NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA NIKOLAJU N. MURAVJOVU
 
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
 


 
1
 
Najmilostiviji Gospodaru Nikolaje Nikolajeviču!
 
Možete da zamislite kako mi je bilo drago kad sam dobio Vaše pismo. Usred Vašeg nedostatka vremena našli ste slobodno vreme u kome se tako predivno raskrilo Vaše srce za bližnjega koji Vas ljubi, srce, koje se u isto vreme sprema da se otvori pred Bogom. Sa radošću i umilenjem čitao sam Vaše redove i ponovo ih čitam: nada na Boga i skromni pogled na svoje sposobnosti, ti plodovi iskustva i životnih nevolja jesu verni zalog i predznak blagovoljenja Božjeg i uspeha. Nije čudno što su Vas celim putem dočekivali blagoslovi i pozdravi: svi Rusi saosećaju sa Vama i očekuju od Vas veliku uslugu Otačastvu. Vi dospevate na Kavkaz u istorijskom trenutku. Kurdistan je ustao protiv Turaka, i spremno je da ustane protiv njih sve hrišćansko stanovništvo u Maloj Aziji. Nije li Vam suđeno da nanesete prvi smrtonosni udarac vladavini Turaka u samom središtu njihove moći? Ovde već mnogi počinju da govorkaju da kobno područje za sudbinu Turske nije Dunav, nego je ono u njenim oblastima na granici sa Gruzijom.
Kakve dane ste Vi posvetili Bogu! Upravo one u kojima je Desnica Njegova povukla Gospodara (Imperatora) Nikolaja Pavloviča sa njegovog velikog zemaljskog poprišta i poverila izlaz iz sadašnjih teških okolnosti njegovom blagoslovenom Prvencu. Ridanje koje se pronosi i prestonicom, i svom Rusijom, ukazuje čast i počivšem Caru, i njegovom vernom narodu. Naročito je poučna žalost sadašnjeg Imperatora i ona počast ljubavi i strahopoštovanja koju on odaje počivšem Roditelju svome i kojom teši najdostojniju Roditeljku (Majku). Srca svih osećaju poverenje i odanost prema novom Gospodaru. On ih uliva svojom pouzdanošću, hrabrošću i dobrotom. Ne odbijajući mir, On se zavetovao da neće narušiti dostojanstvo Rusije i da će se suprotstaviti neprijateljima Otačastva svom energijom. Samo to ga čini neprocenjivo vrednim u očima svakog istinskog Rusa. Ubeđen sam da je brat Petar Aleksandrovič potpuno sačuvao pređašnju svoju odanost prema Vama i od sve duše bi rado služio podređen Vama. Ako on ne traži da bude na službi kod Vas, onda je to samo zato što je u njegovom srcu još živo čuvstvo potčinjenog prema Vama, a to čuvstvo očekuje naređenja ili zapovesti. Sa ove iste pošte pišem mu o Vašem mišljenju o njemu.
Završavam svoje pismo ponavljanjem svojih srdačnih želja da uspete i prizivam na Vas obilan blagoslov Božji. Neka popedno zazveči oružje Vaše i neka posle zvuka njegovog spadnu lanci sa hrišćana. Sa osećanjem najiskrenije, stalne odanosti i naročitog uvažavanja imam čast da budem
Vaše Visokopreuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom.
 
1855. godine, 15. marta,
Sergijeva pustinja,
arhimandrit Ignjatije
 
2
 
Najmilostiviji gospodaru Nikolaju Nikolajeviču!
 
Više se ne bojim da Vas uznemirim svojim redovima, uviđajući izuzetno snishodljivu pažnju Vašu prema mome bratu i meni. Dobio sam od njega pismo u kome on izražava odlučnu nameru svoju da se premesti u Stavropolj, smatrajući da na tom mestu može biti koliko toliko koristan za Vas barem svojom odanošću, vernošću i pravilima čestitosti, ovim avaj! anahronizmom u naše doba. U pismo meni brat je stavio nezapečaćeno pismo ministru unutrašnjih poslova s tim da ga ja, pročitavši ga, zapečatim našim porodičnim pečatom i pošaljem kako je naznačeno, što sam ja bez odlaganja i učinio. U tom pismu Petar blagodari ministru za pažnju prema sebi i moli za premeštaj u Stavropolj, navodeći kao razlog svoju rođačku odanost prema Vama. Ja sam to očekivao od Petra i radujem se zbog njega, zato što takav način delovanja moralno uzvišava čoveka, učvršćuje i izoštrava njegove duševne snage, a spram ovih moralnih dobara životne udobnosti su trice! U Kostromi je prijatno živeo, jer u Vologdi i uz južnu granicu te gubernije žive naš otac i rođaci, oni koji nisu u službi ili oni koji su službenici na položaju. Upravo služba je davala malo hrane umu a naročito srcu: sada su spomenute prednosti ništavne u očima svakog patriote.
Blagosiljam Boga što mi je darovao da budem posmatrač Baše delatnosti, koja pobuđuje u meni osećanje uvažavanja, i na koju se odražava delovanje moga brata, koje me raduje. Molim Boga da blagoslovi Vaše napore na unutrašnjem upravljanju oblašću i da blagoslovi Vaš podvig na ratištu radi istinskog dobra Otačastva, dovedenog sudbinom u teško stanje, ali koje nije bez koristi: ratovi nas uče mnogo čemu, povlače i protiv naše volje mnogostrani razvitak, izvanredno bogat posledicama. Daruj Bože da se razvitak odvija srećno i da posledice budu sasvim blagotvorne.
Sadašnji rat ima poseban karakter: u toku njega postepeno se pogledu naroda i vlada otkrivaju tajne, u koje oni na početku rata nikako nisu mogli da proniknu. Srećom, otkrivanje ovih tajni zbiva se na korist dragog Otačastva našeg i na štetu naših neprijatelja. Poslednji zahtev saveznika da im budu prepušteni gradovi tvrđave, koji štite Bosfor i Dardanele, pokazao je pred zapanjenom Evropom namere Engleza i Francuza, namere da zauzmu Tursku i sav Istok. Još i ranije se zapanjila Evropa, videvši bezobzirno postupanje vlada Engleske i Francuske sa nemoćnim državama i varvarsko postupanje njihovih vojnika sa žiteljima gradova koje su zauzeli. Namere i ciljevi prema Nemačkoj, koje su smislili Englezi i Francuzi, postali su za nju očevidni. Nemačka treba da želi pobedu Rusije i da joj doprinese: trijumf Rusije je ujedno i pobeda Nemačke. To je tako jasno da se mi nećemo začuditi ako idućeg proleća vidimo kako Nemačka zajedno sa Rusijom ide na Pariz, i kako raskida opaki savez, a zatim i svu Evropu, upravljenu na obuzdavanje Engleza tih nečovečnih i podlih Kartaginjana, tih svetskih Alžiraca. Posle bezuspešnog i dugog stajanja neprijateljske flote pred Kronštatom ta flota se udaljila. Sada oni osipaju paljbu na Sveborg. Granitne stene čiji su komadi isečeni za izgradnju gornjih delova te tvrđave i ne čuju bombardovanje ogromnim granatama, koje su protiv njih upotrebljene, a u tvrđavi su izgorele neke drvene zgrade, koje, otvoreno govoreći, i nije trebalo tu da budu i koje su se pojavile samo u očekivanju nenarušivog mira. Čini se da ćete morati mnogo da se potrudite u Maloj Aziji: po svemu je očigledno da će rat potrajati! Njegov odlučujući ishod i trajni mir naziru se sasvim daleko: posle perioda raskidanja anglo-francuskog saveza i posle poraza Engleske na moru. Bez ovog poslednjeg događaja ona neće prestati da čini zlo i da se poigrava blagostanjem celoga sveta. To su Vam ovdašnja mišljenja! Sve Vaši izveštaje, štampane i objavljene za javnost, čitam sa najvećom pažnjom i unošenjem. Sa istim osećanjem čitam članke o Vašem delovanju, koji su preštampani u celini u „Invalidu“ i u „Petrogradskim vestima“ iz lista „Kavkaz“. Ti članci mi se veoma sviđaju: oni licima koja nisu vojna dobro objašnjavaju uzroke, ciljeve i rezultate raznih ratnih kretanja, što nije svagda jasno za nevojno lice u izveštajima sačinjenim po službenoj dužnosti. (…)
1855. godine, 31. jula
arhimandrit Ignjatije
 
3
 
Najmilostiviji Gospodaru Nikolaju Nikolajeviču!
 
Zadivili ste me Vašim pismom. Usred mnoštva Vaših poslova, usred ratne vreve u vašem dalekom vojnom logoru pod Karsom posvetili ste jedan časak sećanju na mirnog inoka, pa čak i napisali pismo koje odiše dobrotom i otvorenošću, koje sada držim u svojim rukama. Nije čudno što se stalno sećam Vas i često besedim o Vama sa mnogim poznanicima svojim, zato što sada Vi privlačite ovde opštu pažnju i o Vama se govori u svim slojevima društva.
Na najveću radost moju, čujem i vidim da su svi puni poverenja prema Vama, a ljudi koji se razumeju u stvar oduševljeni su Vašom delatnošću. U njoj vide logiku, u njoj vide obazrivost i dalekovidost. U sadašnjem ratu nisu potrebna dejstva blistava, potrebna su dejstva suštinski korisna. Neki u entuzijazmu govore da ćete po zauzimanju Erzeruma krenuti na Galipolje ili Skutari, da bi zatvorili neprijateljsku flotu i vojsku i oduzeli im mogućnost da dobiju pojačanja. Drugi tvrde da ćete se iz Erzeruma uputiti na Trapezunt. I ja dozvoljavam sebi da dajem svoje mišljenje, jer ga ljudi snishodljivi slušaju. Pohod na Bosfor i Dardanele smatram nemogućim dok događaji ne pokažu da li će se saveznici iskrcati radi dejstava protiv Gruzije. Smatram da pohod na Trapezunt, kao i na svako drugo primorsko mesto, nije od velike koristi, ako nije i sasvim nekoristan, u ratu sa neprijateljem, koji ima sve prednosti na moru. Demonstracija takvog pohoda može da bude korisna samo u tom slučaju kad neprijatelj pošalje znatne snage radi odbrane primorskih mesta. Takva demostracija može neprijateljskoj vojsci, koja štiti priobalje, da omogući održavanje u stanju bez borbenih dejstava. Po mom mišljenju, kampanja u toku ovoga leta treba da bude u vezi sa dejstvima neuporedivo veće važnosti to je pripremanje za ratne operacije iduće godine, čiji rezultati mogu biti daleko veći i presudniji, a delovanje u svim krajevima od Erzerumskog Patalika na stanovništvo Male Azije, koja će se svo naelektrisati duhom neprijateljstva prema vladavini Turaka, a posebno prema vladavini na zapadnoevropski način, i tako će pad Turske Imperije postati neizbežan ako ne u sadašnjoj kampanji, ono u sledećoj. Najvažnije je da ovde ne požure da zaključe mir, ne dočekavši plod posle takvih žrtava i napora. Tako sebi dozvoljavam da rasuđujem iz vatrene ljubavi svoje prema Otačastvu i iz srdačnog saosećanja prema Vama. Najčešće razgovaram o Vama sa knezom Aleksandrom Fjodorovičem Golicinom, koji prema Vama gaji istinsko uvažavanje. Njegov sin je sahranjen u našoj obitelji. Otac je, dolazeći u obitelj sinu na grob, navraćao je ponekad do mene, zavoleo me je i sada navraća vrlo često. On je blizak grofu Orlovu, dobro poznaje Danenberga, i upravo od njega čujem sve najbolje o karakteru mišljenja velikog kruga ljudi. Kad je vreme bilo vedro, iz našeg manastira se vrlo dobro videla Engleska flota, naročito onaj njen deo koji je bio na severnom plovnom putu reke. Sada su se oni odmakli i malo je verovatno da će preduzeti bilo šta protiv Kronštata. Naše parne topovnjače izvanredno su lepe i velike i ne sviđaju se mnogo Englezima, a nas podsećaju na stvaranje ruske flote za vreme Petra Prvog i obećavaju njen preporod u naše doba.
O prilikama na Krimu ovde se priča da ništa odlučujuće ne treba očekivati pre dolaska zime, a takvo stanje stvari na Krimu primoraće i Vas da ograničite dejstva i da se ne povlačite iz Gruzije. Daće Bog osvojićete i Kars, i Erzerum, ali ovakvi uspesi pri Vašem načinu delovanja su sasvim drugostepeni.
Što se tiče brata Petra njegova glavna želja je, razume se, da bude uz Vas. Vi ste tako uticali na njega moralno, da se u njegovom srcu pojavilo najdublje i najstvarnije osećanje odanosti Vama, koju je, kao što vidite dokazivao na delu. Ako ste uvereni da njegovo premeštanje u Stavropolj neće udovoljiti njegovoj želji i da ne utire put za ispunjenje te želje, onda ste, (privremeno) zaustavivši njegov prelazak, postupili vrlo pravedno i dobro. Gruzija će bez Vas za njega biti…
Ostaje mi još da Vam od duše zablagodarim ne samo na Vaše sećanje na mene i brata moga, nego i za ljubav Vašu koju dokazujete samim delom. Prizivam obilni blagoslov Božji na Vašu delatnost na istinsku korist otačastva i čovečanstva. Englezi i Francuzi su jasno pokazali šta može očekivati od njih Crnomorje, ako se oni učvrste u tom kraju, koji može da živi u blagostanju samo pod vladavinom Rusije.
Sa osećanjem najiskrenijeg uvažavanja i odanosti imam čast da budem Vaše Visokopreuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom.
 
1855. godine, 4. avgusta,
Sergijeva Pustinja,
arhimandrit Ignjatije
 
4
 
Najmilostiviji Gospodaru Nikolaju Nikolajeviču!
 
Neće Vam biti neprijatno što inok u tišini svoje kelije misli na Vas u vreme dok Vi na ratištu treba da rešavate naj složenije ratne zadatke, pripremljene usavršavanim ratnim iskustvom i suptilno veštom politikom najnovijeg vremena. Kada gledaš okrenuvši se licem prema zapadu, u najmanju ruku vidiš to. Živimo u epohi materijalnog progresa, i mnogi pređašnji aksiomi, čak i u vojnoj veštini, treba ili da odu konačno u mirovinu, ili da budu značajno izmenjeni. Ipak ih vreme, menjajući pravila u pojedinostima, u onom najvažnijem pošteđuje. Hiljadu godina pre Rođenja Hristovog, dakle tri hiljade godina pre nas, izrailjska vojska koju je predvodio njen pobedonosni vođa Joav za vreme Cara Proroka i junaka Davida učinila je uzaludni pokušaj da zauzme prestonički grad Amonićana Ravah. Tom prilikom Car David je naredio glasniku, koji mu je doneo tu vest, da kaže vojskovođi: “ Ne budi zlovoljan za to (to jest zbog tog slučaja), jer mač proždire sad ovoga sad onoga;udri još jače na Grad i raskopaj ga“ (2 Car. 11, 25).
Ljudima koji nemaju jasan pojam o stvarima nije moguće ničim ugoditi, zato što oni traže upravo ono što sama stvar ne pruža. Ali svi temeljni ljudi shvataju da je napad na Kars primena stare, do sada skoro uvek uspešne metode protiv novog, usavršenog oružja. Nemoguće je iz jednog razloga odbaciti crapy metodu, u koju mnogi veruju svim srcem. Iskustvo treba da pokaže način delovanja, koji je najpogodniji za sadašnji rat. Kada metak iznenada postane pametan, treba znati na kakvoj je ceni ostao bajonet.
O premeštaju brata Petra u Stavropolj ništa ne znam: njegovo pismo ministru u kome moli za taj premeštaj dostavio sam Dimitriju Gavriloviču, ali, eto, i on je napustio svoje mesto. Međutim, brat nastavlja da mi piše da želi i očekuje taj premeštaj. Prizivajući na Vas obilan blagoslov Neba, sa željom za uspeh u životu, sa osećanjem potpunog uvažavanja i odanosti imam čast da budem… najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom.
 
1855. godine, 13. oktobra,
arhimandrit Ignjatije
 
5.
 
Poštovani Gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
U isto vreme najiskrenije Vam čestitam Vaš imendan i konačno uništenje Anatolijske armije, koja Vam je zatvarala put u Malu Aziju. Dugotrajna, jednolična, za ljubitelje novosti dosadna neprestana opsada Karsa krunisana je rezultatom, spram kojeg je rezultat sjajnog pohoda u toj oblasti koji je prethodio Vašem, beznačajan. Saveznici ne mogu da povrate ono što su izgubili. Vrata Male Azije otvorila su se pred Vama, srušene su njihove prevornice; tih vrata više nema. Po pozivu Vašem sva Mala Azija može da ustane protiv neprijatelja čovečanstva Engleza i njihovih privremenih saveznika i večnih neprijatelja njihovih vetropirastih Francuza. Uticaj Rusije na Istoku, uzdrman za trenutak, i to samo u mnjenju evropskih naroda, uspostavlja se u novoj dimenziji, kao novi strah i trepet, strah i trepet blagotvorni. Zauzimanje Karsa je pobeda poput Kulmske… sa uticajem na sudbinu svih vojnih operacija i celog rata.
Čestim, čestitam Vam! Možda praznujete Vaš imendan u Erzerumu. To je sasvim moguće.
Prizivajući na Vas obilan blagoslov Božji, Vaše Visoko preuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom
 
1855. godine, 6. decembra.
Arhimandrit Ignjatije
 
6.
 

Poštovani Gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Tek što sam Vam poslao pismo od 6. decembra, dobio sam Vaše pismo do 11 novembra.
Blagodarim, od srca Vam Blagodarim za pažnju koju ste mi posvetili, misleći da me uzmete u obzir u delu uspostavljanja hrišćanstva u Kavkaskom kraju.
Ta mera je odlična! I možda njoj treba da zahvali naše Otačastvo za više od milion sinova svojih, koji su primili Hrišćanstvo.
No da li Vi izabirate pogodno sredstvo za taj cilj?
Reći ću Vam sasvim otvoreno. Stupajući i zatim stupivši u manastir, pripremao sam se za najusamljeniji život monaški.
Po mom naznačenju u Sergijevu pustinju to opredeljenje je bilo na iskušenjima, no ja svojim kelejnim zanimanjima nisam prestajao da ga oplemenjujem. Od 1846. godine proveo sam nekoliko zima skoro ne izlazeći iz soba zbog veoma jakog reumatizma. I sada obično retko izlazim iz svojih soba, a zimi i veoma retko zbog bolesti i krajnje iscrpljenosti od bolesti.
Uviđajući da je neophodno da napustim Sergijevu pustinju i zbog njene tegobne klime, i zbog toga što sam izgubio sposobnost za rad, smatrao sam da treba pismom unapred da obavestim mitropolita o mom stanju i nameri da promenim mesto, ukazavši na Optinu pustinju. I nastojatelju Optine pustinje, koji se nalazio u Kaluškoj guberniji, pisao sam da želim da se smestim u skit koji se kao bolnički nalazi pri toj pustinji.
Nastojatelj je dao svoj pri stanak. Skit je omanji manastir, krajnje osamljen i veoma dobrog morala: u njemu žive najviše plemići.
Vi ste sasvim u pravu: kavkaske mineralne vode i klima Stavropolja mogu da mi pomognu. Ali može li se smatrati sasvim tačnim da će vode i vazduh obnoviti moju snagu i povratiti sada izgubljenu sposobnost za rad? Poznajući moje sadašnje stanje, Sveti Sinod, kako ja mislim, ne smatra da se meni može dati mesto koje Vi predlažete. A ako se Vaša želja ispuni, onda će njeno ispunjenje biti čudo.
Zauzimanje Karsa izazvalo je u prestonici sveopšte oduševljenje. Može se reći da su svi shvatili značaj posledica pada tog, kako ga Vi nazivate, bedema Male Azije. Zapadnim državama nije bio po volji takav događaj: kako sam čuo, zvaničnici iz austrijskog poslanstva nisu bili prisutni na molebanu povodom proslave pobede, dok su njihovi predstavnici učestvovali u svim proslavama povodom uspeha anglofrancuskog saveza. Nesrećni Turci! Njih su Vašem maču na milost i nemilost predali njihovi podmukli pomoćnici, koji nisu nastojali da ih izbave, već su težili za tim da oni (Turci) postanu njihove žrtve, a ne nekog drugog. Oni će poginuti od tog mača, a vojska saveznika ostaće da gospodari u Turskoj. Petrogradska štampa pažljivo preštampava iz lista „Kavkaz“ podvige Vama potčinjenih jedinica. U tom pogledu ona je daleko blagonaklonija od „Invalida“. Uostalom, za iduću godinu ja se pretplaćujem samo na list „Kavkaz“.
Prizivam na Vas i na napore Vaše obilan blagoslov Neba! Da budu oni nagrađeni obilnim plodom! Da se ne prolije dragocena krv junaka pod noge podle politike evropske i da ne bude pogažena tom politikom, koja traži da se ta krv proliva uzalud i da žetva uspeha pripada samo Engleskoj. (…)
 
1855. godine, 9. decembra.
Arhimandrit Ignjatije
 
7.
 
Poštovani gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Vaše poslednje pismo od 20. decembra veoma me je obradovalo, odnosno razonodilo! Znači, ni Vi niste izbegli da kritikujete, kao i naš poznavalac zakona crkvenog, a Vaš brat Andrej Nikolajevič[1]! Ranije, dok još nisam poznavao svu njegovu dobrotu, takvi ispadi su me srdili; sada, kao što sam se izrazio, oni raduju.
Moj pogled na to pitanje je ovakav: građanski zakoni gube mnogo od svoje strogosti kada su u rukama čoveka dobronamernog i blagorazumnog. Zakoni crkveni daleko su blaži. Njihov zajednički duh je mir, korist, spasenje hrišćanske zajednice, i tom duhu se podređuje slovo zakona. Crkvena istorija pokazuje činjenice takvog ispunjavanja crkvenih zakona od strane Svetih Muževa, koji, ispunjavajući zakon u duhu a ne po slovu, nipošto nisu bili na to prinuđeni.
Osnovni crkveni zakon određuje da se episkop grada bira u samom gradu od Sabora Episkopa i zajednice hrišćana grada i oblasti. Bez obzira na jasan zakon, pobožni carevi i vladari često su birali za episkopski čin lice koje su oni smatrali sposobnim i dostojnim. Sabor episkopa nikada se nije ustezao da posveti (rukopoloži) tako izabranog. Za to ima naročito mnogo primera kod nas, u Rusiji. Sveti Dimitrije Rostovski u besedi prilikom stupanja na upravljanje pastvom rekao je da stupa na presto mitropolija jaroslavske i rostovske po izvoljenju Božjem, po zapovesti Cara, po pristanku i blagoslovu sveg Sveštenog Sabora. Pošto zakon crkveni, u suštini, teži ka tome da se u episkopski čin bira lice dostojno i sposobno, onda se izvesne izmene u doslovnosti radi postizanja suštine nikada nisu isključivale.
Kada se uporedi sa činjenicama crkvene istorije i sa duhom Crkvenog zakonodavstva, Vaš postupak je besprekoran. Pored toga, on je tačan i u pogledu savremenih prilika. Zaključujem ovako iz sledećeg: čuo sam, i tu vest smatram dovoljno tačnom, da je Njegovo Veličanstvo, možda zbog Vašeg odgovora državnom sekretaru, govorio o meni mitropolitu Nikanoru, udostojivši ga i sopstvenog milostivog mišljenja. Ali mitropolit je suprotstavio Njegovom Veličanstvu nedavno donetu odluku Sinoda da se ne uzvode u čin episkopa lica koja nisu stekla obrazovanje u Duhovnim akademijama. Neobrazovana lica i bez toga nisu bila uzvođena (rukopolagana) u ovaj čin. Očigledno je da je propis sačinjen sa ciljem da se onemogući obrazovanom plemstvu pristup tome činu. Da dodam još nešto: ovu zakonsku odredbu je izdejstvovao grof Protasov,[2] i sada baš radi mene.
Mene nije začudila ocena mitropolita Nikanora i nije mogla da me uvredi. Prema shvatanjima koja sam usvojio smatram sebe potpuno nedostojnim čina, za koji je potreban anđeo ili čovek, ali ravnoanđelski, a ja sam grešnik. Takođe ne mogu da ne smatram sebe neznalicom pred velikom naukom bogoslovlja, bez obzira na tridesetogodišnje neprekidno zanimanje tim pitanjima. Bog je beskrajan, i nauka o Njemu je beskrajna. Čovek je ograničen i zbog toga, prirodno, nije sposoban da stekne potpuno i savršeno poznanje Boga. Nikanorovim postupkom dokazuje se tačnost Vaših postupaka. Ako biste Vi zvaničnom predstavkom izašli neposredno pred Sinod, ne uplićući u to Njegovo Veličanstvo, onda se može pouzdano reći da bi se Vas otarasili pod istim izgovorom. Ma kakav bio ishod Vaših briga o meni, primam ih sa osećanjem duboke zahvalnosti. Vama govori o meni jedino Vaše srce. Čujem glas njegov, i taj zavetni glas odjekivaće u duši mojoj celoga moga života.
Evo, kod nas se priča o miru! Svakom pravoslavnom hrišćaninu svojstveno je da želi najrazličitija dobra, prvo, pravoslavnom Otačastvu, drugo, sunarodnicima i svim pravoslavnim narodima, najzad, svem čovečanstvu. Na javljanje glasina o miru rodoljubi su iz početka bili potišteni, ali Napoleonova dejstva ohrabrila su duhove. Ponizivši Englesku i Austriju u očima Rusije, dozvolivši im da počine svakojake podlosti protiv Rusije, koja je prolivala za nas u toku pola veka krv svoju, on iznenada napušta te tobožnje saveznike, isto toliko prirodne neprijatelje Francuske, kao i Rusije. Pošto se priprema započinjanje pregovora, a zatim prevrata, nećete li morati da preduzmete putovanje u Indiju? (…)
 
