ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА

 

ГНОСЕОЛОГИЈА СВЕТОГ ИСААКА СИРИНА
 

 

I
 
БОЛЕСТ ОРГАНА САЗНАЊА
 
Карактер сазнања условљен је устројством, природом и стањем органа сазнања. На свима својим ступњевима сазнање органски зависи од органа сазнања. Човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате Истине. То усвајање има органски карактер: слично је калемљењу лозе на чокоту и живљењу лозе чокотом и од чокота (ср. Јн. 15, 1-6).
Отуда је сазнање плод на дрвету личности. Какво дрво – онакав и плод; какви органи сазнања – онакво и сазнање.
Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања.[1] Зло има своја чула, то су страсти (τα πάθη), а „страсти су болест душе“.[2] Зло и страсти не припадају природи душе; они су нанос[3] и неприродан додатак души.[4]
Шта су страсти по себи? Оне су „нека тврда суштина“.[5] Узроци страсти су житејске ствари.[6] Страсти су: жудња за богатством, за гомилањем ствари, телесна наслада, частољубље, властољубље, надимање лепотом господства, кинђурење и жеља за допадањем, жудња за људском славом, страх за тело.[7]
Све ове страсти имају једно заједничко име: ο κόσμος = свет.[8] „Свет је живљење по телу и мудровање телесно“.[9] Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити.[10] Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу.[11] Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама,[12] зато су му и мисли збуњене, фантастичне. „Свет је блудница“[13] која својим душегубним дражима опчињује душу, разорава јој чедност, уништава богодану чистоту, и она, нечиста и разблудна, рађа нечисто сазнање.
Болесна душа, болестан ум, болесно срце, болесна воља, једном речју: болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ‘Επιστολή 4, стр.380. Τοΰ οσίου πατρός ημών Ισαάκ τοΰ Σύρου, Τα ευρεθέντα ασκητικά, έκί. Νικηφόρου τοΰ Θεοτόκη, έν Λειψία 1770, άνατυ-πούμενα έπιμ. Ιωακείμ Σπετοιέρη, Άθήναι 1895. Сви су наводи по овом издању
  2. тамо, Λόγος 83, стр. 317
  3. тамо.
  4. Λόγος 82, стр. 314.
  5. Λόγ. 69, стр. 271.
  6. Λόγ. 6, стр. 32.
  7. Λόγ. 30, стр. 132.
  8. тамо, стр. 131.
  9. тамо, стр. 132.
  10. Λόγ. 38, стр. 164.
  11. Λόγ. 26, стр. 112.
  12. Λόγ. 56, стр. 227.
  13. Λόγ. 85, стр. 329.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *