НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО!

МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО!

 

МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО!
Избор из дела

 

 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов), епископ Ставропољски
 
О поклонима
 
Поклони се деле на земне и појасне; одређују се обично за вечерње правило, пре одласка на починак. Најбоље је да се за поклоне узме време пре читања вечерњих молитава, то јест да правило почне поклонима. Од поклона тело се донекле умори и угреје, а срце доспе у стање скрушености; у таквом стању подвижник ће се молити усрдније, топлије и пажљивије. Молитве ће имати сасвим други укус када буду читане после поклона. Поклоне треба чинити без икакве журбе, тако да овај телесни покрет буде прожет плачем срца и молитвеним вапајем ума. Када желиш да почнеш са преклањањем колена, тело стави у најпобожнији положај, онакав какав треба да има слуга и створење Божије у присуству Господа Бога свога. Потом сабери ум да мисли не лутају, и сасвим полако, тако да само ти чујеш, затвори ум у речи и из скрушеног и смиреног срца произнеси молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Када произнесеш молитву начини полако земни поклон, с побожношћу и страхом Божијим, смирено, као грешник који се каје и моли за опроштај грехова – као да си пред ногама Самог Господа Исуса Христа. У својој уобразиљи не представљај лик или слику Господа, него веруј да је Он присутан; буди убеђен у то да те Он посматра, да посматра твој ум и срце, и да је награда Његова у рукама Његовим: прво представља недопустиво маштање које води у погубну самообману, док убеђеност у присуство свудаприсутног Бога представља веровање у свесвету истину (Свети Оци кажу:“Никад не примај ако видиш нешто чулно или духовно, изван тебе или унутра: било да је то слика Христа, или Анђела, или неког светитеља, или представа светлости у уму. Немој да поверујеш нити да се везујеш за тако нешто. Непрестано чувај свој ум од слика, од затворености нечим путем уобразиље, од облика, пазећи једино на речи молитве“- Добротољубље,т.2. Калист и Игњатије Ксантопул о безмолвију и молитви, гл.75). Када начиниш земне поклоне опет доведи тело у стање побожности и мировања, па опет полако произнеси горе поменуту молитву. Када је произнесеш опет се поклони на описани начин. Немој да бринеш због броја поклона: сву пажњу усмери на квалитет молитве коју уз преклањање колена савршаваш. Да и не помињемо утицај на дух, на само тело много ће јаче да делује мали број поклона учињених на горе описани начин, него велик број поклона извршених на брзину, непажљиво, ради бројања. Опит ће то брзо да покаже. Када се умориш од преклањања колена пређи на појасне поклоне. Мера појасног поклона одређује се тако да када га обављаш – опуштена рука дотиче земљу или под. Када подвижник приликом обављања поклона узме себи за непромењиву обавезу обилно духовно делање, које се састоји из пажње, сабраности, побожности и одлучности да се принесе покајање Богу, за кратко ће време видети коју количину поклона може да поднесе његов телесни састав. Када од тог броја поклона одбије неколико на своју слабост и снисхођење себи, од онога што остане може да установи свакодневно правило, да за то правило измоли благослов духовника, настојатеља или неког монаха у кога има поверење и са којим се саветује, и онда може свакодневно да га обавља. Због духовне користи наше љубљене браће нећемо да прећутимо ни следеће: поклони који се савршавају ради броја и који нису праћени правилним умним делањем и делањем срца доносе више штете него користи.
Подвижник који их изврши почиње да се радује. „Ето – каже он сам себи попут поменутог фарисеја из Еванђеља – Бог ме је и данас удостојио да обавим (на пример) триста поклона! Слава Богу! Је ли то лако? У данашње време триста поклона! Ко данас још има такво правило?“ и тако даље. Треба се подсетити да поклони загревају крв, а угрејана крв необично погодује покретању мисаоне делатности; када доспе у такво расположење несрећни подвижник једино зато што не зна шта је искусно духовно делање препушта се за душу штетној делатности ума, предаје се сујетним помислима и маштањима која се ослањају на његов подвиг путем кога он мисли да ће напредовати; подвижник се наслађује тим помислима и маштањима, не може довољно да их се насити, прихвата их и засађује у себи погубну страст умишљености. Унутрашњост ускоро почиње да се показује кроз тајно осуђивање ближњих и јавну склоност ка њиховом поучавању. Очигледно је да такво расположење представља знак гордости и самообмањивања: када монах не би сматрао да је изнад свога ближњег он се никако не би усудио да га поучава. Такав је плод сваког телесног подвига ако он није прожет тежњом ка покајању, ако за циљ нема покајање као такво и ако се вредност даје подвигу самом по себи. Истински напредак код монаха састоји се у томе да он схвати да је грешнији од других људи „Брат је рекао преподобном Сисоју Великом: видим да се моја мисао стално налази уз Бога. Преподобни је одговорио: то што се твоја мисао стално налази уз Бога није велико; велико је када монах увиди да се налази испод Сваког створења“ (Алфавитни Патерик). На тај су начин размишљале истинске слуге Божије, истински монаси: такав начин размишљања развио се код њих као последица правилног духовног делања. Код правилног духовног делања и телесни подвиг је од огромног значаја, јер представља телесни израз покајања и смирења.
Погледај смирење моје и труд мој и опрости ми све грехе моје (Пс.24,18) – молитвено вапије Богу свети Давид, који је у свом благочестивом подвигу сјединио телесни напор са дубоким покајањем и дубоком смиреномудреношћу.

Један коментар

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    OBOŽAVAM VASU STRANICU I NEMOGU JE PRESTATI ČITATI
    TOLIKO JE BOGATA I MNOGO MI POMAŽE U MOM DUHOVNOM RASTU

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *