НИХИЛИЗАМ

 

НИХИЛИЗАМ
 

IV.НИХИЛИСТИЧКИ ПРОГРАМ
 
Рат против Бога који проистиче из проглашења царства ништавила и чији је циљ тријумф недоследности и апсурда, цела замисао којом управља Сатана – ето у чему се, укратко, састоји теологија и смисао Нихилизма. Ипак, човек не може да живи са тако грубим негирањем; за разлику од Сатане, он га чак не може желети због њега самог, него га жели, погрешно га прихватајући за нешто позитивно и добро. У ствари, ниједан нихилиста – осим у ретким тренуцима највишег надахнућа, безумља или можда очајања – није видео у том негирању ништа, осим средства за достизање неког вишег циља; другим речима, Нихилизам тежи својим сатанским циљевима посредством позитивног програма. Револуционари најсклонији насиљу – Нечајев или Бакуњин, Лењин или Хитлер, па чак и безумни извршиоци „пропаганде делима“ – маштали су о „новом поретку“, којег ће њихово насилничко рушење Старог Поретка учинити могућим; Дада и „анти-литература“ не траже потпуно уништење уметности, него пут ка „новој“ уметности; пасивни нихилист, са својом „егзистенцијалном“ апатијом и очајањем, продужава да живи само зато, што се магловито нада да ће за себе наћи неку врсту коначног задовољења у свету који, чини се, одриче такву могућност.
Нихилистички сан је, дакле, „позитиван“ по свом садржају. Али истина захтева да га сагледамо у одговарајућој перспективи: не кроз ружичасте наочари самог нихилисте, него у реалистичком маниру који нам омогућава блиско познанство овога века са појавом Нихилизма. Наоружавши се знањем које то познанство даје, и Хришћанском Истином која нам омогућава да их правилно оценимо, покушаћемо да погледамо шта се скрива иза фасаде нихилистичких фраза. У тој перспективи, фразе које једном нихилисти изгледају у потпуности „позитивне“, појављују се пред Православним Хришћанином у другом светлу, као тачке програма, сасвим различитог од оног, каквим га представљају апологете Нихилизма.
 
1. РУШЕЊЕ СТАРОГ ПОРЕТКА
 
Прва и најочигледнија ставка нихилистичког програма је рушење Старог Поретка. Стари Поредак је био тло, које се хранило Хришћанском Истином, и у којем су људи били укорењени. Сви његови закони и установе, па чак и обичаји, били су засновани на тој Истини и посвећени су били да уче Њој: његова здања дизана су у славу Божију и служила као видљиво знамење Његовог Поретка на земљи; чак су и у принципу „примитивни“ (али природни) животни услови служили (не намерено, наравно) као подсећање на скромно место човека овде, на његову зависност од Бога чак и у тим малобројним благословима, које је поседовао, и на то, да се његов прави дом налази иза „долине суза“, у Царству Небеском. Због тога, ефикасан рат против Бога и Истине захтева уништење свих елемената тог Старог Поретка; управо овде она посебна нихилистичка „врлина“ силовитости улази у игру.
Насиље није само један од случајних аспеката нихилистичке Револуције, него део њене суштине. Сагласно марксистичкој „догми“, „сила – то је бабица било којег старог друштва, бременитог новим“[1]; револуционарна литература обилује позивима на насиље, чак неком врстом екстазе пред перспективом његовог примењивања. Бакуњин је призивао „дивље страсти“ и тражио ослобађање „народне анархије“[2], у процесу „свеопштег рушења“, а његов „Катехизис револуционара“ је буквар немилосрдног насиља. Маркс је ревносно бранио „револуционарни терор“, као једино средство за убрзавање доласка комунизма[3]; Лењин је дефинисао „диктатуру пролетеријата“ (стадијум у којем се Совјетски Савез још увек налази) као „владавину, неспутану законом и основану на насиљу“.[4] Демагошко подјаривање маса и подстицање најнижих страсти у револуционарне сврхе, одавно је општеприхваћена нихилистичка пракса.
Дух насиља у нашем веку је своје најпотпуније отелотворење нашао у нихилистичким режимима бољшевизма и национал-социјализма; управо су њима додељене главне улоге у остварењу нихилистичког задатка рушења Старог Поретка. Ма какве биле њихове психолошке разлике и историјске „прилике“ које су их поставиле на супротне стране, они су се, у безумном стремљењу да изврше свој задатак, показали као савезници. Бољшевизам је, засигурно, одиграо „позитивнију“ улогу, зато што је своје чудовишне злочине оправдавао псудохришћанским, месијанским идеализмом, који је код Хитлера изазвао само презир; Хитлерова улога у нихилистичком програму била је ужа и ограничена, али не мање битна.
Чак и у поразу – уствари, управо у поразу његових наводних циљева – нацизам је послужио испуњењу тог програма. Мимо оних политичких и идеолошких предности, које је комунистичким властима дао нацистички „међучин“ у европској историји (општеприхваћено се и погрешно сматра да комунизам, иако представља зло, ипак не може бити такво зло, као нацизам) нацизам је имао и другу, очигледнију и директнију, функцију. Гебелс је ту функцију појаснио у свом наступу на радиу последњих дана рата:
 
„Терор бомби не штеди ни домове богатих, ни домове сиромашних; пред општом радном обавезом, произашлом из тоталног рата, морале су да падну последње класне баријере… Заједно са споменицима културе руше се последње препреке на путу испуњења нашег револуционарног задатка. Сада, када је све у рушевинама, мораћемо да поново градимо Европу. У прошлости нас је приватна својина спутавала у буржоаским ограничењима. Сада су бомбе, уместо да убију све Европљане, разнеле само затворске зидове који су их држали у заточеништву… Покушавајући да уништи будућност Европе, непријатељ је успео само да разори њену прошлост, а са њом је отишло све старо и истрошено“.[5]
 
Тако је нацизам, заједно са ратом који је изазвао, учинио за Централну Европу (и, не у толикој мери, за Западну) оно што је бољшевизам својом револуцијом учинио за Русију: срушио је Стари Поредак и очистио пут за изградњу „новог“. Бољшевизму није било тешко да продужи тамо где је нацизам стао и у току неколико година сва је Централна Европа прешла под власт „диктатуре пролетеријата“ – тј. бољшевичку тиранију – којој је нацизам ефикасно утро пут.
Хитлеров нихилизам је био превише чист, превише неуравнотежен, да би имао нешто више од негативне, припремне улоге у целом нихилистичком програму. Његова улога, као и улога чисто негативне прве етапе бољшевизма, сада је завршена; следећа етапа припада власти која има потпунију представу о Револуцији у целини, совјетској власти, којој је Хитлер даровао своје наслеђе речима: „Будућност припада само јачој источној нацији“.[6]
 
2. СТВАРАЊЕ „НОВЕ ЗЕМЉЕ“
 
Ипак, за сада нећемо морати да се бавимо далеком будућношћу, то јест, завршетком Револуције; између Револуције Уништења и земаљског раја лежи прелазни период, познат у марксистичком учењу као „диктатура пролетеријата“. На тој етапи можемо да се упознамо са другом, „конструктивном“ функцијом насиља. Нихилистичка совјетска власт најнемилосрдније и најсистематичније је стремила развитку те етапе, али су управо исти тај посао обављали и реалисти слободног света, потпуно успевајући у преобраћању и „упрошћавању“ Хришћанске традиције у системе који промовишу светски „прогрес“. Совјетски и западни реалисти имају идентичан идеал, само што они први њему стреме са простодушном ревношћу, а други спонтаније и спорадичније, не увек непосредно кроз политику својих влада, али уз њихов подстицај, ослањајући се више на индивидуалну иницијативу и амбиције. Реалисти свугде предвиђају потпуно „нови поредак“, кога ће у целости изградити људи „ослобођени“ од Божијег јарма, на рушевинама Старог Поретка, чије су основе биле Божанске. Револуција Нихилизма, вољно или невољно, бива прихваћена; трудом делатника у свим областима са обе стране „Гвоздене Завесе“ уздиже се ново, чисто човечанско царство, у којем његове апологете виде „нову земљу“, несањану у претходним епохама, земљу тотално искориштену, контролисану и организовану ради човека и против истинског Бога.
Нема места, безбедног од надирања империје овог нихилизма; свуда се људи који се, не знајући томе разлога или о њему само мутно нагађајући, грозничаво труде да наставе дело „прогреса“. У слободном свету хоррор вацуи је, вероватно, главни разлог који наводи људе на такву грозничаву делатност, која обећава заборав духовне празнине што прати све овоземаљско; у комунистичком свету још увек велику улогу игра мржња према стварним и измишљеним непријатељима, али првенствено према Богу, Којег је „свргнула“ са Престола њихова Револуција, мржња која их инспирише да прекрајају цели свет упркос Њему. И у једном и у другом случају, свет који покушавају да изграде људи без Бога, хладан је и нечовечан; то је свет, у којем су свуда организација и продуктивност, а нигде љубав и поштовање. Стерилна „чистоћа“ и „функционализам“ савремене архитектуре су типичан израз таквог света; исти тај дух присутан је и у болести тоталног планирања, например, „контроле рађања“, у експериментима усмереним на контролу генетског наслеђивања, контролу свести, у „држави благостања“. Неке одбране таквих идеја опасно су блиске чудној врсти луцидног лудила, у којем тачност појединости и метода нема никакве везе са поражавајућом безосећајношћу нечовечног циља којем оне служе.
Нихилистичка „организација“ – тотална трансформација земље и друштва помоћу машина, модерне архитектуре и дизајна и нехумане философије „хуманог инжењеринга“ која их прати – представља последицу неумешне примене индустријализма и технологије, носилаца световности који, неконтролисани, морају да заврше тиранијом. Овде видимо примену у пракси оне етапе развоја философије, које смо се дотакли у И глави: трансформацију истине у власт. Оно што изгледа безазлено у философском прагматизму и скептицизму, сасвим другачије се испољава код оних који планирају нашу данашњицу. Јер, ако нема истине, власт не зна ни за какве границе, осим оних које јој намеће средина у којој дејствује, или друга, од ње јача власт, која јој се супротставља. Власт савремених „планера“ ће своје природне границе наћи, ако јој се ништа не супротстави, тек у режиму тоталне организације.
Такав је, заиста, био сан Лењинов: пре него што „диктатура пролетеријата“ достигне свој циљ, „цело друштво ће бити једна канцеларија и једна фабрика, са једнаким радом и једнаком платом“.[7] На нихилистичкој „новој земљи“ сва људска енергија мора бити посвећена овоземаљским бригама; сво човеково окружење и сваки објекат у њему мора служити циљу „производње“ и подсећати човека да његова срећа лежи једино у овом свету; то јест, мора бити успостављен апсолутни деспотизам световности. Такав вештачки свет, уздигнут људима који су „одстранили“ последње остатке Божанског утицаја у свету и последње трагове вере у људима, обећава да ће бити тако свеобухватан и свеприсутан, да човек неће моћи ни да види, ни да замисли, па чак ни да се нада било чему изван тог света. Са нихилистичке тачке гледишта, то ће бити свет савршеног „реализма“ и потпуног „ослобођења“; у стварности, биће то највећа и најефикаснија робијашница, која је икада била позната људима, из које се – по тачним Лењиновим речима – „ни на који начин неће моћи изаћи, од које се никуда неће моћи денути“.[8]
Власт света, којој нихилисти верују, као што Хришћани верују Богу, никада неће моћи да ослобађа, она може само поробљава. Само Христос, Који је „надвладао свет“[9], ослобађа од те власти, ослобађа чак и тада, када она постаје практично апсолутна.
 
3. ОБЛИКОВАЊЕ „НОВОГ ЧОВЕКА“
 
Рушење Старог Поретка, мећутим, и изградња „нове земље“ нису једине, чак ни главне поставке историјског програма Нихилизма. Они представљају само припремну етапу за делатност још значајнију и још злослутнију него што су они сами: за „трансформисање човека“.
То је био сан псеудоничеоваца, Хитлера и Мусолинија, да помоћу „стваралачког“ насиља искују човечанство „вишег реда“. Розенберг, Хитлеров пропагандиста, говорио је: „Од мита о новом животу саздати нови тип човека – ето у чему се састоји мисија нашег века“[10]. Нацистичка пракса нам је показала какав је то „тип човека“ и свет га је, наизглед, одбацио као бруталног и нечовечног. Али, „масовна промена човекове природе“, којој стреми марксизам, мало чим се од њега разликује. Маркс и Енгелс пишу веома недвосмислено:
 
„Како за производњу комунистичке свести у масовним размерима, тако и за успех у достизању самог циља, неопходна је масовна промена људи, промена која једино може произаћи кроз практично деловање, у Револуцији: ова је Револуција неопходна не само зато, што се владајућа класа не може свргнути на неки други начин, него још и зато што та класа, која ће је свргавати, може само у Револуцији да се очисти од свог ђубрета векова и постане спремна да изнова оснује друштво.“[11]
 
Оставимо, за тренутак, питање, какав ће бити човек произведен тим процесом; обратимо, за сада, посебну пажњу на за то искоришћена средства: то је опет насиље, које је неопходно за формирање „новог човека“, не мање него за формирање „нове земље“. Заиста, они су тесно повезани између себе, у детерминистичкој Марксовој философији, јер „у револуционарној пракси промена личности подудара се са променом околности“.[12] Промена околности или – тачније – процес њихове промене кроз револуционарно насиље, трансформише саме револуционаре. Увидевши ту магичну промену коју у човекову природу уписује удовољавање страстима гнева, мржње, огорчености и жеље за доминацијом – Маркс и Енгелс, као и њихов савременик Ниче, а после њих Лењин и Хитлер, признају мистичност насиља. У том смислу морамо да се подсетимо на два светска рата, чије је насиље помогло да се заувек уништи Стари Поредак и пређашње човечанство, укорењено у стабилном и традиционалном друштву, и да је управо то насиље одиграло велику улогу у саздавању новог човечанства без корена, које је тако идеализовао марксизам. Тридесет година нихилистичког рата и револуције од 1914. до 1945. године направили су идеалне услове за одрастање „новог типа човека“.
Није, наравно, за савремене философе и психологе, никаква тајна да се сам човек мења у нашем насилничком веку, под утицајем, наравно, не само рата и Револуције, него и под утицајем практично свега осталог што претендује да буде „модерно“ и „прогресивно“. Већ смо наводили примере поражавајућих облика нихилистичког Витализма, чији је кумулативни ефекат прорачунат на то, да човека лиши корена и целовитости, да „мобилизује“ личност, да надомести њену нормалну стабилност и укорењеност бесмисленим стремљењем ка власти и кретању, а нормална људска осећања да замени нервном раздражљивошћу. Делатност нихилистичког Реализма, како у пракси, тако и у теорији, била је паралелна и допуњавала се делатношћу Витализма: стандардизација, специјализација, упрошћавање, механизација, дехуманизација; њен је циљ био да сведе личност на „најпримитивнији“ и основни ниво, да од ње направи роба своје средине, идеалног радника Лењинове светске „фабрике“.
Ови закључци су опште место данас; о њима је написано стотине томова. Многи мислиоци су способни да увиде јасну везу између нихилистичке философије, која своди реалност и људску природу на најпростије могуће појмове и нихилистичке праксе, која на сличан начин редукује конкретног човека; немало је и оних који схватају сву озбиљност и радикалност такве „редукције“ и виде у њему квалитативну промену људске природе, као што о томе пише Ерик Кахлер:
 
„Несавладиво стремљење ка обезвређивању и разарању људске личности… које је јасно присутно у најразличитијим правцима савременог живота: економији, технологији, политици, науци, образовању, психологији, уметности – толико је свеобухватно, да смо присиљени да признамо у њему праву мутацију, измену вида целе људске природе“.[13]
 
Али и међу онима који све то схватају, мало њих спознаје дубоко значење и последице тог процеса (јер оне су теолошке и леже иза граница пуке емпиријске анализе) или зна за могући лек (зато што тај лек мора бити духовне природе). Управо цитирани аутор, например, нада се прелазу на „некакво надиндивидуално постојање“, тиме само доказујући да се његова мудрост не уздиже над „духом времена“ који је, заиста, како ћемо видети, лансирао идеал друштвеног „Натчовека“.
Шта у стварности представља тај „мутант“, тај „нови човек“? То је човек без корена, одвојен од своје прошлости коју је разрушио Нихилизам, он је сировина за сан сваког демагога; „слободни мислилац“ и скептик, затворен једино за истину, али „отворен“ зато за било какву нову интелектуалну моду, пошто је сам без икакве интелектуалне основе; „трагач“ за некаквим „новим откровењем“, спреман да поверује у све ново, зато што је права вера у њему уништена; планер и експерименатор, идолопоклоник „чињеница“, пошто је истину напустио, који свет види као широку лабораторију у којој је он слободан да одређује шта је „могуће“, а шта није; то је аутономни човек који под видом скромности тражи само своја „права“, а уствари је испуњен гордошћу и очекује да добије све на свету, свету у којем ништа није изричито забрањено; он је – човек овог тренутка, без савести и вредности, човек који се налази у власти најјачег „стимуланса“, „бунтовник“ који мрзи сва ограничења, ауторитете и власт, зато што је он сам себи једини бог; „човек масе“, тај нови варварин, потпуно „редукован“ и „упрошћен“, способан само за најелементарније идеје, а истовремено пун презира према било коме ко се усуди да укаже на узвишеније ствари или на стварну сложеност живота.
Сви ти људи као да сачињавају једног јединственог човека – човека, чије је формирање била сама сврха Нихилизма. Ипак, пуко описивање неће нам дати потпуну представу, треба видети и његово лице. А то лице постоји и баш је недавно портретисано; то је лице савременог сликарства и скулптуре, рођених углавном после Другог Светског рата, који као да дају форму реалности, сазданој кулминацијом најконцентрисаније ере нихилизма у људској историји.
Чини се да је у тој уметности „поново откривена“ форма човека, из хаоса тоталне апстракције назиру се распознатљиви обриси. Као резултат, добијамо „нови хуманизам“, „повратак човеку“ који, што је најважније није – за разлику од многих других уметничких школа XX века – вештачка умотворина, чија је суштина сакривена иза облака ирационалистичког жаргона, него спонтано израстање које изгледа да има дубоке корене у души савременог човека. Тако, например, радови Алберта Ђакометија, Жана Дибуфеа, Френсиса Бекона, Леона Голуба, Хозе Луиса Куеваса[14] представљају аутентичну „модерну“ уметност која, задржавајући хаотичност и „слободу“ апстракције, скреће своју пажњу од пуког бежања на озбиљно „посвећивање човеку“.
Али, каквом типу „човека“ се та уметност „враћа“? То, свакако, није Хришћански човек, човек створен по обличју Божијем, јер ниједан „модерни“ човек не може да поверује у њега; нити је то тип слабашног „човека“ старог хуманизма, кога сви „напредни“ мислиоци сматрају дискредитованим и застарелим. То није чак ни тип „човека“ са искривљеним обликом и унакаженом природом, из претходне „кубистичке“ и „експресионистичке“ уметности нашег века; пре ће бити да се тај тип почиње назирати управо онде, где се завршава та уметност, и покушава да уђе у нову област, да би окарактерисао тип „новог човека“.
Православном Хришћанину, којег занима Истина, а не оно што модерним или софистицираним сматра садашња авангарда, неће требати много да размишља да би проникао у тајну те уметности: у њој се питање „човека“ уопште не поставља; то је уметност нељудска и демонска истовремено. Предмет те уметности није човек, него некакво ниже биће које је изронило (по речима Ђакометија, „допутовало“) из неслућених дубина.
Тела, чије облике то биће узима (а у свим својим метаморфозама то је увек једно те исто биће) нису обавезно насилнички унакажена: изломљена и изобличена, она су често „реалистичнија“ од људских фигура из раније модерне уметности. Очигледно је да то биће није жртва немилосрдног напада, него се оно родило тако деформисано, оно је прави „мутант“. Не можемо а да не приметимо сличност тог бића са фотографијама дегенерисаних новорођенчади, које су последњих година рађале хиљаде жена које су у периоду трудноће користиле препарат талидомид (тхалидомиде); и то, несумњиво, није последња од таквих чудовишних „подударности“. Још више, него тела, рећи ће нам лица тих бића. Било би превише за њих рећи да изражавају безнадежност; то би значило да им се приписује некакав траг човечности, која њима наглашано недостаје. То су, пре, лица креатура више или мање „прилагођених“ свету којег знају, свету, не непријатељском, него савршено туђем, не нехуманом, него ахуманом.[15] Агонија, бес и очајање раног експресионизма овде као да су залеђени; они су одсечени од света према којем су раније имали барем однос негирања, да би саградили свој сопствени свет. У тој уметности човек није више ни карикатура себе самог, он се више не портретише у мукама духовне смрти, опустошен гнусним нихилизмом нашег века, који напада не само тело и душу, него и саму идеју и природу човека. Не, све је то већ прошло; криза је окончана; човек је мртав. Нова уметност прославља рођење нове врсте, бића из највећих дубина, бића субхуманитета.
О тој смо уметности, вероватно, говорили несразмерно дуго, у поређењу са њеном суштинском вредношћу, због тога што она пружа конкретна и непогрешива сведочанства – за оне који имају очи да виде – реалности која, изражена апстрактно, изгледа потпуно невероватно. Није тешко прогласити фантазијом „ново човечанство“ које су предвиђали Хитлер или Лењин; па чак и замисли веома уважених нихилиста међу нама, који данас спокојно разматрају проблеме узгајања „биолошког Натчовека“ или пројектују утопије за „новог човека“ који ће се развијати уз помоћ најужег „модерног образовања“ и строге контроле свести, изгледају мало вероватне и тек незнатно злослутне.
Али када се сусретнемо са реалним ликом „новог човека“, ликом бруталним и одвратним изнад сваке имагинације, у исто време толико спонтано, доследно и широко присутним у савременој уметности, ми бивамо констернирани, и сав ужас савременог стања човека поражава нас тако дубоко, да га нећемо моћи тако скоро заборавити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Karl Marx, Capital, Chicago, Charles Kerr and Company, 1906, Vol. I, p. 824
  2. Погледај цитат у E. H. Carr, op. cit., pp. 173, 435; cf. Maximoff, op. cit., pp. 380-381.
  3. Синопсис Марксовог погледа на насиље може се видети у J.E. Le Rossignol, From Marx to Stalin, New York, Thomas Y. Crowell Company, 1940, pp. 321-322.
  4. Left-Wing Communism, цитирано од Стаљина, Foundations of Leninism, New York, International Publishers, 1932, p. 47. (Или: The Proleterian Revolution and the Renegade Kautsky, Little Lenin Library, No. 18, p. 19.)
  5. Цитира се H.R.Trevor-Roper, Last Days of Hitler, New York, The Macmillian Company, 1947, pp. 50-51.
  6. Ibid, p. 82.
  7. State and Revolution, International Publishers, New York, 1935, p. 84.
  8. Ibid
  9. Свето Јеванђеље по Јовану, гл. 16, 33.
  10. Mythus des 20 jahrhunderts, p.22
  11. Marx and Engels, The German Ideology, Part I, New York, International Publishers, 1947, p. 69.
  12. Ibid, p. 204 (n. 46).
  13. Erich Kahler, The Tower and Abys, New York, George Braziller, Inc.,1957, pp. 225-226.
  14. Многобројне примере те уметности могу се наћи у књигама њених апологета: Peter Selz, New Images of Man, New York, Museum of Modern Art, 1959. i Selden Redman, The Insiders, Luisiana State University Press, 1960.
  15. Термин је увео Ерик Калер

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *