NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA

 

GNOSEOLOGIJA SVETOG ISAAKA SIRINA
 

 
UVOD
 
U evropskoj filosofiji čovek se više-manje javlja u razlomcima. Nigde nije sav, nigde ceo, nigde integralan, već svuda u razlomcima i odlomcima. Nema filosofskog sistema u kome čovek nije razbijen u razlomke, koje nijedan mislilac ne može sabrati u jednu celinu.
Naivni realizam svodi čoveka na čula, kroz čula na stvari, na veštastvo, te čovek ne pripada sebi, razgrabile su ga stvari.
Racionalizam izdvaja razum u čoveku, smatra ga za glavni izvor istine i vrhovno merilo svega, pripisuje mu ove vrednosti, apsolutizira ga i idolatrizira, a sve ostale psihofizičke moći čovekove potcenjuje i zanemaruje.
Kriticizam je ustvari apologija racionalizma i senzualizma, na kraju krajeva, svodi razum na čula, a sa tim i čoveka.
Panteizam i svi monistički sistemi pretstavljaju svet i čoveka kao mnoštvo najprotivrečnijih suprotnosti, koje nikada ne mogu sačinjavati jedno logično jedinstvo. Svih ovih filosofskih sistema rezultat je jedan: kožno, površinsko, fenomenalističko poznanje sveta i čoveka.
Bez osovine, bez centra je čovek fenomenalističke filosofije, koja je uvek relativistička. Na čemu stoji svet, na čemu čovek? Na čemu stoji um, na čemu saznanje? Čovek pokušava da objasni sebe pomoću stvari, i nikako ne uspeva. Objašnjavajući sebe pomoću stvari, čovek na kraju i sam ispadne stvar, veštastvo.
Ma kako i ma koliko se naprezao, čovek fenomenalističke filosofije nije u stanju da dokaže objektivnu realnost stvari, i još manje da stvari poseduju istinu. Pokušavajući da čoveka objasni čovekom, filosofija vrši jedan neobičan posao: ogleda ogledalo u ogledalu. U poslednjoj liniji svojoj filosofija je u svima svojim pravcima hilocentrična i antropocentrična. Iz svega rezultira jedno: nemogućnost realnog poznanja čoveka i sveta.
Takav rezultat goni filosofski duh čovekov u nadčovečanske i nadveštastvene hipoteze. I on čini skok u nadprirodu. Čini ga kroz idealizam. No ovaj skok rezultira skepticizmom, jer filosofski idealizam svodi čoveka na metempirijsku realnost, koja se ne može ni pokazati ni dokazati.
Tragičnom sudbinom svojom čovek relativističke filosofije dokazuje jedno: istina je transcendentna čoveku i veštastvu. Nepremostiva provalija zjapi između čoveka i istine. Čovek je s ove strane provalije, na ovoj obali, i nikako da pronađe sredstvo koje bi ga prenelo i iskrcalo na onu obalu, gde živi transcedentna istina. Ali na nemoć s ove strane odgovara svemoć istine s one strane. Transcedentna istina prelazi provaliju, iskrcava se na našu obalu i pojavljuje u čudesnoj ličnosti Bogočoveka Hrista. U Njemu transcedentna istina postaje imanentna čoveku. On dokazuje istinu time što je Sobom pokazuje. Dokazuje je ne diskursivno, ne racionalistički, već živom Ličnošću Svojom. On ne samo ima istinu, već je On sam Istina. U Njemu su biće i istina adekvatni. Otuda On Svojom Ličnošću ne samo determinira istinu već i metod poznanja istine: ko je u Njemu – poznaće istinu i istina će ga osloboditi greha, laži i smrti (sr. Jn. 8:32).
Bog i čovek su u ličnosti Bogočoveka sjedinjeni nerazdeljivo; razum se čovekov ne uništava, nego se preporađa, očišćuje, osvećuje, obožuje, produbljuje i osposobljuje za poznanje bogočovečanskih istina života. U Bogočoveku je realno i ipostasno data sva Istina bez ostatka, sva apsolutna Istina. Zato jedino On u rodu ljudskom i ima i daje integralno poznanje Istine.
Čoveku koji žudi da pozna Istinu ostaje jedno: da se saovaploti Bogočoveku, da postane sutelesnik Njegov, da postane član Bogočovečanskog tela Njegovog – Crkve (Ef. 5:30; 3:6) postigne li to, on stiče „um Hristov“ (1 Kor. 2:16), te Hristom misli, Hristom živi, Hristom oseća, i tako postiže integralno poznanje Istine.
Za Hristovog čoveka antinomija razuma ne pretpostavlja neke nepomirljive; one su za njega prosto raseline koje je svojim zemljotresom izazvao prvobitni greh ljudski. Sjedinjujući se sa Hristom, čovek oseća kako se raseline srastaju, kako se um isceljuje, postaje ceo, integralan, i time osposobljuje za integralno poznanje.
Istina je objektivno data u ličnosti Bogočoveka Hrista. Način na koji se ona subjektivno usvaja, to jest metodiku hrišćanske gnoseologije nalazimo u potpunosti razrađenu kod Svetih Otaca, tih evanđelskih empiričara i svetih filosofa.
Među tim svetim filosofima jedno od prvih mesta zauzima veliki podvižnik Sveti Isak Sirin. U svojim spisima on sa retkim empirijskim poznavanjem prati i opisuje proces ozdravljenja i očišćenja čovekovih organa saznanja, uzrastanje čovečje ličnosti u saznanju i organsku postupnost u opitnom zadobijanju večne Istine.
Načela i metodika pravoslavne gnoseologije našli su jedan od najsavršenijih izraza u blagodatno-empirijskoj filosofiji Svetog Isaka Sirina. Pokušaću da dam skicu te gnoseologije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *