ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА

 

ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА
 

 
УВОД
 
У европској философији човек се више-мање јавља у разломцима. Нигде није сав, нигде цео, нигде интегралан, већ свуда у разломцима и одломцима. Нема философског система у коме човек није разбијен у разломке, које ниједан мислилац не може сабрати у једну целину.
Наивни реализам своди човека на чула, кроз чула на ствари, на вештаство, те човек не припада себи, разграбиле су га ствари.
Рационализам издваја разум у човеку, сматра га за главни извор истине и врховно мерило свега, приписује му ове вредности, апсолутизира га и идолатризира, а све остале психофизичке моћи човекове потцењује и занемарује.
Критицизам је уствари апологија рационализма и сензуализма, на крају крајева, своди разум на чула, а са тим и човека.
Пантеизам и сви монистички системи претстављају свет и човека као мноштво најпротивречнијих супротности, које никада не могу сачињавати једно логично јединство. Свих ових философских система резултат је један: кожно, површинско, феноменалистичко познање света и човека.
Без осовине, без центра је човек феноменалистичке философије, која је увек релативистичка. На чему стоји свет, на чему човек? На чему стоји ум, на чему сазнање? Човек покушава да објасни себе помоћу ствари, и никако не успева. Објашњавајући себе помоћу ствари, човек на крају и сам испадне ствар, вештаство.
Ма како и ма колико се напрезао, човек феноменалистичке философије није у стању да докаже објективну реалност ствари, и још мање да ствари поседују истину. Покушавајући да човека објасни човеком, философија врши један необичан посао: огледа огледало у огледалу. У последњој линији својој философија је у свима својим правцима хилоцентрична и антропоцентрична. Из свега резултира једно: немогућност реалног познања човека и света.
Такав резултат гони философски дух човеков у надчовечанске и надвештаствене хипотезе. И он чини скок у надприроду. Чини га кроз идеализам. Но овај скок резултира скептицизмом, јер философски идеализам своди човека на метемпиријску реалност, која се не може ни показати ни доказати.
Трагичном судбином својом човек релативистичке философије доказује једно: истина је трансцендентна човеку и вештаству. Непремостива провалија зјапи између човека и истине. Човек је с ове стране провалије, на овој обали, и никако да пронађе средство које би га пренело и искрцало на ону обалу, где живи трансцедентна истина. Али на немоћ с ове стране одговара свемоћ истине с оне стране. Трансцедентна истина прелази провалију, искрцава се на нашу обалу и појављује у чудесној личности Богочовека Христа. У Њему трансцедентна истина постаје иманентна човеку. Он доказује истину тиме што је Собом показује. Доказује је не дискурсивно, не рационалистички, већ живом Личношћу Својом. Он не само има истину, већ је Он сам Истина. У Њему су биће и истина адекватни. Отуда Он Својом Личношћу не само детерминира истину већ и метод познања истине: ко је у Њему – познаће истину и истина ће га ослободити греха, лажи и смрти (ср. Јн. 8:32).
Бог и човек су у личности Богочовека сједињени нераздељиво; разум се човеков не уништава, него се препорађа, очишћује, освећује, обожује, продубљује и оспособљује за познање богочовечанских истина живота. У Богочовеку је реално и ипостасно дата сва Истина без остатка, сва апсолутна Истина. Зато једино Он у роду људском и има и даје интегрално познање Истине.
Човеку који жуди да позна Истину остаје једно: да се саоваплоти Богочовеку, да постане сутелесник Његов, да постане члан Богочовечанског тела Његовог – Цркве (Еф. 5:30; 3:6) постигне ли то, он стиче “ум Христов” (1 Кор. 2:16), те Христом мисли, Христом живи, Христом осећа, и тако постиже интегрално познање Истине.
За Христовог човека антиномија разума не претпоставља неке непомирљиве; оне су за њега просто раселине које је својим земљотресом изазвао првобитни грех људски. Сједињујући се са Христом, човек осећа како се раселине срастају, како се ум исцељује, постаје цео, интегралан, и тиме оспособљује за интегрално познање.
Истина је објективно дата у личности Богочовека Христа. Начин на који се она субјективно усваја, то јест методику хришћанске гносеологије налазимо у потпуности разрађену код Светих Отаца, тих еванђелских емпиричара и светих философа.
Међу тим светим философима једно од првих места заузима велики подвижник Свети Исак Сирин. У својим списима он са ретким емпиријским познавањем прати и описује процес оздрављења и очишћења човекових органа сазнања, узрастање човечје личности у сазнању и органску поступност у опитном задобијању вечне Истине.
Начела и методика православне гносеолoгије нашли су један од најсавршенијих израза у благодатно-емпиријској философији Светог Исака Сирина. Покушаћу да дам скицу те гносеологије.

Comments are closed.