1856. godine, 26. januara.
Arhimandrit Ignjatije
 
8.
 
Poštovani gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Kada sam dobio Vaše pismo iz Stavropolja, nisam hteo da Vam odgovorim iz rasejane petrogradske sredine, već sam želeo da to učinim iz osamljene Optine pustinje, kuda sam nameravao da otputujem po zahtevima duše i tela. Kada sam se već nalazio u toj pustinji, dobio sam i Vaše drugo pismo od 4. maja. U redovima koji slede odgovaram na oba pisma.
Pre svega smatram za potrebno da Vam kažem nekoliko reči o mestu moga prebivanja: ovaj opis će Vam objasniti osnovni razlog i krajnji cilj ili nameru moga putovanja. Optina pustinja se nalazi u Kaluškoj guberniji, na četiri vrste od grada Kozeljska, na uzvišenom i peščanoj obali reke Žizdre sa zapadne strane, a sa ostalih strana okružena je visokom borovom šumom. Istočno od pustinje, na sto hvati od nje, usred šume nalazi se skit, koji pripada pustinji. Optina pustinja je jedan od najmnogoljudnijih ruskih manastira po broju bratije, a to je naročito karakteristično za njen skit u kome živi mnogo plemića. Neki od njih su veoma obrazovani, poznaju savremene i klasične jezike, bave se duhovnom književnošću, a prvenstveno prevodima najdubljih dela Svetih Otaca. Duhovnim nazidanjem (poučavanjem) bratstva bavi se takozvani starac njihov, jeromonah Makarije, star 68 godina, poreklom iz plemstva, od mladosti monah, obogaćen duhovnim čitanjem i duhovnim opitom. On živi u skitu, a njemu Optina pustinja ima da zahvali za svoje moralno blagostanje. Mnogo monaha iz drugih manastira, mnogo monahinja, mnoštvo mirjana, iz mučenih nevoljama i željnih pouke, stiče se u Optinu pustinju ka ocu Makariju radi spasonosnog saveta i reči utehe. Njegova neusiljenost, prostota i otvorenost sasvim su suprotni onoj nategnutoj i okrutnoj svetosti, koju neguju razne grofice i kneginje. Skitska porodica inoka slična je u religioznom pogledu korenju drveta, koje se trudi u mraku neizvesnosti i koje pribavlja, ipak, za drvo neophodne životne sokove. Na naslovnim stranama dela skićana (žitelja skita) nema imena autora; ono je zamenjeno skromnim retkom: „Izdanje Optine pustinje“. U samom manastiru ustav je opštežiteljni, to jest zajednička je trpeza, zajednička odeća, zajednička biblioteka, crkvena služba je svakodnevna i dugotrajna, postoje zajednički i posebni poslovi. U skitu se služba crkvena vrši dvaput nedeljno, u subotu i u nedelju, u ostale nedeljne dane bratija po redu obavlja danonoćno čitanje Psaltira. Braća se trude i po kelijama, ali njihovi napori su prvenstveno misleni. Licima ženskog pola zabranjen je ulaz u skit; a ako ko od skitske bratije ima potrebu da izađe iz skita, svaki put je dužan da moli za to starca za blagoslov. Manastirskoj bratiji ostavljeno je na volju da ulazi u skit u svako doba dana radi zadovoljavanja svojih duhovnih potreba. Trpeza u skitu je sasvim posna.
Iz ovog opisa možete da vidite kako mi je blizak skit. Pažljivo čitanje i izučavanje najdubljih pisanih dela svetih otaca dovelo me je u manastir, održavalo i napajalo u njemu. U skitu nalazim svoj način zanimanja, svoj način mišljenja, u skitu vidim ljude koji žive u pravom smislu radi čovečanstva u njegovom uzvišenom duhovnom značenju, vidim ljude sa kojima mogu da delim misli, osećanja, pred kojima mogu da izlivam svoju dušu. Starešina Optine pustinje i njeni glavni inoci poznaju se sa mnom oko 30 godina, a sa ocem Makarijem nalazim se, smem da kažem, u najprijateljskim odnosima. Najzad, ovdašnja klima je blagotvorna za moje zdravlje. Svi razlozi, van i unutar mene, sjedinjuju se radi toga da me primoraju da uložim sve napore za moje premeštanje u skit, da bih makar završetak svog života proveo kao čovek i radi čovečanstva u duhovnom i širokom smislu te reči. Naprotiv, svi razlozi, unutar i van mene, primoravaju me da uložim sve napore da se izvučem iz Petrograda i Sergijeve pustinje. Šta se tamo zahteva od duhovnog (sveštenog) lica? Paraderstvo (razmetanje), samo paraderstvo; tamo se od njega ne traži ni razum, ni znanje, ni duševna snaga, ni vrlina. Sve se to njemu pripisuje kao porok; njegova pažnja treba da bude usredsređena samo na paraderstvo, samo na čovekougađanje, dok su i jedno i drugo po prirodnom, psihološkom zakonu tuđi umu i srcu čoveka bića duhovnog, odevenog u telo za kratko vreme, smeštenog u materijalni svet na kratko vreme, dužnog da izuči večnost i njene zakone u danima prebivanja u samoj duši; one (vrline i čovekougađanje nap. prir.) su u nepomirljivom neprijateljstvu; jedno drugo neminovno mora da potiskuje. Kakav je bio moj položaj u Petrogradu tokom mog 23-godišnjeg prebivanja tamo? On je bio položaj pokretne statue, koja nema prava ni na reč, ni na osećanje, ni na zakon. Ako sam i čuo nekoliko ljubaznih reči, onda su te reči bile slabije od onih koje se izgovaraju voljenoj pudlici ili buldogu i na koje treba da se odgovara ćutanjem, koje čuva dostojanstvo statue u onome ko ćuti. Po nepovredivom zakonu pravednog uzvraćanja u oblasti morala, oni koji pretvaraju ljude u statue, sami se pretvaraju u statue lišavaju se razvoja uma i srca i bivaju okovani samo u čulnost. Zamislite kakvo je duševno stanje čoveka koji je ostavio sve radi razvijanja u sebi onog čovečanskog usavršavanog hrišćanstvom i koji je lišen u toku četvrtine stoleća moralnog postojanja i svih prava i svake nade na njega!
A uz to klima petrogradska podriva ostatke moje snage i zdravlja.
Napisao sam Vam tako podrobno o sebi da biste videli moj način rasuđivanja o ljudima, jer svaki čovek sudi o bližnjima po samome sebi.
Prelazim na brata Petra. Prvobitna služba njegova bila je bez određenog cilja, kao što kod nas služi većina plemića. Kada je došao kod Vas za ađutanta, tada je postao svestan dužnosti građanina i oživeo za njih. Njegovo nesebično srce, sposobno da ljubi vatreno i verno, vezalo se za Vas za sav život svoj i za sav život Vaš. Takvom srcu su tuđa laskanja, lukavstva i intrige, ono se otvara vremenom, zato što na prvi pogled može da se učini hladnim, dok laskavac i varalica na prvi pogled mogu da izgledaju veoma srdačno. Okolnosti su Petra odvojile od Vas, ne odvojivši ga od Vašeg srca. Građanski cilj, koji se najpre otvarao pred njim, opet se izgubio. On je služio, bio u ostavci, ženio se, zato što je tako valjalo, po primeru mnogih većine ljudi. Tokom tog vremena njegovo zdravlje je sasvim po pustilo, kao što i sami znate. Moralni razlozi podstakli su ga da stupi u službu ne više toliko radi službe koliko radi očuvanja samoga sebe od lenjosti i njenih posledica. Njegova odanost Vama privukla ga je na Kavkaz, ali slabašnost njegova pokazuje mu jasno da se zemaljsko poprište za njega završilo: zbog toga nimalo neće biti čudno ako njegova duša, od detinjstva nasićavana pobožnošću, zažudi za osamom, naročito ako se ja premestim u skit ili drugo pustinjsko mesto po ukazanju Božjem. Veoma bih želeo kad bi on mogao da se pripremi za zemlju za grobnu pod rukovodstvom iskusnog Makarija, u društvu ljudi koji su odavde započeli svoj nebeski, besmrtni život duhom.
Na izmaku zime, to jest u toku Velikog posta, pronosili su se u Petrogradu glasovi da ćete dobiti drugo postavljenje. Kao razlog za takav premeštaj te glasine su navodile težinu Vašeg karaktera za potčinjene, od kojih su mnogi otišli iz svoje korisne službe. Ali posle Pashe prestoničke glasine počele su da razglašavaju nešto drugo: da ste Vi neugodni za podmitljivce i za sve one koji su skloni zloupotrebama i da je baš zbog toga Vaše prebivanje na Kavkazu i korisno i potrebno. Uostalom, sudbina svakog čoveka je u desnici Božjoj. Što se mene tiče, želeo bih da ostanete na Kavkazu. Za to postoje svi uslovi u Vama samima i u prethodnom Vašem životu. Tokom celog života bavili ste se izučavanjem vojnih i civilnih nauka, imali mnoštvo iskustava, bili očevidac iskustava drugih ljudi, potpuno upoznali Kavkaz. Promisao Božji (čovek je samo oruđe) postavio Vas je da budete zapovednik te zemlje one godine u kojoj je najviša vlast bila uverena da su u Rusiji nepodnošljivo teški njeni unutrašnji neprijatelji podmitljivci, lopovi, sluge bez časti i bez savesti, vođeni najglupljim egoizmom. Ako ih ne obuzdaju blagovremeno, oni će upropastiti Otačastvo. Vi ste prizvani za borbu protiv njih! Ne odstupajte i ne popuštajte. Vaš podvig nije blistav, već je suštinski potreban i koristan. Na Vas su osuli paljbu, ranjavaju Vaše srce. Ta nematerijalna oružja i rane Bog vidi i procenjuje, jer, po rečima jednog poznatog Svetog, nije samo podvig i smrt za Hrista mučeništvo, nego se i podvig i stradanja za pravdu ubrajaju u mučeništvo. Na sadašnjem Vašem bojnom polju možete da učinite daleko više dobra nego na bilo kom drugom, jer ste Vi za njega unapred pripremljeni. Nemojte ga napuštati. A ako Vas intriga nedobronamernih udalji od njega, onda se povucite s njega mirne savesti, ne prebacujući sebi da niste odoleli sili zla i da ste mu predali zajedničko dobro. Vas će tešiti sud Spasitelja, Koji je rekao: Blaženi prognani pravde radi. Blaženi ste kada vas uzasramote i usprogone i reku svakojake rđave reči, na vas lažući mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt. 5,11 12). Podvizavajte se, ali se podvizavajte jedino radi Boga i vrline, a ne radi istorije i mišljenja ljudi o Vama: i istorija i ljudsko mišljenje nemilosrdni su prema egoistima, koji svim mogućim smicalicama traže zemaljsku slavu. Naprotiv, oni osećaju strah Božji pred služiteljem vrline, koji plemenito zaboravlja na njih i koji ima u vidu slavu od Boga i večnosti: oni mu odaju priznanje ranije ili kasnije.
U delatnosti čovečanstva na zemlji uzimaju učešća ne samo duhovna bića, privremeno obučena u telo, odnosno ljudi, nego i takva bića koja nisu obučena u tela i zato se nazivaju duhovi, mada u pravom smislu samo je Bog Duh. Duhovi utiču na um, pomislima koje navode i na srce, osećanjima do kojih dovode. Kako svaka delatnost čovekova zavisi od misli i osećanja, to su duhovi, gospodareći u toj duhovnoj, ili mislenoj oblasti, na čelu delatnosti ljudske. Razdvajajući se, kao i ljudi, na dobre i zle i budući savršeniji u dobru i zlu nego ljudi, jedni se uporno bore protiv zla, a drugi protiv dobra. Sveto Pismo ih naziva načala i vlasti, a i samo neznaboštvo priznaje i njihovo postojanje, i njihovo učešće u delatnosti ljudskoj, nazivajući ih genijima i deleći genije na dobre i zle. Zaista: početak svakog važnog ili nevažnog dela sa svim njegovim posledicama jeste misao, a misao, već prihvaćena za istinu, jeste mišljenje, koje vlada nad čovekom i nad ljudima. Sve je to rečeno radi objašnjenja da je podvižnik Pravde dužan da preduzme mere predostrožnosti i da se naoruža ne samo protiv zlonamernih ljudi, nego i protiv zlonamernih duhova, koji lukavo našaptavaju svoja nagovaranja, lukava i pogubna, skrivena maskom pravednosti. Sveti Oci su u svojim dubokim spisima izložili znake po kojima se poznaje pomisao koju donosi zloduh. Ta pomisao je svagda mračna, dovodi srce do smućenja i žalosti, a njen skriveni cilj je da spreči dobro. A ona se obličava Svetim Pismom, ili rečju Božjom.
Udubite se u pomisao sumnje o kojoj pišete u Vašem pismu od 4. maja: da nema ona tih svojstava? Sveto i nepromenljivo Slovo Božje govori o podvižnicima Pravde, da oni „verom pobediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima“ i ostalo (Jevr. 11, 33). Vera u Boga, svagda praćena izbegavanjem uzdanja u sebe, odoleva svim nevoljama i iskušenjima, savlađuje sve prepreke. Pomisao vere u Boga je svetla, uliva utehu, radost i snagu u srce, koje je prima, a donose je anđeli iz mislenog raja. „Koji se uzdaju u Gospoda kao gora su Sion; neće se pokolebati do veka“ (Ps. 124,1).
Eto šta me pobudilo da Vam govorim sasvim otvoreno, kao što ste želeli. Ne znam da li su dovoljno pravedne reči moje, ali ono što sam rekao izrečeno je iz iskrene ljubavi prema Vama i iz ljubavi prema dragom Otačastvu, koje žalim, žalim!
Pred moj odlazak iz Petrograda upoznao sam se sa grofom Sakenom, a otputovao sam 17. maja. Uoči mog odlaska iz Petrograda navraćala je kod mene osoba koja pripada višem društvu. Između ostalog bilo mi je rečeno:“Nema mira kod nas: rat, rat!“
Ovde se odmaram od slušanja zemaljskih zbivanja, koja idu i proći će svojim tokom, naznačenim odozgo. Mislim da ću otputovati odavde 20. juna i biti u Sergijevoj pustinji do 1. jula.
Prizivam obilan blagoslov Božji…
 
1856. godine, 12. juna,
Optina pustinja.
Arhimandrit Ignjatije
 
9.
 
Poštovani gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Veoma značajno pismo Vaše od 5. januara imao sam čast da dobijem 21og. Ono što je njemu priloženo predao sam svom i Vašem bratu Petru Aleksandroviču, a da je on Vama odan dušom, kako samo može da bude odan rođeni sin, tačno je.
Na Vama leži pečat Božje izabranosti. Potrudite se da Vas on potpuno obeleži i postane za Vas večni udeo, a Vas samog učini neotuđivim nasledstvom Božijim u blaženstvu večnom. Bog nas zapečaćuje po Svom izabranju, a od naše volje zavisi da li ćemo primiti njegov pečat i biti obeleženi njime ili ćemo ga odbaciti. Sveti apostol Pavle govori: „Jer koga ljubi Gospod onoga i kara, bije svakoga sina kojega prima“ (Priče 3, 12). To je znak izabranosti Božje! To je pečat Božji! Znak izabranosti i pečat Božji su nevolje. Ovaj pečat se prima kada hrišćanin za svoje nevolje blagodari Bogu, po zaveštanju apostola, a još više po zaveštanju Samog Boga: „Na svemu zahvaljujte;jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu“ (1 Sol. 5, 18). Ovde je rečeno u Hristu Isusu, jer je, izloživši Ga za sve vreme Njegovog zemaljskog života mnogim različitim strada njima, u Njemu, u Sinu Svome, koji je postao čovek, Bog objavio volju Svoju da udovi Hristovi, hrišćani budu izloženi mnogim i raznim stradanjima. A ako je takva volja Božja, onda je za njenu pojavu, sveblagu i svemudru, po matematičkoj nužnosti potrebno blagodariti Bogu. Kada čovek blagodari Bogu za popuštanje nevolja, tada se u srce onoga ko blagodari izliva uteha. Od te utehe javlja se živa vera u Boga. Od dejstva žive vere čovek počinje da se predaje volji Božjoj i vođstvu Boga. Tada blagodat Božja osenjuje um čoveka i njegovim očima se otkriva veličanstvena večnost, pred kojom zemaljska dela poprimaju svoje tačne razmere, to jest pokazuju se kao sasvim beznačajne.
Izvoleli ste da pišete o uticaju godina na Vašu snagu, a ja ne mogu reći nešto drugo o sebi. Mineralne vode razbile su moje zapuštene škrofule, za koje se nije blagovremeno saznalo. Zbog toga je do desetine zuba izvađeno iz mojih desni, iz kojih su škrofule čupale zube, koji su, međutim, bili zdravi. Kosa na potiljku mestimično kao da je ošišana, a potiljak pokriven škrofuloznim ranama. Sipnja (teško disanje) je izrazita, veoma velika slabosg. Zaista, istinu govori Pismo: “ Čovek je kao trava, dani njegovi, kao cvet poljski, tako precveta“ (Ps. 102,15). Izrazili ste želju da provedete sa mnom neko vreme u razgovoru. Ispunjavajući ovu želju, dostavljam Vam ovom istom poštom rukopis „Slova o smrti“, koje sam sastavio radi moje sopstvene duševne koristi i radi duševne koristi onih koji istinski žele spasenje. „Slovo“ je plod moje kelejne osame: ono je moja najiskrenija beseda. Njega poveravam samo najbliskijim prijateljima svojim; Petar Aleksandrovič ima njegovu kopiju. Ako su Vaše oči slabe, onda zapovedite da Vam „Slovo“ pročita čovek koji je pripremljen za ozbiljno: takvo čitanje, kao što ćete sami uvideti, ne ide svakome. Pošto prestane potreba za rukopisom, blagoizvolite da mi ga pošaljete.
Stoga, prizvavši obilan blagoslov Božji na Vas i na porodicu Vašu i poželevši Vam sva istinska dobra, sa osećanjem potpunog poštovanja i najiskrenije odanosti imam čast da budem Vaš najpokorniji sluga.
 
24. 01.1860. god.
Ignjatije,
episkop Kavkaski i Crnomorski
 
10.
 
Poštovani gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Davnašnja moja želja da završim moje zemaljsko stranstvovanje u dubokoj, po mogućnosti manastirskoj osami ispunila se. Povodom mog poniznog obraćanja Njegovom Veličanstvu oslobođen sam upravljanja Kavkaskom eparhijom i meni je dat na upravljanje manastir Svetitelja Nikolaja na Volgi, u veoma zdravom suvom kraju, krajnje zabačen, u Kostromskoj guberniji, na samoj njenoj granici sa Jaroslavskom.
Nameravam da putujem za Voronjež i Zadonsk, iz Zadonska da doputujem u Skornjakovo, da bih posetio Nikolaja Nikolajeviča, koga veoma uvažavam, i da porazgovaram sa njim poslednji put u svom životu.
Pretpostavljam da ću otputovati iz Stavropolja oko 10. septembra. Vode su uticale na mene blagotvorno, otklonivši škrofule u znatnoj meri, ali ujedno su me dovele do krajnje iscrpljenosti. (…)
 
24. avgusta 1861. godine.
Episkop Ignjatije
 
11.
 
Poštovani gospodine Nikolaju Nikolajeviču!
 
Dok sam čitao Vaše veliko i lepo pismo od 21. aprila, osećao sam se izuzetno bolesno; i sada se osećam kao pravi invalid, mada se po Vašem savetu trudim da se šetam do malaksalosti, što je postalo moguće tek od poslednjih dana maja, kada je kod nas nastupilo prilično toplo vreme. Proleće je bilo vrlo hladno. Ispitujući sebe i uviđajući da sam odslužio svoje, govorio sam sebi: sve u svoje vreme. U svoje vreme čovek stupa na poprište života, kao moreplovac koji izlazi na more iz pristaništa pri povoljnom vetru, sa mnogim poduhvatima i uspesima koji ga zavode u maštanju. U svoje vreme čovek stiže do sredine tog poprišta i na vrhuncu svoje delatnosti nastoji da zadobije svoju sreću, da savlada teškoće koje ustaju protiv njega, da ispuni ciljeve koje je zadao sebi radi dobra zajedničkog i svoga. Najzad, nastupa odgovarajuće vreme, kada čovek treba da se povuče sa poprišta društvene delatnosti sa mišlju da mu je ili nemoguće ili veoma teško da se vrati društvenoj delatnosti, sa svešću da su snage duše i tela iscrpljene i da ne mogu da izdrže taj uporni rad, kakav su izdržavale dok su bile u punom naponu. Kako se čini nepotpuna kada se razmatra svoja protekla delatnost i delatnost drugih! Kakav ništavan deo onih zamišljenih najboljih namera je možda ispunjen! I protiv volje svaki čovek treba da ponovi dobronamerne reči Premudrog, koje je izgovorio na kraju zemaljskog poprišta o svim zemaljskim delima njegovim: „Taština nad taštinama, sve je taština“ (Prop. 1, 2): sve što su ljudi, od kad žive na zemlji nastojali da stvore, razoreno je; sve što sada grade ima da se sruši. Pri takvoj sudbini dela ljudskih na zemlji, kako da se prema njima ne ohladi ono srce koje, stekavši iskustvo tokom dugog vremena i sa na porom, više ne oseća onu zagrejanost za zemaljsku delatnost, kojom je gorelo dok je bilo neiskusno. Čini mi se da ste imali takve stavove prema zemaljskoj delatnosti kada sam bio kod Vas u Skornjakovu. Zbog toga je, mislim, ta poseta ostavila na mene jak i prijatan utisak. Uspomena o susretu sa Vama javlja mi se često i svagda sa naročitim zadovoljstvom. Meni se veoma dopalo što ste govorili o Kavkazu malo, sa takvom ravnodušnošću i tako površno, da se čovek mogao upitati da li ste Vi tamo ikada službovali. U tome bih želeo da Vas podražavam i da gledam na svoju prošlost, kao da je nikada nije ni bilo. Takvom raspoloženju veoma doprinosi osamljenost manastira u kome živim. Posećuje me vrlo malo njih i to samo na kratko vreme. Navraćao je na deset minuta Ščuljenikov i preneo pozdrav od Vas. Petar Aleksandrovič je podneo molbu za ostavku, ali kao što se vidi, ta molba leži u ladici u očekivanju da ozdravi knez Barjatinski. I sudbina ovog čoveka je dokaz za određenje kojim je premudri Solomon prikazao sva privremena zemaljska stanja čoveka. Nesreća je stigla do kneza Barjatinskog kada se popeo do vrhunca sreće, i tamo, na tom vrhuncu, porazila ga.
Ostajte u zdravlju, najdraži Nikolaju Nikolajeviču, i tako zadivljujuće dobrodušni, kakvog sam Vas video u Skornjakovu. (…)
 
5. juna 1862. godine.
Episkop Ignjatije
 


 
NAPOMENE:

  1. Andrej Nikolajevič Muravjov (1806 – 1874), brat N. N. Muravjova-Karskog, duhovni prosvetitelj-publicista. On je, po svemu sudeći, takođe izražavao sumnju da je naznačenje sveštenoslužitelja iz Petrograda za episkopa Kavkaskog i Crnomorskog u skladu sa crkvenim zakonodavstvom. Međutim, kasnije su njegove sumnje bile otklonjene. U pismu od 12. januara 1858. godine, brat svetitelja Ignjatija P. A. Brjančaninov piše N. N. Muravjovu-Karskom: „U naznačenju i rukopolaganju brata delovao je veoma uticajno Andrej Nikolajevič“ (Nap. prir).
  2. Nikolaj Aleksandrovič Protasov, 1799 – 1855, general Konjice, član Državnog Saveta, od 1836 godine ober-prokuror Najsvetijeg Sinoda. – nap. prir

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *