ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА

 

ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА
 

 
ЗАКЉУЧАК
 
У гносеологији Светог Исака Сирина царује убеђење да је проблем сазнања у основи својој религиозно-етички проблем. Од зачећа до безграничне благодатне пуноће своје сазнање зависи од религиозно-етичке садржине и каквоће човечје личности. На првом месту од религиозно-етичке обрађености и развића човекових органа сазнања.
Једно је сигурно: на свим својим ступњевима сазнање зависи од религиозно-моралног стања човековог. Што је човек савршенији у религиозно-моралном погледу, то је и његово сазнање савршеније. Човек је тако саздан: у њему су сазнање и морал увек у правој сразмери.
Нема сумње, кроз човекове врлине сазнање прогресира, кроз пороке оно регресира. Сазнање личи на ткиво које врлине ткају на разбоју човекове душе. А разбој душе се протеже у све видљиве и невидљиве светове. Врлине су не само стваралачке силе сазнања, него и – принцип сазнања. Претварајући врлине путем праксе у саставне елементе свога бића, човек напредује из знања у знање. Могло би се рећи: врлине су чула сазнања. Идући из једне у другу, човек иде из познања у познање.
Од почетне врлине – вере, па до завршне – све-љубави, протеже се један непрекидан пут: подвижништво. На том дугом путу човек израђује, прерађује, преображава себе помоћу благодатних подвига. На тај начин он исцељује биће своје од болести греха и незнања, успоставља интегритет своје личности, ствара целосност свога духа.
Човек, исцељен и интегриран помоћу религиозно-моралних сила изражава интегритет своје личности нарочито кроз интегрално сазнање. По еванђелском, православном схватању Светог Исака Сирина, сазнање је акт – подвиг васцеле личности човекове, а не једног дела бића његовог, па звао се он – разум, или воља, или тело, или чула. У сваком акту сазнања: у свакој мисли, у сваком сећању, у свакој жељи – учествује сав човек целокупним својим бићем.
Исцељени благодатним подвизима, органи сазнања производе целосно, здраво познање, “здраву науку” (1 Тм. 1, 10; 4, 3; Тит. 1, 9). На свима ступњевима развића ово сазнање је благодатно, јер је дело синергичног стваралаштва драговољних подвига човекових и благодатне силе Божије. У томе учествује сав човек и Бог. Стога Свети Исак непрестано говори о сабраности душе, ума, мисли, сабраности која се постиже практиковањем богочовечанских врлина еванђелских.
Али, ове се врлине одликују од врлина осталих религија и философских етика не само садржином него и методом. Еванђелске врлине имају своју специфичну богочовечанску садржину, и у њој – свој специфичан богочовечански метод. А својом беспримерно савршеном богочовечанском Личношћу, и својим беспримерно савршеним богочовечанским животом, Господ Христос је и показао и доказао: да је богочовечански метод живота – једини природан и једини нормалан метод живота, а тиме и – сазнања.
Усвајајући богочовечанску веру за метод живота, човек је самим тим усваја и за метод сазнања. Шта важи за веру, важи и за остале богочовечанске врлине: љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност итд. Јер свака од ових врлина постаје у Христовом човеку жива стваралачка сила и живота и сазнања.
У богочовечанском методу живота и сазнања нема ничег нереалног, апстрактног, хипотетичног. Ту је све реално једном неодољивом реалношћу, јер се све заснива на опиту и искуству. То је тако стога што је у личности Богочовека Христа дата на најемпиријски начин трансцедентна божанска реалност, и самим тим дата и дефиниција те реалности. Човек је Христовим оваплоћењем ухватио у тело – најсуптилнију, најудаљенију, најсавршенију реалност. Та реалност нема граница, јер Христова личност нема граница. Стога нема граница ни личност човекова, ни сазнање човеково, јер је речено и заповеђено: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48). А то значи: граница личности и сазнања јесте – безграничност.
Личност Богочовека Христа претставља и јесте савршено, идеално остварење богочовечанског монизма: природан је прелаз од Бога човеку, од надприроде – природи, од бесмртног живота – човековом животу.
Такав прелаз је природан и за сазнање када по мосту вере, љубави и наде иде од човека Богу, од природног- надприродном, од смртног – бесмртном, од временског – вечном, и на тај начин открива органско јединство овог живота са оним, овог света са оним, природа са надприродом.
Богочовечанско сазнање је интегрално, јер на крилима богочовечанских врлина несметано прелази границе времена и простора и улази у вечност. На такво интегрално сазнање мисли Свети Исак када, дефинишући сазнање, вели да је оно “осећање бесмртног живота”, и када, дефинишући истину, вели да је она “осећање Бога”.
Што важи за врлину, важи и за сазнање. Као што је “свака врлина мајка друге врлине”, и мајка сазнања, – тако је и свако сазнање мајка другог сазнања. Једна врлина изазива другу; једна подстиче на другу. Исто тако: једно сазнање изазива друго; једно подстиче друго.
Што се човек више подвизава богочовечанским подвизима – врлинама, све више упознаје Бога; што више упознаје Бога, све се више подвизава. Богочовечански метод је емпиричан, прагматичан: Ко хоће да твори вољу Божију, познаће је ли ова наука од Бога (Јн. 7, 17). То значи: доживљавањем Христове Истине дознаје се њена истинитост и ничим незаменљивост. Метод је емпиричан, експерименталан, прагматичан. Познање истине се не даје радозналом уму човековом. већ уму који се подвизава богочовечанским подвизима. Познање је плод на дрвету богочовечанских врлина, које је дрво живота. Познање је резултат подвижништва. Јер је права хришћанска философија, православна философија – богочовечанско подвижништво ума и целокупне личности човекове. У њој увек важи чудна реч Спаситељева: “Ко има даће му се, а ко нема – узеће се од њега и оно што мисли да има” (Лк. 8, 18).
Гледан у светлости гносеологије Светог Исака Сирина, наивни реализам је трагачно и погубно наиван, и не може да да реално познање света, јер оперише оболелим и исквареним органима сазнања. Међутим, богочовечански реализам даје реално познање света и истине о свету, јер оперише очишћеним, оздрављеним, обновљеним органима сазнања, који проничу у само језгро бића и твари.
Рационализам сматра разум за непогрешиви орган сазнања. Стога се у односу према целокупној личности човековој рационализам јавља као анархични одметник. И још као самовољни исечак, коме без целине нема пуног живота ни целисходне делатности. И он није у стању да дође до познања Истине, јер је у својој егоцентричној усамљености сав разбијен, расејан, пун пукотина. Истина се пак даје разуму очишћеном, освећеном, преображеном, помоћу богочовечанских подвига.
Философски критицизам се скоро искључиво бави изучавањем органа сазнања у њиховој психофизичкој датости у категорији човечјег. Томе додаје и изучавање датих категорија и услова сазнања. Али нимало не води рачуна о оздрављењу, о исцељењу, о очишћењу органа сазнања. Зато критицизам не може да дође до сазнања Истине, које би могло да задовољи људску природу у свим њеним чежњама за Истином. Због тога критицизам и није друго до опрезнији рационализам и сензуализам.
Философски идеализам полази од трансцендентне реалности и критеријума, чије постојање он није у стању да докаже. Заснивајући све на трансцедентним прапојмовима, он не може да дође до познања Истине, која је неопходна људској природи, да би се бар донекле утолила њена исконска глад за вечном Истином и непролазном стварношћу.
Али све што разни гносеолошки правци не могу дати човеку, даје Православна философија, њена благодатно-подвижничка гносеологија. Ту пред људским сазнањем стоји вечна Истина у пуноћи својих бескрајних савршенстава, и даје се освећеном и облагодаћеном човеку.
Јер је у личности Богочовека Христа трансцедентна божанска Истина постала иманентна човеку, објективно иманентна, и претставља непосредну, вечноживу историску стварност. Да би је човек учинио својом, субјективно иманентном, неопходно је потребно да практиковањем богочовечанских врлина учини Господа Христа – душом своје душе, срцем свога срца, животом свога живота.
 
Писано 1927 г.
Сремски Карловци

Comments are closed.