga Oca Nebeskoga. Ovo se ispunilo dolaskom Sina Božijeg na zemlju.
„Carstvo Božije je unutra u vama“, upravo u duši, kad malo zrno posejano u dušu naporom volje poraste, čovek živi Hristovim životom na zemlji – tada Gospod stvaralačkom silom svojom obnavlja čoveka, a seme raste brzo, brzo, zatirući sve ono što je vrag posejao u duši. Klas duše zri i puni se silom Božijom, a duša se puni silom blagodati – a Gospod sam je stvoritelj novoga života.
Sve zavisi od sposobnosti duše da duhovno uzrasta. Naznačenje duše nije samo da sačuva od Boga darovanu svetost, nego da životvornom silom oživi sva čula koja su instrument delanja duše, potčini telo duhu, umrtvi plotske strasti, prosveti ga Duhom i učini ga hramom Božijim.
Duša u koju se uselio oganj ljubavi Božije, liči na pticu koja leti gore, Bogu svome ustremljena, sa kojim želi da se sretne na Nebu. Sila Božija zahvata takvu dušu i zagreva je željom za duhovnim životom. Zato duša mora biti trezvena i razumna kako bi znala da razlikuje korisno i potrebno u delu spasenja. Umna i blagorodna duša se poznaje i po spoljašnjem izgledu, hodu, glasu, osmehu, držanju tela, odnosu prema bližnjima.
I telu je neophodna blagočestivost: očima, ušima, rukama i nogama – gde da idu, šta da rade, kako da gledaju, šta da slušaju – jer duša mora rasuđivati mudro i o postupcima tela, koje je takođe hram Božiji.
Svaka hrišćanska duša od svoga duhovnog rođenja ima svoje prizvanje, i ona je dužna da vladajući telom ispuni Božije naznačenje. Telo uzima učešća u životu duše, i ono je takođe obavezno da uzdiže fizičku stranu života na viši nivo, u borbi sa gresima i strastima.
Prepodobni Antonije Veliki govori da duša u telu prolazi tri perioda:
1) početni stupanj vere;
2) uzrastanje u veri;
3) savršenstvo u veri.
Napredak na svakom stupnju zavisi od duševnog stanja i nastrojenja. Duša je dužna da stvori blagoprijatnu atmosferu pogodnu za rast iz sile u silu, iz slave u slavu. U odgovornoj i savesnoj duši nema mesta za zlo.
Duša, iako razumna i misaona sila, ima potrebu za rukovođenjem Duhom Svetim na podvižničkom putu. Duh je duša duše, jer joj pomaže da svoje pomisli i želje podredi volji Božijoj. Kako telo bez duše ne može biti u harmoniji sa svim svojim članovima, tako duša bez blagodati duha ne može ostvariti bogougodan cilj.
Duša u kojoj nema blagodati mrtva je za Boga. Ljudska priroda bez blagodati ne može ni misliti ni tvoriti ništa dostojno Carstva Božijeg. A duša koja je pričasnica blagodati, budući da je sama osvećena osvećuje i telo saopštavajući mu volju blagodati.
Kad duša i telo za zemaljskog života žive bogougodno, takvu dušu Bog osvećuje pri izlasku iz tela, a telo prima netljenost, slično duši. I kao što je duša u telu pretrpela nevolje i stradanja i žalosti, tako će u večnom životu telo s dušom sjedinjeno biti učesnik blaženstva i radosti.
Sveti Jovan Kronštatski kaže: „Dugo nisam znao koliko je duši neophodno ukrepljenje od Duha Svetoga. A sad mi je Mnogomilostivi dao da jasno poznam koliko je ono svakominutno neophodno, celoga života, molitvenim prizivanjem, kao disanje“.
Bez ukrepljenja Duhom Svetim naša duša je sklona svakom grehu, što znači i smrti duhovnoj; ona je raslabljena, nema sile u borbi sa grehom, postaje nemoćna da tvori dobro. Bez prisustva Duha Svetog u srcu, ono postaje podložno zlu, i nepovratno tone u bezdan zla. Zato naše srce treba da stoji na tvrdom kamenu – a to je Duh Sveti. Duh Sveti zagreva dušu ljubavlju prema Bogu, navodi u nju svetle i blage misli, utvrđuje je u blagoslovenom trudu, daje potrebno trpljenje da s lakoćom podnese sve nevolje; uznosi je do stanja duha u kome sve ljude uvažava, kao one u kojima je obraz Božiji, sjedinjuje nas u ljubavi i uči nas da se molimo jedni za druge.
I ne samo da nam je pomoć Duha Svetoga potrebna, nego smo mi dužni da joj pomognemo da se u nama ukrasi netruležnom krasotom, kojom odevena duša staje pred Boga. Lepota duše je u smirenju, čistoti, trpljenju, u delima ljubavi. U životu ne postoji ništa strašno, osim večne pogibli duše! Prepodobni Varsanufije je govorio onima koji su tražili savet: „Deco moja! Spasavajte svoje besmrtne duše!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *