НИХИЛИЗАМ

 

НИХИЛИЗАМ
 

III.БОГОСЛОВЉЕ И ДУХ НИХИЛИЗМА
 
1. БУНТОВНИШТВО: РАТ ПРОТИВ БОГА
 
До сада смо се у нашем истраживању концентрисали на дефинисање и описивање; ако је оно било успешно, идентификовали смо нихилистичку свест, и пружили неку представу о њеном пореклу и величини. Све је то, ипак, био само неопходан темељ за задатак, који сада треба да извршимо: да изучимо суштински смисао Нихилизма. Наше претходно истраживање је било историјско, психолошко, философско; али Револуција, како смо видели у претходној глави[1], има теолошку и духовну основу, чак и ако је њено „богословље“ изопачено, а „духовност“ сатанска. Православни Хришћанин у лицу Револуције среће опасног непријатеља, оног против кога се мора поштено борити, из све снаге, и најјачим оружјем, које му је на располагању. Дошло је, дакле, време да се нихилистичка доктрина нападне у свом корену; да се нађу њени теолошки извори, њени духовни корени, њен коначни програм и њена улога у Хришћанском богословљу историје.
Нихилистичка доктрина није, наравно, експлицитно изражена код већине нихилиста; а ако је наша анализа до сада морала да извлачи дубља значења која нису увек била очигледна, а често их и сами нихилисти нису предвидели, наш следећи покушај – да се извуче кохерентна доктрина из литературе и феномена Нихилизма – изгледа да ће нас, многи ће тако помислити, довести до још суптилнијих закључака. У извршењу тог задатка, ипак, много ће нам помоћи систематски нихилисти, као што је био Ниче, који је јасно изражавао оно, што су други само наслућивали, или покушавали да прикрију, а такође ће нам помоћи и они који су пажљиво посматрали нихилистичку свест, попут Достојевског, чији је проницљиви поглед продирао у само срце Нихилизма и скидао његове маске.
Ни код кога нихилистичко „откровење“ није било тако јасно изражено, као код Ничеа. Ми смо се већ упознали са философском формом тог „откровења“ у реченици „нема истине“. Њен алтернативни, теолошки јасније одређен израз је стална Ничеова тема надахнутог „пророка“ Заратустре; а у ранијим његовим делима то је „екстатични“ вапај лудака: „Бог је мртав“[2]. У тим речима има извесне истине: не, наравно, суштинске, него истине која се тиче стања савременог човека; те речи сликовито описују чињеницу коју ни један Хришћанин, засигурно, неће порицати.
Бог је умро у срцима модерних људи: ето, шта „смрт Бога“ значи; то је тачно за атеисте и сатанисте, који се овоме радују, а тачно је то и за милионе простих људи, код којих је осећање духовне стварности просто ишчезло. Човек је изгубио веру у Бога и Божанску Истину која га је некада поткрепљивала; отпадништво од Бога у корист овоземаљског, карактеристично за наш век још од његовог самог почетка, код Ничеа почиње само себе да спознаје и да налази речи за самоизражавање. „Бог је умро“: другим речима, „ми смо изгубили нашу веру у Бога“; „нема истине“: другим речима, „постали смо неуверени у све божанско и апсолутно“.
Много дубље, него што то изражава субјективни чин нихилистичког „откровења“, леже воља и план, који иду далеко иза пуког прихватања тог „чина“. Заратустра је „пророк“; његове речи очигледно су замишљене као контрареволуција, уперена против Хришћанског Откровења. За оне који прихватају ново „откровење“, то јест, за оне који га осећају као соптвену вероисповест или живе као да је тако – отвара се потпуно нови духовни универзум, у којем Бог више не постоји, у којем, што је још важније, људи не желе да Бог постоји. Ничеов „лудак“ зна да су људи „убили“ Бога, да су убили своју сопствену веру.
Потпуно је погрешно, дакле, модерног нихилисту, ма у каквом се руху он појављивао, сматрати „агностиком“. „Смрт Бога“ није се за њега одиграла само као нека врста космичке катастрофе – не – он ју је сам активно желео – не директно, наравно, али са једнаким ефектом, као и да јесте – претпостављајући нешто друго правом Богу. Нити је нихилист, дозволите нам да приметимо, прави атеиста. А, ако ћемо право, уопште је сумњиво постојање такве ствари, као што је атеизам, зато што правог Бога увек поричу само ради тога, да би себе посветили служењу неком другом, лажном богу; атеизам који је могућ за философа (мада је то, наравно, лоша философија), немогућ је за човечанство у целини. То је сасвим јасно видео анархиста Прудон (чију доктрину ћемо подробније испитати у следећем поглављу), и због тога је себе називао, не атеистом, него „антитеистом“.[3] „Револуција није атеистичка у правом смислу речи… она не пориче апсолут, она га елиминише…“.[4] „Прва дужност човека, када једном постане интелигентан и слободан, јесте да непрекидно прогони идеју о Богу из свог разума и савести. Због тога што је Бог, ако постоји, суштински непријатељ нашој природи… Сваки наш корак унапред – то је победа, којом газимо Божанствено“.[5] Човечанство мора бити присиљено да увиди да је „Бог, ако га има, његов непријатељ“.[6] Алберт Ками, уствари, учи истом, када „бунтовништву“ (а не и „безверју“) додељује чин примарног принципа. Бакуњин се такође није задовољавао само негирањем постојања Бога. „Да Бог стварно и постоји“, веровао је он, „било би неопходно укинути га“.[7] Много ефикаснији, бољшевистички „атеизам“ нашег века је био, потпуно очигледно, рат до смрти против Бога и свих Његових дела.
Револуционарни Нихилизам неопозиво и експлицитно иступа против Бога; али је и философски и егзистенцијални нихилизам – чињеница не увек тако очигледна – једнако „антитеистички“, јер се гради на убеђењу да се савремени живот даље може наставити и без Бога. Армије непријатеља Божијих регрутују своју војску исто онолико из масе која пасивно прихвата свој распоред у позадини, колико и из неколицине активних ентузијаста који заузимају прве редове. Још важнија за проучавање је чињеница да се ровови антитеизма попуњавају не само активним или пасивним „атеистима“, него и онима који себе сматрају „религиозним“ и који се клањају некаквом „богу“. Робеспјер је установио култ „вишег бића“, Хитлер је признавао постојање „више силе“, „бога у човеку“, а све форме нихилистичког Витализма имају „бога“ сличног Хитлеровом. У рату против Бога користе се различита лукавства, међу којима је, например, и употреба имена Божијег, или чак имена Христова. Али – било да се јавља као отворено „атеистички“, или „агностички“, било да поприма форму поштовања неког „новог бога“ – Нихилизам увек за своју основу има објаву рата правом Богу.
Формални атеизам је философија безумника (ако можемо тако да парафразирамо слова Псалмопевача: „Рече безумник у срцу својем: нема Бога“
Пс. 14, 1); антитеизам, пак, представља много озбиљнију болест. Антитеистичка литература је, наравно, исто онолико пуна недоречености и противречности, колико и формално атеистичка литература; али, ако атеистичка и чини погрешке због своје детињастости (као што човек, усавршен у једној научној дисциплини, лако може да буде дете у области богословије и духовног живота) и потпуне неосетљивости према духовној стварности, антитеистичка литература сва своја изопачења дугује дубоко усађеној страсти која, признавајући ту духовну стварност, жели да је уништи. Петпарачки аргументи Бертранда Расела (мада је чак и његов атеизам, наравно, у крајњем смислу, врста антитеизма) лако се објашњавају и побијају, и они не представљају опасност за чврсту веру; друга је ствар – темељан и одлучан Прудонов напад, зато што он није рођен из бескрвног мудровања, него из великог жара.
Овде треба поштено да се суочимо са чињеницом коју смо раније само спомињали, а подробно нисмо испитали: Нихилизам је надахнут вером, на свој начин једнако снажном, и једнако духовном по свом корену, као и Хришћанска вера, коју он стреми да уништи и замени; његови успеси и његова претеривања се никако другачије не могу објаснити.
Видели смо да Хришћанска вера представља духовни контекст, у којем питања Бога, Истине и Власти добијају свој смисао и воде ка сагласности. Слично томе, и нихилистичка вера јесте неки контекст, посебан дух који прожима и даје смисао и моћ нихилистичкој доктрини. Успех Нихилизма у нашем времену зависио је и могао да се мери помоћу степена распрострањености тог духа; његови аргументи изгледају убедљиви не у оној мери у којој су истинити, него у мери у којој је тај дух припремио људе да га прихвате.
Каква је, онда, природа нихилистичке вере? Она је директно супротна Хришћанској вери, те је због тога, заправо, уопште и не смемо озбиљно називати „вером“. Док је Хришћанска вера радосна, уверена, искрена, пуна љубави, смирена, стрпљива, покорна у свему вољи Божијој, њена нихилистичка супротност пуна је сумњи, подозрења, одвратности, зависти, љубоморе, гордости, нестрпљења, бунтовништва, хуљења – у свакој конкретној личности преовладава једна или више тих особина. Она је став незадовољства собом, светом, друштвом, Богом; она зна само једно: да неће прихватити ствари какве јесу, него да ће све своје силе посветити томе, да их измени или да од њих побегне. Бакуњин је веома тачно назвао то „осећањем бунтовништва, те сатанске гордости, која са презиром одбија потчињавање било којем господару, био он божанског или земаљског порекла“.[8]
Нихилистичка побуна, као и Хришћанска вера, коначан је и несводљив духовни став, који потиче и снагу црпи из себе самог – и, наравно, из натприродног творца те побуне. Бићемо неспремни да схватимо природу или успех Нихилизма, или постојање таквих његових систематских следбеника као што су Лењин и Хитлер, ако његов извор будемо тражили игде другде, осим у примарној сатанској вољи за негирањем и побуном. Већина нихилиста, наравно, схвата ту вољу као нешто позитивно, као извор „независности“ и „слободе“; али већ и сам језик који људи попут Бакуњина користе да се изразе, за свакога ко је спреман да их узме за озбиљно, одаје много дубљи значај њихових речи.
Нихилистичко одбијање Хришћанске вере и институција, дакле, представља резултат, не толико губитка вере у њих и њихово божанско порекло (мада, с обзиром да ниједан Нихилизам није чист, такав скептицизам је такође присутан), колико побуне против власти коју оне представљају и послушности коју оне захтевају. Хуманистичка, социјалистичка и анархистичка литература XIX века за своју константу има тему нон сервиам: Бог Отац, заједно са свим Његовим установама и свештеницима, мора бити свргнут и поражен, а човек мора тријумфијално засести на Његов Трон и сам, по својој вољи, управљати. Та литература, интелектуално медиокритетска, свој непрекидни утицај дугује свом „оправданом“ гневу против „неправедности“ и „тираније“ Оца и Његових земаљских представника; то јест, својој страсти, а никако не својој истинитости.
Та побуна, тај месијански жар који надахњује највеће револуционаре и која је, уствари, вера наопачке, много мање је заинтересована да разори философске и теолошке основе Старог Поретка (тај задатак може да се остави мање горљивим душама), него да уништи супарничку веру, веру која је дала живот том поретку. Учења и институције се могу лако „поново протумачити“, када се из њих испразни Хришћански садржај и када се напуне новом, нихилистичком садржином; али Хришћанска вера, душа тих учења и институција, једина способна да распозна ту „реинтерпретацију“ и да јој се ефикасно супротстави, мора бити уништена у потпуности, јер тек тада и може бити „реинтерпретирана“. То је практично неопходно Нихилизму, да би тријумфовао; штавише, то је психолошки, па чак и духовно неопходно, јер нихилистички бунт магловито осећа да Истина пребива у Хришћанској вери, и његова љубомора и нечиста савест му неће дати спокоја, све док потпуно укидање вере не оправда његову позицију и не „докаже“ његову истину. У мањим размерама, то је психологија Хришћанског отпадника; у већим – то је психологија бољшевизма.
Систематска бољшевичка кампања на искорењавању Хришћанске вере, која је трајала чак и тада, када је ова престала да представља било какву опасност за стабилност атеистичке државе, нема никаквог рационалног објашњења; та кампања је, пре, део сурове борбе до смрти, против једине силе, способне да се супротстави бољшевизму и да га разобличи. Нихилизам није успео, све док права Хришћанска вера остаје да живи макар у једном једином човеку; због тога што ће тај човек бити живи пример Истине, која ће показати испразност свих тих импресивних светских достигнућа, на какве је само способан Нихилизам, и у том човеку ће бити оповргнути сви аргументи против Бога и Царства Небеског. Ум човека је податан, може се нагнати да поверује у било шта, чему нагиње његова воља. У атмосфери, засићеној нихилистичким жаром, какав и данас постоји у Совјетском Савезу, ни најубедљивији аргументи не могу побудити веру у Бога, у бесмртност, у религију; али човек вере, чак и у таквој атмосфери, може рећи људском срцу много, и својим примером показати да је оно, што је немогуће свету и најбољим људским намерама, још увек могуће Богу и вери.
Нихилистичка побуна је рат против Бога и против Истине; али веома мали број нихилиста је тога потпуно свестан. Експлицитни теолошки и философски Нихилизам је забран за неколицину ретких душа; за већину, пак, нихилистичка побуна поприма много непосреднији облик борбе против власти и ауторитета. Многи од оних, чији однос према Богу и Истини може да изгледа нејасан, потпуно јасно испољавају свој нихилизам у односу према – по речима Бакуњина – „проклетом и фаталном принципу власти“.[9]
Нихилистичко „откровење“, дакле, проглашава, на најнепосреднији могући начин, уништење власти. Неке нихилистичке апологете су наклоњене цитирању „неправедности“, „корумпираности“ и „насиља“ Старог Поретка, које служи као оправдање побуне против њега; али сви ти недостаци – чије постојање нико нема намеру да пориче – често су били само повод, никада и узрок, нихилистичких експлозија. Нихилист напада власт саму. У политичкој и друштвеној структури, Нихилизам се манифестује као револуција која стреми, не просто смени владе или провођењу више или мање широке реформе постојећег поретка, него успостављању потпуно нове концепције циља и смисла владања. У области религије Нихилизам тражи, не просто реформу Цркве, не чак ни оснивање нове „цркве“ или нове „религије“, него потпуно преобликовање идеје религије и духовног искуства. У уметности и литератури, нихилисту не интересује просто модификација старих естетских канона, који се тичу садржаја или стила, нити развитак нових жанрова или традиција, него апсолутно нови приступ питању уметничког „стваралаштва“ и нова дефиниција „уметности“.
Нихилизам је усмерен против основних принципа свих тих дисциплина, а не против њихове погрешне примене. Неред, који се тако јасно испољава у савременој политици, религији, уметности и у другим областима, резултат је осмишљеног и систематског уништавања самих основа ауторитета у њима. Беспринципијелна политика и морал, недисциплиновано уметничко изражавање, некритичко „религиозно искуство“ – све су то директне последице примене бунтовничког става на некада стабилне науке и дисциплине.
Нихилистичка побуна тако је дубоко проникла у ткиво нашег века, да је супротстављање њој слабо и неефикасно; популарна философија и главнина „озбиљне мисли“ посветили су све своје снаге њеној одбрани. Тако, например, Ками у побуни види једину истину коју не треба доказивати, која је преостала људима данашњице, једину веру, могућу за људе који више не верују у Бога. Његова философија бунтовништва представља мајсторски израз „духа времена“, али тешко да она може бити озбиљно прихваћена као било шта више од тога. Мислиоци епоха Ренесансе и Просветитељства, не мање него данас Ками, својски су се трудили да се снађу без богословља, да за основу свег свог знања поставе „природу“. Али ако је „побуна“ све што „природни човек“ може да зна данас – због чега је онда“природни човек“ епохе Ренесансе или Просветитељства знао, чини се, много више, и сматрао себе много племенитијим бићем? „Превише тога они су прихватали здраво за готово“, уобичајени је одговор, „и живели на рачун Хришћанског капитала, не бивајући тога свесни; данас смо ми банкротирали, и знамо то.“ Другим речима, савремени човек је „лишен илузија“. Ипак, строго говорећи, илузија мора да постоји, да би је се лишио: а ако су људи отпали, не од илузије, него од Истине – а управо се то десило – потребно је много темељитије резоновање да би се објаснило њихово садашње бедно стање. То, да Ками сматра „бунтовника“ „природним човеком“, да он све може окарактерисати „апсурдним“, осим „побуне“, значи само једно: њега су тако добро истренирали у школи Нихилизма, да је он обучен да борбу против Бога доживљава као „природно“ стање човека.
На такво је стање редуковао човека Нихилизам. Пре модерног доба, живот човека углавном је био одређиван вредностима послушности, покорности и поштовања: према Богу, према Цркви, према законитим земаљским властима. За савременог човека, „просветљеног“ Нихилизмом, такав Стари Поредак не значи ништа више од ужасне успомене на неку мрачну прошлост, од које је човек „ослобођен“; савремена историја била је хроника пада сваког ауторитета. Стари је Поредак свргнут и, мада се несигурна стабилност још увек како-тако одржава у оном што се непогрешиво може назвати веком „транзита“, „нови поредак“ је већ у зачетку; век „побуне“ је пред вратима.
Нихилистички режими нашег доба дали су могућност да предосетимо укус тог века, а широко распрострањено бунтовништво наших дана представља његово даље кобно предзнамење; тамо, где нема истине, бунтовници ће да царују. Али, „воља је“ како рече Достојевски, са својим уобичајеним проницљивим увидом у нихилистичку свест, „најближа ништавилу; најсигурнији у себе су најближи највећим нихилистима“[10]. Онај ко је одбацио Истину и сваку власт основану на њој, има само слепу вољу између себе и Бездана; а та воља, ма колико спектакуларна била достигнућа у кратким тренуцима њене власти (режими Хитлера и бољшевизма до сада су оставили најјачи утисак), неодољивом снагом бива привучена према том Бездану, као према неком огромном магнету који је пронашао њему се одазивајући бездан у њој. У том бездану, у том ништавилу човека који живи без истине, сусрећемо се са самим срцем Нихилизма.
 
2. ПОКЛОЊЕЊЕ НИШТАВИЛУ
 
„Ништавило“ у оном смислу, у којем га схвата модерни Нихилизам, је концепт својствен искључиво Хришћанској традицији. „Небиће“ различитих источних традиција је сасвим другачија, „позитивна“ концепција; идеју нихил они најближе дотичу у магловитој представи о првобитном „хаосу“. Бог је говорио само неодређено и посредно другим народима; само је Свом изабраном народу Бог открио сву пуноћу истине која објашњава почетак и крај свих ствари.
За друге народе, заиста, баш као и за непотпомогнути разум, једна од најтеже схватљивих Хришћанских доктрина је она о цреатио еџ нихило: Бог је саздао свет, не из Себе Самог, не из некакве већ постојеће материје или из првобитног хаоса, него ни из чега; ни у једном другом учењу свемоћност Бога не утврђује се са таквом јасноћом. Непомућено чудо Божијег стварања састоји се управо у томе, да је било остварено из апсолутног не-постојања.
Може се поставити питање: какав, пак, однос Нихилизам има према тој доктрини? Однос негирања. „Шта“ – каже Ниче у тврдњи чију смо последњу реченицу већ цитирали у другом контексту – „Нихилизам, заправо, значи? – Да више вредности губе своју цену. Циља нема. Нема одговора на питање ‘зашто?'[11]“ Једном речју, Нихилизам цело своје постојање дугује негацији Хришћанске Истине; он налази да је свет „апсурдан“, не као резултат непристрасног „изучавања“ тог питања, него кроз своју неспособност, или неспремност, да поверује у његов Хришћански смисао. Само онај ко је, некада раније, мислио да зна одговор на питање „зашто?“, може тако силно да буде разочаран, „откривши“ да, после свега, одговора уопште нема.
Ипак, ако би Хришћанство било само једна од многих религија или философија, његово порицање не би било предмет од тако великог значаја. Џозеф де Меистер – који је био продоран у својој критици Француске Револуције, мада се на његове позитивне идеје не сме ослонити – јасно је дефинисао у чему је овде суштина, још у време када се нихилизам није тако очигледно испољавао као данас.
 
„У свету су одувек постојале неке форме религије и грешници који су им се супротстављали. Безбожништво је одувек било злочин, такође… Али само у крилу праве религије могуће је право безбожништво… Никада раније безбожништво није порађало такво зло, као у наше дане, због тога што је његова кривица увек директно пропорционална степену просвећења које га окружује… Мада су безбожници постојали одувек, никада није било, до XVIII века, и то у срцу Хришћанства, устанка против Бога“.[12]
 
Ниједна религија није се толико потврдила, и таквом снагом, као Хришћанство, зато што је његов глас – Глас Бога, а његова истина је апсолутна; и ни једна друга религија није имала тако радикалног и бескомпромисног непријатеља, као што је Нихилизам, зато што се не може успротивити Хришћанству, не ступајући у борбу са Самим Богом.
Борба против Самог Бога, Који је створио човека из ништавила, захтева, наравно, извесно слепило, баш као и илузију снаге; али ниједан нихилист није толико слеп, па да не осети, ма како нејасно, коначне последице своје активности. Безимено „неспокојство“, својствено данас толиком броју људи, сведочи о њиховом пасивном учешћу у програму антитеизма; говор „бездана“ постаје све артикулисанији и изгледа да се он све више открива у срцу човека. То „неспокојство“ и тај „бездан“ представљају управо оно ништавило, из којег је Бог створио човека и у које он изгледа поново пада, када пориче Бога, а тиме и своје сопствено стварање и своје сопствено биће.
Страх од „испадања из бића“ данас је најраспрострањенији вид Нихилизма. Он је константна тема уметности и преовладавајућа нота у „философији апсурда“. Ипак, за све несреће овога века пре је одговоран онај много свеснији Нихилизам, Нихилизам експлицитног антитеизма. Код човека, зараженог таквим Нихилизмом, осећање пада у бездан води, не ка пасивном неспокојству или очајању – далеко од тога – него се трансформише у беснило сатанске енергије, која га побуђује да удара на све створено, покушавајући да и њега повуче са собом у бездан. Ипак, на крају, Прудон, Бакуњин, Лењин, Хитлер, ма колико велик био њихов привремени утицај и успех, морају претрпети пораз; они чак морају да посведоче, и против своје воље, о Истини, коју су хтели да униште. Због тога, што њихов покушај да нихилизују све што је створено и тако пониште Божански чин стварања вративши свет у оно ништавило из којег је изашао, није ништа друго, до изврнута пародија на само Божије стварање[13]; а они сами, као и њихов отац Ђаво, само немоћно опонашају Бога, као што мајмун опонаша човека, и самим тим настојањем управо доказују постојање Бога кога поричу, а својим поразом сведоче о Његовој моћи и слави.
Већ смо, не једном, говорили да ни један човек не живи без бога; ко је, онда – или шта је – бог нихилиста? То је нихил, само ништавило у свом чистом виду – не ништавило одсуства или небића, него отпадништва и порицања; „леш“ „мртвог Бога“ је онај, који тако тешко притишће нихилисту. Бог, до сада толико реалан, толико присутан код Хришћана, не може се уклонити преко ноћи; такав апсолутни монарх не може имати никаквог непосредног наследника. На тај начин, у садашњем тренутку духовне историје човечанства – моменту, сви признају, кризе и прелазности – „мртви Бог“, та огромна празнина и јесте оно што стоји у центру човекове вере. Нихилист жели да се тај свет, који се раније окретао око Бога, сада окреће око – ничега.
Може ли то бити? Поредак, основан на ничему? Наравно да не може; то је самопротивречје, то је самоубиство. Али не очекујмо доследности од модерних мислилаца; то је, уствари, тачка до које су модерна мисао и њена револуција дошли у наше време. Чак и ако се такво становиште може одржати само на кратко, ако је оно достигнуто само зато, да би врло брзо било замењено нечим другим, његову реалност не можемо због тога порицати. Данас има много показатеља (које ћемо размотрити када за њих дође време) да је од краја Другог светског рата свет почео да излази из „века Нихилизма“ и да се полако креће према неком „новом добу“; али, у било којем случају, ако то“ново доба“ и наступи, оно неће видети превазилажење Нихилизма, него његово усавршавање. Револуција открива своје најистинитије лице у Нихилизму; без покајања – а њега није било – то, што наступи у будућности, биће само још једна маска, која скрива исто оно лице. Да ли отворено – у експлицитном антитеизму бољшевизма, фашизма, нацизма, или прикривено, пасивно, у култу равнодушности и очајања, „апсурдизму“ и „егзистенцијализму“, модерни човек одлучно показује своју решеност да надаље живи без Бога – то јест, у празнини, у ништавилу. До почетка нашег века, добронамерни људи могли су се још и заваравати, сматрајући да „либерализам“ и „хуманизам“, „наука“ и „прогрес“, па чак и сама Револуција и цели пут модерне мисли представљају нешто „позитивно“, да, можда, у неком неодређеном смислу, имају и „Бога“ на својој страни. Данас је савршено очигледно да Револуција и Бог не могу имати ништа заједничко; да у конзистентној модерној философији уопште нема простора за Бога. Сва будућа модерна мисао, ма чиме се она прикривала, мора да претпостави ово, мора да се гради на празнини, осталој после „смрти Бога“. Револуција, уствари, не може да се заврши, све док из срца људи не буде искорењен последњи трачак вере у Бога, и све док људи, сви до једног, не науче да живе у тој празнини.
Од вере проистиче целовитост. Свет вере, који је некада био нормалан свет, апсолутно је целовит, зато што је у њему све оријентисано на Бога као на његов почетак и крај, и у тој оријентацији постиже своје значење. Нихилистичка побуна, рушећи тај свет, инспирисала је нови свет: свет апсурда. Та реч, у наше време тако у моди када се жели описати бедни положај савременог човека има, ако се правилно схвати, веома дубоко значење. Јер, ако је ништавило центар света, тада тај свет, нити по својој суштини, нити по сваком свом детаљу није целовит, он се распада, он је апсурдан. Нико тај свет није могао описати боље од Ничеа, његовог „пророка“, који је то урадио врло јасно и сажето, сместивши свој опис тамо, где је прогласио и свој први принцип „смрти Бога“:
 
„Ми смо га (Бога) убили, ти и ја! Ми смо сви његове убице! Али, како смо то учинили? Како смо могли попити море? Ко нам је дао гумицу, да обришемо читав хоризонт? Шта смо урадили, када смо одвезали ову земљу од њеног сунца? Куда се она сада креће? Куда идемо? Далеко од свих сунаца? Не срљамо ли бесконачно без смера? Назад, устрану, напред, у свим правцима? Постоји ли још изнад и испод? Не лутамо ли ми, као у неком бесконачном ништавилу? Не дише ли на нас празнина? Није ли постало хладније? Не продужава ли се бесконачно ноћ, постајући све тамнија и тамнија?“[14]
 
Такав је нихилистички универзум, у којем не постоји ни горе ни доле, ни исправно ни погрешно, ни истинито ни лажно, зато што у њему нема никакве тачке оријентације. Тамо, где је некада био Бог, сада је ништа, тамо, где је била власт, поредак, сигурност, вера, сада су анархија, пометња, беспринципијелна, произвољна делатност, сумња и очај. Тај је универзум тако добро описао швајцарски католички аутор Макс Пикард, као свет „бекства од Бога“ или као свет „испрекиданости“ и „неповезаности“.[15]
Ништавило, одсуство целовитости, антитеизам, мржња према Истини: све, о чему смо говорили на овим страницама – више је од пуке философије, више чак и од пуке побуне човека против Бога, Коме он више неће да служи. Много суптилнији ум се крије иза ових феномена, и на замршеном плану по којем и философ и револуционар подједнако служе, а не управљају, ми имамо посла са делом Сатане.
Многи нихилисти су, заиста, далеко од тога да би ту чињеницу оспоравали, уживали у њој. Бакуњин је себе нашао на страни „Сатане, вечног бунтовника, првог слободног мислиоца и ослободиоца светова“[16]. Ниче је себе прогласио „Антихристом“. Песници, декаденти, и генерално сва авангарда од почетка епохе романтизма, у великој мери су опчињени сатанизмом, а неки су чак покушали да од њега направе своју религију. Овим речима Прудон призива Сатану:
 
„Приђи ми, Луциферу, Сатано, ко год ти био! Ђаво, којег је вера мојих предака супротстављала Богу и Цркви. Ја ћу бити твој представник и ништа од тебе нећу тражити“.[17]
 
Шта Православни Хришћанин треба да мисли о таквим речима? Апологете и познаваоци нихилистичке мисли такве изјаве – ако их уопште удостоје свог коментара – обично погрешно схватају као маштовита претеривања, као смеле метафоре које изражавају можда помало детињасти „бунт“. Мора се признати да у таквом ставу већине савремених „сатаниста“ има извесне дозе младалачке наивности; они који тако олако призивају Сатану и проглашавају власт Антихриста, не могу бити свесни пуног значења својих речи, и врло мали број њих изговара их са намером да буду озбиљно схваћени. Ово наивно хвалисање, ипак, разоткрива много дубљу истину. Нихилистичка Револуција стоји против власти и поретка, против Истине, против Бога; а да би то радила, она, очито, мора да стоји на страни Сатане. Нихилист, пошто обично не верује ни у Бога ни у ђавола, може да мисли да поступа веома оштроумно када, борећи се против Бога, штити Његовог древног непријатеља; али, мада се њему чини да се он само речима игра, он, уствари, говори истину.
Де Маистер, а после Доносо Кортес, писавши оних дана, када је Римска Црква много боље, него данас, схватала значење Револуције и умела да јој се чврсто супротстави, називали су Револуцију сатанском појавом, на шта се данас историчари само осмехују. Мање се осмеха, вероватно, може видети када се исти тај израз примени, нажалост ретко са пуном озбиљношћу, на национал-социјализам или бољшевизам; а неки, можда, чак, могу почети да подозревају, да постоје друге силе и узрочници, који су некако измакли пажњи њиховог просвећеног погледа.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Претходна глава је требала да буде „Долазак новог поретка“ (погледај план на крају књиге)
  2. The joyful Wisdom, #125.
  3. Види, нпр. Justice, (cf. de Lubac, Prodhon, p. 271).
  4. Justice, III, 179. (цитирао De Lubac, p. 270.)
  5. System of Economical Contradictions: or, The Philosophy of Misery, Boston, 1888, Vol. I, p. 448.
  6. Ibid., p. 468.
  7. God and State, London, 1910, p. 16.
  8. Maximoff, op.cit., p. 380.
  9. Ibid, p. 253.
  10. Цитира се из Zero, Robert Payne, New York, The John Day Company, 1950, p. 53.
  11. The Will to Power, p. 8.
  12. On God and Society (Essay on the Generative Principle of Political Constitutions and other Human Institutions), Henry Regnery Company (Gateway Edition), 1959, pp. 84-86.
  13. Cf. Joseph Pieper, The End of Time, p. 58.
  14. Joyful Wisdom, # 125.
  15. Види Max Pickard, Flight from God, Henry Regnery Company, 1951; i Hitler in Our Selves, Henry Regnery Company, 1947.
  16. God and State, p.2
  17. Idee generale de la revolution; also Justice, III, pp. 433-434 (de Lubac, 173).

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *