НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ: КАКО СЕ БОГ ОТКРИВА ЉУДСКОМ СРЦУ?
 
У сваком уџбенику православног богословља наћи ћете да су за задобијање истине, напори самог човека недовољни. Могуће је читати Свето Писмо, или неку другу духовни литературу, ништа при томе не схватајући. Ево догађаја Светог Апостола Филипа и арапског евнуха из књиге Дела Апостолских:
„А Анђео Господњи рече Филипу говорећи: Устани и иди у подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је. И уставши пође. И гле, човек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице арапске, што беше над свим њеним ризницама, који беше дошао у Јерусалим да се моли Богу, па се враћаше, и седећи на колима својим читаше Пророка Исаију.
А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима. А Филип потрчавши чу га где чита Пророка Исаију, и рече: А разумеш ли шта читаш?
А он рече: Како бих могао разумети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и седе са њим. А место из Писма које читаше беше ово: Као овца на заклање одведе се, и нем као јагње пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих. У Његовом понижењу укиде се суд Његов. А род Његов ко ће исказати? Јер се Његов живот узима од земље.
Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: Молим те, за кога ово говори Пророк? Или за себе или за кога другог? А Фили отворивши уста своја, и почевши од писма овог, приповеди му Јеванђеље Исусово. Како иђаху путем дођоше на некакву воду; и рече ушкопљеник: Ево воде, шта брани мени да се крстим?
А Филип му рече: Ако верујеш од свег срца можеш. А он одговарајући рече: Верујем да је Исус Христос Син Божји. И заповеди да стану кола и сиђоше оба на оду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.
А кад изиђоше из воде, Дух Свети паде на ушкопљеника, а Анђео Господњи узе Филипа, и више га не виде ушкопљеник; него отиде путем својим радујући се. (Дела Ап. 8:26-39).
Овде видимо неколико натприродних, мистичких елемената: Анђео указује Филипу пут (иако је за евнуха то био просто сусрет на празном) а потом, након Крштења, Дух Божији односи Филипа одатле. Али они уопште нису довели Арапина до одлуке да се крсти и да постане хришћанин.
Нису чудеса деловала на њега, већ нешто у његовом сопственом срцу. Иако чудеса и бивају и помажу да се нађе вера, она не могу служити као основа вери. У тој истој књизи Дела Апостолских читамо повест о Симону Магу, који је за новац желео да буде примљен у Цркву и да задобије импресивне и величанствене дарове Духа Светога.
Заиста је Симон био врачар, високо плаћени „специјалиста“; натприродне појаве, од којих је зависила његова зарада и престиж, дешавала су се све више у хришћанској, а не у паганској средини. Како је познато из књиге Дела, Апостол Петар је одбио Симона: нама је остала реч „симонија“ – сујетни покушај да се за новац добије благодат Божија.
Тако нешто се уопште није догодило са Арапином, када је слушао Филипа; нешто се променило код њега, у самом срцу. Читамо, да је он поверовао, то јест, срце његово се топило од истине коју је чуо. Свето Писмо има велику силу: праћени тачним тумачењем, у стању су да у човеку отворе нешто до тада скривено, ако му је срце спремно. Као што се види, арапски властелин је примио Христа свом душом; нису га чудеса преобразила, већ сама истина Христова, ради које је Господ и сишао на земљу.
То исто налазимо и на другом месту Новога Завета, где су двојица ученика Исусових ишли по путу за Емаус (Лука 24). То је било у сами дан Његовог Васкрсења и Христос је заједно са њима иашо, питајући их за разлог њихове туге. Они су била крајње задовљени, сусревши ако не јединог човека, који није знао за последње догађаје у Јерусалиму. Они су Му говорили о знаменитом пророку, који је био дан пре тога кажњен, а сад као да је васкрсао – али они сами нису знали, чему да верују.
Тада их је Господ, позивајући их ка својим срцима, почео да им објашњава смисао старозаветних пророчанстава о судбини Месије. Никаквих чудесних знамења при томе није било, и нико Га није познао. Када су дошли до Емауса, Он је желео да иде даље, и тако би и отишао непознат, да ученици – да би просто помогли странцу на путу – нису предложили Њему да остане на преноћишту. И само онда када је Он сео са њима да једе, и као на Тајној Вечери преломио хлеб, њихове су се очи откриле и они су увидели да је то Сам Христос – и у том тренутку Он је нестао.
Тада су они почели да се присећају: сво време, док је Он ишао са њима, нешто је горело у њиховим срцима. Зато су ученици и познали Оваплоћеног Бога; нестати у ваздуху је способан и врачар. Тако да чудеса уопште и не само она, не откривају Бога човеку, колико горење срца, спремног за сусрет, као код двојице путника на путу за Емаус.
То ми и називамо Откровењем, када Сам Бог, или неко други, испуњен Духом Његовим, или речју истине Његове, досеже људска срца и дотиче их. Таква је била сила, дана Апостолима по Васкрсењу Христа; они су буквално обишли цео свет у тадашњим границама – на исток до Индије, и може бити и Кине, на север до Русије, тада насељене Скитима, на запад до Британије, на југ до Абисиније – проповедајући Јеванђеље свим народима.
То исто остаје и до ових дана, под условом да смо изгубили пређашњу осетљивост, лакоћу и простоту срца, претходно одговарање на истину. Ако поменемо Владику Јована, он је приводио људе вери не толико чудесима, колико дејством на њихова срца. Ево случаја још за време рата, када је Владика био епископ Шангаја; о њему је говорила једна наша давна познаница, сада покојна, доктор, логопед, по имену Ана. Сагласно њеним речима, Владика Јован је веома строго постио, што је за последицу имало да је у време постова, његова доња вилица губила покретљивост и његове речи би постајале крајње неразумљиве. Пред рат Ана је покушавала са Владиком да он научи да говори јасније.
Он је долазио у установљено време, и по завршетку часа би увек остављао америчку новчаницу од двадесет долара. У току рата, била је тешко рањена, и Ана умирала је у француској болници у Шангају. Била је касна ноћ; олуја је беснела, и везе са градом није било. Али је она упорно мислила о једном.
Доктори су јој рекли да је све готово, и ево, била је још једна нада: да дође Владика, да је причести Светим Тајнама и да је спаси… Она је молила да се он позове, али је то било потпуно немогуће. Телефони нису радили због олује, а болница, по правилу војног времена била је затворена током ноћи; њој је остало само да призива у празно: „Помозите! Владико Јоване, молим вас, помозите!“
Свима је било јасно да је то најчистији делиријум. Али одједном, у самој олуји, врата су се отворила и ушао је Владика Јован са Светим Тајнама. Излишно је и говорити о њеној радости; Владика је успокојио, исповедио, причестио Светим Тајнама и отишао.
Након сна од седамнаест сати, Ана се пробудила и осећала се здравом. „Хвала, Владика Јован ме је посетио“, говорила је она сестрама.
„Какав Владика Јован?“ – запањиле су се оне – „целе прошле ноћи је болница била закључана.“
Комшија у соби је рекао да је стварно неко долазио, али јој они опет нису поверовали. Ана је почела да сумња: да јој се није привиђало? Али када су почели да премештају њену постељу, под душеком су нашли новчаницу од двадесет америчких долара. „Али, ево“ – ликовала је Ана – „говорила сам вам заиста, да је он долазио!“
Како је сазнао? На који начин је дошао до ње, немајући икакву могућност чак и да чује за њу? Нећемо погрешити, ако кажемо, да му је то било откривено; није мало било случајева, када су се такве ствари откривале Владики Јовану. Али на који начин? И зашто заиста њему? Као да се једнима истина открива, а другима – не: зашто тако? Шта, зар ми имамо специјални орган за примање откровења од Бога? Сигурно да имамо; само га ми обично заглушимо и угушимо. Тај орган је – срце које љуби.
У Светом Писму сте читали, да је Бог љубав, и знате, да је Хришћанство – религија љубави (може бити, гледајући на псеудо-хришћанство и псеудо-хришћане, да се нећете сагласити са тиме; тим не мање, оно је и такво, у односу ка хришћанству, изворном и неповређеном). Сам Христос је рекао ученицима Својим, да ће их по љубави препознавати људи.
Питајте било кога, ко је знао Владику Јована: шта је привлачило њему људе који су га окруживали? Шта наставља да привлачи њему оне, који никада пре о њему нису чули? Рећи ће вам једно: изобиље љубави, самоодбацивање, жртвујућа љубав према Богу и људима. Зато му се и откривало сакривено од других, и оно што је разуму недоступно.
Сам Владика је учио, да колико год „мистичког“ у себи, садржала Житија Светих или дела Светих Отаца Цркве, Православље од нас захтева постојану сабраност и трезвеност, спремност да се одговори на сваку животну ситуацију. Одговарајући и отварајући срце у себи, човек сазнаје Бога.
Истина се открива срцу које љуби, јер чак и Господ мора да га смири, да га скруши, да би му дао осећајност. Тако је било, на пример, са Апостолом Павлом, некада гонитељем и непријатељем Цркве. Али Бог све једнако види садашњост, прошлост и будућност наших срца и Он налази време за изненадни састанак.
Али хладан прорачун лежи на другом полу: чиме ми је интересантан данашњи човек? Шта је могуће извући из њега? У религији се то сматра шарлатанством и преваром свих врста, што је постало скоро нормом религиозног живота данашњих дана: један хоби се мења другим, и сви јурцају за модом, у ходу одлучујемо, како се боље оспособити за њене хирове.

Један коментар

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. „Маја“ и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот „Маје“ и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *