NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
SEMJON ZERCALOV:
RUŽA MARIJINA (PO KAZIVANJU SIHIMONAHA A.)
 
Oči su im se srele na Petrovdan, za vreme narodnoga veselja pred seoskom crkvom, Grigoriju i Mariji.
Svadba je bila skromna, a već sutradan, zorom, morali su poći na rad u polje. Potom prispeše, jedno za drugim, dečica. Njih petoro.
Bleda Marija brzo je starila. Vreme je vejalo prvo inje u kosu, prve kolute oko očiju, ali u njenim krotkim zenicama nije gasnula varnica spokoja sa kojim je izašla, u praznično jutro, iz drvene seoske crkvice, posle venčanja.
Jednog rujnog septembra u njihovo selo naiđe putujuće pozorište. Kada, posle par dana, glumačka družina napusti selo, sa njima, izgubivši glavu za nekom varoškom glumicom, pobeže i Grigorije. Marija ostade sama sa petoro sitne dece na rukama.
Dom bez oca i domaćina kao kuća bez krova, ali Marija niti je klela, niti roptala. Suze su joj tekle iznutra. Pustila bi tek po koju, s večeri, kada poležu deca i kada je niko ne može čuti, dok pali kandilo pred ikonom Bogomajke „Svih žalosnih Radost“, moleći se nemo i bez ikakvih pitanja, za Grigorija, koji otide za svojom nesrećom u beli svet.
Ponekad bi svratila koja susetka i, uz uzdah, vrtela glavom i šaputala: „Eh, taj crni Griša, prokletnik…“ Marija bi je ućutkivala, da deca ne čuju, govoreći: „Ne greši dušu, nemoj pred decom oca kuditi… otac je jedan i svetinja“. Deci je, u zimskim večerima, pričala o ocu koji se, njih siromašnih radi, zlopati u dalekoj tuđini, mukotrpno zarađujući novce i koji će se jednoga dana vratiti da opet zajedno žive u sreći.
Prolazile su raspete godine. Marija je decu sama podizala, držeći se za Božiju Ruku i meseći hleb sa suzama. Ustajala je s praskozorjima, kada se duša meša sa rumenim oblacima. Legala je kad brda već utihnu u san, a mesec prolije srmu preko brezovih šuma u srce.
Posle mnogo leta, jednog zavejanog sumraka, na kapiju pokuca oronuli neznanac. Odmah ga je prepoznala. Primila ga je uzdrhtale duše, bez reči, kao da se vratio sa puta.
Nije ga ništa pitala. Nisu mnogo govorili. Ubrzo ga strašna bolest, kojom ga poseti Gospod i kojom ga vrati domu, obori u samrtnu postelju. Kopneo je brzo pred njenim očima. S ćutljivom nežnošću ga je služila, umivala, presvlačila, pojila. Poslednjih dana pokušavao je neprestano da joj nešto kaže, no ona mu je zakrštavala usta, šapćući: „Neka, Griša, Bog da prosti i Majka Božija…“
Umro je prvog dana proleća na njenim strpljivim rukama. Sahranila ga je tiho, a vrh groba posadila ružu crvenu kao požar. Često su je viđali kako, sedeći nisko pognute glave, na drvenoj klupi kraj groba, preko voštanice, nečujno priča svom Griši koliko ga je volela, i čekala, i nadala mu se svih onih godina.
I danas, kraj zaraslog groba Grigorija i Marije, uporno procvetava ruža. Seljani je zovu Ruža Marijina. Starice pripovedaju unukama da je ta čudesna ruža izrasla iz suza Marijine ljubavi, koja je umela sve da istrpi, sve da oprosti i sve da spase.
sa ruskog: Matej Arsenijević

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *