НИХИЛИЗАМ

 

НИХИЛИЗАМ
 

V.ПОСЛЕ НИХИЛИЗМА
 
До сада описан лик „новог човека“ био је искључиво негативан. Многи, који изучавају савремено стање човека, признавајући истинитост неких наших закључака, неизоставно ће их у целини одбацити као „једностране“. Праведности ради, морамо да размотримо и другу, „позитивну“ страну.
И заиста, неоспорно је да се поред очајања, разочарења и а-човечности проистеклих, како смо описали, из ере Нихилизма, развија и паралелни правац оптимизма и идеализма који је произвео своје сопствене „нове људе“. То су млади људи, идеалисти и практичари истовремено, који су спремни и жарко желе да решавају тешке проблеме данашњице, да шире амерички, или совјетски идеал,( или неки други, још универзалнији, који стоји изнад оба), на „заостале“ земље; то су научници-ентузијасти, који мету све могуће „преграде“ у процесу „узбуђујуће“ потраге и експеримената, који се данас спроводе; то су пацифисти и идеалисти ненасиља, који крсташе за мир, братство, светско јединство и превладавање вековних мржњи; то су „гневни“ млади писци који ратују за праведност и једнакост и доносе – онолико успешно, колико могу у овом тужном свету – нове поруке о радости и стваралаштву; овде спадају и уметници чију смо слику савременог човека тако немилосрдно критиковали, зато што они стреме да раскринкају свет који је таквог човека произвео, и да на тај начин укажу на пут његовог превазилажења; ту је и велики број обичних младих људи који са ентузијазмом живе у овом тако „усхићујућем“ времену, искрених, честитих, добронамерних, са поверењем и оптимизмом загледаних у будућност у којој ће свет, напокон, узнати срећу уместо патње. Старије поколење, са сувише дубоким ожиљцима из епохе Нихилизма кроз коју је прошло, да би делило ентузијазам ових младих људи, све своје наде полаже у њих. Па, може ли се десити да, ако томе буде погодовао „дух времена“, њихови снови, после свега, постану стварност?
Пре него што одговоримо на ово, поставимо себи друго, фундаменталније питање: какве су природе вера и нада које надахњују ове снове? Одговор је очигледан: оне су у потпуности овоземаљске. Уметничке и научне новотарије, просперитет и комфор, истраживање нових светова, „мир“, „братство“ и „радост“ у оном значењу, у којем их прихвата општенародна свест: то су блага овога света, која пролазе, блага која, ако се њима стреми том преданошћу, којом то ради оптимистички настројен „нови човек“, постају духовно шкодљива. Човеков истински вечни дом не налази се у овом свету; истински мир, љубав и радост у Христу, које верници упознавају још на овом свету, имају сасвим другу димензију, него њихове овоземаљске пародије, које „новог човека“ пуне узалудним надама.
Постојање тог „новог човека“, чија је вера и нада усмерена искључиво на овај свет, представља само још један доказ успеха нихилистичког програма. Фотографија тог „новог човека“ у његовој, да тако кажемо, „позитивној“ форми, направљена је са негатива истог оног под-човека, којег смо већ описали. На негативу, ми га видимо побеђеног нечовечним светом, са измењеним природним особинама; песимизам и очајање, изражени у том лику, јесу последњи слабашни протест против делатности Нихилизма (у томе се састоји њихово једино позитивно значење) и, у исто време, сведочанство о успеху Нихилизма. На позитиву, „нови човек“ је кренуо да измени свет и истовремено да сопствени став претвори у прихватање савременог света који је, иако несавршен, једини којег он познаје; у том лику више нема конфликата, јер је човек закорачио на пут темељне трансформације и преоријентације, а тиме постао савршено „прилагођен“ новом свету. Оба ова лика, и позитив, и негатив, јесу једно, јер произилазе из смрти оног човека, који је до сада био познат, човека који је живео као ходочасник на овој земљи, гледајући у Небеса као у свој истински дом – и јер указују на рођење „новог човека“, који припада једино земљи, који не зна ни за наду, ни за очајање, који се налазе изван света овога.
Позитивни и негативни ликови „новог човека“ представљају сумарну слику стања савременог човека, човека у којем је посветовљеност тријумфовала над вером. Истовремено, они су знак преласка, наговештај велике промене у „духу времена“. На негативу је отпадање од Хришћанске Истине, чини се, достигло своју критичну границу; Бог је „мртав“, човек, створен по Његовом обличју, изгубио је своју природу и стропоштао се у подљудскост. Са друге стране, на позитиву је, изгледа, видан почетак новог кретања; човек је открио своју нову природу, природу земаљског створења. Век порицања и нихилизма, починивши све, на шта је био способан, се завршио: „нови човек“ је толико равнодушан према Хришћанској Истини, да је чак и не пориче; сва његова пажња је усмерена према овоме свету.
Нови век, који многи називају „постхришћанским“ – истовремено је и век који следи „после Нихилизма“ – та дефиниција истовремено одражава и реалну чIIњеницу у садашњости и наду у будућност. Реална чињеница састоји се у томе да Нихилизам, негативан по својој суштини упркос позитивном стремљењу, црпећи сву своју снагу из страсти према уништењу Хришћанске Истине, достиже циљеве свог програма управо у оном тренутку, када производи механизовану „нову земљу“ и дехуманизованог „новог човека“: Хришћански утицај на човека и друштво је ефикасно затрт, Нихилизам мора да се повуче и уступи место другом, „конструктивнијем“ покрету, који је способан да дејствује на основу аутономних и позитивних мотива. Тај покрет, који ћемо ми описивати под именом Анархизма, штафету Револуције преузима од Нихилизма на месту где се овај зауставља, и покушава да кретање, које је започео Нихилизам, доведе до свог логичног завршетка.
Нада која је садржана у термину „после Нихилизма“ је наивна, њен духовни и историјски смисао састоји се у томе, да новом веку предстоји да види не само застаревање, него и превладавање Нихилизма. Бог Нихилизма, ништавило, је празнина, вакум који жуди да буде испуњен; они који су живели у том вакуму и признавали ништавило за свог бога, не могу а да не траже другог бога, надајући се да ће их он извести из њиховог века и из власти Нихилизма. Такви људи, желећи да из свог положаја извуку неки позитивни смисао, неспремни да верују да је прошли век био апсолутно бесплодан, смишљају оправдања у којима се Нихилизам, ма како злослутан био, јавља као неопходно средство за достизање циља који лежи иза његових граница, као што рушење претходи обнови и као што мрак претходи зори. Ако су данашњи мрак, несигурност и патња и непријатни, они су – тако се наставља оправдање – ипак корисни и доносе очишћење; лишени илузија, усред „тамне ноћи“ сумње и очајања, ми морамо претрпети сва ова искушења и остати „отворени“ и „способни за прихватање“ онога што може да донесе свемогућа будућност. Нихилизам – закључак следи – то је апокалиптичко знамење приближавања новог, бољег века.
Ова је апологија готово универзална, њу је могуће приписати безбројним савременим теоријама. Као екстремни пример таквог прилагођавања могу да послуже већ цитиране Гебелсове мисли о „позитивном“ значењу национал-социјализма. Друге, духовније његове варијанте, наилазимо свуда, још од времена кризе мисли, изазване Француском Револуцијом. Песници, назови „пророци“, окултисти, баш као и људи много прозаичнији, на које су ови визионари утицали, док се даве у агонији у хаосу нашег времена, налазе утеху у мисли да је то, уствари, прерушени благослов. И опет можемо да цитирамо Јеитса, чији је однос веома типичан:
 
„Драге птице грабљивице, спремајте се за рат… Волите рат због његовог ужаса; веру је могуће променити, цивилизацију обновити… Вера произилази из потреса… Вера се постојано обнавља пред ужасом смрти“.[1]
 
Исти тај однос храни наде везане за Совјетски Савез. Већина људи, будући „реалистичним“, прихватају социјалне, политичке и економске трансформације, прописане марксизмом, осуђујући при том само његове насилничке методе и екстремистичку идеологију; у исто време, испуњени оптимизмом и отворени за промене ствари на боље, они су поздравили „отопљење“, које се појавило после смрти Стаљина, очекујући да ће брзо увидети прве знаке далекосежне трансформације марксистичког идеала. Од „коегзистенције“ се, вероватно, може прећи ка кооперацији и, коначно, стићи до хармоније.
Такве идеје су резултат базичног неразумевања природе модерне Револуције; Нихилизам је само једна од страна Револуције. Насиље и негирање, разуме се – само су припремна етапа још ширег плана, чији исход обећава да ће бити, не бољи, него неупоредиво гори од века Нихилизма. Ако у наше време и видимо предзнаке тога, да ера насиља и негирања пролази, то уопште не значи да је Нихилизам „превазиђен“, или да је „исцрпео себе“, него да је његов задатак практично завршен, и да потреба за њим престаје. Револуција, вероватно, прелази из своје злонамерне фазе, у „добронамернију“ фазу – али не зато, што је изменила своју вољу или свој правац, него зато, што се приближава достигнућу свога коначног циља, од којег се никада није ни одрицала: опијена успехом, она се спрема да се опусти и наслађује се тим циљем.
Последња нада модерног човека је, уствари, само још једна од његових илузија; нада у нови век, који следи „после Нихилизма“, представља израз последње тачке у програму Револуције. Марксизам уопште није једини који промовише тај програм. Данас нема ни једне велике силе, чија влада не би била „револуционарна“, неће се наћи ни једног лица на власти или од утицаја, чија би критика марксизма ишла даље од предлога успешнијих средстава за достизање једнако „револуционарног“ циља; одрећи се идеологије Револуције у савременој „интелектуалној клими“ значило би сасвим јасно осудити себе на политичку немоћ. Од овога нема јаснијег доказа анти-Хришћанског духа нашег века – а најдубље анти-Хришћанство је, наравно, управо оно псеудо-Хришћанство које је циљ Револуције.
Сам Нихилизам, приближавајући се завршетку свог програма, указује на циљ, који лежи иза њега; у њему се и састоји право значење нихилистичке апологије Јеитса и других. И опет је управо код Ничеа, тог страшног „пророка“, који је о Нихилизму знао све, осим његовог смисла, та идеја изражена најјачом снагом:
 
„Под одређеним околностима, појава најекстремнијих облика песимизма и стварног Нихилизма може бити знак процеса изванредног раста и преласка човечанства у потпуно нове услове постојања. То је оно што сам ја схватио.“[2]
 
После Нихилизма наступиће „ревалоризација вредности“:
 
„У тој формули свој израз ће наћи неки контра-покрет, који је такав по свом приципу и мисији; у некој далекој будућности он ће сменити савршени Нихилизам, којег упркос томе доживљава као неопходни корак, како логично, тако и психолошки на путу ка сопственој власти; тај контрапокрет може да наступи само као кулминација Нихилизма и излаз из њега“.[3]
 
Зачудо, та иста мисао је изражена – у потпуно другом контексту – код Лењина, када он, после одушевљења нихилистичком идејем о универзалној „фабрици“, продужава:
 
„Али та „фабричка“ дисциплина, коју ће пролетеријат, победивши капиталисте и свргнувши експлоататоре, распространити на цело друштво, ни у ком смислу није нити наш идеал, нити је наш коначни циљ. Она је само ослонац, неопходан за радикално чишћење друштва од прљавштине и гадости капиталистичке експлоатације, да би се даље напредовало“.[4]
 
Управо то „кретање напред“ које Ниче и Лењин, као један, описују као „савршено нове услове постојања“ и јесте коначни циљ Револуције. Тај циљ, пошто се налази „после Нихилизма“, а такође због тога, што сам по себи представља опширну тему за разговор, захтева одвојено поглавље. Да бисмо закључили ово поглавље и нашу дискусију о Нихилизму на одговарајући начин, довољно ће бити само дати скицу његове природе, и онда оцртати општи оквир нашег излагања у следећем поглављу; можемо то посматрати као троструки исход нихилистичке мисли.
 
Као прво, исход нихилистичког уништења Старог Поретка је концепција „новог века“ – „новог“ у апсолутном, а не у релативном смислу. Век који треба да почне, неће бити просто последњи или чак највеличанственији у серији векова, него чин свечаног увођења у сасвим ново време; он је супротстављен свему што је до сада постојало. Године 1884. Ниче је у једном од својих писама рекао: „Може бити да сам ја први дошао на идеју која ће да раздели историју човечанства на двоје“[5]; њена последица ће бити то „да ће сви који се роде после нас, припадати историји значајнијој, него што је била сва претходна „.[6] Наравно, Ниче је био заслепљен гордошћу; он није направио никакво оригинално „откриће“, него је само обукао у речи оно, што је већ неко време „висило у ваздуху“. Исту ту мисао је изрекао Достојевски, дванаест година раније, кроз лик Кирилова, најекстермнијег представника „злих духова“:
 
„Тада ће бити нови живот, тада ће бити нови човек, све ће бити ново… тада ће историју делити на два дела: од гориле до уништења Бога, и од уништења Бога до промене земље и човека физички“.[7]
 
Овде је већ наговештен други исход нихилистичке мисли. Нихилистичка побуна и антитеизам, одговорни за „смрт Бога“, дају живот идеји која треба да инаугурише тај „нови век“: идеји трансформације самог човека у бога. „Сви су богови мртви“ – говори Ничеов Заратустра – „сада ми желимо да живи Натчовек“.[8] „Убиство“ Бога превише је озбиљан чин, да би човек могао да остане непромењен: „Не следи ли нама да постанемо богови, да бисмо били достојни тога?“[9] Код Кирилова, Натчовек је богочовек, због тога што, по његовој логици, „ако нема Бога, онда сам ја бог“.[10]
Управо та идеја „Натчовека“ лежи у основи и надахњује концепцију „трансформације човека“, како у Марксовом Реализму, тако и у Витализму бројних окултиста и уметника. Различите концепције „новог човека“ су, такорећи, серије прелиминарних скица Натчовека. Јер, баш као што ништавило, бог Нихилизма, представља само празнину и очекивање испуњења у откровењу неког „новог бога“, тако и „нови човек“, којег је Нихилизам лишио облика, редуковао, оставио без карактера, без вере, без оријентације – тај „нови човек“, независно од тога, оцењују ли га „позитивно“ или „негативно“, постаје „мобилан“ и „флексибилан“, „отворен“ и „пријемчив“, постаје пасивни материјал који очекује ново откровење или наређење, које би га коначно преиначило у његов дефинитивни облик.
На крају, исход нихилистичког уништења власти и поретка представља концепцију – која се као сенка провлачи кроз све митове о „новом поретку“ – потпуно нових видова поретка, поретка, којег његови најватренији заштитници без колебања називају „Анархија“. По марксистичком миту, нихилистичка држава треба да „одумре“, остављајући људској историји јединствени светски поредак који ће се без преувеличавања моћи називати „златним добом среће и благостања“.
„Ново доба“, којим управља „Анархија“ и које је настањено „надљудима“: то је онај револуционарни сан, који је гурао људе у невероватну драму модерне историје. То је „апокалиптички“ сан, и потпуно су у праву они који у њему виде чудно изопачење Хришћанског надања у Царство Небеско. Али тиме се не сме оправдати „симпатија“ коју код многих изазивају барем они „искренији“ и „племенитији“ револуционари и нихилисти; то је једна од замки, за коју смо нашли за сходно да упозоримо на почетку овог поглавља. У свету који једва балансира на ивици хаоса, у којем изгледа да ишчезавају сва истина и благородност, међу добронамерним, али наивним људима, влада велико искушење да се изаберу неки несумњиво изражајни представници који насељавају савремени интелектуални пејзаж и – због непознавања правих критеријума истине и духовности – да се од њих начине „духовни гиганти“, чија би реч, макар и „неортодоксна“, била барем „изазовна“. Ипак, стварност и овог и будућег света сувише је ригорозна, да би могла дозволити такву неодређеност и либерализам. Добре намере сувише лако промашују циљ, генијалност и благородност сувише често се изопачују; кварење најбољих производи – не другоразредне, него најгоре људе. Мора се признати талентованост, ревност и чак и извесна племенитост таквима, као што су Маркс, Прудон, Ниче; али њихова је племенитост – племенитост Луцифера, некада првог међу анђелима који се, желећи да буде већи него што је био, сурвао са свог узвишеног места у бездан. Њихове визије, које неки доживљавају као врсту продубљеног Хришћанства, јесу визије Царства Антихриста, сатанске имитације и изопачења Царства Божијег. Сви нихилисти – а пре свега они најгенијалнији и најширих визија – пророци су Сатане; одбијајући да свој таленат ставе на располагање смерном служењу Богу, „Они ратују против Бога Његовим сопственим даровима“.[11]
Тешко се може порицати, а трезвени поглед на све промене кроз које су свет и човек прошли у последњих два века само потврђују ту чињеницу, да се рат непријатеља Божијих показао успешним; да њихова коначна победа, уствари, изгледа да је претеће близу. Али шта „победа“ може да значи у таквом рату? Какав „мир“ чека човечанство које је толико дуго учило лекције насиља? Ми знамо да се у Хришћанском животу средства и циљ налазе у хармонији. Кроз молитву и благочестив живот, кроз Свете Тајне Цркве, Хришћанин се мења, Благодаћу Божијом све више се уподобљује Господу својем и постаје достојан учествовања у том Царству, које је Он припремио свима који истински следе за Њим. Они који су Његови, препознају се по плодовима које убирају: по стрпљењу, скромности, кроткости, послушности, миру, радости, љубави, доброти, љубазности, праштању – плодовима који их, сви заједно, у исто време и припремају и чине већ причешћеним свој пуноћи Царства онога. Циљ и средства су једно; оно што је започето у овом животу, усавршава се у животу који треба да наступи.
На исти начин, постоји „хармонија“ и у делима Сатане; „врлине“ његових слуга одговарају циљевима којима они служе. Мржња, гордост, бунтовништво, неслога, насиље, бескрупулозна употреба власти: све те особине неће моћи неким волшебним начином да ишчезну одједном, када се, напокон, Револуционарно Царство оствари на земљи; пре ће бити да ће се оне, напротив, интензивирати и усавршити. Ако се револуционарни циљ који лежи „иза Нихилизма“ и описује у противуречним терминима, ако нихилисти и виде у њему царство „љубави“, „мира“ и „братства“, то је само зато што је Сатана – мајмун Бога и, чак у свом порицању, мора да призна извор, узрок тог порицања и – што је ближе нашој теми – зато што су се људи толико изменили под утицајем нихилистичких „врлина“, и прихватањем нихилистичке трансформације света, да су практично већ почели да живе у револуционарном царству, да виде све онако, како то види Сатана, супротно ономе, што је у очима Бога.
Оно што следи „после Нихилизма“ и што је било сан његових највећих „пророка“, ни у ком случају није превладавање Нихилизма, него његова кулминација. „Ново доба“, будући у великој мери дело Нихилизма, у стварности ће се мало чим разликовати од нихилистичке ере коју ми знамо. Мислити другачије, тражити спасење у неком новом „развоју“, било да га доносе неизбежне силе „прогреса“ или „еволуције“ или неке романтичне „дијаликтике“, или да оно дође као бесплатни дар из ризнице мистериозне „будућности“, пред којом у сујеверном страхопоштовању стоји модерни човек – мислити тако, значи пасти као жртва монструозне заблуде. Нихилизам је сам по себи духовна пометња, и он се може надвладати само духовним средствима; у савременом, пак, свету није учињен ниједан покушај да се примене та средства.
Очигледно је да је нихилистичкој болести остављено да се „развија“ до самог свог краја; циљ Револуције, на почетку тек халуцинација неколико грозничавих умова, данас је постао циљ човечанства самог. Људи су се заморили, Царство Божије је превише далеко, Православни Хришћански пут је сувише узан и напоран. Револуција је проникла у „дух времена“, а ићи против тог моћног кретања је више, него што је модерни човек у стању да испуни, због тога, што су му за то безусловно неопходне две ствари, потпуно уништене Нихилизмом: Истина и вера.
 
Завршити наш разговор о Нихилизму оваквом поруком – значило би изложити се оптужбама, да ми имамо свој сопствени нихилизам; наша анализа, моћи ће да се каже, екстремно је „песимистичка“. Категорично побијајући скоро све што модерни људи сматрају цењеним и истинитим, ми као да се налазимо у истој оној пуноћи негирања у којој се налазе и најекстремнији нихилисти.
И заиста, Хришћанин је, у извесном смислу – у коначном смислу – „нихилист“; зато што за њега, на крају, свет не представља ништа, а Бог је све. Таква позиција, наравно, директно је супротна Нихилизму који смо ми овде разматрали; тамо је Бог – ништа, а свет – све; тај Нихилизам исходи из Бездана, а Хришћански „Нихилизам“ исходи из пуноће. Прави нихилист верује у ствари које пролазе и завршавају се у ништавилу; сав „оптимизам“ на таквој основи је потпуно јалов. Одбацујући такву испразност, Хришћанин верује у једино што не пролази, у Царство Божије.
Ономе ко живи у Христу могу, наравно, бити дата многа блага овога света, и он може да ужива у њима, чак и када свхата њихову привременост и пролазност; али она њему нису неопходна, она су за њега, заиста, ништа. Са друге стране, оном ко не живи у Христу, већ живи у бездану, ни сва блага овога света никада неће моћи да испуне његову празнину.
Али то је само литерарни манир, када ништавност и сиромаштво Хришћанина називамо „нихилизмом“; они су, пре, пуноћа, изобиље, радост незамислива. И само онај, ко је пун таквог изобиља, може храбро гледати у лице Бездана, у коју људе води Нихилизам. Најекстремнији негатор, најразочаранији од свих људи, може да постоји само ако од своје деструктивне анализе поштеди макар једну једину илузију. И у томе је, заиста, психолошки корен тог „новог века“, у који најпотпунији нихилиста мора да положи све своје наде; онај који не може да верује у Христа, мора да верује, и вероваће, у Антихриста.
Али ако Нихилизам свој историјски крај има у Царству Антихриста, његов коначни и духовни крај лежи иза граница чак и тог последњег сатанског остварења на земљи; и у том крају – Паклу – Нихилизму предстоји да доживи свој коначни пораз. Нихилиста је поражен, не само због тога што његов сан о земаљском рају води ка вечној погибији; јер је доследни нихилист – за разлику од свог „опонента“, анархиста – превише разочаран, да би стварно веровао у тај рај, и препун гнева и бунтовништва, да би могао да ради било шта друго, осим да и тај рај, ако икада он наступи, узме да руши. Нихилиста, пре, бива поражен због тога, што се у Паклу његова заветна жеља – нихилизација Бога, Његовог дела и себе самог – показује јаловом. Достојевски је добро изразио коначно оповргавање Нихилизма речима умирућег старца Зосиме:
 
„О, има оних, који остају горди и свирепи, чак и у Паклу, без обзира на већ неоспорно знање о њему, и на сагледавање апсолутне истине; постоје страшни, који су се у потпуности препустили Сатани и његовом гордом духу. За њих је Пакао добровољан и свеобузимајући; они су мученици по сопственом избору. Јер су сами себе проклели, проклињући Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као што би изгладнели у пустињи сопствену крв сисати стао. И незасити вовјеки вјеков праштање одбацују, и Бога, који их зове, проклињу. Бога живог без мржње они не могу да гледају и захтевају да нема Бога живота, траже, да уништи себе Бог и сво саздано дело Своје. И гореће у огњу гнева својег вечно, жудеће за смрћу и поништењем. Али неће добити смрти…“[12]
 
Велика и непобедива истина Хришћанства састоји се у томе – да нема уништења; сав је Нихилизам залудан. Против Бога је могуће борити се: то и јесте једно од значења модерног доба; али Он не може бити побеђен, и од Њега се не може побећи; Његово Царство трајаће вечно, и сви који одбијају позив у Његово Царство, мораће горети у пламену пакленом, заувек.
Због тога је, наравно, примарна намера Нихилизма била – искључити Пакао и страх од Пакла из свести људи, у чему је он, несумњиво, више него успео; за већину данашњих људи Пакао се претворио у глупост, предрасуду, ако не у „садистичку“ фантазију. Чак и они који још увек верују у либерална „небеса“, не остављају у свом универзуму место за било какву врсту пакла.
Ипак – чудновато – модерним људима је много боље познат и разумљив Пакао, него што су му позната Небеса; сама реч, и појам који иза ње стоји, заузима значајно место у данашњој уметности и мисли. Ни од једног пажљивог посматрача неће се сакрити та чињеница, да су у нихилистичкој епохи, више него икада пре, људи од земље направили призор Пакла; и они, који схватају да бораве у бездану, без колебања своје стање називају пакленим. Муке и беде овог живота заиста јесу предосећање Пакла, баш као што су радости Хришћанског живота – радости, које нихилиста ни замислити не може, колико су далеко оне од његовог искуства – предосећање Раја.
Али ако нихилиста мутно и замишља шта је то Пакао, он га не зна у његовој потпуности, коју је у овом животу и немогуће искусити; чак и најекстремнији нихилисти, служећи демонима, па чак и призивајући их, не поседују неопходни духовни вид, да би их видели онакве какви они, заправо, јесу. Сатански дух, дух Пакла, у овом свету увек се крије под маском; његове замке постављене су дуж широког пута који многима, чак, може да се учини и пријатним или, у крајњој линији, узбуђујућим; а онима који следе његов пут, Сатана нуди утешну мисао и наду на – савршено умирање. Мада, без обзира на Ђаволову утеху, ни један од његових следбеника не може бити потпуно „срећан“ у овом животу, мада ће последњих дана (за које су беде нашег века нешто попут мале предпремијере) бити „великог јада, каквог није било од почетка света до данашњих дана“, ипак ће тек у будућем животу слуге Сатане спознати сву горчину безнадежне патње.
Хришћанин верује у Пакао и боји се његовог пламена, не – земаљског пламена, каквим га представља паметњаковић-неверник, него пламена, бесконачно много болнијег, због тога што ће, као и тела, у којима ће људи васкрснути Последњег Дана, он бити духовни, и неће имати краја. Свет приговара Хришћанину због његове вере у такву непријатну стварност; али, не изопаченост, и не „садизам“, него вера и искуство приводе Хришћанина к томе. Само онај може потпуно да поверује у Пакао, који потпуно верује у Небеса и живот у Богу, због тога што само онај, који барем мало има представу о животу у Богу, може имати представу, шта ће значити његово одсуство.
За већину људи данашњи „живот“ је мала ствар, пролазна ствар малог потврђивања и малог порицања, одевена у утешне илузије и наду у апсолутно ништавило у будућности; такви људи ништа о Паклу неће сазнати, док се сами у њему не нађу. Али Бог превише љуби чак и такве људе, да би им тако просто дао да Га „забораве“, и да „оду“ у ништавило, изван Његове Присутности, која је сама – живот човеков; Он нуди, чак и онима у Паклу, Своју љубав, која је мука за оне који се у овом животу нису припремили да је прихвате. Многи се искушавају и чисте у том пламену, чинећи себе достојним живота у Царству Небеском; али остали, заједно са демонима, за које је Пакао и био припремљен, мораће боравити тамо вечно.
Нема потребе, чак ни данас, када су људи, изгледа, постали тако слаби, да не могу да се суоче са истином, да се умекшавају реалности будућег живота; оним, пак – били они нихилисти, или умеренији хуманисти – који се дрзну да по својему тумаче вољу Бога Живога, те да Га осуђују за „суровост“, може се указати на непобитну тврдњу, у коју већина њих, барем, тврди да верује: на достојанство човеково. Бог нас је позвао, не ка савременим „небесима“ спокоја и сна, него ка пуној и боготворној слави синова Божијих; и ако ми, које наш Бог сматра достојним тога, одбацујемо Његов позив – онда је за нас бољи пламен Пакла, мучење последњег и ужасног сведочанства о високом позиву човековом и неугасивој Божијој Љубави према свим људима, него ништавило коме теже људи од мале вере и Нихилизам нашег доба. Ничега мање, до Пакла, није достојан човек, ако он није достојан Небеса.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. A Vision, 1937, pp. 52-53.
  2. The Will to Power, p. 92.
  3. Ibid
  4. State and Revolution, p. 94.
  5. Цитира се у Henri de Lubac, The Drama of Atheist Humanism, p. 24.
  6. The Joyful Wisdom, #125
  7. The Possessed, Part I, Ch. 3.
  8. Thus Spake Zarathustra.
  9. The Joyful Wisdom, #125
  10. The Possessed, Part III, Ch. 6.
  11. De Maistre, op.cit., p.85. Цитира ријечи (светог) Луја IX.
  12. The Brothers Karamazov, Book VI, Ch. 3.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *