НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
РАДМИЛЕ МИШЕВ ПРИЧЕ О ЉУБАВИ
 
ПИСМО
Дуго сам ти бако писала писмо која нисам слала, не зато што нисам хтела или нисам могла, него зато што нисам смела. Бојала сам се, да зле очи злих људи не читају невине редове о љубави, јер лоша су времена, ти сама, стара и немоћна па би могла и љубав нас, са ове стране да ти науди. Сада ти пишем писмо које никада поштом неће бити послато. Нема адресе и поштара тамо где си, али знам, да ће љубав наша и суза стићи до тебе. Чезнем рођена моја за тобом и кућом. Ти си нам била темељ, а кућа кров, па смо ти сад на ветрометини, немамо где главу да склонимо. Станујемо у становима без лица и душе и сањамо стару кућу. Стару од прича, љубави, песама и плача новорођенчади. Све су то упијали зидови и у тихим ноћима, с’ колена на колено преносили предања. И собе сањам, дрвених подова, где јутра, дани и вечери имају своје мирисе. Волела сам да их рибам. Кад све окречено и изрибано замирише на чисто, нису болела леђа и бридела колена, већ ме прожимала милина: „Како је лепа наша кућа“. Памтим ормане што одишу лавандом и рузмарином и све твоје поуке како се слаже одећа, а како постељина. Љутило ме понекад кад си то по ко зна који пут понављала. Кад би само још једном могла да са тобом скупљам чаршафе са сушила, беле као снег за ведрих дана. Не знам да ли је неко орезао лозу у дворишту и капаре. Биљку што расте из камена од које се беру пупољци и справља чудесан зачин (Купили смо недавно теглицу увозних. Ено их, још стоје, ни налик нису онима које си ти спремала). Тражим у туђим очима твој осмех, пружам руку и помажем свакој старици. Покушавам да заборавим колико година ти нисам долазила и доносила понуде. А некад сам се смејала твом страху од снега. Бојала си се да силно не запада, сметови буду превелики па ми одавде нећемо моћи да ти дођемо на сахрану. Говорила сам ти тада: „Буди ти, бако, нама жива и здрава, а нема тих сметова које нећемо прећи“. Ал’ би снег, и лед мила моја каквог ни у најстрашнијим сновима није било. Ни слутити се није могло. Пет година си чекала да нас видиш. Пет година смо ми стајали са ове стране ледене планине, а ни гласа ни пролаза. Где ли су они соколови из јуначких песама којима си нас учила? Ни сокола да кликне, ни ластавице да прхне, нико глас да пренесе. Буљине и јејине, кукувије и кукавице настаниле ледену планину. Шта да ти причам о нама? Некад, поред велике реке, страшно боле сећања. Та широка река јутром подсећа на наш залив. (Подсећа, али НИЈЕ). И галебови долећу, не оглашавају се, ћутећи попадају по води, одморе се и оду. Кад је лед почео да се отапа стигао је глас, ко’ да га је вран гавран донео, каже, отишла си ниси могла више да чекаш. Не сачека ни своје прво унуче, прву радост, да ти очи склопи. Оде душа не испраћена. А унука журила, дуго је дуго путовала, преко многих граница прешла, али преко оне, последње није могла. Та се прелази само кад позову. Горко је плакала, ти је не виде и не чу, али ја знам, да си је оданде гледала и тешила је . Ми, иза планине, не дођосмо. Лед је још оштар и превисок. Кажу, испратило те цело село. Како и не би, по добру те памте. И звона су звонила, дуго, дуже него за било ким другим. Ти си једина била преостала од покољења рођеног у прошлом веку. Испратили су тебе и са тобом једну целу епоху, а каква ће нам бити следећа, то једино Бог зна. Тамо, горе, нема цензора што завирују у писма која унуке пишу бакама. Мила бакице моја, казујем сада оно што не могах пет дугих година. Много смо те волели и опрости нам што не дођосмо док текоше твоји земаљски дани. Молим се Пресветој Богородици и Господу нашем Исусу Христу, да буде благ кад си овде била сама, да тамо будеш са својима, а много их је. Праштај бако, не остависмо те ми саму, но неки велики, туђи, зли и моћни. Они које никада ниси волела и за које си говорила: „Курва је политика, а политичари најгори курвари“. Сада, не знам шта више да кажем. Остаје само вера и љубав, велика. Она што се дељењем и давањем увећава, како си нас учила да волимо и љубав несебично дарујемо. И молитва остаје. Искрена, топла, сузама заливена. Прости Боже нашу баку Даницу. Смилуј се и на нас грешне. Волесмо је, а не обилазисмо, не утешисмо и не испратисмо како срце и ред налажу. Земаљски путеви беху непроходни, а Господњи су недокучиви.
14. јула 1996.
 
СЕЋАЊЕ
Кажу да се сасвим одрасте тек онда кад нема више коме да се каже: „Бако, деда, тата, мама“. То је последња нит која везује са детињством (без обзира на године). Потом, као источник, остану сећања која не старе, и враћајући им се, идемо даље. Враћајући се из школе, деца би најпре свраћала код баке. Умотана у велику, смеђу вунену мараму, чекала их је на капији и уводила у собу где су топло мирисале дуње и босиљак, играо се поклопац са шерпом на крају шпорета, мирно време откуцавао стари сат и благо треперило кандило пред иконом. Онако прозебле и румене од зиме, поседала би их на столичице поред шпорета, изувала им мокре чарапе са шарицом од леда на крајевима и длановима грејала хладна стопала и нуткала врућим млеком. Она није „умела“ да воли, јер умети је нешто што се зна, нешто научено, стечено. Њој је дар љубави био дат. Лепота доброте је из ње извирала, зрачила, зарила. Никада је нико није чуо да је повисила глас, а у кући и око куће све је одисало складом, смиреношћу и домаћинским редом. Увек у послу, крхка, мало повијена, са рукама отврдлим од дугог и тешког рада, а меканог додира, као да и није миловала рука, већ сушта доброта. Сваке године, пред Велику Госпојину, у кући су биле велике припреме. Бака се спремала на пут. За празник Пресвете Богородице одлазила је у манастир Острог. Дуго се и мучно путовало тада. Најпре возом са дрвеним седиштима, па прашњавим аутобусом, а онда пешице. Последњи део пута је увек прелазила боса. По повратку са пута била је пуна прича. Деца су је питала (жалећи њена израњављена стопала), може ли обувена да се поклони светитељу. Она би само поправила мараму, погледала их озбиљно и тихо одговарала: „Мора се мили моји, мора се тако. Видите колику нам је лепоту Господ дао. Дао нам је живот. Дао поља и шуме, реке и изворе, небо и птице, и кућицу и шталицу, па све украсио земаљским шаром, а ми грешни не примећујемо, дао нам очи, а не видимо. Боле ноге док се иде по оштром камењу, али кад дођем горе, под Острог и поклоним се божијем угоднику и мученику, помолим за све вас, и за оне које нас воле, и за оне који нас не воле, и за оне које нема ко да помене, па се захвалим Господу за сва давања, мене више ништа не боли. Лака сам као птица, а у души лепо и светло. Мора се тако, јер, шта ми Господу да принесемо? Сиротиња смо, па ако ништа друго, а оно, муку и бол. Његовим путем да прођемо, јер је Он за нас пострадао. А кад принесеш жртву чиста срца, онда Господ чује твоје молитве“.
Јула 1995.
 
БАКИН КРЕДЕНАЦ
Бакина кухиња је била уточиште (и деци и нама који то одавно нисмо), где пуцкетају дрва у шпорету, шушка кревет са сламарицом (што мирише на дечије снове) и нешто лепо крије стари, тамно-зелени креденац, са круном од тегли. Топло је и сигурно. Дуго памте и бака и креденац. Донела га је у мираз. Даске су упиле мирисе каквих више нема, на ванилу, сушено воће, чајеве, а остао је и дашак оног страшног, леденог мириса, из времена када у креденцу није било ничега. Креденац баку сећа на унука мезимца. Био је мајушан и болешљив. Све је она волела, а он је био највољенији од свих. Једном се изгубио, свуда га је тражила, гледала и у бунар. По ко зна који пут се враћала у кухињу, гледала испод кревета, (тамо се по некад скривао), а онда је видела да су врата креденца одшкринута. Пришла је и засмејала се кроз сузе. У креденцу, поред шерпе упрженог парадајза, он спава, са брковима од моче. И сад се смеши кроз сузе, гледајући га на телевизији. Одрастао је њен малени, пише књиге, мудро говори, учен, леп. Постао је велики човек. Срце претесно за толико љубави, среће и поноса. Он ретко долази. Ради. Не стиже. Она чека, и подстиче ватру, да не буде соба хладна, ако изненада дође. Волела је целим бићем и онакве какви смо били и овакве какви смо сада. Залепљени су тапети у кухињи. Изнесен је зелени креденац. Уместо њега је модерна „висећа кухиња“. Кауч не уме да шушка пред сан. Ватру нико не подстиче. Уточишта и топлине више нема. Кад заувек оде неко, у коме је живело време кад смо били још нерањавани и добри, однесе и део нас, и љубав, какву, више никада, нећемо имати.
О Преображењу год. Господње ’94.
 
ПРИЧА ИЗ МЕТОХИЈЕ
Причање је почињало у пролетња предвечерја кад може до сумрачка да се седи напољу и помало дрхтури, јер планински ветар најављује ноћ. Седело се у заједничком зеленом дворишту, великом, правоугаоном простору, на чију су краћу и дужу страну нанизане зграде, а наспрамне су оивичене воћњаком и коштановим брдом. Кад се на удаљени крај спусте дуге сенке коштана, почињао је чудесни свет прича. Живело се у тешко време и оскудевало у свему, сем у књигама, причама и играма. Јунак дечјих игара био је онај ко је најлепше умео да прича. Нису причане само бајке, већ и романи и јуначке песме. Читали су због себе и због других, да пренесу, поделе и играју се свега онога што ћути у књигама и чека да га радознале дечије очи пронађу и оживе. Дозивале би мајке са балкона и прозора, а деца су само одмахивала бојећи се да чаролија не престане, желећи да прича траје вечито. Сутрадан су се по брду играли књиге која је претходне вечери причана. Свет јунака лепе литературе престајао је да постоји само у књигама. Деца су га оживљавала, преносила у игру, проживљавала. Расли су у природи, а упознавали су књижевност играјући се Краљевића Марка, Женидбе Душанове, Робина Худа, Ловца Дерсуа, Кожне Чарапе. За игру витешких романа и јуначких песама, зидине и конаци око манастира Високи Дечани били су сцена каква се само пожелети може. По читав дан су се играла, а кад се уморе, ишла су на Голо брдо, једини брежуљак без иједног дрвета, обрастао густом травом и папратима. Поседали би у траву и утишали се. Пред њима је лежала топла и плодна метохијска котлина, налик длану, чудесно лепа, са малим селима и белим школама, што су провиривале кроз даљину и зеленило. Знали су имена свих села и изговарали их као бројалицу-игралицу:
Рзнић, Ратиш, Раставица,
Прилеп, Пожар, Папраћане,
Љубарда, Љубуша, Љубенић,
Истинић, Стреоц, Лоћане,
Црнобрег, Белег, Дечане.
Сасвим далеко, тамо где су планине, плаве као далека успомена, ивичиле хоризонт, био је неки други свет, можда онај из књига, можда неки други. Тамо ће стићи касније и схватити да не постоји златни сјај даљина. Деца то, онда, нису знала. Лежали су на папрати мирисала је шума, маховина и мајчина душица. Изгледало је да ће тако остати заувек. Да се ништа не може променити, да ће расти са ружичастим сјајем испод капака. Нису ни сањала да ће сви отићи из завичаја, да ће шуме бити посечене (ко не воли људе, сече шуме), да ће њиховом завичају одузети све, чак и име. Ко зна где су сада све оне чупаве главице, што су тако лепо препричавале књиге? Носе ли у себи, још увек, нешто од игара, прича и лепоте предела? Ако су бар нешто сачували, нису изгубљени. Они који су заборавили све, никад неће моћи да пронађу пут до свога детињства, а других путоказа нема.
 
ДЕЦА
Има једно сеновито место на Бистрици, изнад манастира Дечани, које смо звали Калуђерски вир. Ту се Бистрица смирује и раздваја у два глатка и мека крака око огромног камена. Ни највеће бујице га нису померале. Зими је изгледао као огромна санта, допловила ко зна од куда, и ту стала, а лети, по петоро-шесторо нас је лежало на топлом длану камена и сунчало се. Ту се волело, пливало, смејало, певало, по некад мало плакало, већ према прилици. Око поднева би долазиле мајке и доносиле ручак за сву изгладнелу дечурлију. Читав комшилук би се сјатио око велике шерпе или ђувеча. Никад више, нико од нас, није осетио тај укус, реке, лета и топлог ручка. Кад вечерње сунце пресече капу Стреочке планине, знали смо да је време да се иде кући. Враћали смо се срећни и уморни миришући на свежину реке и ливада. На пола пута су расле две врбе, једва пола метра једна од друге, потпуно испреплетених грана. Неко нам је рекао да је ту гроб двоје младих Шиптара, волели се, а њихови им нису дали да се узму. Туда нисмо трчали, по неко би оставио стручак цвећа. Они да се одбране не могу, а нас нема, да их тако немоћне бранимо.
На Задушнице, кад нисам могла да одем у Дечане на гробље, молећи да ми, грешној, опросте.

Један коментар

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. „Маја“ и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот „Маје“ и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *