NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
MILUN S. KOSTIĆ:
TOGA BOŽIĆA HRISTOS JE BIO U NAŠOJ KUĆI
 
Bio je Badnji dan. Svega je bilo malo, ali je mraza i magle bilo napretek. Nas dece puno. Ja najmlađi. Kuća mala, seljačka. Dok sagoreva, bukovina pucketa, pa je milina biti pored vatre. Juče smo zaklali pečenicu. Pripremamo je za sutra, kad osvane Božić. Badnjak je odsečen još u ranu zoru.
Kratak zimski dan brzo je prošao i počelo se već smrkavati. Stolice su sve iznesene iz kuće. Večeras valja sedeti na slami koju će otac ili najstariji brat uneti, dok će ga majka ili neko od nas posipati pšenicom želeći srećno Badnje veče. Badnjak će se iseći i naložiti. Goreće u štednjaku, ali i u drugoj zgradici na ognjištu koje se s poštovanjem čuva. Otac će upaliti sveće, staviti žar u kadionicu, a mi svi staćemo ispred kućnih ikona na molitvu. Prvo će okaditi ikone, badnjak i sve nas a potom će odneti tamjan da okadi stoku u štali i sve druge prostorije. Po završenoj molitvi celivaćemo ikone i badnjak a potom posedati po slami. Na slamu će se postaviti posna jela uz koja će se obavezno piti kuvana rakija.
Vrata se otvoriše, i u kuću uđe majka sa Rabasom, koji je, tako mi se i sada čini, držao u ruci jedan svoj opanak i bio polusmrznut. Rabas je bio prosjak koji je stalno lutao po okolini i koga smo često viđali. Čobani su ga ponekad ismevali. On je sve ćuteći podnosio.
„Otkud sad njega nađe?“ počeh da negodujem, „zar da nam pokvari raspoloženje?!“
„Eh, đeco moja, ćutite!“, reče Maja. Tako smo je zvali i mi i svi koji su je poznavali. „Čujem, kad sam se vraćala iz štale, kako neko tamo, prema našoj livadi, nariče. Odmah sam potrčala da vidim ko je to i našla sam ga, jadnika, ovako smrznutog. Kaže da odavno ništa nije jeo“.
Mi smo svi ćutali. Mislim da ni ostaloj deci nije bilo pravo, ali se, izuzev mene, niko nije bunio. Tako su nas učili: kad otac ili majka nešto kažu – za nas treba da bude sveto.
Očekivao sam da će majka sada ostaviti Rabasa da se malo ogreje i odmori, a nama će postaviti tu tako očekivanu večeru na slami. Učinila je sve suprotno. Prvo je prosjaka stavila bliže vatri, skinula mu čarape sa promrzlih nogu, obukla mu druge čiste i suve i dala mu večeru. Tek kad je njega potpuno namirila, reče mu da će sutra sa nama božićkovati a posle neka pođe kad želi. On je blaženo klimnuo glavom i ubrzo utonuo u dubok san. Okupili smo se pred ikonom. Posle molitve i celivanja badnjaka, ostala je nezaboravna ta večera na slami, pri svetlosti petrolejke i vatre koja bukti u peći.
Osvanuo je Božić. Svi su rano ustali. Maja kao da nije ni legala. Već je bila pripremila česnicu. Kao i sinoć, molitva i kađenje. Pre jela Maja je darivala Rabasa. Rekla je da je on polažajnik jer se prvi na Božić našao u našoj kući. Rabas je danas ručao sa nama i odmah potom zaželeo da krene. Maja mu spremi torbu hrane i isprati ga do kapije. Kad se ona vrati, ja opet primetih: „Baš je sve bilo lepo i sinoć i danas, samo da nismo morali brinuti o Rabasu“. Maja odgovori: „Što se ti buniš? Ti nisi ni brinuo o njemu nego ja“. I dodade: „Eh, đeco moja, nije to ni bio Rabas, nego Hristos. On je u njemu došao i božićkovao sa nama. Znate kako se u Jevanđelju kaže: sve što učiniste jednom od najmanjih Meni učiniste“.
Sve to onda, kao dete, nisam mogao da shvatim. Kako sam rastao bivalo mi je jasnije, posebno kada sam postao sveštenik. Sreo sam se sa mnogim ljudskim nedaćama i nevoljama. Lik moje Maje, žene velikog srca i jake vere, u takvim prilikama uvek se pojavljivao. Nakon nekoliko godina moje svešteničke službe, na drugi dan Duhova, čitao sam u Jevanđelju: „Gledajte da ne prezrete ni jednog od Moje male braće. Ne znate li da i njihovi Anđeli gledaju lice Božije?“ Odmah mi se stvorila slika onog Božića sa Hristom – Rabasom, tako da sam samom sebi glasno rekao: „Zaista je Hristos tada božićkovao sa nama“. Te uspomene ovlažile su mi lice suzama. Već je pet godina otkako je Maja umrla kao monahinja Agapija, u manastiru Nikolju i tu sahranjena. Dušom, srcem i molitvama svaki dan palim sveće na njenom grobu, iako sam prostorno suviše daleko. Molim se da postignem bar deo njenog savršenstva u molitvi, milostinji i smirenosti. Nije bila mnogo pismena. Znala je samo da čita. Bila je mudra i puna straha Božijeg. Danas, tri Majine kćeri su monahinje, sin sveštenik, dvojica unuka sveštenici. Ona je, kad su sva deca bila zbrinuta, otišla u manastir, zamonašila se i umrla kao monahinja Agapija. I sada verujem da smo, samo njenim molitvama, pre pet godina svi bili okupljeni oko njenog odra. Bilo je to uoči naše krsne slave Svetog Nikole. Došli smo da se oprostimo u nadi da će nas njene svete molitve iz Carstva Nebeskog pratiti i čuvati.
Neka ovih nekoliko redova i pred ovaj Božić, kada će Hristos, možda i sada kao tada, doći da večera sa nama, budu izraz moje zahvalnosti prema Tebi, Roditeljko, za sve ono što si za svoju, i ne samo svoju, decu učinila.
Hristos se rodi, Majko

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *