NIHILIZAM

 

NIHILIZAM
 

III.BOGOSLOVLJE I DUH NIHILIZMA
 
1. BUNTOVNIŠTVO: RAT PROTIV BOGA
 
Do sada smo se u našem istraživanju koncentrisali na definisanje i opisivanje; ako je ono bilo uspešno, identifikovali smo nihilističku svest, i pružili neku predstavu o njenom poreklu i veličini. Sve je to, ipak, bio samo neophodan temelj za zadatak, koji sada treba da izvršimo: da izučimo suštinski smisao Nihilizma. Naše prethodno istraživanje je bilo istorijsko, psihološko, filosofsko; ali Revolucija, kako smo videli u prethodnoj glavi[1], ima teološku i duhovnu osnovu, čak i ako je njeno „bogoslovlje“ izopačeno, a „duhovnost“ satanska. Pravoslavni Hrišćanin u licu Revolucije sreće opasnog neprijatelja, onog protiv koga se mora pošteno boriti, iz sve snage, i najjačim oružjem, koje mu je na raspolaganju. Došlo je, dakle, vreme da se nihilistička doktrina napadne u svom korenu; da se nađu njeni teološki izvori, njeni duhovni koreni, njen konačni program i njena uloga u Hrišćanskom bogoslovlju istorije.
Nihilistička doktrina nije, naravno, eksplicitno izražena kod većine nihilista; a ako je naša analiza do sada morala da izvlači dublja značenja koja nisu uvek bila očigledna, a često ih i sami nihilisti nisu predvideli, naš sledeći pokušaj – da se izvuče koherentna doktrina iz literature i fenomena Nihilizma – izgleda da će nas, mnogi će tako pomisliti, dovesti do još suptilnijih zaključaka. U izvršenju tog zadatka, ipak, mnogo će nam pomoći sistematski nihilisti, kao što je bio Niče, koji je jasno izražavao ono, što su drugi samo naslućivali, ili pokušavali da prikriju, a takođe će nam pomoći i oni koji su pažljivo posmatrali nihilističku svest, poput Dostojevskog, čiji je pronicljivi pogled prodirao u samo srce Nihilizma i skidao njegove maske.
Ni kod koga nihilističko „otkrovenje“ nije bilo tako jasno izraženo, kao kod Ničea. Mi smo se već upoznali sa filosofskom formom tog „otkrovenja“ u rečenici „nema istine“. Njen alternativni, teološki jasnije određen izraz je stalna Ničeova tema nadahnutog „proroka“ Zaratustre; a u ranijim njegovim delima to je „ekstatični“ vapaj ludaka: „Bog je mrtav“[2]. U tim rečima ima izvesne istine: ne, naravno, suštinske, nego istine koja se tiče stanja savremenog čoveka; te reči slikovito opisuju činjenicu koju ni jedan Hrišćanin, zasigurno, neće poricati.
Bog je umro u srcima modernih ljudi: eto, šta „smrt Boga“ znači; to je tačno za ateiste i sataniste, koji se ovome raduju, a tačno je to i za milione prostih ljudi, kod kojih je osećanje duhovne stvarnosti prosto iščezlo. Čovek je izgubio veru u Boga i Božansku Istinu koja ga je nekada potkrepljivala; otpadništvo od Boga u korist ovozemaljskog, karakteristično za naš vek još od njegovog samog početka, kod Ničea počinje samo sebe da spoznaje i da nalazi reči za samoizražavanje. „Bog je umro“: drugim rečima, „mi smo izgubili našu veru u Boga“; „nema istine“: drugim rečima, „postali smo neuvereni u sve božansko i apsolutno“.
Mnogo dublje, nego što to izražava subjektivni čin nihilističkog „otkrovenja“, leže volja i plan, koji idu daleko iza pukog prihvatanja tog „čina“. Zaratustra je „prorok“; njegove reči očigledno su zamišljene kao kontrarevolucija, uperena protiv Hrišćanskog Otkrovenja. Za one koji prihvataju novo „otkrovenje“, to jest, za one koji ga osećaju kao soptvenu veroispovest ili žive kao da je tako – otvara se potpuno novi duhovni univerzum, u kojem Bog više ne postoji, u kojem, što je još važnije, ljudi ne žele da Bog postoji. Ničeov „ludak“ zna da su ljudi „ubili“ Boga, da su ubili svoju sopstvenu veru.
Potpuno je pogrešno, dakle, modernog nihilistu, ma u kakvom se ruhu on pojavljivao, smatrati „agnostikom“. „Smrt Boga“ nije se za njega odigrala samo kao neka vrsta kosmičke katastrofe – ne – on ju je sam aktivno želeo – ne direktno, naravno, ali sa jednakim efektom, kao i da jeste – pretpostavljajući nešto drugo pravom Bogu. Niti je nihilist, dozvolite nam da primetimo, pravi ateista. A, ako ćemo pravo, uopšte je sumnjivo postojanje takve stvari, kao što je ateizam, zato što pravog Boga uvek poriču samo radi toga, da bi sebe posvetili služenju nekom drugom, lažnom bogu; ateizam koji je moguć za filosofa (mada je to, naravno, loša filosofija), nemoguć je za čovečanstvo u celini. To je sasvim jasno video anarhista Prudon (čiju doktrinu ćemo podrobnije ispitati u sledećem poglavlju), i zbog toga je sebe nazivao, ne ateistom, nego „antiteistom“.[3] „Revolucija nije ateistička u pravom smislu reči… ona ne poriče apsolut, ona ga eliminiše…“.[4] „Prva dužnost čoveka, kada jednom postane inteligentan i slobodan, jeste da neprekidno progoni ideju o Bogu iz svog razuma i savesti. Zbog toga što je Bog, ako postoji, suštinski neprijatelj našoj prirodi… Svaki naš korak unapred – to je pobeda, kojom gazimo Božanstveno“.[5] Čovečanstvo mora biti prisiljeno da uvidi da je „Bog, ako ga ima, njegov neprijatelj“.[6] Albert Kami, ustvari, uči istom, kada „buntovništvu“ (a ne i „bezverju“) dodeljuje čin primarnog principa. Bakunjin se takođe nije zadovoljavao samo negiranjem postojanja Boga. „Da Bog stvarno i postoji“, verovao je on, „bilo bi neophodno ukinuti ga“.[7] Mnogo efikasniji, boljševistički „ateizam“ našeg veka je bio, potpuno očigledno, rat do smrti protiv Boga i svih Njegovih dela.
Revolucionarni Nihilizam neopozivo i eksplicitno istupa protiv Boga; ali je i filosofski i egzistencijalni nihilizam – činjenica ne uvek tako očigledna – jednako „antiteistički“, jer se gradi na ubeđenju da se savremeni život dalje može nastaviti i bez Boga. Armije neprijatelja Božijih regrutuju svoju vojsku isto onoliko iz mase koja pasivno prihvata svoj raspored u pozadini, koliko i iz nekolicine aktivnih entuzijasta koji zauzimaju prve redove. Još važnija za proučavanje je činjenica da se rovovi antiteizma popunjavaju ne samo aktivnim ili pasivnim „ateistima“, nego i onima koji sebe smatraju „religioznim“ i koji se klanjaju nekakvom „bogu“. Robespjer je ustanovio kult „višeg bića“, Hitler je priznavao postojanje „više sile“, „boga u čoveku“, a sve forme nihilističkog Vitalizma imaju „boga“ sličnog Hitlerovom. U ratu protiv Boga koriste se različita lukavstva, među kojima je, naprimer, i upotreba imena Božijeg, ili čak imena Hristova. Ali – bilo da se javlja kao otvoreno „ateistički“, ili „agnostički“, bilo da poprima formu poštovanja nekog „novog boga“ – Nihilizam uvek za svoju osnovu ima objavu rata pravom Bogu.
Formalni ateizam je filosofija bezumnika (ako možemo tako da parafraziramo slova Psalmopevača: „Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga“
Ps. 14, 1); antiteizam, pak, predstavlja mnogo ozbiljniju bolest. Antiteistička literatura je, naravno, isto onoliko puna nedorečenosti i protivrečnosti, koliko i formalno ateistička literatura; ali, ako ateistička i čini pogreške zbog svoje detinjastosti (kao što čovek, usavršen u jednoj naučnoj disciplini, lako može da bude dete u oblasti bogoslovije i duhovnog života) i potpune neosetljivosti prema duhovnoj stvarnosti, antiteistička literatura sva svoja izopačenja duguje duboko usađenoj strasti koja, priznavajući tu duhovnu stvarnost, želi da je uništi. Petparački argumenti Bertranda Rasela (mada je čak i njegov ateizam, naravno, u krajnjem smislu, vrsta antiteizma) lako se objašnjavaju i pobijaju, i oni ne predstavljaju opasnost za čvrstu veru; druga je stvar – temeljan i odlučan Prudonov napad, zato što on nije rođen iz beskrvnog mudrovanja, nego iz velikog žara.
Ovde treba pošteno da se suočimo sa činjenicom koju smo ranije samo spominjali, a podrobno nismo ispitali: Nihilizam je nadahnut verom, na svoj način jednako snažnom, i jednako duhovnom po svom korenu, kao i Hrišćanska vera, koju on stremi da uništi i zameni; njegovi uspesi i njegova preterivanja se nikako drugačije ne mogu objasniti.
Videli smo da Hrišćanska vera predstavlja duhovni kontekst, u kojem pitanja Boga, Istine i Vlasti dobijaju svoj smisao i vode ka saglasnosti. Slično tome, i nihilistička vera jeste neki kontekst, poseban duh koji prožima i daje smisao i moć nihilističkoj doktrini. Uspeh Nihilizma u našem vremenu zavisio je i mogao da se meri pomoću stepena rasprostranjenosti tog duha; njegovi argumenti izgledaju ubedljivi ne u onoj meri u kojoj su istiniti, nego u meri u kojoj je taj duh pripremio ljude da ga prihvate.
Kakva je, onda, priroda nihilističke vere? Ona je direktno suprotna Hrišćanskoj veri, te je zbog toga, zapravo, uopšte i ne smemo ozbiljno nazivati „verom“. Dok je Hrišćanska vera radosna, uverena, iskrena, puna ljubavi, smirena, strpljiva, pokorna u svemu volji Božijoj, njena nihilistička suprotnost puna je sumnji, podozrenja, odvratnosti, zavisti, ljubomore, gordosti, nestrpljenja, buntovništva, huljenja – u svakoj konkretnoj ličnosti preovladava jedna ili više tih osobina. Ona je stav nezadovoljstva sobom, svetom, društvom, Bogom; ona zna samo jedno: da neće prihvatiti stvari kakve jesu, nego da će sve svoje sile posvetiti tome, da ih izmeni ili da od njih pobegne. Bakunjin je veoma tačno nazvao to „osećanjem buntovništva, te satanske gordosti, koja sa prezirom odbija potčinjavanje bilo kojem gospodaru, bio on božanskog ili zemaljskog porekla“.[8]
Nihilistička pobuna, kao i Hrišćanska vera, konačan je i nesvodljiv duhovni stav, koji potiče i snagu crpi iz sebe samog – i, naravno, iz natprirodnog tvorca te pobune. Bićemo nespremni da shvatimo prirodu ili uspeh Nihilizma, ili postojanje takvih njegovih sistematskih sledbenika kao što su Lenjin i Hitler, ako njegov izvor budemo tražili igde drugde, osim u primarnoj satanskoj volji za negiranjem i pobunom. Većina nihilista, naravno, shvata tu volju kao nešto pozitivno, kao izvor „nezavisnosti“ i „slobode“; ali već i sam jezik koji ljudi poput Bakunjina koriste da se izraze, za svakoga ko je spreman da ih uzme za ozbiljno, odaje mnogo dublji značaj njihovih reči.
Nihilističko odbijanje Hrišćanske vere i institucija, dakle, predstavlja rezultat, ne toliko gubitka vere u njih i njihovo božansko poreklo (mada, s obzirom da nijedan Nihilizam nije čist, takav skepticizam je takođe prisutan), koliko pobune protiv vlasti koju one predstavljaju i poslušnosti koju one zahtevaju. Humanistička, socijalistička i anarhistička literatura XIX veka za svoju konstantu ima temu non serviam: Bog Otac, zajedno sa svim Njegovim ustanovama i sveštenicima, mora biti svrgnut i poražen, a čovek mora trijumfijalno zasesti na Njegov Tron i sam, po svojoj volji, upravljati. Ta literatura, intelektualno mediokritetska, svoj neprekidni uticaj duguje svom „opravdanom“ gnevu protiv „nepravednosti“ i „tiranije“ Oca i Njegovih zemaljskih predstavnika; to jest, svojoj strasti, a nikako ne svojoj istinitosti.
Ta pobuna, taj mesijanski žar koji nadahnjuje najveće revolucionare i koja je, ustvari, vera naopačke, mnogo manje je zainteresovana da razori filosofske i teološke osnove Starog Poretka (taj zadatak može da se ostavi manje gorljivim dušama), nego da uništi suparničku veru, veru koja je dala život tom poretku. Učenja i institucije se mogu lako „ponovo protumačiti“, kada se iz njih isprazni Hrišćanski sadržaj i kada se napune novom, nihilističkom sadržinom; ali Hrišćanska vera, duša tih učenja i institucija, jedina sposobna da raspozna tu „reinterpretaciju“ i da joj se efikasno suprotstavi, mora biti uništena u potpunosti, jer tek tada i može biti „reinterpretirana“. To je praktično neophodno Nihilizmu, da bi trijumfovao; štaviše, to je psihološki, pa čak i duhovno neophodno, jer nihilistički bunt maglovito oseća da Istina prebiva u Hrišćanskoj veri, i njegova ljubomora i nečista savest mu neće dati spokoja, sve dok potpuno ukidanje vere ne opravda njegovu poziciju i ne „dokaže“ njegovu istinu. U manjim razmerama, to je psihologija Hrišćanskog otpadnika; u većim – to je psihologija boljševizma.
Sistematska boljševička kampanja na iskorenjavanju Hrišćanske vere, koja je trajala čak i tada, kada je ova prestala da predstavlja bilo kakvu opasnost za stabilnost ateističke države, nema nikakvog racionalnog objašnjenja; ta kampanja je, pre, deo surove borbe do smrti, protiv jedine sile, sposobne da se suprotstavi boljševizmu i da ga razobliči. Nihilizam nije uspeo, sve dok prava Hrišćanska vera ostaje da živi makar u jednom jedinom čoveku; zbog toga što će taj čovek biti živi primer Istine, koja će pokazati ispraznost svih tih impresivnih svetskih dostignuća, na kakve je samo sposoban Nihilizam, i u tom čoveku će biti opovrgnuti svi argumenti protiv Boga i Carstva Nebeskog. Um čoveka je podatan, može se nagnati da poveruje u bilo šta, čemu naginje njegova volja. U atmosferi, zasićenoj nihilističkim žarom, kakav i danas postoji u Sovjetskom Savezu, ni najubedljiviji argumenti ne mogu pobuditi veru u Boga, u besmrtnost, u religiju; ali čovek vere, čak i u takvoj atmosferi, može reći ljudskom srcu mnogo, i svojim primerom pokazati da je ono, što je nemoguće svetu i najboljim ljudskim namerama, još uvek moguće Bogu i veri.
Nihilistička pobuna je rat protiv Boga i protiv Istine; ali veoma mali broj nihilista je toga potpuno svestan. Eksplicitni teološki i filosofski Nihilizam je zabran za nekolicinu retkih duša; za većinu, pak, nihilistička pobuna poprima mnogo neposredniji oblik borbe protiv vlasti i autoriteta. Mnogi od onih, čiji odnos prema Bogu i Istini može da izgleda nejasan, potpuno jasno ispoljavaju svoj nihilizam u odnosu prema – po rečima Bakunjina – „prokletom i fatalnom principu vlasti“.[9]
Nihilističko „otkrovenje“, dakle, proglašava, na najneposredniji mogući način, uništenje vlasti. Neke nihilističke apologete su naklonjene citiranju „nepravednosti“, „korumpiranosti“ i „nasilja“ Starog Poretka, koje služi kao opravdanje pobune protiv njega; ali svi ti nedostaci – čije postojanje niko nema nameru da poriče – često su bili samo povod, nikada i uzrok, nihilističkih eksplozija. Nihilist napada vlast samu. U političkoj i društvenoj strukturi, Nihilizam se manifestuje kao revolucija koja stremi, ne prosto smeni vlade ili provođenju više ili manje široke reforme postojećeg poretka, nego uspostavljanju potpuno nove koncepcije cilja i smisla vladanja. U oblasti religije Nihilizam traži, ne prosto reformu Crkve, ne čak ni osnivanje nove „crkve“ ili nove „religije“, nego potpuno preoblikovanje ideje religije i duhovnog iskustva. U umetnosti i literaturi, nihilistu ne interesuje prosto modifikacija starih estetskih kanona, koji se tiču sadržaja ili stila, niti razvitak novih žanrova ili tradicija, nego apsolutno novi pristup pitanju umetničkog „stvaralaštva“ i nova definicija „umetnosti“.
Nihilizam je usmeren protiv osnovnih principa svih tih disciplina, a ne protiv njihove pogrešne primene. Nered, koji se tako jasno ispoljava u savremenoj politici, religiji, umetnosti i u drugim oblastima, rezultat je osmišljenog i sistematskog uništavanja samih osnova autoriteta u njima. Besprincipijelna politika i moral, nedisciplinovano umetničko izražavanje, nekritičko „religiozno iskustvo“ – sve su to direktne posledice primene buntovničkog stava na nekada stabilne nauke i discipline.
Nihilistička pobuna tako je duboko pronikla u tkivo našeg veka, da je suprotstavljanje njoj slabo i neefikasno; popularna filosofija i glavnina „ozbiljne misli“ posvetili su sve svoje snage njenoj odbrani. Tako, naprimer, Kami u pobuni vidi jedinu istinu koju ne treba dokazivati, koja je preostala ljudima današnjice, jedinu veru, moguću za ljude koji više ne veruju u Boga. Njegova filosofija buntovništva predstavlja majstorski izraz „duha vremena“, ali teško da ona može biti ozbiljno prihvaćena kao bilo šta više od toga. Mislioci epoha Renesanse i Prosvetiteljstva, ne manje nego danas Kami, svojski su se trudili da se snađu bez bogoslovlja, da za osnovu sveg svog znanja postave „prirodu“. Ali ako je „pobuna“ sve što „prirodni čovek“ može da zna danas – zbog čega je onda“prirodni čovek“ epohe Renesanse ili Prosvetiteljstva znao, čini se, mnogo više, i smatrao sebe mnogo plemenitijim bićem? „Previše toga oni su prihvatali zdravo za gotovo“, uobičajeni je odgovor, „i živeli na račun Hrišćanskog kapitala, ne bivajući toga svesni; danas smo mi bankrotirali, i znamo to.“ Drugim rečima, savremeni čovek je „lišen iluzija“. Ipak, strogo govoreći, iluzija mora da postoji, da bi je se lišio: a ako su ljudi otpali, ne od iluzije, nego od Istine – a upravo se to desilo – potrebno je mnogo temeljitije rezonovanje da bi se objasnilo njihovo sadašnje bedno stanje. To, da Kami smatra „buntovnika“ „prirodnim čovekom“, da on sve može okarakterisati „apsurdnim“, osim „pobune“, znači samo jedno: njega su tako dobro istrenirali u školi Nihilizma, da je on obučen da borbu protiv Boga doživljava kao „prirodno“ stanje čoveka.
Na takvo je stanje redukovao čoveka Nihilizam. Pre modernog doba, život čoveka uglavnom je bio određivan vrednostima poslušnosti, pokornosti i poštovanja: prema Bogu, prema Crkvi, prema zakonitim zemaljskim vlastima. Za savremenog čoveka, „prosvetljenog“ Nihilizmom, takav Stari Poredak ne znači ništa više od užasne uspomene na neku mračnu prošlost, od koje je čovek „oslobođen“; savremena istorija bila je hronika pada svakog autoriteta. Stari je Poredak svrgnut i, mada se nesigurna stabilnost još uvek kako-tako održava u onom što se nepogrešivo može nazvati vekom „tranzita“, „novi poredak“ je već u začetku; vek „pobune“ je pred vratima.
Nihilistički režimi našeg doba dali su mogućnost da predosetimo ukus tog veka, a široko rasprostranjeno buntovništvo naših dana predstavlja njegovo dalje kobno predznamenje; tamo, gde nema istine, buntovnici će da caruju. Ali, „volja je“ kako reče Dostojevski, sa svojim uobičajenim pronicljivim uvidom u nihilističku svest, „najbliža ništavilu; najsigurniji u sebe su najbliži najvećim nihilistima“[10]. Onaj ko je odbacio Istinu i svaku vlast osnovanu na njoj, ima samo slepu volju između sebe i Bezdana; a ta volja, ma koliko spektakularna bila dostignuća u kratkim trenucima njene vlasti (režimi Hitlera i boljševizma do sada su ostavili najjači utisak), neodoljivom snagom biva privučena prema tom Bezdanu, kao prema nekom ogromnom magnetu koji je pronašao njemu se odazivajući bezdan u njoj. U tom bezdanu, u tom ništavilu čoveka koji živi bez istine, susrećemo se sa samim srcem Nihilizma.
 
2. POKLONJENJE NIŠTAVILU
 
„Ništavilo“ u onom smislu, u kojem ga shvata moderni Nihilizam, je koncept svojstven isključivo Hrišćanskoj tradiciji. „Nebiće“ različitih istočnih tradicija je sasvim drugačija, „pozitivna“ koncepcija; ideju nihil oni najbliže dotiču u maglovitoj predstavi o prvobitnom „haosu“. Bog je govorio samo neodređeno i posredno drugim narodima; samo je Svom izabranom narodu Bog otkrio svu punoću istine koja objašnjava početak i kraj svih stvari.
Za druge narode, zaista, baš kao i za nepotpomognuti razum, jedna od najteže shvatljivih Hrišćanskih doktrina je ona o creatio edž nihilo: Bog je sazdao svet, ne iz Sebe Samog, ne iz nekakve već postojeće materije ili iz prvobitnog haosa, nego ni iz čega; ni u jednom drugom učenju svemoćnost Boga ne utvrđuje se sa takvom jasnoćom. Nepomućeno čudo Božijeg stvaranja sastoji se upravo u tome, da je bilo ostvareno iz apsolutnog ne-postojanja.
Može se postaviti pitanje: kakav, pak, odnos Nihilizam ima prema toj doktrini? Odnos negiranja. „Šta“ – kaže Niče u tvrdnji čiju smo poslednju rečenicu već citirali u drugom kontekstu – „Nihilizam, zapravo, znači? – Da više vrednosti gube svoju cenu. Cilja nema. Nema odgovora na pitanje ‘zašto?'[11]“ Jednom rečju, Nihilizam celo svoje postojanje duguje negaciji Hrišćanske Istine; on nalazi da je svet „apsurdan“, ne kao rezultat nepristrasnog „izučavanja“ tog pitanja, nego kroz svoju nesposobnost, ili nespremnost, da poveruje u njegov Hrišćanski smisao. Samo onaj ko je, nekada ranije, mislio da zna odgovor na pitanje „zašto?“, može tako silno da bude razočaran, „otkrivši“ da, posle svega, odgovora uopšte nema.
Ipak, ako bi Hrišćanstvo bilo samo jedna od mnogih religija ili filosofija, njegovo poricanje ne bi bilo predmet od tako velikog značaja. Džozef de Meister – koji je bio prodoran u svojoj kritici Francuske Revolucije, mada se na njegove pozitivne ideje ne sme osloniti – jasno je definisao u čemu je ovde suština, još u vreme kada se nihilizam nije tako očigledno ispoljavao kao danas.
 
„U svetu su oduvek postojale neke forme religije i grešnici koji su im se suprotstavljali. Bezbožništvo je oduvek bilo zločin, takođe… Ali samo u krilu prave religije moguće je pravo bezbožništvo… Nikada ranije bezbožništvo nije porađalo takvo zlo, kao u naše dane, zbog toga što je njegova krivica uvek direktno proporcionalna stepenu prosvećenja koje ga okružuje… Mada su bezbožnici postojali oduvek, nikada nije bilo, do XVIII veka, i to u srcu Hrišćanstva, ustanka protiv Boga“.[12]
 
Nijedna religija nije se toliko potvrdila, i takvom snagom, kao Hrišćanstvo, zato što je njegov glas – Glas Boga, a njegova istina je apsolutna; i ni jedna druga religija nije imala tako radikalnog i beskompromisnog neprijatelja, kao što je Nihilizam, zato što se ne može usprotiviti Hrišćanstvu, ne stupajući u borbu sa Samim Bogom.
Borba protiv Samog Boga, Koji je stvorio čoveka iz ništavila, zahteva, naravno, izvesno slepilo, baš kao i iluziju snage; ali nijedan nihilist nije toliko slep, pa da ne oseti, ma kako nejasno, konačne posledice svoje aktivnosti. Bezimeno „nespokojstvo“, svojstveno danas tolikom broju ljudi, svedoči o njihovom pasivnom učešću u programu antiteizma; govor „bezdana“ postaje sve artikulisaniji i izgleda da se on sve više otkriva u srcu čoveka. To „nespokojstvo“ i taj „bezdan“ predstavljaju upravo ono ništavilo, iz kojeg je Bog stvorio čoveka i u koje on izgleda ponovo pada, kada poriče Boga, a time i svoje sopstveno stvaranje i svoje sopstveno biće.
Strah od „ispadanja iz bića“ danas je najrasprostranjeniji vid Nihilizma. On je konstantna tema umetnosti i preovladavajuća nota u „filosofiji apsurda“. Ipak, za sve nesreće ovoga veka pre je odgovoran onaj mnogo svesniji Nihilizam, Nihilizam eksplicitnog antiteizma. Kod čoveka, zaraženog takvim Nihilizmom, osećanje pada u bezdan vodi, ne ka pasivnom nespokojstvu ili očajanju – daleko od toga – nego se transformiše u besnilo satanske energije, koja ga pobuđuje da udara na sve stvoreno, pokušavajući da i njega povuče sa sobom u bezdan. Ipak, na kraju, Prudon, Bakunjin, Lenjin, Hitler, ma koliko velik bio njihov privremeni uticaj i uspeh, moraju pretrpeti poraz; oni čak moraju da posvedoče, i protiv svoje volje, o Istini, koju su hteli da unište. Zbog toga, što njihov pokušaj da nihilizuju sve što je stvoreno i tako ponište Božanski čin stvaranja vrativši svet u ono ništavilo iz kojeg je izašao, nije ništa drugo, do izvrnuta parodija na samo Božije stvaranje[13]; a oni sami, kao i njihov otac Đavo, samo nemoćno oponašaju Boga, kao što majmun oponaša čoveka, i samim tim nastojanjem upravo dokazuju postojanje Boga koga poriču, a svojim porazom svedoče o Njegovoj moći i slavi.
Već smo, ne jednom, govorili da ni jedan čovek ne živi bez boga; ko je, onda – ili šta je – bog nihilista? To je nihil, samo ništavilo u svom čistom vidu – ne ništavilo odsustva ili nebića, nego otpadništva i poricanja; „leš“ „mrtvog Boga“ je onaj, koji tako teško pritišće nihilistu. Bog, do sada toliko realan, toliko prisutan kod Hrišćana, ne može se ukloniti preko noći; takav apsolutni monarh ne može imati nikakvog neposrednog naslednika. Na taj način, u sadašnjem trenutku duhovne istorije čovečanstva – momentu, svi priznaju, krize i prelaznosti – „mrtvi Bog“, ta ogromna praznina i jeste ono što stoji u centru čovekove vere. Nihilist želi da se taj svet, koji se ranije okretao oko Boga, sada okreće oko – ničega.
Može li to biti? Poredak, osnovan na ničemu? Naravno da ne može; to je samoprotivrečje, to je samoubistvo. Ali ne očekujmo doslednosti od modernih mislilaca; to je, ustvari, tačka do koje su moderna misao i njena revolucija došli u naše vreme. Čak i ako se takvo stanovište može održati samo na kratko, ako je ono dostignuto samo zato, da bi vrlo brzo bilo zamenjeno nečim drugim, njegovu realnost ne možemo zbog toga poricati. Danas ima mnogo pokazatelja (koje ćemo razmotriti kada za njih dođe vreme) da je od kraja Drugog svetskog rata svet počeo da izlazi iz „veka Nihilizma“ i da se polako kreće prema nekom „novom dobu“; ali, u bilo kojem slučaju, ako to“novo doba“ i nastupi, ono neće videti prevazilaženje Nihilizma, nego njegovo usavršavanje. Revolucija otkriva svoje najistinitije lice u Nihilizmu; bez pokajanja – a njega nije bilo – to, što nastupi u budućnosti, biće samo još jedna maska, koja skriva isto ono lice. Da li otvoreno – u eksplicitnom antiteizmu boljševizma, fašizma, nacizma, ili prikriveno, pasivno, u kultu ravnodušnosti i očajanja, „apsurdizmu“ i „egzistencijalizmu“, moderni čovek odlučno pokazuje svoju rešenost da nadalje živi bez Boga – to jest, u praznini, u ništavilu. Do početka našeg veka, dobronamerni ljudi mogli su se još i zavaravati, smatrajući da „liberalizam“ i „humanizam“, „nauka“ i „progres“, pa čak i sama Revolucija i celi put moderne misli predstavljaju nešto „pozitivno“, da, možda, u nekom neodređenom smislu, imaju i „Boga“ na svojoj strani. Danas je savršeno očigledno da Revolucija i Bog ne mogu imati ništa zajedničko; da u konzistentnoj modernoj filosofiji uopšte nema prostora za Boga. Sva buduća moderna misao, ma čime se ona prikrivala, mora da pretpostavi ovo, mora da se gradi na praznini, ostaloj posle „smrti Boga“. Revolucija, ustvari, ne može da se završi, sve dok iz srca ljudi ne bude iskorenjen poslednji tračak vere u Boga, i sve dok ljudi, svi do jednog, ne nauče da žive u toj praznini.
Od vere proističe celovitost. Svet vere, koji je nekada bio normalan svet, apsolutno je celovit, zato što je u njemu sve orijentisano na Boga kao na njegov početak i kraj, i u toj orijentaciji postiže svoje značenje. Nihilistička pobuna, rušeći taj svet, inspirisala je novi svet: svet apsurda. Ta reč, u naše vreme tako u modi kada se želi opisati bedni položaj savremenog čoveka ima, ako se pravilno shvati, veoma duboko značenje. Jer, ako je ništavilo centar sveta, tada taj svet, niti po svojoj suštini, niti po svakom svom detalju nije celovit, on se raspada, on je apsurdan. Niko taj svet nije mogao opisati bolje od Ničea, njegovog „proroka“, koji je to uradio vrlo jasno i sažeto, smestivši svoj opis tamo, gde je proglasio i svoj prvi princip „smrti Boga“:
 
„Mi smo ga (Boga) ubili, ti i ja! Mi smo svi njegove ubice! Ali, kako smo to učinili? Kako smo mogli popiti more? Ko nam je dao gumicu, da obrišemo čitav horizont? Šta smo uradili, kada smo odvezali ovu zemlju od njenog sunca? Kuda se ona sada kreće? Kuda idemo? Daleko od svih sunaca? Ne srljamo li beskonačno bez smera? Nazad, ustranu, napred, u svim pravcima? Postoji li još iznad i ispod? Ne lutamo li mi, kao u nekom beskonačnom ništavilu? Ne diše li na nas praznina? Nije li postalo hladnije? Ne produžava li se beskonačno noć, postajući sve tamnija i tamnija?“[14]
 
Takav je nihilistički univerzum, u kojem ne postoji ni gore ni dole, ni ispravno ni pogrešno, ni istinito ni lažno, zato što u njemu nema nikakve tačke orijentacije. Tamo, gde je nekada bio Bog, sada je ništa, tamo, gde je bila vlast, poredak, sigurnost, vera, sada su anarhija, pometnja, besprincipijelna, proizvoljna delatnost, sumnja i očaj. Taj je univerzum tako dobro opisao švajcarski katolički autor Maks Pikard, kao svet „bekstva od Boga“ ili kao svet „isprekidanosti“ i „nepovezanosti“.[15]
Ništavilo, odsustvo celovitosti, antiteizam, mržnja prema Istini: sve, o čemu smo govorili na ovim stranicama – više je od puke filosofije, više čak i od puke pobune čoveka protiv Boga, Kome on više neće da služi. Mnogo suptilniji um se krije iza ovih fenomena, i na zamršenom planu po kojem i filosof i revolucionar podjednako služe, a ne upravljaju, mi imamo posla sa delom Satane.
Mnogi nihilisti su, zaista, daleko od toga da bi tu činjenicu osporavali, uživali u njoj. Bakunjin je sebe našao na strani „Satane, večnog buntovnika, prvog slobodnog mislioca i oslobodioca svetova“[16]. Niče je sebe proglasio „Antihristom“. Pesnici, dekadenti, i generalno sva avangarda od početka epohe romantizma, u velikoj meri su opčinjeni satanizmom, a neki su čak pokušali da od njega naprave svoju religiju. Ovim rečima Prudon priziva Satanu:
 
„Priđi mi, Luciferu, Satano, ko god ti bio! Đavo, kojeg je vera mojih predaka suprotstavljala Bogu i Crkvi. Ja ću biti tvoj predstavnik i ništa od tebe neću tražiti“.[17]
 
Šta Pravoslavni Hrišćanin treba da misli o takvim rečima? Apologete i poznavaoci nihilističke misli takve izjave – ako ih uopšte udostoje svog komentara – obično pogrešno shvataju kao maštovita preterivanja, kao smele metafore koje izražavaju možda pomalo detinjasti „bunt“. Mora se priznati da u takvom stavu većine savremenih „satanista“ ima izvesne doze mladalačke naivnosti; oni koji tako olako prizivaju Satanu i proglašavaju vlast Antihrista, ne mogu biti svesni punog značenja svojih reči, i vrlo mali broj njih izgovara ih sa namerom da budu ozbiljno shvaćeni. Ovo naivno hvalisanje, ipak, razotkriva mnogo dublju istinu. Nihilistička Revolucija stoji protiv vlasti i poretka, protiv Istine, protiv Boga; a da bi to radila, ona, očito, mora da stoji na strani Satane. Nihilist, pošto obično ne veruje ni u Boga ni u đavola, može da misli da postupa veoma oštroumno kada, boreći se protiv Boga, štiti Njegovog drevnog neprijatelja; ali, mada se njemu čini da se on samo rečima igra, on, ustvari, govori istinu.
De Maister, a posle Donoso Kortes, pisavši onih dana, kada je Rimska Crkva mnogo bolje, nego danas, shvatala značenje Revolucije i umela da joj se čvrsto suprotstavi, nazivali su Revoluciju satanskom pojavom, na šta se danas istoričari samo osmehuju. Manje se osmeha, verovatno, može videti kada se isti taj izraz primeni, nažalost retko sa punom ozbiljnošću, na nacional-socijalizam ili boljševizam; a neki, možda, čak, mogu početi da podozrevaju, da postoje druge sile i uzročnici, koji su nekako izmakli pažnji njihovog prosvećenog pogleda.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prethodna glava je trebala da bude „Dolazak novog poretka“ (pogledaj plan na kraju knjige)
  2. The joyful Wisdom, #125.
  3. Vidi, npr. Justice, (cf. de Lubac, Prodhon, p. 271).
  4. Justice, III, 179. (citirao De Lubac, p. 270.)
  5. System of Economical Contradictions: or, The Philosophy of Misery, Boston, 1888, Vol. I, p. 448.
  6. Ibid., p. 468.
  7. God and State, London, 1910, p. 16.
  8. Maximoff, op.cit., p. 380.
  9. Ibid, p. 253.
  10. Citira se iz Zero, Robert Payne, New York, The John Day Company, 1950, p. 53.
  11. The Will to Power, p. 8.
  12. On God and Society (Essay on the Generative Principle of Political Constitutions and other Human Institutions), Henry Regnery Company (Gateway Edition), 1959, pp. 84-86.
  13. Cf. Joseph Pieper, The End of Time, p. 58.
  14. Joyful Wisdom, # 125.
  15. Vidi Max Pickard, Flight from God, Henry Regnery Company, 1951; i Hitler in Our Selves, Henry Regnery Company, 1947.
  16. God and State, p.2
  17. Idee generale de la revolution; also Justice, III, pp. 433-434 (de Lubac, 173).

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *