ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА

 

ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА
 

 
III
 
ТАЈНА САЗНАЊА
 
Оздрављење, очишћење човекових органа сазнања врши се богочовечанском методом: сарадњом благодати Божје и воље човечије. На дугом путу себеочишћења и себеоздрављења и само сазнање постаје све чистије и све здравије. На свим ступњевима свога развића сазнање зависи од онтолошке структуре и етичког стања органа сазнања. Очишћени и оздрављени човековим практиковањем еванћелских врлина, органи сазнања поседују светост и чистоту. А чисто срце и чист ум производе чисто сазнање. Окренути према Богу, очишћени и оздрављени органи сазнања дају чисто и здраво богопознање; а окренути према твари, дају чисто и здраво знање о твари.
По учењу Светог Исака Сирина постоје две врсте знања: знање које претходи вери и знање које се рађа од вере. Знање које претходи вери јесте знање физичко, природно (γνώσις φυσική), а које се рађа од вере јесте знање духовно (γνώσις πνευματική). Природно се знање састоји у разликовању добра и зла, а духовно знање јесте осећање тајни (αιοϋησις των μυστηρίων), осећање онога што је сакривено (τών κρυπτών), гледање невидљивог (τών αοράτων).[1]
Прва је вера – вера по чувењу; њу допуњује, учвршћује, доказује друга вера, вера по созерцању (πίστις τής θεωρίας) вера по виђењу.[2] Ослобођење од физичког, природног знања услов је за стицање духовног знања.[3] То бива вером, јер у подвигу вере човека осењује нека „непозната сила“,[4] која оспособљује човека за духовно сазнање. Заплете ли се човек у мрежу природног сазнања, теже му је извући се из ње него из железних окова; његов је живот – живот на оштрици мача.[5]
Када човек крене путем вере, мора напустити старе методе сазнања и не враћати се на њих, јер вера има своје властите. Тада физичко, природно знање престаје, а духовно настаје, јер је природно знање – „противно вери. У свим својим дејствима вера је нарушење закона сазнања, сазнања не духовног[6] већ физичког.
Главна одлика овог природног сазнања састоји се у томе што се оснива на истраживању и на својим методима испитивања. А то је знак сумње у истину. Вера пак захтева чист и прост начин мишљења, који је далек од сваког лукавства и метода истраживања. Они се противе један другоме. Дом вере је младалачка мисао и просто срце. Јер је речено: Прославите Бога у простоти срца свог (Кол. 3, 22), и: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 3). А природно сазнање се противи и простоти срца и простоти мисли. Ово знање дела и креће се само у границама природе. А вера се креће изнад природе – υπέρ την φύσιν. Уколико се човек одаје методима природног сазнања, утолико га обузима страх, и не може га се ослободити. Ако пак иде за вером, убрзо постаје слободан и самосталан, и као син Божји слободно употребљава све.
Заволи ли човек ову веру, он као Бог употребљава сваку природну твар – ώς δ Θεδς χρήται ταϊς φύσεσι πάσαις της κτίσεως – јер је вери дата власт да као Бог ствара нову твар, јер је речено: зажеле и – све се јави пред тобом (Јова 13, 23).
А често вера може производити све из ничега – εξ ουκ δντων. Знање пак не може ништа да чини без вештаства – χωρίς ΰλης. Оно нема власти над природом, а вера има. Многи су вером улазили у пламен, зауздавали пламену силу огња и неповређени пролазили посред огња, и ходили по мору као по суву. Све је пак ово натприродно – υπέρ την φυσιν, и супротно је методима природног знања, и показује да је оно узалудно у свима својим методима и законима.
Вера корача изнад природе. А ови методи природног сазнања владали су светом преко пет хиљада година, и човек није могао нимало да дигне главу са земље и да позна силу Творца, док није засијала вера наша и ослободила нас таме земаљског делања и расејаности ума. Ко има веру, не лишава се ничег. И када ништа нема, он ипак влада над свим, као што је писано: Све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт. 21, 22), и још: Господ је близу; не брините се ни за што (Флб. 4, 6).[7]
За веру не постоје природни закони. Свети Исак то изрично наглашава: све је могућно ономе који верује (Мк. 9, 23), јер Богу ништа није немогућно.[8] Знање забрањује својим ученицима да се приближују ономе што је страно природи – τοϊς ξένοις της φύσεως – што је над природом.[9]
Знање о коме Свети Исак говори јавља се у философији под именом гносеолошког сензуализма, критицизма и монизма. Сви троје признају моћ, реалност. важност, критеријум и обим сазнања само у границама видљиве природе, уколико се оне поклапају са границама чула човекових органа сазнања. Прекорачити границе природе и закрочити у област натприродног, сматра се за неприродно, нелогично или немогућно, па чак и забрањено присталицама поменутих гносеолошких праваца. Човек је, посредно и непосредно, сведен на чула, и не сме никуд ван њих.
Али и ово природно знање, по учењу Светог Исака Сирина, није за одбацивање и прекор. Само је вера виша од њега. Оно је за прекор утолико уколико употребљује разне методе у којима иде против вере. Када се ово знање сједини са вером, када се обуче у њене пламене мисли и стекне крила бестрашћа – πτέρυγας άπαΟείας – тада се, пошто употреби друге методе, диже од земаљског у област свога Творца, над-природу. Ово се знање усавршава вером, и стиче моћ да се подиже горе, да осећа оно што је изнад сваког осећања – αίσϋέσΟαι εκείνου τοϋ υψηλότερου πάσης αίσθήσεως – и да гледа ону светлост што је несхватљива за ум и знање створених бића. Знање је тло, са кога се човек диже на висину вере, коју кад достигне – знање му није потребно. Јер је речено: Делимично знамо, а кад дође савршена, онда ће престати оно што је делимично (1 Кор. 13, 9 – 10). Вера нам, дакле, и сада као пред очи ставља истину савршенства, и вером сазнајемо оно што је несхватљиво – εκείνα ακατάληπτα – а не истраживањем и силом сазнања.[10]
Дела правде: пост, милостиња, бдење, чистота тела, љубав према ближњему, смиреноумље срца, опраштање грехова, размишљање о небеском благу, испитивање тајни Светога Писма, размишљање ума о најсавршенијим делима, и остале врлине јесу ступњеви, помоћу којих се душа диже на највишу висину вере.[11]
Постоје три духовна средства помоћу којих се знање пење и силази, и у којима се креће и мења. То су: тело, душа и дух. Иако је знање по својој природи једно, ипак се оно, од односа према ово тројима, префињује – λεπτύνεται – и мења начине и делатност својих мисли. Знање је дар Божји природи разумних бића, који им је дат у почетку, при стварању, и оно је по својој природи просто и недељиво – απλή ού μερίζεται – као сунчани зрак, али према делатности својој (дела кроз тело, душу и дух) оно се мења и дели).[12]
На првом ступњу знање следи телесну похоту, брине се о богатству, сујети, о кинђурењу, телесном одмору, логичкој мудрости – σοφίας; της λογικής – која проналази уметност и науке и остало чиме се крунише тело у овом видљивом свету. А свим тим ово знање постоје противно вери. И назива се голо знање – γνώσις ψιλή – јер искључује сваку бригу о Божанском, и због своје телесности уноси у разум неразумну немоћ, и ова се његова брига своди на овај свет. Оно је надувено и гордо, јер свако добро дело приписује себи, а не Богу. А што је апостол рекао: знање надима (1 Кор. 8, 1), рекао је за ово знање које није прожето вером и надом у Бога, а није то рекао за право знање.
Истинско, духовно знање у смирености усавршава душу оних који су га стекли, као што је усавршило Мојсија, Давида, Исаију, Петра, Павла и остале светитеље, који су се, по мери људске природе, удостојили свог савршеног знања – αυτηςτης γνώσεως της τελείας. И код таквих се светитеља знање свагда погружава у необична сазерцања, у божанска откривења, у узвишено посматрање духовних ствари, у неисказане тајне; и они гледају на душу своју као на прах и пепео. А телесно знање и јесте оно које хришћани куде и сматрају противним не само вери него и свакој делатности врлине.[13]
Није тешко увидети да се на овом првом ступњу сазнања, о коме Свети Исак говори, налази готово сва европска философија, почевши од наивног реализма па до еклектичког панлогизма, и сва наука, почевши од демокритовског атомизма па до ајнштајновског релативизма.
Са првог ступња сазнања човек прелази на други, када почне и телом и душом да упражњава врлине: пост, молитву, милостињу, читање Светога Писма, врлински живот, борбу са страстима, и остало. И сва добра дела, ева дивна расположења душе, на овом другом ступњу сазнања, чини и ствара Дух Свети делатношћу овог сазнања. И оно показује срцу стазе које воде вери. Али и ово је сазнање телесно и сложено – σωματική και σύνθετος.[14]
Трећи ступањ сазнања јесте ступањ савршенства της τελειότητος. Када се сазнање уздигне над земаљским и над бригом за чињење земаљског, и почне испитивати своје унутрашње и невидљиве мисли, и презирати оно од чега настаје лукавство страсти, и узвиси себе, и следи вери у бризи о будућем животу и истраживању сакривених тајни, – тада сама вера апсорбује ово сазнање и поново га рађа, те оно постане дух потпуно ώς γενέσθαι αυτήν δλην έξ όλου πνεϋμα. Тада оно може на крилима узлетати у области бестелесних бића, додиривати дубине неопипљивог мора, размишљајући о божанској и чудесној управи у природи духовних и телесних бића, и испитује духовне тајне које се схватају умом простим и суптилним – έν διανοία άπλη και λεπτή. Тада се унутрашња осећања пробуђују за духовну делатност, по поретку који бива у оном животу бесмртности и нетрулежности. Јер је још овде, као у тајни, сазнање примило духовно васкрсење, као истинито сведочанство о обновљењу свега.[15]
Таква су, по Светом Исаку Сирину, три начина сазнања, с којима је везано целокупно човеково живљење у телу, у души, у духу. Од тренутка када човек почне да разликује зло од добра, па ове док не изађе из овога света, сазнање његове душе бива помоћу ова три начина.[16]
Први ступањ сазнања расхлађује душу за дела на путу Божјем. Други – загрева душу за идење ка ономе што је на ступњу вере. А трећи је одмарање од делања. Ту се ум наслађује тајнама будућег живота. Али, пошто се природа не може потпуно узвисити над стањем обамрлости – της νεκρώσεως – и над тромошћу тела и усавршити се у духовном сазнању, то и ово сазнање није у стању да послужи потпуном савршенству, и да буде у свету обамрлости а да потпуно остави природу тела. Али, док човек живи у телу, прелази из једног сазнања у друго.
При томе помаже му благодат а сметају демони, јер у овом несавршеном свету нема савршене слободе. Свака се делатност сазнања састоји у подвигу и непрекидном вежбању; а делатност вере се не обавља делима, него се испуњује духовним мислима у чисто духовном делању, и оно је изнад осећања – ΰπεράνωΟέν έστι των αισθήσεων.
Јер је вера суптилнија од знања – λεπτότερα της γνώσεως – као што је знање суптилније од чулних ствари. Сви светитељи, који су се удостојили да пронађу овакав живот, силом вере бораве у наслађивању натприродним животом. Ова се вера рађа у души од светлости благодати, која сведочанством ума подржава срце да се не колеба у нади, у нади која је далеко од сваког самопоуздања. И ова вера има духовне очи које виде тајне, сакривене у души, виде сакривено божанско богатство, које је сакривено од очију синова тела, а које се открива Духом Светим кога добијају Христови следбеници (Јн. 14, 15. 17). Дух Свети је та сила која борави у Христовом човеку, и која му и душу и тело штити и брани од зла. Ову силу невидљиво осећа очима вере ум светли и духовни. Њу светитељи сазнају искуством – τη πείρα.[17]
Да би што боље разсветлио тајну сазнања, Свети Исак даје нове карактеристике знања и вере. Знање које се бави видљивим и чулним, назива се природно – φυσική -; знање пак које се бави духовним и бестелесним, назива се духовно – πνευματική -, јер осећај прима духом, не чулима; а знање које бива божанском силом, назива се натприродно и оно се не може знати – αγνωστος – и више је од знања ανωτέρα της γνώσεως. И ово созерцање душа добија не од вештаства које је ван ње, као што је то случај у два прва вида знања, него се неочекивано јавља као дар на невештаствен начин, унутра у њој самој, јер по речи Христовој: Царство је небеско унутра у вама (Лк. 17, 21), и немогуће је очекивати да дође у извесном видљивом облику.
Прво знање је последица непрекидног проучавања и марљивог испитивања; друго – доброг живљења и разумне вере, а треће се добија једино вером, јер се њоме уклања знање – καταργείται ή γνώσις – дела престају и употреба чула постаје излишна.[18]
За тајне Духа, које су изнад сазнања – υπέρ τήν γνώσιν – и које не осећају ни телесна чула ни разумна сила ума – ούθέ τό λογικών τοϋ νοός, Бог нам је дао веру, којом дознајемо само да те тајне постоје.
Доласком Утешитеља Спаситељ назива дарове откривења тајни Духа (Јов. 14, 15), зато је савршенство духовног сазнања у примању Духа, кога су апостоли примили. Вера је капија тајни. Као што телесне очи виде материјалне предмете, тако вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Када човек прође кроз капију вере, Бог га уводи у духовне тајне и отвара му у разуму море вере – τήν θάλασσαν της πίστεως ανοίγει έν τη διάνοια.[19]
У духовном сазнању учествују све врлине. Оно је плод практиковања врлина.[20] Вера изазива страх Божји, страх побуђује на покајање и практиковање врлина. А од практиковања врлина рађа се духовно сазнање.[21] Ово сазнање, стечено дугим опитом и практиковањем врлина, пријатно је и даје човеку велику моћ.[22]
Први и најглавнији предуслов духовног сазнања јесте здрава душа, здрав орган сазнања. Знање је пород здраве душе – ή γνώσις γέννημα έστι της ΰγειας της ψυχής – а до оздрављења душе долази се другим практиковањем врлина.[23] Здрави су душом они који су савршени, и њима се даје знање.[24]
Врло је тешко, и у многоме немогуће, изразити речима тајну и природу сазнања. У свету људских појмова не постоји дефиниција која то потпуно исцрпљује. Зато Свети Исак даје многобројне и разноврсне дефиниције сазнања. Њега непрестано мучи проблем сазнања. Као огњени знак питања овај проблем стално пламти пред очима светог подвижника. И он црпе одговоре из свог богатог благодатног искуства, стеченог путем тешких и дуготрајних подвига. Али, најдубљи и, по моме схватању, најисцрпнији одговор, који је могао по овом питању дати човек, јесте одговор што га даје Свети Исак у дијалошком облику.
 
Питање: Шта је сазнање – η γνώσις?
 
Одговор: Осећање бесмртног живота – αισθησις της ζωής της αθανάτου.
 
Питање: А шта је живот вечни?
 
Одговор: Осећање у Богу – αισθησις έν Θεώ. Јер је љубав од мудрости, а знање по Богу је цар свих жеља, и срцу, које прима то знање, излишна је свака сласт на земљи. Јер нема ништа слично сласти познања Бога.[25]
 
Према томе, сазнање је победа над смртношћу, везивање овога живота са бесмртним, сједињавање човека са Богом. У самом акту сазнања има нечег бесмртног, јер се њиме савлађује ограниченост субјекта и прелази у област транс-субјективног. А када је тај транс-субјективни објект – Бог, онда тајна сазнања постаје тајна над тајнама и загонетка над загонеткама. Сазнање као да је неко тајанствено ткиво које човек тка измећу себе и Бога на разбоју своје душе.
За људско сазнање проблем истине је нешто најнепосредније и најважније. Има ту нечег што неодољиво повлачи сазнање у тајанствене бескрајности. И никада да се задовољи нагонска глад људског сазнања за истином. Све док сама вечна и апсолутна Истина не постане суштином људског сазнања. И оно у своме самоосећању – стекне осећање Бога, и у своме само-сазнању – сазнање Бога. А то човеку даје само – Богочовек Христос. То једино оваплоћење и оличење вечне Истине у свету човечанских стварности. Усвајање Богочовека за душу своје душе и живот свога живота, испуњује човека занавек вечном Истином.
Шта је истина? – На ово питање Свети Исак одговара: Истина је осећање по Богу- Αλήθειάεστιν άχαθησις κατα Θεον.[26] Другим речима: осећање Бога и јесте Истина. Постоји ли у човеку то осећање, он има Истину и зна Истину. Нема ли тог осећања, за њега не постоји ни Истина. Такав човек може увек тражити Истину, али је неће наћи све док не стекне осећање Бога, у коме је и осећање и сазнање Истине.
До осећања и сазнања Истине долази човек који практиковањем богочовечанских врлина преради и преобрази своје органе познања. За њега су вера и знање, са свима својим садржинама, једна недељива органска целина. Они се међусобно допуњују, подржавају и једно друго одржавају. Светлост ума рађа веру, вели Свети Исак; вера пак рађа утеху наде; а нада крепи срце. Вера је откривење разума η αποκαλμψις σμνεσεως.
Када се помрачи разум, вера се скрива и преовлађује страх, и нестаје нада. Вера, која светлошћу залива разум, ослобађа човека гордости и сумње, и зове се познање и обелодањење истине – επιγνωσις και ψανερωσις της αληθειας.[27]
Светим животом стиче се свето знање; чистоту тог светог знања помрачава гордост.[28] Светлост истине се умножава или смањује од начина живота.[29] Ужасна искушења нападају на оне који желе да живе духовним животом, С тога подвижник вере мора проћи кроз много туге и невоље, да би дошао до познања истине.[30]
Од неуредног живота настаје пометња разума и хаос у мислима; то ствара помрачења у души.[31] Када се помоћу врлина уклоне из душе страсти; када се са очију ума скине завеса страсти, тада ум може видети славу онога света.[32] Кроз врлине душа расте, ум се утврђује у истини и постаје непоколебљив, готов да сретне и одбије све страсти.[33] Ослобођење од страсти бива распињањем ума и распињањем тела. А то оспособљује човека за виђење Бога. Ум се распиње, када се из њега изгоне нечисте мисли; а тело, када се из њега искорењују страсти.[34] У сластољубивом телу не обитава познање Бога.[35]
Помоћу врлина се долази до истинског знања, које је откривење тајни – ή άποκάλυψις των μυστηρίων[36] – и спасоносно знање.[37] Главна одлика тог знања јесте смиреност.[38] Када ум борави у области сазнања истине, онда престају питања,[39] и на њега силази велико спокојство и мир; а мир разума се назива савршеним здрављем.[40] Када сила Светога Духа осени душу онда се она учи од Светога Духа.[41]
У философији Светога Исака Сирина гносеолошки проблем сазнања раствара се у онтолошко-етички, и на крају свих крајева своди на проблем човечије личности. Онтолошки; етички и гносеолошки биће и карактер сазнања зависе од устројства личности, нарочито од устројства и стања њених органа сазнања. У личности подвижника вере сазнање својом природом прелази у созерцање (виђење).
 
Созерцање
 
У философији Светих Отаца реч созерцање – ή θεωρία -има онтолошко-етички и гносеолошки смисао. Она значи: молитвено-благодатно усредсређивање душе на надумним тајнама, којима изобилује не само Тројично Божанство него и сама човекова личност, као и суштина богоздане твари. У созерцању личност подвижника вере живи изнад чула, изнад категорије времена и простора, осећа живу, присну везу са горњим светом и храни се откривењима, у којима се налази оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1 Кор. 2, 9).
У српском језику нема речи која би адекватно, или бар. приближно адекватно, одговарала грчкој речи: ή θεωρία. Описано би се могло превести као: духовно гледање, проматрање, удубљивање. Али је најзгодније задржати се на црквенословенској и руској речи: созерцаније, созерцање, јер најпотпуније изражава смисао грчке речи: ή θεωρία.
Своје огромно благодатно искуство, стечено у стању созерцања, Свети Исак се труди да изрази речима, уколико људске речи могу обухватити и изразити надумне истине верског искуства, и да тиме донекле објасни шта значи созерцање. По њему, созерцање је осећање божанских тајни, сакривених у стварима и њиховим узроцима.[42] Созерцање се састоји у финој делатности ума – έν τη λεπτή έργασίοι τοϋ νοϋ -, и у божанском размишљању, као и у борављењу у молитви.[43] Оно просветљује разумни део душе.[44]
Понекад се од молитве јави созерцање, и оно прекида молитву уста, те онај који се моли постаје созерцањем тело без духа и прелази у усхићење. Тако се стање назива молитвеним созерцањем. И у овом молитвеном созерцању постоји мера и разликовање дарова, јер ум још није закорачио онамо где већ нема молитве, у такво стање које је више молитве – ύψηλότερον αυτής.[45]
Помоћу доброг, благодатног живљења подвижник вере долази до созерцања. Почетак се састоји у овоме: човек се убеђује у Божије промишљање о људима, просветљује се љубављу према Творцу и диви се устројству разумних бића и великом Божјем старању о њима. Од тога настаје у њему наслађивање Богом, пламћење љубави према Богу, љубави која спаљује душевне и телесне страсти. Затим се као вином опија божанском љубављу; мисао је његова у усхићењу; срце му је плен Божји; понекад се не сећа да ли носи тело на себи и да ли је у овом свету. – Такав је почетак духовног созерцања у човеку, и у исто време почетак свих откривења уму. Помоћу созерцања ум расте и диже се откривењима која превазилазе људску природу. Једном речју: човеку се саопштавају сва божанска созерцавања и духовна откровења, која светитељи при мају у овом свету, и сви дарови и откривења које само природа може познати у овом животу.[46]
Врлина разума смирава душу, очишћује је од грубих мисли, да се не би страсно бавила њима, него да би се кретала у свом созерцању. Ово је созерцање приближује првобитној природи ума, и назива се невештаственим созерцањем – θεωρία αυλος -. Ово созерцање је духовна врлина, јер диже разум над земаљским, приближује га првобитном созерцању Духа – τη πρωτη θεωρια του Πνευματος и усретсређује разум на Богу и на созерцању неисказане славе, и одваја разум од овога света и од осећаја света.[47] Духовно живљење је делатност без учешћа чула. Описали су га Свети Оци. Чим га умови светитеља усвоје, вештаствено созерцање и грубост тела престају, и созерцање постаје духовним.[48]
Разне су врсте молитве, вели Свети Исак, али све имају један циљ: чисту молитву. Иза чисте молитве настаје усхићење – εκπληξι -, а не молитва, јер престаје све што је молитвено и настаје неко созерцање и ум се не моли молитвом. Једно је молитва, а друго – созерцање у молитви, иако се међусобно условљавају. Молитва је сејање, а созерцање – сабирање руковети, при чему жетелац путем неисказаног виђења постаје изнад себе, као шхо је из голог, ситног зрневља, што је посејао, изненада израсло пред њим тако дивно класје. У том стању созерцања ум прелази своје границе и улази у ону област.[49]
Прерађен молитвом и осталим подвизима, ум достиже чистоту, и онда зна да божански созерцава Бога, не човечански.[50] Ко чува срце своје од страсти, созерцава Господа у сваком тренутку. Ко непрестано бди над својом душом, срце му се весели откровењима. Ко созерцање ума свог сабира унутра у себи, созерцава зору Духа. Ко је омрзнуо сваку расејаност ума, созерцава Господа унутра у срцу свом. Гле, небо је унутра у теби. Ако будеш чист, видећеш у себи Анђеле и светлост њихову, а са њима и у њима и Господа њиховог. Душа доброг човека.сија јаче од сунца, и сваког се тренутка весели созерцањем откровења.[51]
Када човек после многих подвига еванђелских пронађе у себи боголики центар свога бића, он тим самим проналази и центар надкосмичког Божанства у овом видљивом свету, савлађује време и гледа себе из вечности. И види себе надвременским и надпросторним, бесмртним и вечним. У основи својој, истинско самопознање је и истинско богопознање. Најкраћи пут између себе и Бога човек носи у боголикој природи своје душе. Ту је и најкраће растојање између човека и Бога. Сви путеви човекови ка Богу могу завршити беспућем, само овај несумњиво одводи Богу. У својој философији Свети Исак нарочито истиче огромну важност самопознања. Ко се удостоји да види себе самог, вели он, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела.[52]
Да би могао видети душу своју у себи, човек мора најпре да облагодати срце своје.[53] Прљаве и помрачене душе не могу да виде ни себе саме, ни једна другу. То ће постићи, ако се очисте и врате у првобитно стање.[54] Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце; и тако ће при светлости очију разума свог вазда гледати Господа. Што бива са рибом која је изашла из воде, то бива и са умом који је изашао из богомислија. Човеку чисте душе духовна област је унутра у њему самом; сунце што сија у њему јесте светлост Свете Тројице; ваздух што дишу житељи ове области јесте Утешитељ Дух Свети; а њихов живот и радост и весеље јесте Христос, светлост од светлости Очеве. Такав је човек стално весео од созерцања душе своје, и диви се лепоти својој – εν τω κάλλει έάυτοΰ θαυμάζει – која је стварно сто пута сјајнија од сунца. То је царство Божје, које је, по речи Господњој, сакривено унутра у нама (Лк. 17, 21). Ова је област облак славе Божије, у који ће само чисти срцем ући да гледају лице Господа свог, и да умове своје озаре зрацима светлости његове. Не може човек видети лепоту – τό κάλλος – која је унутра у њему, док не презре лепоту која је ван њега. Ко је здрав умом, смирен умом, кротак, чим стане на молитву – види у души својој светлост Духа Светога, и радује се у блистању светлости његове, и весели се созерцањем славе дотичне светлости.[55]
У светлости Духа Светога човек може познати природу душе своје. По природи својој душа је бестрасна – απαθής. Када се у Светом Писму говори о душевним и телесним страстима, говори се с обзиром на њихове узроке, јер је душа по природи бестрасна.
Ово не примају присталице спољашње философије – οι της έξω φιλοσοφίας (или, како би се данас рекло: присталице материјалистичке, вештаствене, сензуалистичке, феноменалистичке философије). Напротив, Бог је боголики део душе створио бестрасним.[56]
Постоје три стања душе: природно, противприродно и натприродно. Природно стање душе је познавање Божјих твари, видљивих и духовних. Натприродно стање је созерцање надсуштинског Божанства – της υπερουσίου Θεότητος. Противприродно стање је кретање душе у страстима, јер страсти не припадају природи душе.[57] Страст је неприродно стање душе, а врлина је природно.[58] Када се ум храни врлинама, нарочито милосрђем, онда се у души отсликава она света лепота – εκείνο το κάλλος το άγιον -, којом се човек уподобљава Богу.[59] У чистом срцу открива се „света лепота“ човечијег бића; уколико човек развија у себи ту свету лепоту, утолико открива лепоту твари Божјих.[60]
То показује да је самопознање најбољи метод за стварно познање природе, и материјалног света уопште. Ко себе потчини Богу, вели Свети Исак, близу је да потчини себи све – τά πάντα. Ко је познао себе, њему се даје познање свега – ή γνωσις των πάντων δίδοται αύται -јер познати себе јесте пуноћа знања о свему – πλήρωμα της γνώσεως τών απάντων εστί.[61]
Смири ли себе човек пред Богом, пред њим се смирава твар. Истинска смиреност је пород познања, а истинско познање је пород искушења,[62] то јест стиче се у борби са искушењима.
Природа људска постаје способна за истинско созерцање, када се практиковањем врлина очисти од страсти. Истинско созерцање вештаствених и невештаствених природа, па и саме Свете Тројице, даје Христос. То созерцање је показао и њему научио љуле Христос, када је у својој Ипостаси извршио обновљење људске природе и помоћу својих животворних заповести прокрчио људима пут ка истини. И природа људска само онда постаје способна за истинско созерцање, када човек страдањем, вршењем заповести и невољама скине са себе старога човека. У том случају ум се оспособљује за духовни препород, за созерцање духовног света и праве своје отаџбине. Созерцање, дакле, новога света духом откровења, у коме се ум духовно наслађује, бива по дејству благодати. И ово созерцање постаје храна ума док не ојача, да би примио савршеније созерцање од првог созерцања, јер једно созерцање предаје човека другом созерцању, док ум не буде уведен у област савршене љубави. Јер љубав је средиште свега духовнога, и борави у чистоти душе. Када ум остане у области љубави, тада дејствује благодат: ум прима духовно созерцање и постаје созерцатељ онога што је сакривено – θεωρητικός τών κρυπτών .[63]
Тајанствено созерцање се открива уму после оздрављења душе.[64] Духовног се созерцања удостојавају они који су практиковањем врлина стекли чистоту душе.[65] Чистота види Бога.[66] Бога виде они који су очистили себе од греха и непрестано размишљају о Богу.[67] Царство небеско је духовно созерцање. И оно се налази не у делима мисли, него се може задобити благодаћу. И док човек не очисти себе, није у стању ни да слуша о њему, јер га нико не може стећи изучавањем већ чистотом срца.[68] Чисте мисли даје Бог за чисто живљење.[69] Чистота мисли кључа из труда и бдења над собом, а из чистоте мисли – светлост мишљења. Отуда благодат води ум ка ономе над чиме чула немају власти, чему не уче, нити се уче.[70]
Молитвеним бдењем се ум окриљује и узлеће до насладе Богом, и плива у знању које превазилази људску мисао. Душа која се труди да у овом бдењу истраје добрим живљењем, имаће херувимске очи, да би могла непрестано созерцавати небеске тајне.[71] Душа види истину Божију према сили живота – έκ της πολιτείας δυνάμεως – то јест уколико човек живи вером. Ако је созерцање истинско, налази се светлост, и предмет созерцања се види близак стварности.[72] Виђење Бога – ή ορασις του Θεοϋ – долази од познања Бога, јер виђење Бога не претходи познању Бога.[73]
Хришћанинов је циљ – живот у Светој Тројици и созерцање Свете Тројице. По Светом Исаку, љубав је првобитно созерцање Свете Тројице. Прва од тајни зове се чистота; она се стиче вршењем заповести. А созерцавање је духовно созерцавање ума. Оно се састоји у томе што ум пада у усхићење и схвата оно што је било и што ће бити. Созерцање је виђење ума – ή ορασις του νοός – при томе се обнавља срце и постаје незлобиво, без зла, навикава се на тајне Духа и на откровења познања, напредујући од знања у знање – άπδ γνώσεως εις γνώσιν – и од созерцања у созерцање, и од разумевања у разумевање, и учи се и ојачава тајно, док не буде узнесено до љубави, сједињено са надом, и док се не настани у њему радост, и не буде узнесен Богу и крунисан природном славом, са којом је био створен. Тако се ум очишћује, и с њим се дешава милост, и он се стварно удостојава созерцања Свете Тројице.[74] Јер постоје три созерцања природе, у којима се ум узвишује, дела и вежба: два созерцања створених природа, разумних и неразумних, духовних и телесних, и још – созерцање Свете Тројице.[75]
Подвижник вере, обогаћен неисказаним богатствима созерцања, окрене ли се према твари, сву своју личност испољује у љубави и милости. Он љуби грешника, вели Свети Исак, али мрзи његова дела.[76] Он је сав саткан од смирености и милости, од покајања и љубави. Он има срце милостиво за сву твар. А шта је срце милостиво? – То је, одговара Свети Исак, сагоревање срца над целокупном твари: над људима, над птицама, над животињама, над демонима и над сваким створењем. И од сећања на њих, и од погледа на њих, његове очи лију сузе. Од велике и силне жалости која обузима срце, и од великог трпљења срце се његово смањује, и не може нити да поднесе, нити да чује, нити да види ма какву штету или малу тугу коју подноси твар. И зато се и за неразумна бића, и за непријатеље истине, и за оне који му наносе штету, сваког часа са сузама моли, да се сачувају и очисте; а исто се тако и за гмизавце моли са великом жалошћу, која је неизмерна у његовом срцу тако да је у томе сличан Богу.[77]
Када човек еванђелским подвизима пренесе себе из временског у вечно, када живи у Богу, када мисли Богом, кад говори „као из Бога“ (2 Кор. 2, 17), када гледа на свет sub specie Christi, онда му се свет јавља у својој првобитној лепоти, и он погледом чистог срца свог прониче кроз кору греха до богозданог језгра твари. Созерцање Свете Тројице, која бива тајно и незнано, подвижник вере испољује у овом свету временских и просторних стварности кроз љубав и милост, кроз кротост и смиреност, кроз молитву и тугу за све и сва, кроз радовање с радоснима и плакање с уплаканима, кроз страдање са страдалницима и покајање с покајницима. Његов живот у овом свету одблесак је његовог живљења у оном свету тајанствених и невидљивих вредности. Његове мисли и дела у овом свету – корењем су својим у оном свету, и из оног света црпу своју животворну и чудотворну силу и моћ. Пође ли се уз ма коју његову мисао, или осећање, или дело, или подвиг, увек се мора наићи на Свету Тројицу као на њихов главни извор. Код њега све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Најраскошнији пример тога имамо у овом великом подвижнику Пресвете Тројице, који је, са Светим Симеоном Новим Богословом, помоћу благодатно-подвижничког искуства успео да нам да најубедљивије оправдање истине о Тројичном, Божанству и истине о боголикој тројичности човечије личности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Λόγ. 18, стр. 64 и 65.
  2. тамо.
  3. Λόγ. 19, стр. 69.
  4. тамо.
  5. тамо, стр. 71.
  6. Λόγ. 62, стр. 250.
  7. тамо, стр. 250, 251 и 252.
  8. тамо, стр. 253.
  9. тамо.
  10. тамо, стр. 254.
  11. тамо, стр. 254-255.
  12. тамо, стр. 255.
  13. Λόγ. 63, стр. 256, 257, 258.
  14. Λόγ. 64, стр. 258.
  15. Λόγ. 65, стр. 259-260.
  16. тамо, стр. 260.
  17. тамо, стр. 260, 261, 262.
  18. Λόγ. 66, стр. 262, 263.
  19. Λόγ. 72, стр. 281.
  20. Λόγ. 44, стр. 183.
  21. Λόγ, 18, стр. 65.
  22. Λόγ. 48, стр. 198.
  23. Λόγ. 38, стр. 164.
  24. Λόγ. 44, стр. 185
  25. Λόγ. 38, стр. 164
  26. Λόγ. 69, стр. 272
  27. Λόγ. 58, стр. 240
  28. Λόγ. 61, стр. 249.
  29. Λόγ. 84, стр. 323.
  30. Λόγ. 57, стр, 233.
  31. Λόγ. 78, стр. 299.
  32. Λόγ. 19. стр. 62; ср. Писмо 4, стр. 382.
  33. Λόγ. 83, стр. 318; ср. Λόγ. 85, стр. 335.
  34. Λόγ. 30, стр. 130.
  35. Λόγ. 56, стр. 223.
  36. Λόγ. 37, стр. 161
  37. Λόγ. 5, стр. 19
  38. Λόγ. 5, стр. 31.
  39. Писмо 4, стр, 383
  40. Λόγ. 58, стр, 234
  41. Λόγ. 56, стр. 227
  42. Λόγ. 30, стр. 131.
  43. тамо, стр. 129.
  44. тамо, стр. 130.
  45. Λόγ. 31, стр. 134.
  46. Λόγ. 40, стр. 169 и 170.
  47. Λόγ. 17, стр. 59.
  48. Λόγ. 17, стр. 61.
  49. Λόγ. 32, стр. 135.
  50. Λόγ. 35, стр. 154.
  51. Λόγ. 43, стр. 176.
  52. Λόγ. 34, стр. 153.
  53. Λόγ. 73, стр. 291.
  54. Λόγ. 67, стр. 265.
  55. Λόγ. 43, стр. 177, 178; ср. тамо, стр. 182.
  56. Λόγ. 82, стр. 314.
  57. Λόγ. 83, стр. 316.
  58. тамо, стр. 317.
  59. Λόγ. 1, стр. 6.
  60. Писмо 3, стр. 366.
  61. Λόγ. 16, стр. 58.
  62. тамо, стр. 59; ср. Λόγ. 44, стр. 186.
  63. Писмо. 4, стр. 389.
  64. тамо, стр. 383.
  65. тамо, стр. 370.
  66. тамо, стр. 383.
  67. Λόγ. 19, стр. 70; ср. Λόγ. 35, стр. 154.
  68. Λόγ. 19, стр. 70; ср. Λόγ. 35, стр. 154.
  69. Λόγ. 25, стр. 105.
  70. Λόγ. 30, стр. 131.
  71. Λόγ. 29, стр. 123; ср. тамо, стр. 124; Писмо. 4, стр. 364
  72. Писмо. 4, стр. 388.
  73. Λόγ. 16, стр. 58.
  74. Писмо. 4, стр. 387.
  75. тамо, 384.
  76. Λόγ. 5, стр. 30.
  77. Λόγ. 81, стр. 306.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *