NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA EPISKOPSKA
 
463. Želja da se zajedno sa bratom
potrudi na korist Crkve i Otačastva

464. O položaju hrišćanstva na Kavkazu
468. O svom odlasku u mirovinu i
o nameri Petra Aleksandroviča
da posveti Bogu ostatak dana svojih

469. O neophodnosti nevolja i iskušenja za spasenje
470. O neophodnosti svoga pokajanja
i o odnosu prema licima koja
nisu delovala u njegovu korist

471. O dobijanju Sinodskog ukaza
o umirovljenju u Babajevskom manastiru

472. Kako se treba odnositi prema iskušenjima
473. O svom odlasku iz sveta u mirovinu
474. O spasenju i o svom životu u Babajevskoj obitelji
475. Onaj ko hoće da se spasi treba da poveri sebe volji Božjoj
476. O napuštanju službe od strane
Petra Aleksandroviča i o drugim stvarima

477. O pripremanju za večni život
478. O životu društva čiji je savremenik bio preosvećeni Ignjatije
479. O promenama u društvu
480. O svom životu u Babajevskom manastiru
481. O „nepogrešivom čestitanju“ i o svom položaju
482. O nameri Petra Aleksandroviča da se
udalji iz sveta u Babajevski manastir

483. O neophodnosti predavanja volji Božjoj i o drugim stvarima
484. O Alekseju Petroviču
485. O svom odbijanju da ponovo stupi u službu društva
486. O predsmrtnim viđenjima
i kako se treba odnositi prema njima

487. O neophodnosti pokajanja i o drugim pitanjima
488. O neophodnosti pokajanja i o drugim pitanjima
489. O prepuštanju Bogu da završi
delo štampanja i objavljivanja rukopisa

490. O grehovnim pomislima
493. Zaveštanje Episkopa Ignjatija
494. O izdavanju dela episkopa Ignjatija
495. O svom životu u Babajevskoj obitelji
496. O delima episkopa Ignjatija i o drugim stvarima
497. O snoviđenjima
498. O potpunom udaljavanju od briga
499. O sklonosti Episkopa Ignjatija ka usamljeništvu; o smrti
500. O ocu Makariju Optinskom i o drugim pitanjima
501. O delima episkopa Ignjatija
502. O paženju na sebe. Onome koji živi u Petrogradu.
503. Savet „da razume duh vremena i da se ne zanosi pređašnjim shvatanjima“
i o duhovnoj koristi od čitanja njegovih dela

504. O spoljašnjem i unutrašnjem spokojstvu,
o napadima na dela episkopa Ignjatija i odlikama toga doba

505. O otsecanju sopstvene volje i o drugim pitanjima
506. Kratko sećanje na svoje stupanje u manastir
507. O pisanim delima episkopa Ignjatija
508. O odsecanju sopstvene volje
509. O svojim spisima, o časopisu „Stranik“
i o razlici svoga usmerenja od onoga
koje imaju drugi arhijereji

510. O objavljivanju svojih dela i o formalnom proučavanju hrišćanstva
511. O molitvi
512. O nerazumnom ponašanju „starih ljudi“
i o vezi nevolja sa vrlinom

513. O spisima Episkopa Ignjatija
514. U vezi sa polemikom povodom „Slova o smrti „
515. Povodom pitanja o izboru načina života
onoga koji želi da se spasi

516. O spisima episkopa Ignjatija
517. O izlasku Alekseja Petroviča iz manastira
518. O istom
519. O izlasku A. P. iz obitelji
i o neophodnosti da se držimo učenja Svetih Otaca

520. O tome kako se treba odnositi prema iskušenjima
521. O neophodnosti da se predamo volji Božjoj,
o pogledu episkopa Ignjatija na svoja dela
i o drugim pitanjima

522. O licima koja nisu shvatila usmerenje Episkopa Ignjatija
523. O opasnosti prebivanja u manastiru
bez iskrene želje da se vodi monaški život

524. O stupanju u manastir
525. O unutrašnjem stanju svoga sinovca Alekseja Petroviča
526. Savet da se ne treba zanimati
sitničavim razmatranjem svojih grehova

527. O odlasku A. P. iz obitelji (manastira)
528. O blagotvornom dejstvu nevolja
529. O Alekseju Petroviču i o naporima svoga brata
pri objavljivanju „Ogleda iz asketike „

530. O spasavanju od utapanja četrnaestoro monaha
iz bratije Babajevske obitelji

531. O trudu koji prethodi bezmolviju i o drugim stvarima
532. O davanju naziva svojim delima „Ogledi iz asketike“
533. O izgradnja hrama Bogorodici i o drugim predmetima
534. O nastrojenosti Alekseja Petroviča
535. Poveravanje svih briga volji Božjoj
536. O „udaljavanju “ hrišćanstva iz društva i
o pozitivnom uticaju dela episkopa Ignjatija na mnoge

537. O koristi nevolja na koje se naišlo u naporima
pri objavljivanju „Ogleda iz asketike“

538. O osuđivanju sebe i „presuđivanju “ sebi,
i savet da se ne ostavlja započeto delo

539. O ohladnelosti društva prema pobožnosti
540. O religioznom stanju društva svoga vremena
541. O društvenom životu čiji je episkop Ignjatije
bio savremenik i o drugim temama

542. O istom
543. O poveravanju daljeg objavljivanja svojih dela volji Božjoj
544. O molitvi
545. O izdavanju dela episkopa Ignjatija,
o pravilnom shvatanju molitve i o drugom

546. O svojoj jedinoj želji pokajanju i opraštanju grehova
547. O molitvi
548. O pravilnoj molitvi, o stanju Crkve i monaštva
549. O pravilnoj molitvi, o iskušenjima,
o delima episkopa Ignjatija i o drugom

550. O pravilnom molitvenom podvigu
551. Pouka o tome kako se pravilno baviti umnim delanjem
552. O pitanju o prirodi Anđela
553. O molitvenom podvigu i o drugim stvarima
554. O stanju Crkve
555. Povodom klevetničkog članka „Odeskog vesnika“,
u kome je P. A. B. bio nepravedno optužen
za nesavesne radnje

556. Upozorenje o lažnim prorocima
557. O merama za poboljšanje stanja u manastirima
i o opštem opadanju morala u hrišćanskom društvu

558. O spisima episkopa Ignjatija
559. O oberprokurorskoj vlasti
560. O končini jerođakona Nikodima i o nazadovanju manastira
561. O položaju Crkve i drugim pitanjima
562. Privremeni život potreban je radi pripremanja za večnost,
i o drugim pitanjima

563. Povodom napada na manastire
564. O opadanju monaštva
565. O monaštvu
566. O bolesti Episkopa Ignjatija i o tegobnosti onoga vremena,
kao i o cilju svojih veza sa drugim ljudima

567. Prijatelju shimonahu Mihajlu (Čihačovu).
O svom prebivanju u Semtorodskoj pustinji,
o nemogućnosti da u datom trenutku dođe kod njega,
o siromaštvu obitelji, kao i savet
da bude sredstvo nazidanja za bližnje, a ne sablazni

568. O milostinji za dušu
569. O neophodnosti nevolja za spasenje
570. O telesnim bolestima
571. Potrebno je da se pouzdamo u volju Božju
i da blagodarimo Bogu za sve

572. O čovekovom proslavljanju Boga
573. O međusobnom odnosu ep. Ignjatija i shimonaha Mihaila
574. Kako se treba odnositi prema telesnim bolestima
575. O prevrtljivosti zemaljskog života
576. O telesnim bolestima i o nameri Čihačova
da bude postrižen u shimu

577. Uteha u bolesti
578. O pripremanju za večni život
579. Povodom obaveštenja o upokojenju mitropolita Grigorija
i o nemogućnosti da
otac Mihail doputuje na Kavkaz

580. O sticanju polja pokajanja
581. O zadobijanju pokajanja
582. O zemaljskom blagostanju i zemaljskim nevoljama,
o objavljivanju sopstvenih spisa
i o drugim pitanjima

583. O krasoti Sergijeve pustinje i o svom životu na Kavkazu
584. O upokojenju o. Makarija Optinskog
585. Briga o bolesnima
586. Želja da o. Mihail primi anđelski obraz,
a sebi da završi dane svoga života u osami

587. O svojoj grehovnosti, o varljivosti zemaljskog blagostanja
i o drugim stvarima

588. O potrebi predavanja sebe volji Božjoj
589. O svojoj bolešljivosti
590. O svom stremljenju ka usamljenosti
591. O svom duševnom i telesnom stanju posle
primanja saopštenja o odlasku u mirovinu

592. O Nikolo-Babajevskom manastiru
593. O svom životu u Babajevskoj obitelji
594. Izražavanje potpunog zadovoljstva životom
u Babajevskom manastiru i o svom zdravlju

595. O svome zdravlju
596. O svom položaju
597. Želja da vidi svoje drugove duševnim očima
i blagodarenje Bogu za život u Babajevskoj obitelji

598. O zemaljskom i budućem životu
599. O nevoljama koje su zadesile prestonicu
i o svom putovanju u Kostromu i Jaroslavlj

600. O upokojenju svojih bližnjih, o usamljenoj obitelji,
o nemogućnosti bavljenja potčinjenima zbog slabosti zdravlja

601. O specifičnosti svojih spisa i o razlozima za to
602. Želja da se umre sa pokajanjem
603. O svome zdravlju i blagodarnost za česta pisma
604. O svojoj usamljenosti i strogosti života
u Babajevskom manastiru

605. Svome prijatelju P. P. Jakovljevu. vO naklonosti P. P. prema sebi
i o svojoj sposobnosti da duhovnim čulom vidi njegovo srce

606. O svom uticaju na ljude
607. Obaveštenje o nameri da primi postrig i druga pitanja
608. Obaveštenje o postriženju i rukopolaganju za jeromonaha
i o tome šta je doživeo tom prilikom

609. Obaveštenje o odsustvu želje kod sebe da putuje u Petrograd,
i o zlonamernom odnosu nekih lica

611. O svom odnosu prema bratiji manastira
613. Opis jednog od svojih putovanja
po dobro uređenim manastirima

614. O prednostima Sergijeve pustinje nad drugim manastirima
615. Blagodarnost za kancelarijske poslove
616. O odnosu više crkvene vlasti
prema Sergijevoj Pustinji i o svome zdravlju

617. O želji da bude premešten u Ladoški manastir
619. O pisanju članka „Plač inoka… “ i o njegovom uticaju na čitaoce
 


 
463. Želja da se zajedno sa bratom potrudi na korist Crkve i Otačastva
 
(…) Od srca želim da ostaneš u Stavropolju i da nam Bog blagoslovi da se potrudimo zajedno na korist hrišćanstva i čovečanstva, u svakom slučaju na korist Crkve Pravoslavne i na korist otačastva, koja je sa njom tesno povezana… neka se ispuni na nama svesveta volja Božja i neka daruje nama grešnima spasenje. Cilj moga života u Stavropolju je blagočašće. Usrdno želim i molim Gospoda da mi daruje da svecelo posvetim sebe učenju Hristovom, kako to i zahteva moja dužnost, i da tim učenjem napajam sebe i bližnje radi spasenja.
 
19. decembra 1857.
 
464. O položaju hrišćanstva na Kavkazu
 
Najdraži prijatelju i brate Petre Aleksandroviču!
 
Pismo tvoje od 13. oktobra dobio sam 23-eg. Dugo je putovalo pismo tvoje. Blagodarim ti za sve što si preduzeo na korist Kavkaske Crkve.
Veoma mi je drago što se slažemo sa Aleksejem Fjodorovičem Kruzenšternom, misleći isto o religioznom uticaju na gorštake. Po mom mišljenju, Mazdok je sada jedini punkt iz koga se može delovati sa uspehom, a možda će u budućnosti na desnom krilu (vojske) služiti isto tako i kao mesto rezidencije komandujućeg, ali to kasnije: prethodno treba učiniti ono što je pri ruci, treba obrazovati i ojačati ono što već dejstvuje, budući da je prepušteno samo sebi.
U Mazdoku postoji Apostol za gorštake, neuporediv sa bilo kakvim misionarima: čudotvorna ikona Majke Božje, kako joj u velikom broju pritiču čak i muhamedanci gorštaci. Pri crkvi u kojoj se nalazi Ikona ima 800 duša muškog pola, Osetinaca hrišćana, i 700 duša hrišćana Čerkeza. Crkva u kojoj se nalazi Ikona, premala je i oronula. Za izgradnju nove sakupljeno je nekoliko hiljada u novcu, a ako ovome bude dodata iz državne kase nevelika suma, onda se može sazidati predivna crkva, koja će oduševiti Osetince i Čerkeze. Treba ustanoviti litije sa Ikonom preko Tereka. Veoma bi dobro bilo osnovati pri crkvi i Ikoni opštežiteljni manastir: monasi su najbolji misionari. Pored toga, u manastir bi mogli da stupaju u sastav bratstva Osetinci i Čerkezi, čemu su oni naklonjeni.
U Mazdoku postoji duhovno učilište, u vrlo jadnom stanju. Njega treba dovesti u red, a valja mu dati i mogućnost da se u njemu obučavaju čerkeska i osetinska deca, sa ciljem da se od njih pripreme crkvenoslužitelji. Pošto sada boravim u Mazdoku, zapovedio sam da se u učilište prime četiri dečaka, a jedan pametni petnaestogodišnji mladić došao je k meni u Stavropolj da bi se pripremao za primanje sveštenstva. Kod svih ovih odluka neprestano se postavlja pitanje sredstava, jer bez njih ništa se ne može, a njih baš i nema. U ovdašnjoj Bogosloviji predložio sam da se poboljša nastava osetinskog jezika, a valjalo bi uvesti i razviti nastavu i drugih mesnih jezika i narečja, upravo radi crkvene koristi ovoga kraja, ali ovde umalo nisu hteli da ukinu predavanje osetinskog jezika, a da veći značaj pridaju predavanju francuskog i nemačkog. Vidi, molim te, kako su udesili! Ono (uvođenje i razvijanje) nije bez načelnog razloga i zamisli, i nije bez cilja.
Šaljem Vasiliju Antonoviču uz pismo i podatke koje sam mogao da nađem o obema svotama novca. Razlog što mi novac nije poslat je glas grofa Tolstoja u toj stvari i krajnja zaboravnost Mitropolita Grigorija s jedne strane, a s druge nenaklonjenost prema meni sitnih činovnika Sinoda, koji služe tome. Takvu nenaklonost sam stalno uživao, i time se dičim! (…)
Blagoslov Božji da počiva na tebi. Budi zdrav i u blagostanju. Tvoj najodaniji brat Ignjatije, Episkop Kavkaski i Crnomorski.
 
24. deiembra 1858.
 
468. O svom odlasku u mirovinu i o nameri Petra Aleksandroviča da posveti Bogu ostatak dana svojih
 
Na pismo tvoje iz Hersona od 22. avgusta odgovaram: ja više nisam kavkaski i crnomorski episkop. Dana 21. avgusta dobio sam od sinodskog višeg prokurora pismo sledećeg sadržaja: „Na osnovu Najuzvišenije zapovesti imam čast da obavestim Vaše Preosveštenstvo da je pismo Vaše, kao svepodanika, od 24. prošlog meseca jula primljeno od Njegovog Imperatorskog Veličanstva sa blagonaklonošću i da je Vašim željama izraženim u njemu udovoljeno. Dana 6. avgusta 1861. godine“. Postupajući po pojedinim pismima, Njegovo Veličanstvo je predao moje pismo u Sinod 4. avgusta. Sinod je izrazio svoju saglasnost da se udovolji mojoj želji.
Takva je o meni svemilosrdna volja Božja, koja mi daje vremena i pogodnost za pažljivo pripremanje za prelazak u večnost posredstvom brižljivog pokajanja. Neki misle da je trebalo da ostanem na poprištu služenja, radi zajedničke koristi. Na ovo postoji odgovor u Jevanđelju, koje govori: „Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?“ Počevši da se bavim zadobijanjem duše svoje za Boga, ja mogu tim ugodnije da pomažem onim mojim bližnjima koji imaju nameru da zadobiju svoju dušu budući da se ne zanimaju spoljašnjim brigama o crkvenoj administraciji, u koju se olako uvuklo mnogo necrkvenoga.
Budući da više nisam episkop Crnomorja, nemam prava da dočekujem Njegovo Veličanstvo u Jekaterinodaru. Kao odgovor na pismo tvoje od 18. čuj sledeću pouku Svetih Otaca: „Lađa, dok se nalazi na moru, neizbežno mora bude izložena raznolikom uticaju stihije, a kada uđe u pristanište, tada uživa u spokojstvu, i vlasnik lađe obavlja za njega najunosniju kupovinu. Poslednjeg, to jest spokojstva i korisne trgovine, nikako ne bi bilo kada ne bi bila preduzeta veoma teška plovidba morem i kada ne bi bile savladane sve prepreke i izbegnute nesreće“. Neka se to odnosi na tebe; utvrđuj sebe nadom u Boga, Kome si namerio da služiš i da My se prisajediniš. Plovi i preplovi u Gospodu uskovitlanu pučinu morsku. Oštećenja, koja moraju da se dese, ispravljaj pokajanjem. Veruj i nikako se ne raslabljuj. Tada spasenje neće izostati. Jer Bog nikako ne ostavlja onog čoveka koji sam ne ostavlja Boga, bez obzira na spoticanja do kojih dolazi zbog nemoći i ranjenosti naše prirode grehom. Takvoga će Bog neizostavno dovesti do spasenja. A ukazivati Bogu: tako i tako me spasi nije moguće, zato što je spasenje, kao dar Božji, iznad poimanja čovečijeg. Zbog toga onaj ko želi da se spasi treba da moli Boga za svoje spasenje, kao neizrecivu milost Božju, predajući se potpuno volji Božjoj.
 
31. avgusta 1861.
 
469. O neophodnosti nevolja i iskušenja za spasenje
 
Ukaza o mome penzionisanju još nema, međutim, ja sam spreman. Tako je svesveta i sveblaga volja Božja o meni rešila. Ona mi pruža mogućnost da budem koristan za sebe i za bližnje u duhovnom pogledu, u smislu suštinski potrebnom i korisnom. Slava Promislu i milosrđu Božjem!
Budući da sam oslobođen upravljanja eparhijom, nisam smatrao da imam pravo da odlazim u Jekaterinodar. Što se tiče spoticanja koja se dešavaju hrišćaninu sve dok se on po nepojmljivim sudovima Božjim nalazi u svetu, bilo je zapisano sledeće mišljenje Svetih Otaca, koje bi bilo dobro da ponovimo. Hrišćanin je kao lađa, a život hrišćanina među ljudima i u svetu je kao plovidba lađe morem. Lađa je, sve dok se nalazi na moru, izložena dejstvu vetrova, strujama, burnim valovima; udara o pod vodne stene, sudara se sa drugim lađama, izložena je mnogim i različitim opasnostima, trpi razna oštećenja, koja se isceljuju pokajanjem. A kada uđe u pristanište, ona je van bilo kakve opasnosti: vlasnik istovaruje robu kojom je lađa bila ispunjena, obavlja trgovinu i stiče veliku dobit. Nemoguće je za lađu, dok se nalazi na otvorenom moru, zahtevati ono spokojstvo koje uživa u pristaništu; ne može se na otvorenom moru obavljati trgovina robom koja je smeštena na lađi. Takođe je nemoguće da lađa uđe u tiho pristanište ako se najpre ne podvrgne veoma teškoj plovidbi na otvorenom moru. Upravo tako ni čovek, sve dok se nalazi među ljudima, ne može a da ne bude izložen mnogim različitim napastima, koje iskrsavaju iz sveta i iz sopstvenog pada, sve dok ga Bog ne dovede u tiho pristanište. Bog zna koliko čoveka treba da održava među talasima i u buri životnog mora, a kada da ga uvede u tiho pristanište pokajanja koje nije uznemiravano valovima. Ali obilni plodovi, koji se ubiraju u osami jesu posledice veoma teškog prebivanja među ljudima. Drugo jeste temelj onog prvog, a prvoga ne može biti ako mu ne prethodi ono drugo. Stoga svi koji žele nepogrešivo da se spasu, treba da povere sebe sa potpunom verom Svesvetoj volji Božjoj i da mole : Boga da im daruje spasenje, jer spasenje nije čovečiji poduhvat ili čovečije delo, nego delo Božje i dar Božji čoveku.
 
4. septembar 1861.
 
470. O neophodnosti svoga pokajanja i o odnosu prema licima koja nisu delovala u njegovu korist
 
Slava Bogu za sve! Slava Bogu, Koji čoveku koji ima krajnju i suštinsku potrebu da prinese pokajanje za sagrešenja učinjena prilikom svakidašnjih trzavica daruje da provede ostatak : svojih dana bez tih trzavica.
Ja sam spokojan u odnosu na postupke moskovskog mitropolita i drugih: jer se oni ne čine bez dopuštenja Božjeg, a Bog dovodi čoveka do duhovnog cilja putevima koji na izgled imaju karakter neprijatnosti i nedostatka sreće. Slava Premudrosti sveblagog Boga našeg!
 
11. septembra 1861.
 
471. O dobijanju Sinodskog ukaza o umirovljenju u Babajevskom manastiru
 
Jedanaestog uveče dobio sam sinodski ukaz o predaji meni na upravljanje Babajevskog manastira u svojstvu eparhijskog arhijereja sa penzijom od 1000 rubalja u srebrenicima. Preostaje da blagodarim i slavoslovim Boga, Koji mi daruje položaj kakav se samo poželeti može. Pretpostavljam da ću otići 15og. Sinod nije dao novac ni za putne, ni za selidbene troškove. Iz Tiflisa takođe nema ništa.
 
14. septembra 1861.
 
472. Kako se treba odnositi prema iskušenjima
 
Po milosti Božjoj srećno sam stigao 30. septembra uveče u Moskvu, zadržao se kod Pr. Vikarija, koji me je, isto kao i Mitropolit, bio primio veoma srdačno. Ako su oni i delovali protiv mene, onda su to činili u pomračenosti i u zanosu, a ne zbog zlonamernosti, jer je iskušenje koje me je prognalo iz eparhije bilo udešeno od strane demona, po dopuštenju Boga, Koji je dopustio i demonima, i onim ljudima što su delovali pod njihovim uticajem, da deluju protiv mene, ali da time doprinesu ispunjenju volje Božje o meni, njoj je bilo ugodno da mi podari vreme za pokajanje pre svršetka moga života. Prepodobni Marko Podvižnik je rekao: „Kad dođe iskušenje, ne ispituj kako je i od koga ono došlo, nego išti ono što je potrebno da ga podneseš sa blagodarenjem“. Ispitivanje, koje Prepodobni Marko ne dopušta, samo dovodi dušu do smućenja i doprinosi da se u njoj poseje seme mržnje i zlopamćenja prema bližnjima, a blagodarenje Bogu za poslano iskušenje uvodi dušu u pristanište vere, miri sa bližnjima i služi kao uzrok duhovne radosti. Tako gledajući na delatnost ljudi neprijateljski raspoloženih, privlačim u dušu svoju mir.
Zatekao sam A. u veoma zadovoljavajućem stanju. On stupa na istiniti put i počinje da shvata monaštvo onakvim kakvo ono jeste. U tome vidim neizrecivi blagoslov Božji i blagovoljenje prema tebi i prema A. Sve nedoumice koje je neprijatelj (vrag) posejao između njega i tebe rasejale su se same od sebe milošću i migom Božjim. Tebi preostaje da se tešiš i da blagodariš Bogu. Na osnovu zadobijenih duhovnih dobročinstava valja se nadati da će se i u buduće ta dobročinstva izlivati, ali treba ujedno i bditi i biti trezven, kako darovana dobročinstva ne bi bila oteta iz samih ruku naših od nevidivih i neumornih neprijatelja. Spasavaj se!
 
Nedostojni Episkop Ignjatije.
5. oktobar 1861.
 
473. O svom odlasku iz sveta u mirovinu
 
(…) Naročita milost Božja dovela me je u tiho utočište. Ko želi da služi Bogu, treba da moli Boga da Bog prihvati takvu njegovu nameru i da ustroji za njega odlazak iz sveta. Na tvoje oči ustrojio se moj odlazak. A kada se ukaže zgodna prilika, onda ni sam ne treba da se predaješ dvoumljenju. Jedanaesti je čas! Poprište pokajanja za kratko vreme može da bude završeno smrću. Nema vremena za osvrtanje na sve strane.
 
25. novembra 1861.
 
474. O spasenju i o svom životu u Babajevskoj obitelji
 
(…) Živim dobro, a u nemoći me veoma opterećuje nedovoljna toplota u prostoriji. (…)U mojim kelijama sobna temperatura teško se penje do 12 stepeni.
(…) Spasenje je dar Božji. Ko hoće da zadobije spasenje, treba da moli Boga da mu On daruje Svoj dar. Babajevski manastir je sasvim na osami, naročito zimi, ali zato su ovde osetna borbena dejstva zlih duhova. Ali Bog je Car sveta i Svedržitelj, i zbog toga za onoga koji se predao Bogu vojevanje zlih duhova nije strašno, nego doprinosi napredovanju.
 
9. decembra 1861.
 
475. Onaj ko hoće da se spasi treba da poveri sebe volji Božjoj
 
Čestitam ti praznik i Novu godinu. Neka te zakrili milost Božja! Onaj ko želi da se spasi treba da se poveri volji Božjoj i da moli Boga da mu Bog kaže, to jest da mu pokaže put spasenja. Čoveku nije poznato šta mu je predodređeno Promislom Božjim. Naročito u naše vreme sveopšteg kolebanja svaki položaj postaje nepouzdan i nestalan, ako ga Bog Svojom svemoćnom Desnicom ne učini trajnim i pouzdanim.
 
25. decembra 1861.
 
476. O napuštanju službe od strane Petra Aleksandroviča i o drugim stvarima
 
(…) Neka ti Gospod ustroji sve po Svojoj svesvetoj volji i po Svojoj neiskazanoj milosti. Pouzdaj se u Boga. Ako je došlo vreme za tvoju ostavku, onda će te osloboditi dužnosti, a ako te zadrže, budi miran i trudi se da živiš ugađajući Bogu, kloni se greha, naročito smrtnog. Bogu mi ne govorimo spasi me tako i tako, nego govorimo: „Kako umeš i kako znaš, spasi me“.
Spasenje je dar Božji, a ne čovečije iznalaženje. Ako je volja Božja da te oslobode dužnosti, onda će sve okolnosti doprinositi oslobađanju. Na tvoje oči ispunilo se ono što se zbilo sa mnom: istrgnut si odjednom iz jednog položaja, kao nošen vihorom, i postavljen u drugi. Ali i ovaj drugi položaj još ne može da se smatra pouzdanim zbog toga što okolnosti nisu pouzdane, potrebno je izvesno vreme da se on pokaže određenije.
Poželjno je da ti daju obećanu penziju: tvoje godine se približavaju starosti, i nedovoljnost sredstava za izdržavanje će te dovesti u veliku nepriliku, a dovoljnost njihova pružiće ti udobnosti koje se mogu nazvati neophodnim. Novac A. P.a ne treba dirati, jer je takva njegova zamisao, a raspolaganje protivno njoj može da ga veoma smuti. Zamisao je razumna u nastalim okolnostima! Možda će mladić morati da završava monaški život van manastira. Iz pisanih dela koja bivaju objavljena očigledno je da je svo obrazovano društvo u svim staležima prihvatilo novo usmerenje, koje će obavezno imati odgovarajuće rezultate… Babajevski manastir je kao zaseban svet. Takvo dobro svojstvo pruža mu njegova neobična izdvojenost.
 
7. januara 1862.
 
477. O pripremanju za večni život
 
Bog da ti ustroji sve po Svojoj svetoj Volji! Zemaljski život ništa ne znači spram večnog. Prvi je dat jedino radi pripremanja za drugi. Ne treba gubiti vreme, u protivnom će se neprimetno prikrasti smrt i ugrabiti nas nepripremljene za sud Božji. Međutim, ponavljam: treba se uzdati u volju Božju. Sada nećeš razumeti i nećeš predvideti šta valja činiti i kako treba postupati. “ Ne znaš šta donosi ovaj dan„, govori Sveto Pismo. Pri sadašnjem usmerenju umova neizvesno je da li će se manastiri dugo održati i koliko ispunjava nadom utočište u njima. Zbog toga sa sažaljenjem gledam na Alekseja. Mi starci odslužujemo svoje, a on počinje da živi. Treba moliti Boga da On ispuni na nama Svoju svetu volju, a ne da budemo uporni u sledovanju svojoj, makar ona bila i dobronamerna.
Odredili su da ovde boravi g. Ščapov, radi njegovog urazumljivanja. Kako je to zakasnela mera! Kada su njegova pisanija već rasprodata po Rusiji, kada su bila čitana, a, verovatno ih i sada većina čita sa oduševljenjem i zanosom, kada je Ščapov sasvim završio svoj posao, tek onda ga šalju u manastir. Manastir za ličnost može da bude koristan ako je na njoj milost Božja. Ali ovoj ličnosti (Ščapovu) već je tuđe njegovo delo, koje je dobilo sopstveno i značenje i samostalnost. Oba vaspitanika Kavkaske bogoslovije, koji su poslati meni u Kazanjsku akademiju, umešani su u stvar. Oni su žrtve; dželati su po strani…
Pomenuto usmerenje postalo je sveopšte. Pitanje seljačkog staleža poprimilo je sveruski karakter. Smanjenje sredstava kod spahija odrazilo se na blagostanje trgovačkog staleža, povećane su cene hleba i ostalih životnih namirnica, cene koje se stalno povećavaju i moraju da se povećavaju, utiču na položaj : svih stanovnika gradova…
Želim ti dobro zdravlje i blagostanje. Milost Božja neka te čuva. Budno čuvaj dušu sred opšteg moralnog potopa.
 
15. januara 1862.
 
478. O životu društva čiji je savremenik bio preosvećeni Ignjatije
 
Ti si sa svoje strane učinio sve, ostalo neka ustroji Milosrdni Gospod po Svojoj Svetoj volji.
„Dani su zli„, govori Sveto Pismo. Neprimetno protiču jedan za drugim. Sada život prolazi brzo. Čini se da od jeseni, od mog dolaska ovamo, prolazi još brže. Jesenja zbivanja pružila su veliki podsticaj, učinila su značajni preokret. Ignjatjev i Putjanin, zamenjeni su ljudima drugačijeg kova. Stari svetonazori ustupaju mesto novima, novi još nisu potpuno formirani. Ne znaš kako sad ići dalje i šta činiti. O toku bolesti kneza Barjatinskog ništa se konkretno ne zna, zna se samo da boluje od neizlečive bolesti. Kako je sve u životu nestalno! I gledaj kako on, ili neko sličan, i slični njemu silaze sa scene.
Cene hleba rastu. U Petrogradu trgovci koji prodaju predmete raskoši i komfora ne znaju šta da čine: kupaca potrošača nema. Predmeti koji su neophodno potrebni prodaju se, ali cene svega veoma su visoke. Radna snaga je poskupela. Veliko delo oslobađanja seljaštva skopčano je sa znatnim teškoćama, koje se mogu savladati pre svega naročitom pomoću Božjom, a zatim i samom mudrom, neumornom čovekovom delatnošću. Ja nikuda ne izlazim: veoma sam lošeg zdravlja. Na ovo stanje sam navikao, i zato mi se ono i ne čini mnogo teškim.
Pošto je očevidno da će cena hleba sve više i više rasti, želim da unapredim manastirsku zemljoradnju. Šta Bog da. Sve je nesigurno, svaki položaj je nepostojan, ništa ozbiljno čime valja ispuniti vreme ne može se preduzeti. Treba razmisliti o Alekseju. Mi smo stari, odslužujemo svoje; on je dete, tek stupa u život.
 
22. januara 1862.
 
479. O promenama u društvu
 
Vidim da te ruka Božja odvodi sa Kavkaza. N. N. ti je pisao pod uticajem savremenih prilika, koje su, od vremena kada je napisao pismo, odmakle daleko napred. O promeni vlasti na Kavkazu ništa se ne zna, ali promena neminovno treba da usledi, kao logična posledica ostalih promena. O petrogradskim novostima ništa ne pišem.
Razvoj događaja neprestano se ubrzava i zadobija odlučujući karakter. Ono što je jedva započeto može se smatrati da je završeno. Skoro sve ličnosti pređašnjeg orijentacije povukle su se sa službenog poprišta, one se zamenjuju ljudima nove orijentacije, mladim, sposobnim za svoj posao, punim energije, koji deluju jednodušno. Verovatno će i dobri poznanik naš, Nevjerov, stupiti na scenu. Nastupilo je teško vreme!
 
9. februara 1862.
 
480. O svom životu u Babajevskom manastiru
 
Na ovu poštu dobio sam izveštaj iz Kabineta o isplati na ime moje penzije iznosa od 3000 rubalja u srebru iz jaroslavske državne blagajne. Želeo bih da od tog novca priložim nešto za manastir, ali i za izgradnju sirotišta sa nameštajem potrebno je više od te sume. Ja ne izlazim iz sobe i pri najstrožoj dijeti osećam neobično strujanje krvi.
Ovdašnja usamljenost veoma je utešna, ona vrši spasonosni uticaj na dušu, brišući malo pomalo uspomene iz sveta. Što je Bogu ugodno TO će i biti s nama u sadašnje teško doba!
 
17. februara 1862.
 
481. O „nepogrešivom čestitanju“ i o svom položaju
 
Blagodarim za čestitku povodom dana rođenja za privremeni život. Zaista: nema se šta čestitati! Neizvesno je čemu će biti razlog to rođenje večnoj radosti ili večnoj muci. Kada duša, prošavši, po milosti Božjoj, besovska mitarstva, stupi na nebo, tada je dočekuju žitelji neba sa ljubavlju i radošću, i čestitaju joj. Ovo je čestitanje pravo, nepogrešivo… Stvari teku izuzetno brzo. Otkako si bio ovde kao da je proteklo deset godina. Moj položaj je složen. Ali Bogu ni zapleteno nije ne razumljivo. Moli se, Baćuška, Bogu za mene da me udostoji da se vladam kako dolikuje slugi Hristovom i da ne dopusti da se zanesem nagovaranjima satane. Sami sebe ijedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.
 
20. februara 1862.
 
482. O nameri Petra Aleksandroviča da se udalji iz sveta u Babajevski manastir
 
Najdraži prijatelju i brate, Petre Aleksandroviču!
 
Ako takvo bude Božje izvoljenje, onda će neki bogomoljac imati želju da stupi u Babajevski manastir radi zajedničkog življenja sa mnom i pripremanja za prelazak u večnost, kome i ja bivam prizivan neprestano nemoćima mojim koje rastu i umnožavaju se. Sveti Oci tvrde da svako ko želi da stupi u manastir treba da izabere način života koji bi odgovarao njegovom duhovnom cilju i vodio ka njemu. Rasuđujući o položaju koji bi najviše dolikovao pomenutom bogomoljcu, smatram da je za njega najbolje da stupi u vezu sa manastirom preko manastirskog tutora. (Ostajući u svetovnom zvanju i odeći, on može da živi u manastiru: dajući prema svojim mogućnostima dobrovoljni novčani prilog, upravljajući poljoprivredom manastira, koja obavezno i mora da uznapreduje, upravljajući zgradama, baveći se obilaženjem prestonice, glavnih gradova i susednih gradova po manastirskim poslovima. Crkveni tutor će imati karakter dobrotvora pred manastirskim bratstvom i uopšte pred sveštenstvom. Takav spoljašnji položaj odgovara i duhovnoj potrebi čoveka koji je tek stupio u manastir, i onome kome su potrebna bavljenja materijalnim stvarima. Prelazak sa svetovnih trzavica na nenarušivo duboko molitveno tihovanje treba da bude postepeno. Posle zanimanja skopčanih sa izvesnim opštekorisnim i za manastir i bratstvo vrednim radom, Bog će ustrojiti stanje sasvim spokojno, zasnovano na prethodnim naporima i mukama skopčanim sa aktivnostima. To je opšti poredak na koji ukazuju sv. Oci pri uobičajenom razvoju događaja. Ali prilikom društvenih prevrata i nesreća biva drugačije, i nikako se ne može predviđati šta će slediti, čime i kako će se završiti zemaljsko stranstvovanje. Mi treba da učinimo svoje a da prepustimo Bogu da ispunjava nepoznate sudove Svoje. S obzirom na sadašnje blagostanje i sveopšte spokojstvo, izgledaju kao bajke nesreće od Tatara ili Litvanaca. Ali ipak, njih je bilo, nastupile su kada ih uopšte nisu očekivali, zatekle su narod nespreman za njih. Čini se da su strahote od Litvanaca bile teže nego li one od tatarskog kana. Ovaj je prošao Rusijom kao kratkotrajna nepogoda, razarajući skoro samo gradove, a Litvanci su se dugo vremena gnezdili, pustošeći gradove i sela. U Čeremeneckom manastiru Petrogradske eparhije sačuvao se podatak da su oni poklali svo bratstvo tog manastira. Tako su postupali sa većinom manastira. Končina, koja se naizgled čini nesrećnom, može da bude u suštini najblaženija. Svakako, u ta teška vremena mnogi od pravoslavnih ovenčali su se vencem.
Aleksej P. pričestio se Svetim Tajnama. Posle pričešća lice njegovo zadobilo je neobično prijatan izraz. (…)
Želim ti zdravlja i blagostanja. Blagoslov Božji neka počiva na tebi. Tvoj najodaniji brat episkop Ignjatije.
 
24. februara 1862.
 
483. O neophodnosti predavanja volji Božjoj i o drugim stvarima
 
Najdraži prijatelju i brate Petre Aleksandroviču!
 
(…) Novojavljeni ugodnik Božji Tihon govorio je o svom vremenu da je ono veoma teško za one koji se spasavaju zbog povećanog broja ljudi naopakog svetonazora. A šta reći sada? Da se ispunjava volja Svesvetoga Boga, kako u dejstvima Njegovim, tako i u onome što dopušta.
Novac za panagiju od 3125 rubalja u srebru dobio sam 4. marta. Iznos od 1000 rubalja sam dao u manastir, ostalo čuvam do tvog dolaska ili do rešavanja tvog položaja, prema tome kakav pravac poprimi. Uzdaj se u volju Božju. Ti si učinio svoje. Mi ne znamo budućnost; sudimo po svojoj kratkovidosti, i zato u rešavanju stvari treba da se uzdamo u Boga, Koji sve predviđa i često nam ne daje ono dobro koje mi smatramo neophodnim za nas, i koje nam se, budući samo po sebi zaista dobro, ne daje zato što za nas ono može da ima drugačije posledice. Predaj se volji Božjoj i budi spokojan. (…)
 
10. marta 1862.
Episkop Ignjatije
 
484. O Alekseju Petroviču
Najviše me zabrinjava Aleksej. Dete! On je želeo da bude postrižen u rasofor, ali ja sam to odložio do tvog dolaska.
Vreme je teško! Kasnije će biti još teže. On to ne vidi i nikako ne naslućuje da pri delovanju radi sadašnjice treba veoma ozbiljno misliti o budućnosti. U moralnom pogledu on raduje i ohrabruje. Ima veoma meko srce.
Milosrdni Gospod neka ti daruje da završiš svoja dela srećno. Ti nemaš ništa u ovom svetu. Jedino sina, i to u manastirskoj obitelji.
 
18. marta 1862.
 
485. O svom odbijanju da ponovo stupi u službu društva
 
Novi mladi ministri trude se u svome poslu, i, verovatno, uspeh će krunisati njihov rad. U Sinodu je novi oberprokuror Ahmatov, dobar poznanika Andreja Muravjova, koji mi je pisao izražavajući želju da ponovo stupim u službu društvu, pošto se moje zdravlje poboljša. Odgovorio sam odlučnim odbijanjem, ali zbog toga što je moguće da se prilike promene, ništa ubuduće ne možeš znati, i zato se ne može ništa smišljati, ne mogu se krojiti planovi. Takođe ništa sadašnje ne može se smatrati za postojano. Milosrdni Gospod neka uredi tvoje prilike po Svojoj Svesvetoj volji i Svojoj velikoj milosti. Neiskazana je milost Božja, kada Bog koga prizove na pokajanje za vreme ovog života i na brižljivo pripremanje za večnost.
 
25. marta 1862.
 
486. O predsmrtnim viđenjima i kako se treba odnositi prema njima
 
Najdraži prijatelju i brate Petre Aleksandroviču!
 
Sa iskrenim saučešćem čuo sam vest o končini Aleksandre Ivanovne Markove, kojoj sam bio veoma naklonjen. Potrudi se da preneseš Sergeju Aleksandroviču moj blagoslov i srdačan pozdrav. Bog, no neistraživim sudovima Svojim, popustivši na njega tešku žalost, moćan je da pošalje i duhovnu utehu. U privremenim žalostima često nailazi, naročito prilikom smrti najbližih, misao o svojoj sopstvenoj smrti.
O predsmrtnim javljanjima nije korisno biti radoznao. Kada bi Bogu bilo ugodno da nešto jasno pokaže, onda bi ono i bilo tako pokazano. Svi ljudi, bez izuzetka, smrću stupaju u svet duhova. Jednima se taj svet otkriva ranije, drugima kasnije. U vreme dok sam bio nastojatelj Sergijeve pustinje u Petrogradu, jedna svetska dama tri dana je bila ispitivana (na mitarstvima), tako da su svi prisutni to mogli da čuju. Putevi Božji ne mogu se shvatiti. Ponekad se daje čudo najnevernijim i najokorelijim ljudima, a oni ostaju u svom neverju i okorelosti srca. Sudeći po onome šta pišeš, valja razumeti da je počivša imala pred smrt viđenje. To isto se može zaključiti i u pogledu pokojnog o. Aleksandra Andrjuše, koji se upokojio kod mene; za vreme njegove končine sedeo sam na njegovom krevetu. Kao što sam rekao, ono što je nejasno bolje je ostavljati bez tumačenja, zato što pokušaj tumačenja može biti štetan za dušu, može da bude povod za neprimetno samozanošenje u obmanu, za sticanje nastrojenja koje može da vodi samoobmani.
Veoma mi je žao kneza Barjatinskog kao čoveka. Eto jednog od žalosnih primera zemaljske sreće. Kako je sve ovdašnje sujetno, prevrtljivo, nestalno, ništavno! Knez, usred sreće nesrećnik, usred uživanja stradalnik. Svi sjajni zemaljski položaji svojom promenljivošću liče na njegov položaj, sa tom neznatnom razlikom što se neki položaji brže ruše, a drugi ne tako brzo. A u poređenju sa večnošću i ono što je na zemlji brzo, i ono što je po zemaljskim predstavama sporo, podjednako brzo prolazi.
Mi smo dobro. Odavno nikakve vesti iz bučnog sveta nisu stizale u našu tihu obitelj. Zdravlje moje kao da je nešto bolje. Homeopatija je počela da deluje na mene blagotvorno posle puštanja krvi, koje nije bilo ništa drugo do posledica lečenja vodama. Međutim, moji saputnici govore da sam se veoma izmenio u licu.
Predajem se volji i milosti Božjoj. Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
Tvoj najodaniji brat episkop Ignjatije.
30.marta 1862.
 
487. O neophodnosti pokajanja i o drugim pitanjima
 
(…) Sveti Oci upoređuju život hrišćaninov sa plovidbom lađe na moru, a udaljavanje u osamu sa ulaženjem broda u pristanište. Dok si na moru, govori Sv. Varsonufije, očekuj vetrove i bure, tamo retko biva tišina ili sasvim povoljan vetar. Stoga, ne može se i ne treba zahtevati od srca da stalno prebiva u svetim osećanjima. Dobro je i to što se ova osećanja daju bar za neko vreme, ostavljajući potom trag u duši o svom postojanju.
U svemu što činiš uzdaj se u volju Božju. Nas dvojica nećemo još dugo stranstvovati na zemlji. Moli se Bogu da ti daruje da ostatak zemaljskog života provedeš u pokajanju; to je veliki dar Božji, dar večni, koji ima odlučujući uticaj na naš udeo u Večnosti. Sveti Tihon Voronješki pred končinu svoju blagodario je Bogu naročito za to što mu je bio dat taj dar. Tako rasuđujemo i tako treba da se molimo, ali, govori sveti Isaak Sirijski, ako se pomoliš Bogu za nešto i On odugovlači sa darivanjem onoga što je prošeno, nemoj tugovati, jer nisi mudriji od Boga. To se dešava iz raznih razloga, neshvatljivih ograničenom čoveku. Ali je zato sasvim opravdano i kod najboljih želja i poduhvata predavati se volji Božjoj.
(…) Aleksej Petrovič raste. Opravdana je tvoja primedba da je na njemu naročita milost Božja, koja ga je dovela u manastir u najteže doba života u moralnom pogledu. Posebno je ovdašnji manastir dragocen zbog svoje udaljenosti od predmeta sablazni. A uz to mladić je stupio u blisku i učestalu vezu sa duhovnikom svojim o. Teofanom, koji ga i teši i pomalo grdi: i jedno i drugo je blagotvorno. Ne može se zahtevati od Alekseja da razume savremenost, ali moja je obaveza, a naročito tvoja: čuvati ga od propasti u koju lako može upasti zbog zaslepljenosti svoje. Milosrdni Gospod, Koji je počeo da ustrojava put njegov neka ga ustroji i do kraja.
Pišu mi da Mihail Čihačov počinje da gubi zdravlje i da propada. Sve ima svoje vreme. Svi smo mi gosti na zemlji. (…)
 
26. aprila 1862.
 
488. O neophodnosti pokajanja i o drugim pitanjima
 
Najmiliji prijatelju i brate Petre Aleksandroviču!
 
(…) Dobro je što si učinio za sebe sve ono što je zavisilo od tebe, ostalo polažeš na Gospoda Boga. Strahovanje koje ti dolazi nastupa se leve strane. To se dokazuje činjenicom da će ono otići od pomisli vere kada sve položiš na Boga, u Čijoj volji je život naš i smrt. Svako od nas neizbežno mora da umre. Blagovremeno pripremanje za smrt je dragoceni dar Božji, i zato se nevidivi neprijatelji naši naprežu da ga otmu od nas. Milosrdni Gospod neka ih uništi, poslavši nam ispravan pogled na privremeni i večni život, da bismo, radi sticanja blaženstva u drugom, valjano upotrebili prvi, koji sam po sebi, kao brzoprolazni, ne bi imao nikakvog značaja ako ne bi rešavao naš večni udeo. Kada je ostavio Eparhiju i smestio se u manastir, Svetitelja Tihona su lukave pomisli u toku godinu dana izmamljivale iz manastira, predstavljajući mu kao da on može biti koristan u svetu. Kada je Sveti shvatio da je to spletka vražja, koja pokušava da pod zgodnim izgovorom otme od njega Bogom dano vreme za pokajanje, tada se smirio i obratio svu pažnju na to da iskoristi dar Božji. (…)
Obavezno sačekaj umirovljenje. Vera treba da bude sjedinjena sa blagorazumnošću, koja se smatra najvećom hrišćanskom vrlinom. Ne traži od sebe pravednost i ne smućuj se grehovnim pomislima i osećanjima koja nailaze. U protivnom slučaju sva delatnost tvoja dobiće pogrešno usmerenje. Treba se protiviti grehu i ne zanositi se njime. Postupaj blagorazumno i obazrivo. Sam vidiš da stvari, u celini posmatrano, postaju zamršene. „Pazite dobro kako živite“, govori Sveto pismo. Milosrdni Gospod neka te urazumi i blagoslovi.
Tvoj najodaniji brat Episkop Ignjatije.
 
9. maj 1862.
 
489. O prepuštanju Bogu da završi delo štampanja i objavljivanja rukopisa
 
(…) Događaji su uopšte takvi da treba delovati radi Boga, rukovodeći se Bogom danim zakonom i razumom, a ostalo sve polagati na Boga, jer nema nikakve mogućnosti da se bilo kakvo najblagorazumnije domišljanje smatra pouzdanim, tako je sve poljuljano. Ovde kruže glasovi, koje treba smatrati verodostojnim, da Gospodar Imperator hoće povodom nastupajuće hiljadu godišnjice Rusije da daruje podanicima svojim veoma mnogo. Posle rešenja seljačkog pitanja treba da slede rešenja ostalih problema i raznih drugih pitanja, ne manje važnih, ali kakvih ne znam, pa i nisam radoznao da saznam, budući da sam zaokupljen prvenstveno svojom bolešću. (…) Milost Božja neka pokrije i zaštiti Rusiju!
Čini mi se da sam ti pisao da ne treba prestupati volju Božju svojom voljom, nego, učinivši sa svoje strane ono što treba, ostalo prepustiti Bogu.
Tvoje čedo i ostala bratija najusrdnije te pozdravljaju…
 
21. maja 1862.
 
490. O grehovnim pomislima
 
U Slovu o različitim odnosima prirode čovečije prema dobru i zlu opisano je podrobno kako u čoveku, koji započinje istinski bogougodan život počinju da niču razne grehovne po misli i kroz to se faktički ispoljava pred njim stanje pada, u kome se nalazi vascelo čovečanstvo. Takav pogled na sebe dovodi do istinskog pokajanja. Stoga, nikako se ne treba smućivati zbog mnoštva pomisli koje nailaze. To je oblak prašine nanesen vetrom. Vetar sa druge strane odneće ga.
 
27. maja 1862.
 
493. Zaveštanje Episkopa Ignjatija
 
Vaše Prevashodstvo, najmiliji brate, Petre Aleksandroviču!
 
Uviđajući da sam postao krajnje iznemogao i bolestan, što nagoveštava približavanje svim ljudima zajedničkog preseljenja iz gostionice zemlje u večnost, najpokornije Vas molim da, u slučaju moje smrti, preuzmete na sebe raspolaganje svom mojom, uostalom sasvim neznatnom, imovinom, prema priloženoj kopiji moga predloga Kastromskom duhovnom konzistorijumu i po testamentu koji sam sačinio izjavivši ga usmeno pred Vama. Pošto sam dobio od Vas znatnu novčanu pomoć u vreme dok sam se nalazio na Kavkaskoj katedri, molim Vas da one stvari za koje nađete da su potrebne i korisne Vama i sinu Vašem, Alekseju Petroviču, primite u Vašu i njegovu svojinu; ostale neka budu predate nastojatelju i razdate bratiji, a prvenstveno onima od njih koji su me lično služili. Glavni predmeti moje imovine jesu: 1) biblioteka, 2) rublje, kožusi (kaputi sa krznom) i razna odeća, od koje sam pace u boji i one somotske predodredio za riznicu Babajevskog manastira, 3) ekipaž: dormez (starinske kočije podešene za spavanje tokom puta prim. prev.u, kočije (karuce) i zimski vosak. Pisana moja dela, koja su ostala u rukopisima, predajem u celini u Vašu svojinu i na raspolaganje. Vama je poznat moj način mišljenja: zato Vam je i razumljiva moja želja da imovina koja ostane posle mene, kao ono što je stečeno prilikom mog ubogog služenja Crkvi, a ne od rođaka, ode u korist Crkve, njenih služitelja i siromašne bratije. Ubeđen sam da ćete Vi tačnije i bolje ispuniti moju želju nego što bih je ispunio ja sam, i zato odustajem od bilo kakvih sitničavih naloga, koji bi mogli neočekivano da Vam pričine teškoće u Vašem delovanju.
Milosrdni Gospod jedino po milosti svojoj neka otvori dveri milosrđa Svoga, neka primi kroz njih sirotu i smirenu dušu moju iz mnogometežnog sveta ovog, i neka je upokoji u Carstvu Svome. Kad dođe red na vas, red koji inače neizostavno nastupa za svakog tuđinca na zemlji, bićete pozvani i Vi da stanete pred Boga. Od sveg srca želim da taj poziv čujete sa radošću, kao priziv u radost večnu, koju ne pomućuje i ne prekida nikakva žalost.
 
Vašeg Prevashodstva najpokorniji sluga i brat
9. juna 1862.
Episkop Ignjatije.
 
494. O izdavanju dela episkopa Ignjatija
 
Milosrdni Gospod da blagoslovi tvoje putovanje i da ti daruje iz duhovne riznice Svoje razum i premudrost da ispuniš sve po Njegovoj svetoj volji u slavu Njegovog svetog imena i na korist duša naših.
Dok sam živeo u Sergijevoj pustinji, nije bilo blagovoljenja da moja dela budu izdavana, za šta je bilo određenih razloga. Možda ti razlozi postoje i sada, a što se tiče mene, nikako ne zahtevam štampanje i objavljivanje mojih dela, nipošto ih ne smatram dostojnim objavljivanja niti mislim da ona mogu do prineti nazidanju hrišćanskog društva. Stoga, ako naiđu smetnje za štampanje i objavljivanje, onda nemoj insistirati na to me. U početku mi nisu stavljali do znanja otvoreno: za odbijanje je bio upotrebljen jedan specifičan način. Zaista: tako su rukopis iškrabali ispravkama i tako su izmenili delo, da rukopis više nije bio ni za šta, a samo delo mi je postalo tuđe i dobilo je unakažen izgled, koji može da sablazni čitaoca, a autora da izloži podsmehu javnosti. Kasnije je jedan cenzor bio toliko čestit da je rekao da postoji tajna naredba koja se odnosi na moja dela, posle čega sam prestao da uznemiravam cenzuru podnošenjem svojih dela na odobrenje. I sada ću biti sasvim miran ako odbiju da štampaju i objave. Uopšte, pisana dela ljudi koji provode asketski život daleko je zgodnije štampati i objaviti posle njihove smrti. Dakle, ako prethodno pristanu, onda neka se štampaju i objave ona dela koja sam naznačio za štampanje. A ako zapaziš sumnje i kolebanja, onda je to pouzdan znak nemanja volje. Nikako ne dopusti, baćuška moj, da ti išaraju rukopis „Pouka“. Imamo samo jedan rukopis, i on može biti koristan za našu kelejnu upotrebu. Neka Bog ustroji najbolje! Možda će odbijanje štampanja poslužiti meni i uopšte nama na dobro: sačuvaće nas od mnogih neprijatnosti koje mogu da nastanu od samog objavljivanja, zbog duha vremena i zbog mnoštva zlonamernika. Naše doba je veoma racionalno i zahteva naročitu mudrost u ponašanju.
Ipak, neka ti Gospod daruje da postupaš mudro. Po mom mišljenju, treba veoma brižljivo čuvati naš položaj, koji nam je ustrojen i darovan od Samog Boga radi našeg pripremanja za prelazak u večnost, čijem smo se rubu obojica približili, a naročito ja.
 
30. septembra 1862.
 
495. O svom životu u Babajevskoj obitelji
 
Moje zdravlje je kao što je i bilo. Čas se malo povratim, čas opet tako pritisne da hteo ne hteo počinješ da misliš o smrti. U mojoj spavaćoj sobi prostrli su guste cicane zastore, od čega je ta kelija dobila zatvornički izgled. Nikada nisam bio tako zadovoljan svojim smeštajem! Ponekad baciš pogled na moje dve sobice a one izgledaju kao da su raj. Uopšte položaj moj na Babajkama potpuno odgovara stanju moga zdravlja i duševnog nastrojenja, i stoga je i sasvim zadovoljavajuće. Primećuje se da ono postaje sve bolje i bolje, i to nam daje za pravo da računamo da ćemo biti veoma spokojni kada se malo odomaćimo i sredimo, kada oni koji nas straše budu ubeđeni da nemamo čega da se bojimo.
 
14. oktobra 1862.
 
496. O delima episkopa Ignjatija i o drugim stvarima
 
Kao prvo: milost i blagoslov Božji da nas štite i da ti daruju da ustrojiš sve po svetoj volji Božjoj na naše spasenje i spokojstvo; na spasenje i spokojstvo otaca i bratije koji žive sa nama u opštežiću. O pisanim delima mojim: nije bez Promisla Božjeg to što se njihovo štampanje i objavljivanje do sada ustrojava tako da nailazi na teškoće. Nedavno smo govorili o. Justinu da drevne otačke knjige za monahe nikako ne mogu da bu du potpuno primenjene na savremeno rusko monaštvo. Knjiga koja može biti najbolje primenjena prepodobnog Nila Sorskog i sama je napisana upravo za bezmolvnike (molitvene tihovatelje). A to sam uvideo nedavno, pregledajući svoje spise da bi ih prepisao otac Mojsije. Uvideo sam da moja grešna pisana dela jesu prilagođavanje učenja prepodobnog Nila savremenom monaštvu, a da upravo „Ogledi iz asketike“ mogu da odgovore tom cilju. Njih i prepisuje otac Mojsije.
(…) Nemoj se čuditi postupku Ahmatova: ljudi koji dobro poznaju svet obično su nepoverljivi, i to je vrlo razumno; a ko je poverljiv, toga gorko iskustvo uči da bude nepoverljiv. (…) Biće mi vrlo drago da se lično upoznam sa P. I. i njegovom porodicom, ako oni posete Babajevski manastir, koji je po usmerenju bratstva i po ustavu vrlo sličan Optinoj. Ovdašnji manastir manje je posećen, i bratstvo je jednostavnije.
O ocu Justinu i starijoj bratiji: savet P. I. smatram vrlo ozbiljnim, i zbog toga ni neću sastavljati mnogo predstavki. Treba dati vremena da bi nas upoznali i stekli poverenje u nas. Sveti Tihon Voronješki piše u kelijnim zapisima da ljudi sude po sebi. Misliš li ti da oni koji osim zemaljskog cilja drugi nemaju ne sumnjiče nas za posedovanje nekakvog zemaljskog cilja? Sumnjiče nas, znaj zasigurno.
Milostinju daj pomalo, samo da odbijanjem ne ožalostiš one koji prose. Što se tebe tiče, budi dobre volje. Prepodobni Varsonufije Veliki pisao je prepodobnom Jovanu, koji je pre stupanja u bezmolvije bio dužan da se zauzima i trudi oko ustrojstva obitelji, radi čega je i putovao iz Palestine u Egipat; “ Ne kloni duhom u nevoljama i naporima telesnim koje podnosiš trudeći se radi nas i radi našeg opštežića, jer i to takođe znači polagati dušu svoju za braću. Nadam se da će velika biti nagrada za trud ovaj“ (odgovor 9.). Na tome kako sada provodiš vreme zasnovana je tvoja budućnost trajnost tvoga spokojstva.
 
18. oktobra 1862.
 
497. O snoviđenjima
 
Danas sam dobio pismo tvoje od 20og. San svoj primi kao podsećanje na smrt, ne pripisujući mu ništa naročito i ne odbacujući ga: tako zaveštaju Sveti Oci. Na Valaamu jeroshimonahu Kleopi javio se u budnom stanju Anđeo i objavio mu da se priprema za smrt, što je jeroshimonah i ispunio, ali se upokojio posle devet godina. „Bogu je jedan dan kao hiljadu godina, i hiljadu godina kao jedan dan„, rekao je Apostol.
 
25. oktobra 1862.
 
498. O potpunom udaljavanju od briga
 
Ispravno i veoma tačno govoriš da ravnodušnost pokazana prema nama može da se okrene na izuzetnu korist našu da nam omogući da, kao zaboravljeni i po strani od društva, spokojno završimo ostatak zemaljskog stranstvovanja našeg u pripremanju za budući život. Izraženo saučešće moglo bi da nas privlači svetu. Prekid odnosa sa P. P. takođe može da se pretvori u povećanje spokojstva, sprečivši mogućnost da sa njim raspravljamo o stanju Crkve, o kojoj brine Svemogući Gospod, kojom On nevidivo upravlja, dopuštajući ono što je Njemu blagougodno da dopušta. Sveti Oci ne zapovedaju molitvenim tihovateljima da se upuštaju ni u, po svemu sudeći, dobru brigu o Crkvi, jer oni na to nisu prizvani, nego da paze na sebe.
 
28. oktobra 1862.
 
499. O sklonosti Episkopa Ignjatija ka usamljeništvu; o smrti
 
Veoma ti blagodarim što si svima pružio pravilno razumevanje moga položaja. Nadam se da će se i P. P. uveriti da za mene nije moguće društveno služenje i da se može biti koristan hrišćanskom društvu iz osame, ako je u usamljeništvo čovek prizvan od Boga. „Ogledi“ nikada ne bi ispali takvi, kakvim se sada pokazuju, da nisu bili plod usamljeništva. Savremenu potrebu za „Ogledima“ jasno će uvideti svi koji shvataju praktični hrišćanski, posebno monaški život.
Sa izuzetnim žaljenjem pročitao sam vest o upokojenju A. A. Suhareva i o opasnoj bolesti kneza Barjatinskog. Na taj put, na koji je jedan otišao, a drugi se sprema, treba neizostavno u svoje vreme, naznačeno od Boga, da pođe svako od nas. Pri pojavi nastupajuće smrti sva zemaljska dobra gube bilo kakav značaj.
 
20. novembra 1862.
 
500. O ocu Makariju Optinskom i o drugim pitanjima
 
Početak pisma moga biće odgovor na kraj tvoga, od 8. novembra. Nemoguće je je usred vreve zadržavati svoje raspoloženje u istom stanju, kako je to moguće u osami. Ipak i u usamljenosti dešavaju se odstupanja, koja proizvode strasti pale prirode i koja ne mogu da ne projave svoje prisustvo u čoveku. Na te promene treba gledati blagorazumno, kao na promene vremena, prema poređenju koje je dao prepodobni Makarije Veliki, ne ostajati dugo u zanosu i što pre izlaziti iz njega.
Potrudi se da saopštiš P. V. da se veoma radujem njenom poznanstvu sa Optinskim starcima, mada sa njom lično i ne poznajem, ali je po duhu vrlo dobro poznajem. Sudovi Božji su neshvatljivi, ali po čovečanskom suđenju nemoguće je dovoljno se natugovati zbog smrti oca Makarija Optinskog. Taj čovek je bio neprocenjivo blago za hrišćane koji žive u svetu. On je bio pripremljen i predodređen za služenje koje je sprovodio. Prostota i sloboda u obraćanju, urođena ljubav i smirenje, obrazovanje sebe čitanjem otačkih knjiga i povinovanje iskusnim starcima pružili su mu mogućnost da rano postane duhovnik i nastavnik, a dugogodišnje iskustvo usavršilo ga je u tom služenju. Njegov savet A. V.u bio bi suštinski koristan.
Moj put je bio sasvim drugačiji: ja sam bio često i dugo vremena bolestan, poduže nisam izlazio iz svoje kelije, trpeo sam mnoge neprijatnosti. Sve to me je odvojilo od društva ljudi i usredsređivalo na sebe. Takvo duševno stanje lišilo me je znanja ljudskih. Što dalje idem putem života, tim više se od mene udaljava to znanje, zato što hodim sasvim usamljeno. Tebi je poznato da i monah može da uspostavi vezu sa mnom samo onda kada mi se sasvim, sasvim prilagodi i privikne na mene.
Neobična stvar! Kada moje samoposmatranje vide napisano, tada im se ono dopada. Zbog čega? Zato što takođe podstiče na samoposmatranje. Smatram da otac Antonije Bočkov može da bude kudikamo zadovoljniji od mene: on se daleko bolje poznaje sa ljudima nego ja. A ako A. V.u bude ugodno da meni nešto napiše preko P. V., ja ću smatrati svojom obavezom da mu odgovorim na onaj način koji Bogu bude ugodan da mi daruje kao odgovor.
Sok od repe jako utiče na izbacivanje sluzi od škrofuloze i reume. Savetovanja sa lekarima odlažem do proleća. Hteo bih da se uopšte ne lečim to odvlači od duhovnog delanja.
 
22. novembar 1862.
 
501. O delima episkopa Ignjatija
 
Danas je završeno prepisivanje „Slova o strahu Božjem i o ljubavi Božjoj“. Raspravama, napisanim u razna vremena, i odavno i vrlo davno, ispravljanje daje karakter zrelosti i celovitosti. Kako u ovaj posao nisam ušao samovoljno, već sam u njega nekako uveden sticajem okolnosti, a uz to vidim da tu polazi za rukom nešto naročito, dozvoljavam sebi da smatram da se ono što se zbiva ne ispunjava bez Promisla Božjeg. Kada se vratiš ovamo i prihvatiš se čitanja onoga što je prepisano, sam ćeš uvideti značaj koji dobijaju „Ogledi“. Njihovo sastavljanje ne pripisujem sebi, nego milosti Božjoj, prvo, prema meni, a drugo, prema bližnjima mojim. Otvoren (svima pristupačan) život moj u Petrogradu u kome se spoljašnjim sjajem prikrivalo stradanje, sablažnjavao je mnoge i još sada mnoge zadržava u sablazni: „Ogledi“ mogu znatno sablažnjene da leče, a sa mene je, makar i delimično, skinut greh sablažnjavanja bližnjih mojih. Uz to, kao što sam ti pisao, ova knjiga može da bude vrlo korisna za sve inoke, čak i za mirjane, koji žele da budu hrišćani realno, praktično. Kako god da je knjiga oskudna u poređenju sa delima duhonosnih muževa, ona je ipak od njih preuzeta, a ovo nevešto pozajmljivanje kupio sam cenom života. Kada se vratio kao starac radi življenja u obitelji Prepodobnog Save gde je on započeo svoje monaštvo, Sveti Jovan Damaskin se prihvatio pregledanja i ispravljanja svojih dela. Blaženi Avgustin je u starosti sastavio posebnu knjigu, koju je nazvao „Retractiones“ („Prerade“). U njoj je izložio izmene koje je smatrao nužnim u svojim delima, jer sama dela, zbog toga što su već bila raširena po celom svetu, nije bilo moguće ispravljati. Čitajući sada dela koja sam napisao kada mi je bilo četrdeset godina, nalazim mnogo nezrelog, nedovoljno razumevanog, i zato ne dovoljno objašnjenog.
 
21. novembra 1862.
 
502. O paženju na sebe. Onome koji živi u Petrogradu.
 
Štampanje i objavljivanje „Slova“ bilo je po naročitom Promislu Božjem. A ovim Promislom Božjim knjige mogu da se sačuvaju od zlonamernih zamisli.
Ono što te zbunjuje položi na Boga, Koji je prorekao da je potrebno da dođu sablazni. Mi treba da pazimo na sebe, na svoje spasenje, i da znamo da predskazanje Svetog Pisma o sveopštem odstupanju od pravoslavne vere treba da se ispuni u svoje vreme.
3. novembra 1863.
 
503. Savet „da razume duh vremena i da se ne zanosi pređašnjim shvatanjima“ i o duhovnoj koristi od čitanja njegovih dela
 
Monah Avelj, predskazavši zauzimanje Moskve od Francuza, govorio je da će nastupiti doba kada će monasi biti saterani u nekoliko manastira, a da će ostali manastiri biti uništeni. Treba razumevati duh vremena i ne zanositi se pređašnjim shvatanjima i utiscima, koje sada nije moguće ostvariti. Važnost je u hrišćanstvu, a ne u monaštvu; monaštvo je važno u onoj meri, u kojoj ono dovodi do savršenog hrišćanstva. I same nevolje u Crkvi bez dopuštenja Božjeg ne mogu se dešavati.
„Ogledi iz asketike“ i „Propoved iz asketike“ treba da budu štivo krajnje korisno za savremene istinske hrišćane, preko potrebno njima po duhu i savremenom nastrojenju. Treba se kajati, moliti se i čuvati od prelesti, jer sada je većina onih koji žele pobožno da žive i koji misle da žive pobožno raspaljena veštastvenim, materijalnim, i nalazi se u većoj ili manjoj samoobmani.
 
17. novembra 1863.
 
504. O spoljašnjem i unutrašnjem spokojstvu, o napadima na dela episkopa Ignjatija i odlikama toga doba
 
Svi smo mi pod Promislom Božjim. Ustrojstvo spoljašnjih stvari sada je pripremiti spokojstvo za ono vreme, kada spoljašnje spokojstvo bude potrebno zbog stečenog unutrašnjeg spokojstva. Sada je potrebno da proučiš u sebi pad čoveka. „Vrati dug strastima“, rekao je sveti Isaak Sirijski. Ja se malo razumem u spoljašnje stvari i um moj, budući da je od mladosti upravljen na samoposmatranje, nedovoljno je sposoban da na zadovoljavajući način odgovori na spoljašnje, privremene, zemaljske prilike čovekove.
Čujem da su pisana dela moja, preuzeta od Otaca prilikom njihovog izučavanja, naišla na osude i prekore i izvesna gonjenja: to je dobar znak. Bog je pravedan i meri onakvom merom kakvom čovek meri svojim bližnjima. Zbog nasićenja duše duhovnom hranom tvoja duša će biti nasićena njome. To nije moja reč, to je reč Jevanđelja. Samo da delo ne bude učinjeno radi čovekougađanja i radi prazne slave, nego u slavu Božju i na korist hrišćanstva. Veoma je mnogo onih koji su se sablaznili: neka se leče po milosti Božjoj, nazidavajućim (poučnim) slovom za spasenje svoje i moje.
Tebi i sinu ostaje da blagodarite Bogu i da čuvate ono što vam je Bog darovao težnju ka spasenju, jer sve zemaljsko će proći, a večno spasenje koje je stečeno u vremenu pratiće čoveka u oblast zagrobnu i uvešće ga u nebo.
Unutrašnje rastrojstvo je toliko prisutno u manastirima tako da ono mora da se razbesni u najužasnijim događajima. Opšte moralno rastrojstvo i gubljenje vere predskazani su u Svetom Pismu; mi treba da pazimo na sebe.
Kakva vremena! Nemaš se kome obratiti sa poverenjem. Milost Božja dovela nas je u najzabačeniji kutak, a uz to, kada sam već izgubio svaku nadu da ću videti na zemlji živi Sasud Svetoga Duha, otkrila mi je takav Sasud i uvela u najbliže zajedničenje s Njim.
 
27. novembra 1863.
 
505. O otsecanju sopstvene volje i o drugim pitanjima
 
Gospod ne ostavlja one koji predaju sebe na služenje Njemu, popuštajući im različite nevolje radi njihovog obučavanja i vaspitavanja. On ih drži u desnici Svojoj, i čuva ih kao zenicu oka. Povremeno dolaze vojevanja: a kome to ona ne dolaze? Ona su neophodna radi duhovnog napredovanja.
Telesna čuvstva, koja izviru iz telesnog srodstva, smetaju usvajanju čuvstava duhovnih i samoj delatnosti po zakonu duhovnom, koji zahteva raspinjanje za telesno mudrovanje. Treba da tražiš duhovno napredovanje u odsecanju svoje volje. Ovo delo umrtvljuje strasti i izvodi iz telesnog mudrovanja, kao iz ada. U onome ko odseca svoju volju dejstvo molitve javlja se samo od sebe pri upražnjavanju pažljive molitve uz zatvaranje uma u reči molitve. Ako se čovek prethodno ne očisti odsecanjem volje, istinsko molitveno dejstvo nikada se neće pokazati u njemu. A kada se pojavi dejstvo molitve tada postaje jasno da ono nije ni šta drugo do potpuno odbacivanje svoje volje radi volje Božje.
 
22. decembra 1863.
 
506. Kratko sećanje na svoje stupanje u manastir
 
Ovoga časa kod mene treba da bude svenoćno bdenje. U ovaj čas, godine 1827, došao sam u manastir Prepodobnog Aleksandra Svirskog da živim u njemu, pravo iz oficirskog mundira.
 
24. decembra 1863.
 
507. O pisanim delima episkopa Ignjatija
 
Ono mesto u razgovoru o monaštvu, koje je izmenjeno prilikom štampanja i objavljivanja u „Domaćoj besedi“, sasvim sam izbacio, zamenivši deset stranica dvema, blagočestivo i poučno (u izvesnom smislu), odrekavši se od suđenja o dovođenju manastira u red, mada sam nedavno, u delima prepodobnog Antonija Velikog, pročitao upravo takvo predskazanje o manastirima i o uzroku njihovog nazadovanja, kakvo sam i sam bio napisao. Ne želim da od mene ishodi podlo, uvijeno i kolebljivo svedočanstvo o istini. Ne žele da slušaju? Onda je bolje da ćute. Razglasiće se ono što se zbiva. Zarazna smrtonosna bolest, kada je ne leče pravilno, nego je samo prikrivaju, stalno se pojačava. A ona mora silovito da izbije. „Ogledi“ su to potvrdili.
Mutno i apstraktno shvatanje o duhovima, preuzeto od zapadnih sholastičara, jednako je po težini potpunom poricanju njihovog postojanja i može sasvim da zbuni i navede na krivi put istinske podvižnike, kao što to čine mnogi najnoviji spisi, napisani samo na osnovu formalnog znanja, koji po spoljašnosti svojoj pripadaju Pravoslavnoj Crkvi, ali su po duhu više ili manje odvojeni od nje. Cilj Matvejevskog (kritičar “ Slova o Smrti“) i njegove grupe bio je i jeste u tome da odvuku čitaoce od dela neskriveno pravoslavnih, a radi postizanja cilja bilo je potrebno okaljati moja dela. Mene to ne smućuje, naprotiv, obodren sam i utešen. Poruge mi služe kao očišćenje. Uz to, iz crkvene istorije može se videti da su ličnosti i spisi zaista crkveni bili dočekivani i praćeni mržnjom sinova ovoga sveta. No sila Božja javljala se iz nemoći čovečije, i tada su gonjeni i ugnjetavani odnosili pobedu nad moćnim goniteljima svojim, i to je bio ishod borbe.
Manastirski život otkriva čoveku njegove nemoći. Sveti Isaak Sirijski rekao je za sebe da je u ovom životu zadobio bezbroj rana od neprijatelja. Niko drugi do Bog dopušta vragu da nas udara, radi našeg smirenja. Budi miran i spokojan, čuvaj se spoticanja i ne zahtevaj od sebe da budeš sasvim nepodložan pokliznuću.
 
27. decembra 1863.
 
508. O odsecanju sopstvene volje
 
Govorio sam ti o neophodnosti odsecanja svoje volje. To se odnosi upravo na molitveni podvig. Treba da se sam u sebi odrekneš od svake svesti o svojoj dostojnosti za napredovanje i da u siromaštvu duha (što i jeste odsecanje volje), pazeći na reči i u strahu Božjem, stojiš misleno pred Bogom, da vapiješ za pomilovanje i da očekuješ sve od milosti Božje. On će učiniti sa nama no volji Svojoj i po milosti Svojoj: tada će biti jasno da je blago darovano od Boga sasvim drugačije nego što je čovek nameravao da zadobije. Za one koji se nisu odrekli od svoje volje opasna je prelest. Govorim ono što ti je suštinski potrebno.
Ko da podržava Crkvu? Za to su potrebni ljudi blagodatni, a telesno mudrovanje može samo da upropasti i razruši. Mada ono u gordosti i zaslepljenosti svojoj samo mašta i trubi o građenju (stvaranju).
 
4. januara 1864.
 
509. O svojim spisima, o časopisu „Stranik“ i o razlici svoga usmerenja od onoga koje imaju drugi arhijereji
 
Dela ne pripadaju meni, nego milosti Božjoj koja je zaželela ili da me nagradi za moje ubogo proizvoljenje, koje je takođe darovala, ili za one ljute nevolje i gonjenja, koja su bila po puštena na mene i od kojih me je Gospod izbavio, izvodeći me iz životnog mora u pristanište usamljeništva.
“ Stranik“ je časopis štetan za sveštenstvo, jer ga od naroda odvaja u kastu, i ne samo da ne ukroćuje, nego i raspiruje mržnju kaste prema ostalim staležima. Za ovce oružje vukova nije prirodno. Ovce su pokoravale vukove ljubavlju i krotošću, a kada počnu da rade zubi, tada ovce ne mogu opstati, naročito pri sadašnjem ohlađenju mirjana prema veri, a iznad svega prema sveštenstvu.
O eparhiji ne mogu da razmišljam zbog mog narušenog zdravlja i zbog karaktera potpuno udaljenog od svih arhijereja. Oni su vaspitanici Akademije, a ja sam vaspitanik manastira, dakle, ličnost sasvim zaostala, koja nikako nije pogodna za celo arhijerejsko soslovije.
Sadašnji moj položaj je najnormalniji.
 
8. januara 1864.
 
510. O objavljivanju svojih dela i o formalnom proučavanju hrišćanstva
 
Objavljivanje mojih spisa, očevidno, delo je Promisla. I ja, i ti, i o. Fotije i V. I. Askočenski i Glazunov, i S. I. smo oruđa. Svima je dato delo na zajedničku korist, a prema tome i na svoju.
Oni koji samo formalno proučavaju hrišćanstvo i koji su izgubili njegovo delatno učenje imaju jedno učenje za sebe, a drugo za ostale.
 
10. januara 1864.
 
511. O molitvi
 
Pri molitvi je potrebno odricati se sebe, to jest ne smatrati sebe dostojnim bilo kakvog napredovanja i uspeha, već se potpuno pouzdati u Boga. Čak ni ne treba misliti o napredovanju, nego se brinuti o tome da se molitva vrši sa pažnjom. Kasnije ćeš uvideti da sva tvoja stremljenja ka napredovanju nisu bila ništa drugo nego zanošenje zbog čulnog raspaljivanja, što ne može da izbegne niko od onih koji iznova počinju molitveni podvig, na koji se usredsređuju i radi koga preduzimaju, kao njemu podređene, sve druge podvige. Sa raspaljivanjem svagda je spojeno visokoumlje (samoumišljenost). Od samoodricanja, koje je napred objašnjeno, javlja se istinsko smirenje duha, siromaštvo duha, a takvo smirenje privlači ka čoveku milost Božju.
Kada se čovek udostoji da oseti nešto duhovno, to jest osećanja od Boga, tada on shvata da su sva sopstvena osećanja ništavna i skopčana sa samoobmanom. Do zemlje obećane valja proći kroz pustinju. Idući po toj pustinji treba da znamo da je ona pustoš, a ne zemlja obećana, da ne bismo nekakvu oazu pustinjsku sa raskošnom i bogatom prirodom shvatili kao zemlju obećanu i zbog toga se lišili te zemlje. Oaze su one utehe i naročito jasni samouvidi (samosagledavanja), koja se početniku daju povremeno u podvigu molitve. Na njih ne treba obraćati posebnu pažnju. Najvažniji duhovni dar pri molitvi jeste blagodatna pažnja, koju nije moguće imati samo pri sopstvenom naprezanju.
 
11. januara 1864.
 
512. O nerazumnom ponašanju „starih ljudi “ i o vezi nevolja sa vrlinom
 
Kada stari ljudi sa istrošenim zdravljem, napuštajući usmerenje koga su se držali ceo vek svoj, nastoje da idu naporedo sa mladima, njihov položaj postaje čudan. Samo smetaju!
Dobra dela skopčana su sa trudom i nevoljama. „Vrlina rekao je jedan otac, koja nije praćena nevoljom, nije vrlina“.
 
16. januara 1864.
 
513. O spisima Episkopa Ignjatija
 
Sasvim sam saglasan da se objave „Pogled“ u “ Domaćoj besedi“, kao i „Dopunski citati uz Slovo o smrti i mesto gde se nalaze raj i pakao“. Ovi članci mogu da posluže kao materijal ili obaveštenje onima koji zažele da se bave sastavljanjem si stematskog dela po ovom predmetu. Oni su tako objavljeni u bogoslužbenim knjigama i crkvenim knjigama uopšte, izdavanim po odluci ili odobrenju Svetog sinoda, da je podizanjem glasa protiv tog učenja, što je učinio sveštenik Matvejevski, izazvalo negodovanje mnogih pravoslavnih, o čemu su mi pisali mnogi, nudeći da iznesu svoje mišljenje. Pritom su bila postavljena pitanja: u šta su nam zaveštali da verujemo kada zapovedaju da odbacimo ono čemu se učimo da verujemo iz bogosluženja našeg i na osnovu čitanja knjiga Svetih Otaca Pravoslavne Crkve? U Petrogradu u trenutku raspaljenosti pedeset svešteni ka se sablaznilo ovom kritikom, a u Rusiji svi koji poštuju Pravoslavlje sablaznili su se stavom sveštenika (Matvejevskog), sablaznili se kako na sadržaj njegov, tako i na način izlaganja.
Petrogradski pastiri treba da budu malo dalekovidiji, da shvate da je prelazno stanje za sve prelazno i da ne odbijaju od sebe pastvu, čiji gornji sloj naginje prema nečemu što je više nego indiferentnost, a niži prema raskolu. I prvi i drugi potčinjavaju se nepovoljnom uticanju na njih zbog toga što ne vide veru i njene plodove tamo gde treba da ih vide. A šta još reći, kada se razleže glas protiv Crkve? Ja poznajem petrogradsko sveštenstvo, to su vrlo dobri ljudi i ne srde se na mene prvi put. Prema njima mogu da se odnosim kao prema znancima, zbog čega molim V. I. da im prenese ovde saopštene podatke. Zaista, opreznost i blagorazumnost su potrebni. Zanos može veoma da naškodi. Ono što je objavljeno u „Domaćoj besedi“, da je neki gospodin obećao svome detetu, sinčiću, da do vremena njegovog stupanja u brak popova neće biti, sada mnoga gospoda obećavaju.
Potrudi se da od mene preneseš V. N.u da je on podvižnik, i da je kao jedini savremeni glas koji se protivi reformacionizmu u stvarima vere i u pravilima Crkve, zato i izložen nevoljama i porugama, koje ga stavljaju na časno i visoko mesto u očima pravoslavnih. Ovo nije isključivo moje mišljenje: ovo je opšti sud. Vrlina, rekli su Oci, koja nije iskušana napašću, nije vrlina.
S obzirom na ono što se dešava u svetu, s obzirom na postavljanje jednih ili drugih lica na ova ili ona mesta pouzdajmo se, baćuška, u Boga i sa strahopoštovanjem pred samim dopuštenjima njegovim. On promišlja o svima. Na primer, pogledaj sebe: koliko su ti otvorile oči tvoje brige za duhovne knjige! A to je neophodno za zasnivanje duhovnog načina življenja. Slepi pravednik odmah će u jamu pasti. Ti sam već možeš da shvatiš kako su slepilo i nepravilnost pogleda štetni. Svo delo upropaste.
 
1. februara 1864.
 
514. U vezi sa polemikom povodom „Slova o smrti „
 
Šaljem „Pogled“ i dopunske citate za“ Slovo o smrti“. Oni čine materijal za razradu pitanja bez ikakve polemike. U suštini, ovaj materijal je takav da će začepiti usta koja izriču hule protiv pravog i neprikrivenog učenja Crkve. Iz „Pogleda“ se vidi da je kritičar sva shvatanja pozajmio iz zapadnog učenja, protivnog (učenju) Istočne Crkve.
 
3. februara 1864.
 
515. Povodom pitanja o izboru načina života onoga koji želi da se spasi
 
Slaba je nada u manastire: oni su se unutra uplesnivili i opustošili, njih još održava ruka Božja radi nekoliko odanih inoka, kao što je Bog bio obećao da će poštedeti Sodom i Gomoru, ako se u njima nađe deset pravednih ljudi. Jeromonah I. bio je nedavno u Seminariji na važnom ručku, i kada je započet razgovor o monaštvu, tada se, kazuju, on oglasio i krasnorečivo besedio da bi trebalo uništiti taj beskorisni stalež gotovana. Takođe je neki arhimandrit, koji je visoko vrednovan u eparhiji, govorio za sebe da bi zacelo ostavio monaštvo, kad mu ne bi pričinjavale teškoće odredbe zakona koje se odnose na one koji ga napuštaju. Nisu svi tako otvoreni, ali većina tako misli, to jest većina nastojatelja, prvenstveno iz reda sveštenika. Mnogi su se manastiri od utočišta za moralnost i pobožnost pretvorili u bezdane amoralnosti i bezbožnosti: ni najčvršći karakter im ne odoleva. Zbog toga je potrebna molitva, usrdna molitva Bogu da upravi N. na put Svoj po Svojoj svetoj volji. Raspaljeno mišljenje slepaca, koji sve vide kao procvetalo, ne treba da ima nikakvog uticaja.
Sva dela koja se čine radi Boga skopčana su sa nevoljama. Sveti Oci smatraju da vrlinu, koja nije skopčana sa nevoljama, Bog odbacuje. Na utisku koji je proizveden u duši dobrim delima, skopčanim sa nevoljama, zasniva se istinska molitva.
Spisi otački bili su zapečaćeni nevoljama otaca koji su ih napisali. Prepodobnom Maksimu odrubljena je šaka zbog njegovih spisa protiv monotelita. Stoga, nemoj se čuditi našim malim nevoljama i nemoj klonuti duhom zbog njih, nego bolje gledaj na njih kao na svedočanstvo milosti Božje.
 
7. februara 1864.
 
516. O spisima episkopa Ignjatija
 
Pamflet Matvejevskog (ta pogrdna i zlobna kritika drugačije se ne može nazvati) objavljen je nesmetano, bez obzira na to što se u njemu odbacuje učenje koje se predaje u pravoslavnoj Bogosloviji, koje je opšteprihvaćeno u crkvenim školskim ustanovama po odluci svetog Sinoda. „Pogled“ na taj pamflet takođe je objavljen radi uspokojavanja onih koji su ostali verni sinovi Pravoslavne Crkve. Ako se objave „Citati“ i „Pogled“, onda za utehu čeda Crkve više ništa i ne treba. Povici sveštenika, ako i budu objavljeni, neće imati nikakvog značaja za verne sinove Crkve, osim što će značiti da su ti sveštenici odstupili od učenja Crkve. Polemiku sa naše strane biće moguće smatrati završenom. Ako crkvene starešine hoće da preduzmu mere za prestanak sablazni, onda je to njihova dobra volja. Sablazan proističe iz delovanja „Stranika“ („Hodočasnika“), ali mi nikako ne treba da se mešamo u tu stvar. Verovatno, ako što i učine, to će učiniti tajno. A objavljivanje „Citata“ i „Pogleda“ za sve će biti korisno, zato što retko ko zna da se u našim bogoslužbenim knjigama tako određeno označava mesto nalaženja raja i pakla. Stihire i tropari u kojima se izlaže ovo učenje čitaju se većinom na brzinu i bez pažnje i zato ostaju neprimećeni čak i od većine sveštenoslužitelja. Iz stvari žalosne i nemile, može, po milosti Božjoj, da ispadne stvar od zajedničke koristi.
O „Odgovoru“, molim te, nikome, nikome od sveštenika ne govori: TO će ih samo uznemiriti i nama obavezno pričiniti štetu. Kao da ništa nije bilo. Ne treba pridavati važnost toj stvari. Pročitaće „Citate“ i „Pogled“ i sami će shvatiti da nije pametno da se predstave pred publikom kao odstupnici od Crkve. Na taj način stvar će se stišati, i ubuduće će biti oprezniji iz straha od „Odgovora“. Znam ih ja: baš divni ljudi.
 
5. februara 1864.
 
517. O izlasku Alekseja Petroviča iz manastira
 
Manastir je doneo N. neospornu korist, dao mu je pobožno usmerenje, koje obično ostaje za sav život, ponekad zamire za neko vreme, ali zatim se ponovo budi.
Nikako neka te ne zbunjuje izlazak N. iz manastira. Njegovom neprirodnom i pogrešnom položaju u manastiru neizostavno je morao da usledi nekakav ishod. Slava Bogu što se ustrojava razuman ishod, a ne komičan ili tragičan. Ja pripadam najrevnosnijim monasima i smatram monaštvo ustanovom Božanskom. Pa šta da se čini kada su ga ljudi preinačili po svome telesnom mudrovanju u karikaturu, a istinsko monaštvo zaželeli u očima ljudi da zamene glumljenjem, odbacivši na stranu i u zaborav misao o Bogu i Njegovoj sveprisutnosti i savršenstvu, o Onome koji promatra još i dubine srca.
Pouzdajmo se na Boga, Koji je prorekao, da će doći sablazni i odstupništvo. Kada je takvo dopuštenje Božje, onda ne vredi da o tome govorimo i ne treba se smućivati. Neka se sve zbiva onako kako Bog dopušta da se sve dešava. Mi treba da osećamo strahopoštovanje pred sudovima Njegovim.
 
10. februara 1864.
 
518. O istom
 
Ne smućuj se zbog tog tužnog slučaja, nego sa smirenjem, suzdržano, izlivaj svoju žalost pred Bogom. Moli Boga da zakloni sina tvoga milošću Svojom i predaj ga volji Božjoj, a sam se pobrini za spasenje duše svoje; to je potrebno utoliko pre što ti ne ostaje više mnogo vremena za zemaljsko stranstvovanje i za pripremanje sebe za večnost. Preživljavamo teško vreme u duhovnom pogledu! Sto godina pre nas sveti Tihon je govorio: „Sada gotovo da nema istinske pobožnosti, nego samo licemerje“. Poroci vremenom sazrevaju. Sada je licemerje dostiglo neverovatnu bezobzirnost i bestidnost. Duhovno iskustvo skupo se plaća. Bolje je da izađeš iz manastira i provodiš u svetu život koji odgovara tvojim sklonostima nego da, živeći u manastiru sa osećanjem neprijateljskim prema njemu, provodiš život koji niukoliko nije u skladu sa monaškim pravilima, čega neminovna posledica obično biva najužasniji razvrat.
 
14. februara 1864.
 
519. O izlasku A. P. iz obitelji i o neophodnosti da se držimo učenja Svetih Otaca
 
Slava Bogu za sve! Da se ispunjava Njegova svesveta volja na nama, a nama da se daruje strah Božji i pokornost, koje smo dužni da imamo prema sudovima Božjim. Neka te ne zbunjuje ono što se dešava, već se uzdaj u Boga za sina svoga, kome je potrebna naročita milost Božja. Ja nastavljam da razgovaram s njim dok popodne pijemo čaj: cilj moj prilikom ovih razgovora je želja da mu pružim pravilno usmerenje pri njegovom stupanju u novi život i da učvrstim u njemu veru, za koju je počelo da se otvara srce njegovo i koju on pre nije shvatao. Ujedno, savetujem N. da prinese pokajanje pred Bogom, da bi dobio od Boga oproštaj i privukao Božji blagoslov za kasniji život svoj. Govorim sa ljubavlju, čak i veselo, mada i bez okolišenja: on sve sluša sa pažnjom, i, možda, sa duševnom korišću. (…)
Ovo pišem da bi ti razumeo spletku vražju. Manastirski život je stvar zamršena: u njemu neprijatelj nastoji da ulovi podvižnika i da mu naškodi svojim nepristojnim istinama. A dejstvo vražje poznaje se po oduzimanju srcu spokojstva i po stanju nedoumice u koje se dovodi čovek. „Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“. Đavo dejstvuje upravo protiv onih koji žele da se spasu, a ne protiv onih koji su odani grehu i sujeti, kao samoulovljenih. A Bog dopušta sve to radi našeg smirenja, da bismo videli kako lako bivamo porugani od nevidivog neprijatelja i kako je njemu ugodna pogibao naša zbog našeg ograničenog uma i pokolebivosti u veri: tada nas Gospod izbavlja Promislom Svojim i time pokazuje neizrecivu Svoju ljubav i milost prema nama, a zamka vražija raskida se kao paučina. To se sve jasno vidi iz ranijeg iskušenja.
Sada vidiš koliko je za spasenje važno usmerenje koje ti je dato učenjem Svetih Otaca, kako je ono retko i kako je i do sada silno i nepovredivo. Vidiš koliko su tanane spletke demonske, kako one obavijaju i vezuju čoveka neprimetno za njega; vidiš koliko su današnji ljudi prevejani, kako onaj ko se spasava (ko po načinu življenja svoga obično zadobija prostotu srca lako može da bude obmanut. Teško jednome (samome), govorili su Sveti Oci, a brat brata ukrepljuje, kao grad utvrđen. Molim milosrdnog Gospoda da blagoslovi nameru tvoju i moju da se ne razdvajamo do smrti. O. Justin je jedina ličnost koja je stupila sa mnom u jedinstvo po duhu, koja ima samopožrtvovanje i sposobna je da nosi nemoći bližnjih. On te razume savršeno tačno i vidi tvoju sposobnost za samoodricanje. To je čovek kome je posle mene najsvojstvenije da ti bude blizak. On je slabog karaktera i pobeđen je dubokom prelešću, koja ga je obuzela u Nikiforovskoj obitelji, dok je tražio nasladu pre nego pokajanje. On je time rastrojio duh svoj, izopačio um, a visokoumljem i gordošću prelest se u njemu održava.
Kod nas u Rusiji ljudi su više pravoslavni po osećanju srca, nego po ubeđenju uma.
 
20. februara 1864.
 
520. O tome kako se treba odnositi prema iskušenjima
 
Najvažnija reč ovoga pisma je o N. On nastavlja da razgovara samnom za vreme popodnevnog čaja. Razumevanje, ma u kakvom stepenu ono bilo, izvelo ga je iz lažnog, napetog stanja u ispravnije, a stoga i spokojnije. On je prihvatio moj savet da treba prineti Bogu pokajanje za dramatično stupanje u manastir i za dramatično prebivanje u manastiru radi odvraćanja gneva Božjeg i radi privlačenja blagoslova Božjeg na docniji život, i zaokupljen je njime sada sa očevidnom korišću za sebe. Slava Bogu!
Što se mene tiče, gledam na dopuštenje iskušenja kao na svoje, po izrazu Svetih Otaca, to jest kao na ono što je neophodno za duševnu korist moju, i baš zato je dopušteno Promislom Božjim. Zbog toga ni prema kome nikakve pretenzije nemam (ne polažem nikakva prava niti se ljutim), a kamoli na N., a briga moja usredsređena je na to da se plod iskušenja okrene na korist, kako njegovu, tako i svih onih kojih se iskušenje ticalo. O. Justin, jednodušno sa mnom, nalazi se istom nastrojenju kao i ja. Što se tiče N., suština stvari je u tome da je njegovo življenje u manastiru ostavilo na njega dobar utisak. To treba da ima uticaj na sav život njegov, na njegovu veru, na njegovo spasenje. Saopštavajući ti ovo, želim da i ti dođeš u isto raspoloženje kao i ja, to jest da uvidiš da je iskušenje bilo potrebno za tebe, da ti je ono veoma korisno, jer ti je otvorilo oči za ljude i za savremeno versko usmerenje. Zatim, ponašanje tvoje prema N. treba da bude blagorazumno i bogougodno. Bez prvoga ne može biti drugog. Treba ostaviti telesnu razmaženost kao sredstvo zavaravanja i delati po pravilu ljubavi, koja je zapovedana od Reči Božje. Prošlost treba da ostavi, ne ulazeći podrobno u tanana ispitivanja i pitanja, što bi ga uvuklo u laži i obmane i poništilo dobre plodove koji su se pojavili u duši od izvesnog uviđanja za koje je on bio sposoban. Sposobnost uviđanja ne pojavljuje se odjednom, nego od prinuđivanja sebe na stalno priznanje i od navike. Sve što je potrebno treba prepustiti Bogu, umoljavajući Ga za milost. U tim slučajevima molitva biva jača od sopstvenih postupaka.
Ne tuguj što su neki od tvojih kolega hladni prema tebi. Svetitelj Tihon pisao je iz svoga iskustva da kada čovek posveti sebe Bogu, tada poznanici i bližnji njegovi izgledaju kao da su daleko od njega, i što se on bude više približavao Bogu, tim će se oni više udaljavati. Nije nam ostalo da dugo stranstvujemo na zemlji! Velika je milost što ti je On darovao težnju ka Bogopoznanju i spasenju, što je jedino potrebno i što će te pratiti i u onome veku.
 
24. februara 1864.
 
521. O neophodnosti da se predamo volji Božjoj, o pogledu episkopa Ignjatija na svoja dela i o drugim pitanjima
 
Stalno strahopoštovanje pred sudovima Božjim neophodno je za ispravnost duhovnog življenja. U ovo strahopoštovanje i pokornost Bogu treba dovoditi sebe verom. Sve što se dešava ispunjava se ili po milosti Božjoj ili po dopuštenju Božjem, odnosno sve što se dešava vrši se po sudovima Božjim, neshvatljivim čoveku. Sveta tri otroka u peći Vavilonskoj ispovedali su Boga, ispovedali da su sve građanske i duhovne nesreće koje su popuštene na njih i na izrailjski narod, dopuštene po pravednom sudu Božjem. Takvo gledište privlači u dušu mir, ne dopušta zanošenje i raspaljivanje, upravlja oči uma prema večnosti, donosi trpljenje u nevoljama, koje se i pokazuju kao kratkotrajne, ništavne slučajnosti i sitnice. Svako ko je prizvan od Boga na spasenje, treba da blagodari Bogu za prizvanje i da se stara da ga iskoristi. Reči koje je Gospod izrekao Apostolima Svojim: “ Ne izabraste vi mene, nego ja vas izabrah“ odnose se na sve koji su prizvani na spasenje. Uveravam se u to po svom životu i po životnom iskustvu meni poznatih ljudi koji se spasavaju.
„Odgovor jednog pravoslavca“ učinio je svoje i ima svoju svrhu. On je objasnio pravoslavnima crkveno Predanje, naročito važno za askete, a ljudima suprotnog mišljenja začepiće usta.
Iako je imao nameru da poljulja mišljenje čitalačke publike o „Slovu“, Matvejevski je ipak doprineo oglašavanju i doterivanju „Slova“, koje je osim atributa asketskog steklo i atribut i bogoslovskog dela, prvo iz ove oblasti na našem jeziku, kao što Matvejevski govori o tome u svome prikazu. Promisao Božji udesio je objavljivanje „Slova o Smrti“ i „Ogleda“ isto onako kako je ustrojio i njihovo pisanje. Ne smatram da ta dela pripadaju meni. Ona su proistekla iz Otačkih spisa i iz milosti Božje, a meni je darovano da ih napišem na korist mnogih duša, prema tome i na korist duše moje. Isto tako je i tebi darovano da se u ovoj stvari potrudiš radi spasenja duše svoje. Sam vidiš kakva potreba nastaje da delatno učenje Otaca i moralno predanje Crkve, skoro sasvim zaboravljeni, budu spominjani. Služenje Reči Božjoj svagda je bilo skopčano sa nevoljama, kao protivno duhu ovoga sveta. Ali i nad dopuštanjem nevolja bdi Promisao Božji, koji dopušta svakom delatniku da bude u nevolji toliko koliko i tako kako treba, da bi delo Božje bilo izvršeno sa velikim smirenjem i bilo očišćeno od primesa prazne slave i preuznošenja.
Po naročitoj milosti Božjoj N. počinje da uviđa svu pogrešnost svoga stupanja u manastir i svoga ponašanja u manastiru. Staram se da mu pomognem u pokajanju koje mu je neophodno, pokazujući baš kao što sam tebi napisao, neprirodnost i pogrešnost njegovih postupaka, da bi pokajanje njegovo bilo istinsko i da bi poslužilo kao trajna osnova za predstojeće njegovo kretanje na poprištu zemaljskog života. Otvorivši dveri svoga srca za uboge reči moje posredstvom sasvim malog priznanja, on postepeno prelazi ka većem poznanju, koje mu pruža spasonosno samosagledavanje. Zbog ovog samosagledavanja on je došao do valjane duševne nastrojenosti, za koju blagodarim Bogu. Shvatio je da su reči moje, bez obzira na prividnu gorčinu njihovu, suštinski korisne za njega. Zbog onog blagotvornog zbližavanja do koga ga je dovela iskrenost, došlo je dotle da me on moli da ga u budućnosti ne ostavljam, što sam mu i obećao. Samopoznanje treba da bude čuvano u čoveku, kao najveće duhovno blago, kao temelj svih duhovnih dobara.
Izvini što te uznemiravam brigama oko izgradnje Crkve. Tebi je poznato da nisam želeo da započinjem u manastiru nikakvu izgradnju, ali neophodnost donosi brigu. Ne živimo onako kako bismo želeli, nego kako Bog da. On zna šta je najkorisni je, a sadašnje stanje treba smatrati Njegovom velikom milošću.
 
25. februara 1864.
 
522. O licima koja nisu shvatila usmerenje Episkopa Ignjatija
 
Neka se ispunjava volja Boga našega. On upravlja i sudbinom društva i sudbinom svakog čoveka pojedinačno, i stoga slava Bogu i u dejstvima Njegovim i u onome što dopušta!
U gledištu Petrograđana obično je prisutna takozvana agriere pensee (skrivena misao, pritajena namera prim. prev.), koja daje mišljenju nepoverljivost i sumnjičavost, što u izvesnom smislu ima svoj razlog. No, od arriere pensee trpe više dobronamerni ljudi, koji svagda imaju u srcima prostotu i neposrednost, ma kako bili umni i sposobni za dela, nego ljudi nedobronamerni i sebični, koji obično bivaju podmukli, ma kako bili ograničeni. U to sam se ubedio dugotrajnim posmatranjem. Stoga, ako li se pokaže mogućno, potrudi se da pružiš kome je potrebno tačan pogled na moj položaj. Uveren sam da me mnogi u Petrogradu sumnjiče da stalno nešto tražim, pronalazim i smišljam. Nemajući pojma o istinskom monaštvu, nalaze monaštvo tamo gde je samo licemerje i pretvaranje a ne vide ga tamo gde ono zaista jeste, ili sudeći po sebi, ne shvataju čak ni da može da postoji traganje za večnim.
Uveren sam da mnogi ne veruju da sam tako užasno bolestan i iscrpljen, da sam stvarno bolestan i iscrpljen, u skladu sa svojim duševnim stanjem izmišljaju za mene kako sam nastrojen i preduzimaju protiv tih namera, koje su sami izmislili, svoje mere. Za to imam dokaz. Mi treba da činimo ono što zavisi od nas. Stoga: neka bude volja Božja!
Kada je sveštenik Krasnocvjetov izdao „Istoriju Novog Zaveta“, u kojoj se govorilo da je Božja Majka po Rođenju Bogočoveka prestala da bude Djeva, i mnoštvo sličnih hula, tada su se mnogi petrogradski sveštenici strašno rasrdili na mene zato što sam u Sergijevoj pustinji stao na put toj knjizi i prosledio je višoj crkvenoj vlasti. Slično se može videti i u „Crkvenoj istoriji“: duhovnik Konstancijev, arijanac, stalno je delovao protiv svetog Atanasija, patrijarha aleksandrijskog; tako su i arijanci stalno upravljali imperatorku Justinu protiv svetog Amvrosija Milanskog. Pobornici Crkve svagda su bili gonjeni. Slava Bogu!
 
27. februara 1864.
 
523. O opasnosti prebivanja u manastiru bez iskrene želje da se vodi monaški život
 
Prebivanje u manastiru bez iskrene želje da se vodi život monaški, i koje stoga odbacuje ponašanje koje se zahteva po pravilima Svetih Otaca, može da bude samo štetno i da dovede onoga ko je primoran na takav život do najžalosnijih posledica. (…)
 
2. marta 1864.
 
524. O stupanju u manastir
 
Monaštvo je božanska ustanova i posredstvom njega hrišćanstvo dostiže svoj najviši razvoj. Među pravilima ove božanske ustanove postoji i takvo koje previđa da u monaštvo stupaju ljudi sa istinskom namerom i da se pre primanja monaških zaveta ta namera podvrgava strogom ispitivanju i razmatranju.
Onome ko ima hladnu i kolebljivu nameru strogo je zabranjeno stupanje u monaštvo. Vidim, kao što sam i pre video, da N. nikako nije bio spreman za monaški život, da nije mogao da ima pravu i ozbiljnu nameru za to, jer nije imao o njemu nikakvog pojma. To što se sada smekšalo njegovo srce zbog poznanja i priznanja toga, i on usled takvog smekšavanja namerava da posluša moj savet, nikako se ne može smatrati kao težnja ka monaštvu. Ono je samo posledica priznanja i onog pouzdanja, koje se obično javlja u svakom ko je zadobio olakšanje i umirenje od uviđanja. Iskoristiti takvo privremeno osećanje radi privoljevanja za monaštvo bilo bi s moje strane nedopustivo. Zato i smatram izlazak iz manastira neophodnim za N., zbog toga što on nema nameru, stoga ni potrebnog dara za monaški život. A izlazak uz osećanje uviđanja sve grešnosti svoga ponašanja u manastiru, uz osećanje pokajanja, smatram naročitom milošću Božjom. To može da služi kao temelj Božji blagoslov za budući njegov život. A ako ga sada zadrže u manastiru, onda bi kasnije, štaviše i u najskorije vreme, nedostatak istinske namere pobudio u njemu krajnje neprijatno osećanje prema manastiru i prema onima koji bi, nerazumno i protivno svetim pravilima, iskoristili trenutnu mekotu srca mladog čoveka. Stoga smeštanje u V. blizu ljudi koji mogu da podrže N., smatram za njega najboljim.
 
3. marta 1866.
 
525. O unutrašnjem stanju svoga sinovca Alekseja Petroviča
 
N. je neophodno životno iskustvo. Iskustvo svagda ima svoju nevolju i svoju muku. Ali bez njih čovek ostaje celoga života svojevrsna prazna lutka. Iskustva življenja u V. biće najpovršnija. Tamo nema takvih bura i ponora, kakvi su u bučnom svetu. Treba da postupamo po volji Božjoj, a ne po osećanjima obmanjive i pogubne razmaženosti; ostalo će Bog ustrojiti sudovima Svojim. Izlaz N. iz iskušenja ustrojen je milošću Božjom na korist duše njegove i vodi ga poznanju i plodovima poznanja, što mu je sve do sada bilo nepoznato. Posle uviđanja, postupivši po savetu mome, on je osetio posebno olakšanje. To je znak dejstva istine. Ti dobro činiš što ne dozvoljavaš sebi podrobna raspitivanja, jer onome ko se dotakao spasonosnog poznanja Sveti Oci zabranjuju da ih čine. Očigledno je: od neugodnih raspitivanja čovek, tek što je došao sebi bez velike štete, može opet da pređe iz samosvesti u uporno poricanje (krivice) i u zablude, pri čemu će sav dobar učinak, proizveden uviđanjem i priznanjem (krivice), nestati iz duše. On obavezno treba da ostane. Verovatno će ti i on sam reći nešto iz čega možeš zaključiti o svemu.
Grubi radovi na hramu treba da se izvode tri godine. Oh, kako je to mnogo vremena za stare i bolesne! I za sve uopšte. Za to vreme može da se dogodi mnogo toga sasvim neočekivanog. Učinimo što se može i što zahteva dužnost prema bližnjima, a za ostalo pouzdajmo se u Boga. Očigledno je da si prizvan da naslediš spasenje. Sećaš se kako sam se u Stavropolju dugo obuzdavao da ti mnogo govorim o hrišćanstvu, budući da uopšte nisam imao sklonost prema uzaludnom trošenju reči o tom svetom pitanju. Ali tvoje srce zagrejalo se po milosti Božjoj i tvoja pažnja i usrđe imaju za posledicu to što ti je Bog darovao da te primi u jedanaesti čas.
 
7. mart 1864.
 
526. Savet da se ne treba zanimati sitničavim razmatranjem svojih grehova
 
Kada čiste sobu, tada se ne bave ispitivanjem smeća, već sve skupe na gomilu, pa izbace napolje. Tako postupaj i ti. Ispovedaj svoje grehe duhovniku, i ništa više, a u njihovo razmatranje ne upuštaj se. Sveti Oci to sasvim zabranjuju onima koji ne mogu pravilno da ispituju sebe. Takvo ispitivanje zbunjuje i zavodi na krivi put, dovodi do raslabljenosti i rastrojstva. Čuvaj se greha, kaj se za one grehe koje si počinio po nemoći i usled zanosa, ne dozvoljavajući sebi pri pokajanju da dolaziš u nedoumicu i uninije, a bezgrešnost od sebe nemoj očekivati.
 
10. marta 1864.
 
527. O odlasku A. P. iz obitelji (manastira)
 
N. je procvetao. Očigledno, zbog prestanka unutrašnje smućenosti. Tvoja primedba da će kasnije žaliti zbog svog postupka je opravdana; ali stvar se dešava po njegovoj volji, po zahtevu savesti i Otačkih pravila; ako bismo tu njegovu volju sprečavali nasilno, onda bi ga takvo nasilje u najskorije vreme dovelo u rastrojstvo, koje se više ne bi dalo popraviti.
 
12. marta 1864.
 
528. O blagotvornom dejstvu nevolja
 
Nevoljama se obučava svaki čovek koga je Bog blagovoleo da približi Sebi. Nevolje deluju kao (…)[1], izbacujući iz unutrašnjosti zlo i obličujući ga pred podvižnikom, da se isceli pokajanjem.
 
15. marta 1864.
 
529. O Alekseju Petroviču i o naporima svoga brata pri objavljivanju „Ogleda iz asketike „
 
N. se sasvim oporavio i vrlo je veseo, bez obzira na Veliki post. Teško breme je zbačeno sa duše! Namere da vodi monaški život kod njega nije ni bilo; ujedno manastir mu je doneo suštinsku korist, davši mu spasonosni dugotrajni odmor od pogubnog pijančenja i upoznavši ga sa hrišćanskom verom. Prema njegovom sopstvenom priznanju, on nije ni u šta verovao kada je doputovao sa Kavkaza. Vrlo dobro činiš što si za Pashu u Petrogradu, inače ostatak posta bi bio izgubljen za tebe i za N.: on biva obuzet onim razgovorima i razjašnjavanjima koji pomućuju duhovnu nastrojenost.
Blagoslov Božji da počiva na tebi za tvoje napore oko poslova manastira i objavljivanja knjiga, suštinski potrebnih hrišćanima. Nemoj misliti da su se ti napori ustrojili za tebe bez Promisla Božjeg: ti napori i sa njima skopčane male nevolje bili su za tebe sasvim korisni, otvorivši ti oči za mnogo šta, i pruživši ti mnogo prilika da se smiriš. Za kelijno bezmolvije još nisi sazreo.
 
21. marta 1864.
 
530. O spasavanju od utapanja četrnaestoro monaha iz bratije Babajevske obitelji
 
Pod 101. brojem obavešten je Sinod o spasavanju 14 ljudi od utapanja. Njih je naneo i pritesnio led ispred manastira na Tihvinki bliže suprotnoj obali. Začulo se zapomaganje naroda, koji se nalazio na lađi i koji je uvideo opasnost svoga položaja; neki su stajali sa rukama podignutim ka nebu, kao što se može videti na molitvi. Izgledalo je da se ne može pomoći, zato što je reka bila pokrivena ledenim santama. Samo je tebi poznata samopožrtvovanost o. Justina mogla da pobudi nekolicinu bratije. Oni su se sa nastojateljem na čelu uputili na reku, izložili se očiglednoj opasnosti i spasli život četrnaestorici ljudi. Naročito su se istakli jeromonah i jerođakon Nikodim.
 
2. aprila 1864.
 
531. O trudu koji prethodi bezmolviju i o drugim stvarima
 
Promisao Božji je doneo takve napore, kojima se priprema istinsko, usrdno, duhovno bezmolvije, zasnovano na služenju duha, i zato daleko od prelesti; muke kojima se ustrojava takvo bezmolvije trajan su temelj. Možeš i sam da primetiš da je u tim naporima žalost sjedinjena sa utehom, a sami napori skopčani sa smirenjem, a ne sa sjajem prazne slave. Primer za takve napore može se videti u prepisci prepodobnog Varsonufija Velikog sa Jovanom. Tom prepiskom započinje Varsonufijeva knjiga.
Posle priznanja svoga N. mi postaje sve bliskiji. On tuguje što treba da napusti manastir, ali vidi i neophodnost toga, nemajući za manastirski život ni volje ni prizvanja.
Vreme mnogo doprinosi da se ustali pravilan pogled na stvari. To mogu reći u pogledu “ Ogleda iz asketike“. Njihovo štampanje i objavljivanje ustrojeno je Promislom Božjim. Upoređujući ih sa spisima sv. Otaca, vidim da „Ogledi“ poučavaju o početnom duhovnom delanju u raznovrsnoj književnoj formi, koja olakšava čitanje i budi zanimanje za njega, što je za sadašnji hrišćanski naraštaj krajnje potrebno i korisno. Bez obzira na jednostavnost stila, zbog uzvišenosti svoje Oci su malo poznati ovom naraštaju, u kome je hrišćanstvo krajnje slabo.
 
12. aprila 1864.
 
532. O davanju naziva svojim delima „Ogledi iz asketike“
 
Dobio sam knjige „Patrologije“. Kakva šteta što je naša Crkva lišena sličnog blaga, za čije sticanje su bila upotrebljena velika sredstva! Očigledno, takvo je dopuštenje Božje. Počeli su da se bave sujetnim proslavljanjem sebe, a ne proslavljanjem Boga, i stid lica našeg pokri nas.
Što se tiče naziva moje knjige „Ogledi iz asketike“, ostajem pri mom pređašnjem mišljenju. Sada, posle pregledanja, znatnih ispravki i velikih dopuna člancima druge vrste, ne vidim mogućnost da izmenim ozbiljan i tačan naziv: to zahteva sam karakter knjige. To je knjiga mučenika! Mučenika za grehe svoje i od grehova svojih, ali mučenika. Knjiga je laka po duhu, ali misli i osećanja u njoj duboki su i uzvišeni. Neozbiljan, neobavezujući naslov ne pristaje njenom ozbiljnom karakteru: ona treba da nosi naziv strog.
 
20. aprila 1864.
 
533. O izgradnja hrama Bogorodici i o drugim predmetima
 
Očigledan je prst Bogomajke nad izgradnjom Njoj posvećenog hrama. Daruje se ljudima koji se trude u poslu; ujedno daruje im se da se uhvate u koštac sa teškoćama i da podnesu nevolju takođe na njihovu duševnu korist, da očiste delo od primesa prazne slave i drugih zanosa, da bi ono bilo izvršeno u bogougodnom smirenoumlju. Takav je uobičajeni razvoj događaja koji su pod pokroviteljstvom Božijim. Apostol Pavle piše da mu je satana dva puta zabranio da dođe Solunjanima da bi blagovestio Hrista. Jerusalimski hram je sagrađen po drugi put uz mnogo teškoća, a prvi put uz pomoć svih okolnosti; ali duhovnu slavu prvog hrama daleko je prevazišla slava drugog hrama, koji se udostojio da primi u svoju unutrašnjost Boga Koji je postao čovek. Prepodobni Antonije Pečerski govorio je da su mnogi bogati kneževi i bojari (velikaši) sa osećanjem samopouzdanja i prazne slave podizali manastire i hramove o svom trošku, bez truda; ali se pokazalo da su hramovi i manastiri koji su građeni monaškim suzama, njihovim molitvama i usrdnošću osoba koje su imale skroman položaj u svetu, mnogo prevazilazili one prve. Bog ne voli raspaljenost i ne voli da se delo Njemu blagougodno čini sa raspaljenošću, već voli da se ono čini sa uzdanjem u Njega, Svemogućeg i Sveblagog, sa trpljenjem i smirenjem, sa blagorazumnošću, koju nije moguće sačuvati pri zanošenju i raspaljivanju. „Mudrošću se zida kuća i razumom utvrđuje se“ (Priče, gl. 24 st. 3). Treba slediti pouku Pisma: užurbanost može da upropasti delo.
N. je veoma miran, i to miran po duhu, a zabrinjava ga predstojeća promena života. Poznanje, toliko novo za dušu njegovu, proizvelo je u njemu veliki preokret. U manastiru, i upravo u Babajevskom manastiru, on je zadobio veru, koju nije imao pre stupanja u taj manastir. On se veoma zbližio sa mnom i ovih dana me je zamolio da ne prekidam vezu s njim, što sam mu i obećao. Uvideo je mnogo šta u drugačijem svetlu nego što mu se činilo do sada. Dalja njegova sudbina u ruci je Božjoj, kao i svakoga od nas.
 
11. maja 1864.
 
534. O nastrojenosti Alekseja Petroviča
 
Koliko mogu da razumem, N. je, od uviđanja da je stupio u manastir lakomisleno i da se u njemu vladao pogrešno, prešao na pravilnu i pouzdanu nastrojenost hrišćanina. Osećanje koje je doživeo obično se ne zaboravlja celoga života i javlja se kao Anđeo Čuvar čak i pri zanosima, blaženim sećanjem na sebe izvlačeći iz samog bezdana.
Neka bude volja Božja nad svima nama!
 
14. maja 1864.
 
535. Poveravanje svih briga volji Božjoj
 
Neka se ispunjava volja Božja prema hramu Božjem u Babajevskoj obitelji! Neka se ispunjava volja Božja u svim delima Božjim i u svim dopuštenjima Božjim. Mi treba da pazimo na sebe i da molimo Boga da nam On daruje da završimo dane naše u pokajanju.
 
17. maja 1864.
 
536. O „udaljavanju “ hrišćanstva iz društva i o pozitivnom uticaju dela episkopa Ignjatija na mnoge
 
Neophodna je predanost volji Božjoj u samim dopuštenjima Božjim. Očevidno je da se hrišćanstvo taj tajanstveni duhovni dar ljudima, na način neprimetan za one koji ne paze na svoje spasenje, udaljava iz društva ljudskog, koje je zanemarilo taj dar. Treba to uvideti da ne bi smo bili obmanuti od glumaca i glumljenjem pobožnosti; uvidevši ovo, treba da odvratimo pogled od žalosnog prizora, a da se ne bismo izložili poroku osuđivanja bližnjih, treba obratiti pažnju na same sebe, pobrinuti se za sopstveno spasenje, jer milost Božja još daruje mogućnost spasavanja onima koji imaju dobru volju za spasenjem.
N V. „Pogledi“, budući da su knjiga čisto duhovna, treba da budu korisni otačastvu i u građanskom smislu. Knjiga izaziva snažan utisak na mnoge, utisak, sasvim osobit u odnosu na utisak koje izazivaju savremeni duhovni spisi. Ona postavlja pažljivog čitaoca u red istinskih pravoslavnih hrišćana i daje im potpuno, jednosmerno, spasonosno usmerenje. Od razvoja ideje pravoslavlja i od postojanosti u pravoslavlju zavisi energija našeg naroda, samostalnost njegovog duha.
 
25. maja 1864.
 
537. O koristi nevolja na koje se naišlo u naporima pri objavljivanju „Ogleda iz asketike“
 
Slava Bogu za sve! Čestitam ti na okončanju tvojih napora, koji su ti povereni po Promislu Božjem, koji su činjeni pod pokrovom Božjim i okončali se po milosti Božjoj. Nadam se da će nas milost Božja štititi u budućnosti, popuštajući neophodne nevolje radi obučavanja i urazumljivanja našeg i da će nas čudesno izvoditi iz njih, sa plodom trpljenja i smirenja.
 
28. maja 1864.
 
538. O osuđivanju sebe i „presuđivanju “ sebi, i savet da se ne ostavlja započeto delo
 
Što se tiče neprijatnosti tvoje povodom imanja, ona nije ništa drugo nego iskušenje, kao i druga iskušenja. Korisno je osuđivati sebe: to dovodi do smirenja. Presuđivati sebi je štetno: to baca u uninije i raslabljenost. Posao ne treba napuštati, tim pre što si namerio da upotrebiš novac na dobra dela, a isto tako prepuštanje posla samovolji onih koji postupaju pogrešno, kao da je uzimanje učešća u pogrešnom delanju, na štetu njihovih duša i na štetu duše tvoje.
 
22. oktobra 1864.
 
539. O ohladnelosti društva prema pobožnosti
 
Vreme je naše vreme teško za istinske hrišćane zbog sve opšte ohladnelosti naroda prema veri i pobožnosti. Stigli su naši sakupljači priloga sa Kavkaza, sakupivši svega 100 rubalja u srebru. Oni su mi preneli reči nekih pobožnih ljudi: „Prošlo je svega tri godine otkako je Vladika otišao sa Kavkaza, ali kad bi se sada vratio, onda ne bi prepoznao nastrojenje naroda, koji se svecelo okrenuo prema „svetovnosti“. Na povratku sakupljači priloga videli su isto to nastrojenje. Ispunjava se predskazanje Pisma o odstupanju od hrišćanstva naroda koji su prešli u hrišćanstvo iz neznaboštva.
N V. Knjiga „Ogledi“ doneće suštinsku korist onima koji žele da se spasu (u poslednje vreme), i ona je suštinski neophodno učenje za njih o molitvi i o ostalim hrišćanskim vrlinama koje doprinose molitvi.
 
19. decembra 1864.
 
540. O religioznom stanju društva svoga vremena
 
Oskudne vesti o stanju hrišćanske vere u Rusiji, koje stižu u naš manastir, krajnje su nepovoljne. S jedne strane raskol, sa druge potpuno odstupništvo. Opšta nemoralnost priprema odstupništvo ogromnih razmera. Ko se spašava, da spašava dušu svoju! Sadašnjim podvižnicima predstoji put nevolja, spoljašnjih i unutrašnjih, kao najpouzdaniji.
 
29. decembra 1864.
 
541. O društvenom životu čiji je episkop Ignjatije bio savremenik i o drugim temama
 
Navraćao je kod mene protojerej iz onog sela u kome žive potomci Susanjina, čovek dosta uman. On mi je pričao da su se seljaci propili i da su osiromašili do krajnje granice, da se taj tok ničim ne može zadržati, zato što će oni koji su se odali pijanstvu piti votku i onda kada trgovci naume da joj povećaju cenu. To je dokazano iskustvom. Istovremeno sa raskalašnim životom pojavilo se i naročito ohlađenje prema Crkvi i sveštenstvu. Pijanice bekrije među seljaštvom lumpuju i zapale su u ravnodušnost prema veri; nepijanice se u velikom broju okreću raskolu. Plemstvo je siromašno i ne može da pomaže crkvama i sveštenstvu, kao što je pomagalo ranije. Sredstva za izdržavanje sveštenstva sve se više smanjuju. Protojerej koji izgleda kao praktičan čovek govorio je da se ovom stanju ne vidi kraj, i da posledice tog stanja moraju da budu višestruke.
„Progres“ ide začuđujuće brzim koracima. Ko će ga zaustaviti?
P. S. Bavim se „Izrekama“. Kakvo je to bilo doba za monaštvo! Kakvo obilje duhovnih staraca! Koliko je tada bilo onih koji su izgrađivali bližnje, a koliko je sada onih koji podrivaju i upropašćuju bližnjeg! Treba da blagodarimo Bogu za milost koju je izlio na nas, retku u naše vreme, i da milost Njegova bude ispunjena do kraja.
Sa primedbama S. I. u znatnoj meri sam saglasan. Ištem, kao blago, primedbe koje proističu iz istinske naklonosti i iz znanja. Želim da ponovo razmotrim poslednja dva toma najviše i skoro jedino radi stila. Sami „Ogledi“ zahtevaju preispitivanje, što i nameravam da učinim, za svaki slučaj. Svagda sam smatrao da su stroga kritika, brižljivo preispitivanje i bespoštedno čišćenje najbolja sredstva za usavršavanje dela. Obično, razgovori kao oni o Isusovoj molitvi, o smirenju i o monaštvu nedovoljno su razmotreni i očišćeni. U njima je stil drugačiji i treba da bude drugačiji negoli u pesničkim sastavima, kakvi su „Plač“, „Blažen muž“, „Čaša“, „Uviđanje greha svoga“. Opet, jedan je stil u bogoslovskim člancima (napr. o Jevanđelskim zapovestima), drugi u člancima koji spadaju u hrišćanski moral i filosofiju, napr. o istinitom i lažnom smirenju. “ Asketska propoved“ ima svoj poseban stil, ali uopšte ta „Propoved“ nedovoljno je preispitana i prečišćena. Nalazim da je raznovrsnost stilova neizbežna; budući da je prirodna, u njoj je jedna od vrednosti sabranih dela.
Zdravlje ima veliki uticaj na stil: kod bolesnika stil je bolestan.
 
6. januara 1865.
 
542. O istom
 
Očigledno je da je u narodu prisutno sveopšte odstupanje od vere pravoslavne: neko je otvoreni bezbožnik, neko deista, neko protestant, neko indiferentan (ravnodušan), neko raskolnik. Ovoj živoj rani nema ni leka, ni iscelenja. Izbavljajte svaki dušu svoju. Primetno je da se sada svima koji žele da se spasu šalju nevolje. To se ispunjava i na A. V. Ž.
 
11. januara 1865.
 
543. O poveravanju daljeg objavljivanja svojih dela volji Božjoj
 
I to me veoma raduje što će se sada „Ogledima“ završiti objavljivanje mojih dela. Potrebno je sačekati povoljnije stanje. Ako je Bogu ugodno da se ustroji objavljivanje, onda će On to urediti. A ako Bogu nije ugodno, onda ja to i ne želim. Nama je dragocenije od svega da budemo pod vođstvom volje Božje, a bez nje da ne činimo ništa, ma kakve bile predstave telesnog mudrovanja našeg i drugih ljudi.
 
14. januara 1865.
 
544. O molitvi
 
Ovih dana sam pažljivo pročitao „Slovo o Isusovoj molitvi“. U njemu je sa svom jasnoćom izloženo da je moljenje sa zatvaranjem uma u reči molitve najkorisnije i najsigurnije, da mehanizam da se preko disanja kroz nozdrve sa naporom uđe umom u srce nije dopušten od Svetih Otaca za one koji nisu sazreli za takvo moljenje! Ti treba da se moliš na prvi način, prihvatajući kao rukovođenje opšte pravilo, a ne prihvatajući za rukovođenje izuzetke od opšteg pravila, koji se dešavaju po naročitom domostroju Božjem. Staram se da se obučim jedino za prvi način, kao neophodan za pažnju. Pažnja je duša molitve. Šta više, nastojim da uklonim sve ostalo da bi delanje bilo sasvim nesebično, da bi napredovanje bilo potpuno prepušteno volji Božjoj.
 
21. januara 1865.
 
545. O izdavanju dela episkopa Ignjatija, o pravilnom shvatanju molitve i o drugom
 
Ovih dana bacio sam pogled u knjigu Varsonufija Velikog: otvorila se knjiga na stranici 362-oj, gde je u prvom redu rečeno: „Dobru se obavezno protivi žalost zbog zavisti đavolske, ali molitvom se ono što je dobro umnožava“. To može da se pripiše i objavljivanju „Ogleda“. Vidi se i dejstvo protiv objavljivanja i dejstvo koje doprinosi objavljivanju, ustrojavano Promislom Božjim. Seti se, Baćuška moj, kakve su muke i nevolje pretrpeli svi koji su širili Reč Božju i istinito učenje o Bogu. Nevolje služe kao svedočanstvo sledovanja istini u ovom delu. Naprotiv, sa uspehom kome se ne protivi gospodar ovoga sveta, nagrađene od ovoga sveta, štampaju se i objavljuju knjige u duhu i shodno namerama toga gospodara, premda sa naslovima pozajmljenim iz hrišćanstva. Sada postoji suštinska potreba za pravilnom molitvom, a baš nju ne znaju! Ne znaju da ona treba da bude oruđe i izraz pokajanja, ištu nasladu i ushićenja, varaju sebe; i oruđem datim za spasenje ubijaju duše svoje. Suštinski je potrebno pravilno shvatanje molitve u naše vreme! Ona je danas bitan, jedinstveni rukovoditelj ka spasenju. Nastavnika nema! Najbolji, koliko je poznato, jesu nastavnici Optinski.
Zbog otvorenosti svoje, Jovan mi dopao se više nego njemu savremeni akademci. I tada su se mnoge spahije ushićavale njegovim propovedima, upravljenim na oslobađanje seljaka, ne shvativši da Jovan nipošto nije duhovni propovednik, nego vatreni staleški fanatik i da ima prikrivenu zamisao o pokolju plemića i o davanju svojoj pastvi prvenstva i u građanskoj i u crkvenoj službi. Drugi, imajući istu tu zamisao, radije je skrivaju, i zato je Jovan, kao onaj ko otvorenije od drugih iznosi svoje mišljenje, moralno iznad drugih. U knjižici „Hrišćansko štivo“ za decembar ima značajan članak „Nove publikacije o raskolu“ N. Niljskog. Tu su smelo navedeni propusti Velikoruske Crkve. Dobro je zakačen Filaret zbog učešća u masonskom učenju.
Svi mi, hteli ili ne hteli, nalazimo se u ruci Božjoj. Stoga, delajući po meri od Boga datog razuma i savesti, treba ostalo da polažemo na Boga, Promislitelja našeg.
 
29. januara 1865.
 
546. O svojoj jedinoj želji pokajanju i opraštanju grehova
 
Izražavam ti najiskreniju blagodarnost za čestitanje imendana meni grešnom. Moja je jedina želja da mi milosrdni Gospod daruje pokajanje i oproštaj grehova mojih, a darova duhovnih nedostojan sam i nesposoban da ih kako dolikuje očuvam. (Način mišljenja na kome treba da bude zasnovana sva delatnost hrišćanina koji želi i ište spasenje).
 
6. februara 1865.
 
547. O molitvi
 
Hteli mi ili ne hteli, nalazimo se pod svemogućom voljom Božjom. Najispravnija posledica takvog shvatanja je u tome da se pokorimo volji Boga našega i da Ga iz tog osećanja pokornosti umoljavamo da učini milost prema nama. Pisao sam ti da je veoma potrebno da čitajući učiš u „Slovu“ o Isusovoj molitvi (Ogledi iz asketike, tom drugi). Tamo je jasno izloženo kome kakav mehanizam (sistem) priliči. Drži se odlučno zatvaranja uma u reči molitve. Ako se pri tom javi nekakav drugi mehanizam (sistem), sam po sebi, onda neka dejstvuje, sve dok ne prestane. Ako nestane, nemoj se zbunjivati. Kod tebe je molitva još sasvim telesna (čulna). I zato se sami mehanizmi, kojih si se pre držao nepravilno, mogu ispraviti zatvaranjem uma u reči molitve. Pri ovom poslednjem mehanizmu javlja se u poslednje vreme neprocenjivo molitveno delanje, sasvim duhovno.
Veoma je pogrešno tvoje traženje mesta srca! Ako budeš zaključao um u reči, onda će srce saosećati umu. Najpre se treba moliti uz to saosećanje. Takva molitva je molitva pokajanja. A kada se kroz pokajanje čovek očisti, onda se mesto srca pokazuje samo po sebi.
Kada se pri molitvi doživljava neosetljivost, onda je, bez obzira na to stanje neosetljivosti, korisno prinuditi sebe na pažljivu molitvu i ne napuštati molitveni podvig, tvoreći molitvu glasno i bez žurbe, jer se posle neosetljivosti iznenada dotiče srca blagodat Božja i ono stupa u umiljenje.
Nikako se ne treba opterećivati periodom borbe sa strastima. Ovaj period Bog je naznačio po Svom premudrom domostroju. Pismo govori: „Dugo čekah Gospoda, i obrati na me pažnju“. Takođe: „Podnosiću gnjev Gospodnji, jer mu zgriješih“. Prevremeno oslobođenje od unutrašnjih borbi na štetu je duše.
 
548. O pravilnoj molitvi, o stanju Crkve i monaštva
 
Dobar deo si izabrao kad si ostavio sve mehanizme i zadovoljio se zatvaranjem uma u reči: to će te dovesti do najispravnijih rezultata, bez ikakve primese prelesti, kojoj si mogao biti izložen i delimično si se već izložio, koristeći mehanizme koji ti ne idu. Ja sam držim se, kada se držim, samo zatvaranja uma u reči molitve: sve ostalo se javlja, kada se javlja, samo po sebi. Što se tiče mog pomirenja sa Preosvećenim Jovanom, ono će, ako se bude desilo, biti za mene najugodniji događaj. Veoma se radujem njegovoj naklonosti prema monaštvu i nalazim da je, zbog otvorenosti i neposrednosti svoga karaktera, on veoma sposoban za prihvatanje istinskog monaštva pa čak i za blagodatno osećanje milosti Božje, od čega se u čoveku javlja živa vera. Ja se i nisam prepirao sa Jovanom, već sam samo izneo mišljenje o člancima g. Ščapova, koji su na Kavkazu tako raspalili ljude, da je mogla da „padne krv“. Koliko je pogrešan i štetan način mišljenja u tim člancima, dokazalo je iskustvo i još će dokazati. Zaista, članci su zaboravljeni, ali u njihovom duhu se i piše i govori, duh i usmerenje veoma se šire.
Oni koji su pod rukovođenjem starca ne treba da izlaze iz njegovog sistema poučavanja. Ovo i ja zahtevam od onih koji se rukovode mojim savetima, naročito u pogledu čitanja knjiga, čak i otačkih. Sa stanjem Crkve treba biti pomiren, mada ga isto vremeno treba i razumeti. To je dopuštenje odozgo, koje mi ne možemo da shvatimo. Starac Isaija mi je govorio:“ Razumi doba. Ne očekuj da je sve dobro uređeno u zajedničkom crkvenom sastavu (telu), već budi zadovoljan time što je ostavljeno ljudima da se spasavaju, a naročito onima koji žele da se spasu“. Koliko mogu da shvatim: ne predviđam, zbog duha vremena i uopšte zbog moralnog stanja celog naroda, da može biti obnavljanja Crkve u drevnoj krasoti njenoj, a takođe ni monaštva. I to treba smatrati velikom milošću Božjom ako uskoro ne usledi kakav težak udar na manastire.
 
14. februara 1865.
 
549. O pravilnoj molitvi, o iskušenjima, o delima episkopa Ignjatija i o drugom
 
Onome ko je stupio u služenje Bogu počinju da se dešavaju naročita iskušenja.“ Vrati dug strastima, rekao je sveti Isaak Sirijski, borbom sa njima“. Na poprištu borbe dešavaju se pobede i porazi. Poraze treba lečiti pokajanjem. Ono ih leči sasvim zadovoljavajuće.
Za napredovanje u molitvi i za izbegavanje prelesti neophodno je samoodricanje, koje uči da se u molitvi traži jedino pažnja. Tada će se molitveni podvig uprostiti i postaće lakši; ublažavaće se i iskušenja, koja, ipak, svagda prate podvig. A ako neko prevremeno teži otkrivanju u sebi delovanja srdačne molitve, „na toga se, govori prepodobni Nil Sorski, u skladu sa drugim Svetim Ocima, popuštaju teška iskušenja od zlih duhova, koja premašuju njegove snage“ (Slovo drugo). Pročitaj ga. U osnovi takvog stremljenja je neshvatljivo preuznošenje i visokoumlje, koji se prikazuju kao usrđe.
Razmatrajući knjigu „Ogleda“ i onaj uticaj koji ona izaziva na druge, mislim da je njeno drugo izdanje neminovno. Kada će se i kako ono ustrojiti delo je Božje, a moja je obaveza u tome da knjigu koliko je moguće poboljšam i učinim da odgovara svim zahtevima. Moj odnos prema knjizi izložen je u pismu bratiji Optinske pustinje, čiji prepis prilažem (Vidi u daljem tekstu).
Alekseju Petroviču nemoj zamerati svaku, pa i najmanju grešku; upozoravaj ga pomalo: to će biti delotvornije.
Snoviđenja S. I. smatram za milost Božju prema njoj, koja je priziva na istinski pobožan život. Ona nisu od prelesti i nisu sopstvene tvorevine. Poznanstvo sa (…) pokazalo je i tebi i meni stanje Crkve. Kod viših pastira njenih ostalo je slabo, nejasno, zbrkano, pogrešno formalističko shvatanje, koje ubija duhovni život u hrišćanskom društvu i uništava hrišćanstvo, koje je delo, a ne slovo. On je otvoreniji od drugih, i ništa više. Nema nikoga ko bi bio uzor! Treba bežati u gope u izdvojen položaj! Bog nam je darovao takav položaj. Očigledno je da pomirenje može biti samo prividno (spoljašnje), a ne u duhu. I to je dovoljno. Za prividno (spoljašnje) pomirenje potrebna je knjiga u povezu i ukoričena. Takođe je očigledno da ne treba uznemiravati molbom za sastavljanje primedbi na knjigu, utoliko pre što ja ne odgovaram na poslednji članak Matvejevskog, bez obzira na to što je odgovor na njega veoma jednostavan; on je prikačio Ocima Dekartovo shvatanje o nematerijalnosti duhova, lišio ih njihovog sopstvenog shvatanja i na tome zasnovao sukob i neslaganje među njima, kojih nema. Saopšti to Ignjatiju. Polemika može da sablazni blagočestive ljude, čiji je način mišljenja formiran na čitanju Četjih Mineja i drugih sličnih knjiga. Akademski časopis “ Hrišćansko štivo“ iznad je „Stranika“ („Hodočasnika“), u kome su objavljena dva članka Matvejevskog protiv mojih dela i mnogo članaka o savremenim slučajevima javljanja duhova, u prilog mojih dela. Zamisao o prikazu mojih dela u „Hrišćanskom štivu“ treba odbaciti, iako ne bi bilo moguće reći javno, u štampi, ono što je on rekao prilikom susreta. Oce on ne poznaje.
Baćuška moj, podnesi blagodušno svoju muku u prestonici. Obavi taj posao konačno. Ti se trudiš na korist i istinsku potrebu ostatka istinitih hrišćana. Zbog toga protiv knjige dejstvuje zavist đavola, koja služi kao svedočanstvo milosti Božje i o knjizi i o tvome trudu. Sada o. Justin povremeno čita bratiji odeljke iz „Ogleda“ i vidi njihov uticaj da će knjige biti veoma rado prihvaćene i da će ih se držati svi koji žele da se spasu. Justin je redak monah i nastojatelj u naše doba, daleko iznad Ignjatija iz Sergijevske pustinje, koji, međutim, ima naročitu sposobnost i snalažljivost u svojim vezama sa onima iz sveta.
 
1. marta 1865.
 
550. O pravilnom molitvenom podvigu
 
Ako se okaneš svakog stremljenja prema tobožnjem napredovanju, položivši delo napredovanja svoga na Boga i poverivši privremenu i večnu sudbinu tvoju volji Božjoj, vodićeš računa pri molitvi svojoj jedino pažnji, od koje se obično javlja i kojoj obično sadejstvuje umilenje; onda će tvoj molitveni podvig postati ispravan. To će te veoma uspokojiti. Spokojstvo će biti znamenje milosti Božje. Takođe ne bih ti savetovao da se mnogo upuštaš u razmatranje svoje grehovnosti. Dovoljno je ako to budeš znao. Duhovni podvig treba da bude što je moguće jednostavniji. (…)
 
16. marta 1865.
 
551. Pouka o tome kako se pravilno baviti umnim delanjem
 
Upućujem ti najiskrenije čestitke za tvoj nastupajući rođendan. Iskreno ti želim da to rođenje za zemaljski život bude istovremeno i rođenje za život večni, za večno blaženstvo.
Kao poklon šaljem ti jednu od izreka Prepodobnog Pimena Velikog, velikog delatnika umne molitve. Upozoravajući učenike svoje na spletke đavolske, on govori: „Sve što je preko mere, od zlih duhova je“. A ono što donose zli dusi poznaje se po smućenosti tom obaveznom i neizbežnom plodu njihovih dejstava. U umnom delanju, u samom pokajanju, treba izbegavati preteranost. Valja delati u velikoj tihosti. Pravilnost takvog delanja biva posvedočena mirom koji donosi duši.
Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
22. marta 1865.
 
552. O pitanju o prirodi Anđela
 
Velika je milost Božja objavljivanje „Ogleda“. Milost Božja za sve koji su se potrudili u tom delu na korist hrišćanske zajednice. „Pogled“ se pojavljuje u sadašnjem svom obliku daleko ubedljivije nego u svom prvobitnom vidu. Veoma je važno kako Sveti Kiril Jerusalimski određuje reč Duh. Ne drže se uporno svi akademici Dekartovog mišljenja o duhovima: ozbiljniji među njima su na mojoj strani. Ni ja nisam brzo stekao ono razumevanje koje imam sada. U toku dugog vremenskog perioda moje shvatanje duhova ostajalo je sasvim mutno i neodređeno.
 
24. marta 1865.
 
553. O molitvenom podvigu i o drugim stvarima
 
Žalosna je savremena i religiozna i moralna neupućenost naroda. U toku trogodišnjeg prebivanja našeg u Babajevskom manastiru ova nesrećna nastrojenost odmakla je gigantskim koracima napred i poprimila je najšire razmere. Sve što se dešava neka se odvija pred okom Božijim. (…)
Molitveni podvig, Baćuška moj, jeste podvig. Treba se potruditi. Ko se strpljivo moli svojom oskvrnjenom molitvom, rekao je sv. Jovan Lestvičnik, i ne ostavlja je kada mu dosadi njena nečistota, tome Bog u svoje vreme daje istinsku molitvu. Pazi na sebe, to jest na reči molitve, a nemoj da obraćaš pažnju na pomisli koje dolaze za vreme nje. Ne upuštaj se u ispitivanje sebe. To pretresanje zameni čitanjem odeljaka o molitvi u “ Ogledima“. Ti treba da se sasvim kloniš podrobne analize na koju si navikao i na osnovu koje te neprijatelj smućuje pomislima.
Na pitanje tvoje o Glinkinoj hodočasnici („Razgovor F. N. Glinke sa hodočasnicom“, objavljen u „Dom. besedi“ za 1865. g.) odgovaram ti da sam čitao taj članak, ali ništa naročito nisam našao, vrlo verovatno zbog toga što sam vaspitan na učenju Svetih inoka i od svakog puta posebnog klonim se. Putem posebnim, po naročitom izabranju i prizvanju Božjem, ugodnik Božji može da ide, ali to se zbiva vrlo retko. Posebnim putem najviše idu ili oni koji se nalaze u samoobmani, ili oni koji su se zaputili u samoobmanu. Mi treba da se držimo podalje od svih koji idu putem posebnim, zagonetnim, i da budemo oprezni prema njima. O. Justin primio je odbijanje proizvođenja u čin arhimandrita sa takvom blagodušnošću kakva priliči monahu. Promisao Božji ne vodi ga po cveću, nego po putu žalosnom, sred sramoćenja od ljudi, čime je obeležen čovek koga ljubi Bog. To odbijanje je dušekorisno i za njega i za mene. Prihvatamo ga kao iz ruke Božje.
Veoma je žalostan položaj mitropolita u Sinodu. Tužan je on ne za ličnost, nego za mitropolita i kao prevaga sveštenika u odnosu na arhijereje. Može se smatrati da se stvar pravoslavne vere primiče odsudnom ishodu. Propadanje manastira, koje je daleko odmaklo, neminovno je. Samo naročita milost Božja može da zaustavi moralnu, sveuništavajuću epidemiju, da je zaustavi za neko vreme, zato što treba da se ispuni proročanstvo Pisma.
 
29. marta 1865.
 
554. O stanju Crkve
 
(…) Stanje Crkve i hrišćanstva je žalosno, žalosno svuda. Ono što je prorokovano u Pismu zbiva se: hlađenje prema veri obuzelo je i naš narod i sve zemlje u kojima se do sada održavalo Pravoslavlje. Naročito čisto ono se bilo čuvalo u Moldaviji, Vlaškoj, Srbiji.
(…) Slava Bogu za to što su objavljeni „Ogledi iz asketike“. U njima je velika pomoć za one koji žele da se istinski mole i istinski podvizavaju.
 
1. maja 1865.
 
555. Povodom klevetničkog članka „Odeskog vesnika“, u kome je P. A. B. bio nepravedno optužen za nesavesne radnje
 
Iskušenje koje te je zadesilo nije ništa drugo nego iskušenje koje će, po milosti Božjoj, proći. Tim iskušenjem potvrđuje se put koji si izabrao. U trpljenju postoje svojevrsne mere i stepeni. Kad ih optužuju, savršeni se drže potpunog ćutanja, koje odgovara stepenu njihovog samoodricanja, i trpe sve posledice takvog ćutanja kao na primer sv. Andrej i Simeon, Hrista radi jurodivi. Tebi ne samo da ne priliči to delanje, jer premašuje tvoje snage, nego je i krajnje štetno po dušu, zato što ti ne možeš da ga izdržiš. Na kritiku sastavi javni odgovor za štampu bez raspaljivanja; mišljenju daj snagu činjenicama; a stvar započni zakonito i odlučno, prizvavši pomoć Božju. Odupri se osećanjima zlobe i osvete u srcu. Upravo kada se ukažu takve prilike zlopamćenje se i otupljuje borbom protiv njega. Kad ničim nije uznemireno, ono ostaje da živi u srcu neprimećeno. Skidanje ljage sa tvoga imena neophodno je za tebe i za tvoga sina, zbog vašeg položaja pobožnih mirjana. I apostol Pavle se pozvao na ćesara da mu ovaj sudi. Budi spokojan, Baćuška moj, Gospod te neće ostaviti. Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
25. oktobra 1864.
 
556. Upozorenje o lažnim prorocima
 
Ne može se verovati Hjumu. Takva gospoda govore i predskazuju ponekad uspešno sa ciljem da zadobiju poverenje ljudi i da im tim sigurnije naškode. Tako poučava prepodobni Antonije Veliki. Bog je menjao svoje odluke objavljene i preko svetih Proroka, kao što su proroštvo proroka Jone o Ninevljanima, Ilije o Ahavu (3 Carstv. 21, 29), Isaije o Jezekiji (4 Carstv. 20,1- 11); tim je manje pogodno da se ispuni predskazanje lažnih proroka, ako bi i imalo kakvu osnovu. Ko je predao sebe i sve volji Božjoj, taj ništa ne treba da zna unapred. Na svima nama da bude volja i milost Božja.
 
7. januara 1866.
 
557. O merama za poboljšanje stanja u manastirima i o opštem opadanju morala u hrišćanskom društvu
 
Milosrdni Gospod neka zakrili ostatak verujućih u Njega! No taj ostatak je neznatan; postaje sve oskudniji i slabiji. N. J. Š. nije mogao da se smiri i konačno je izašao iz manastira. Nisam smatrao da imam prava da ga odvraćam nagovaranjem: to bi bilo protiv savesti; nego sam ga posavetovao da stupi u zakoniti brak i da živi pobožno u svetu. Na manastire vrše napade spolja, ali oni su se i iznutra raspali.
(…) Vrlo tačno je odgovorio Konstantinopoljski Patrijarh luteranima, koji su ga izvestili o svojim delatnostima:“ Vi ste dobro učinili što ste odbacili zablude papista, ali ste učinili loše što ste zamenili te zablude svojim zabludama. Trebalo bi da se obratite predanju vaseljenske prvenstvujuće Crkve“. Isto se može reći i za manastire: radi raščišćavanja sa nedostacima treba se vratiti pravilima Svetih Otaca. To ne žele da učine zaštitnici monaštva iz Filaretove klike; njima je potrebno da sačuvaju mnoge nedostatke radi zaštite svojih interesa. I zato se na obema stranama rađa sofistika. Za delo Božje neće ispasti nikakav rezultat, osim možda što će posredstvom te mere Gospod pričekati još neko vreme našu nemoć, našu raslabljenost, našu grehovnost. I za to slava Bogu.
U “ Domaćoj besedi“ za 1865. godinu, u svesci 50-oj, objavljen je članak „Novo misionarsko društvo Rusije“. Pročitao sam ga naročito radi toga da se upoznam sa duhom savremene delatnosti Sinoda. Vidi se vatrena revnost, koju nikako ne možemo da stignemo, pa je zato potrebno biti veoma oprezan i blagočestiv.
Sada je dolazio kod mene Matej sa priznanjem da je moja pisma doneo ovamo natrag i spalio ih u peći. Eto kakvo je opšte stanje morala u hrišćanskom društvu. Šta očekivati od manastira kada im svet daje ljude pokvarene, kada su odasvud okruženi nemoralom, kada ih sa vrha pritiska nemoralnost? Živa rana, koja se isceljuje samo smrću.
 
12. januara 1866.
 
558. O spisima episkopa Ignjatija
 
(…) Obaveštenja koja sam dobio o tome kako ljudi koji istinski traže spasenje prihvataju „Poglede“ daruju mi veliku utehu. „Propoved iz asketike“ i „Saveti“ dopunjavaju poučno štivo, koje čitaocima daje sasvim pravoslavno usmerenje. Postaje jasno da se ove knjige šire i nalaze svoje mesto među spomenutim ljudima. Iz Bežecka pišu: „Ogledi“ su primljeni sa velikom ljubavlju, ta knjiga nam zamenjuje „Dobrotoljublje“, budući da je daleko razumljivija nego “ Dobrotoljublje“ a sadrži sve o čemu se govori u „Dobrotoljublju“. Takvo gledište je vrlo tačno, i na njemu zasnivam svoje mišljenje da će knjiga naći svoje mesto. Nju će čitati i ponovo čitati radi napajanja, proveravanja i krepljenja svoga podvižništva. Sada se pokazuje da je vrlo važno objavljivanje 3. i 4. toma, u kojima se podvižništvo objašnjava još prihvatljivije i pažljivije.
 
15. januara 1866.
 
559. O oberprokurorskoj vlasti
 
Dana 24. (ovog meseca) dobio sam tvoja oba pisma i od srca ti blagodarim za tvoj podvig. Slava Bogu, Koji izliva na mene milosti Svoje. Pred kraj moga života, kada mi je suštinski potreban mir, kada moji nervi više ne podnose potresanja, kada mi je neophodno da se pripremim za prelazak u večnost sa mirnim nastrojenjem duše, nastupio je prvi put oberprokuror, izrazivši razumevanje za mene. Biće naklonjen Grof, biće naklonjeni članovi Sinoda. Kakvo doba! Radi očuvanja Crkve potrebno je da na čelu njene uprave bude svetovno lice, jer je obljutavela so i nije ni za šta, osim da je ljudi pogaze. Uostalom, sveti Atanasije Veliki govori da će jedan od predznaka približavanja dolaska antihrista biti prelazak crkvenog upravljanja iz ruku arhipastira u ruke svetovnih visokodostojanstvenika. Veoma tačan vesnik! To se ne može obaviti drugačije nego uz gubitak od strane sveštenstva njegovog suštinskog duhovnog značaja, njegove energije, koja se stiče potpunom odrešenošću od ovoga sveta. Umesno je primetio Grof da je činovništvom u Crkvi poništena suštinska važnost Jerarhije, raskinuta je veza iz među pastira i pastve, a svetoljublje, nezasito stremljenje prema sujetnim počastima, prema gomilanju kapitala uništilo je u pastirima hrišćane i ostavilo u njima samo omražene policajce, koji zaslužuju prezir zbog svoje mržnje prema narodu, zbog zloupotreba i nemorala.
 
25. januara 1866.
 
560. O končini jerođakona Nikodima i o nazadovanju manastira
 
Kod nas se upokojio jerođakon Nikodim, čovek dragocen za manastir i u cvetu godina. Vezala su mu se creva, zatim je usledila gangrena. Ovamo kod nas nije pristupio nijedan pouzdan čovek, a od pređašnjeg bratstva približio se najviše od svih drugih Nikodim i bio je raspoložen da služi obitelji. Neka bude volja Božja! Ali na moje oči sve u manastirima, pa i u najbolje ustrojenim, nazaduje. Suština stvari je u tome što se pouzdani i sposobni ljudi pojavljuju krajnje retko. Razume se: đavo to vidi i napada spolja. Suharevu sam pisao o ovom na ovu poštu. Pošalji mu primerak „Ogleda“ iz Moskve. Knjiga na novi temelj, koji su potresle nevolje, može da stavi odlučujući pečat.
 
28. januara 1866.
 
561. O položaju Crkve i drugim pitanjima
 
Neka bude nad svima vama volja Božja i milost Božja. Milost Božja i Promisao Božji mogu da daruju način spasenja onim hrišćanima koji žele istinski da se spasu i koji ne teže ka zemaljskom napredovanju, pokrivajući se maskom pobožnosti.
Služitelji, pa i najviši služitelji reči, ostaju bez reči i rado se skrivaju pod pokrovom reči, koja ima isključivo karakter individualne zaštite povodom ličnih stvari.
Sudeći po duhu vremena i po previranju duhova, osnovano je pretpostaviti da će zdanje Crkve, koje se koleba već odavno, biti uzdrmano strašno i brzo. Nema ko da zadrži i da se suprotstavi. Mere podrške koje se preduzimaju usvajaju se od stihija ovoga sveta, neprijateljskog Crkvi, i pre će ubrzati njen pad, negoli ga zaustaviti. Opet kažem: neka bude volja Božja. Što poseju, to će i požnjeti. Što su posejali, to i žanju. Ovo poslednje može se reći i za duhovne časopise i za predavanje veronauke Božje od Malova i družine.
 
2. februara 1866.
 
562. Privremeni život potreban je radi pripremanja za večnost, i o drugim pitanjima
 
Blagodarim ti što si se setio mog 59. rođendana. Proživljeno je dovoljno; ostaje mi da živim još vrlo malo, sudeći po neprestanom iscrpljivanju mojih snaga. Išao sam u Crkvu 12. i 13. (ovog meseca); posmatrao sam bratiju i obradovao se milosti Božjoj prema nama u ovakvo doba u kakvom živimo. Sve ide svojim tokom vrlo brzo. Neka bude volja Božja.
Potrudi se da preneseš moj najsrdačniji pozdrav S. I. Uzdam se u milost Božju da će ona ozdraviti. Njen život je potreban iz istog razloga iz koga je potreban i meni, radi pripremanja za večnost. Bez obzira na svu tegobnost našeg vremena, svemoguća desnica Božja ne ostavlja one ljude koji su sve položili na Boga, služeći My koliko mogu.
 
13. februara 1866.
 
563. Povodom napada na manastire
 
U „Razgovoru mirjanina i monaha“ predskazano je da će onakvo uplitanje u život manastira kakvo propovedaju novine poslužiti završnom razaranju manastira, koji su već pokoreni prilikom oduzimanja imovine od njih pre sto godina. Zapravo manastire nema ko da zida. Treba da ga zida monah. A šta da kaže monah? Nema kome i nema šta. Verovatno će neki manastiri biti zaštićeni ograđivanjem po nečijem izuzetnom zauzimanju, kao što se dogodilo i pre sto godina.
 
18. februara 1866.
 
564. O opadanju monaštva
 
(…) Sa žaljenjem u srcu gledam na neminovnu degradaciju monaštva, što je predznak pada hrišćanstva. Ko stupa u manastir? Skoro isključivo ljudi iz nižeg staleža; gotovo svi koji stupaju već u svetu su rastrojili svoj moral. U samom narodu nema uslova za to da postojanje monaštva potraje. Tako ni u usahlom drvetu nema uslova da ono daje list i plod, a osim toga bure spolja nastoje da ga obore sa lica zemlje. Zbog nastrojenosti viših slojeva društva i oskudnosti dobrovoljnih priloga koji se šalju, nemoj se truditi da objavljuješ pozive u novinama. Sarovska pustinja prihvatila je „Oglede“ sa izuzetnom ljubavlju.
 
24. februara 1866.
 
565. O monaštvu
 
Iz pisma M. D. videćeš kako su primljeni „Ogledi iz asketike“ u Sarovskoj pustinji i kakav značaj im se tamo pridaje. To pokazuje svu važnost koju treba da imaju 3. i 4. tom. Tom 4. jasno izobražava monaški život, a prva tri toma služe kao osenčenje crteža. Tu dejstvuje Prst Božji i čini dobro svima koji učestvuju i u izdavanju i u čitanju „Ogleda“.
Potrudi se da saopštiš S. I. S. da je najbolji članak o monaštvu i o koristi koje je monaštvo donelo hrišćanstvu i čovečanstvu objavljenu „Dictionnaire de theologie“,tom 5 article: Moine, Monasteres etat Monastique. Autor pokazuje kakvu cy štetu y evropskim državama pričinili vladari, uništivši manastire, u nameri da tom merom obogate državu. Uz pomoć „razgovora monaha i mirjanina“ u “ Ogledima iz asketike“, gde je određenije razjašnjena duhovna strana monaštva, spomenuti članak Beržea može da deluje na najbolji način na savremeno društvo, na društvo lakomisleno, slabo upućeno. Berže je pisao uoči prevrata u Francuskoj. Treba obratiti pažnju i na članke iz istog leksikona: Anachorete, celibat i druge. Na njih se ukazuje u glavnom članku. Izvode iz ovog članka uspešno su iskoristili kod nas posle 1825 godine. Protivnici monaštva su bili popustili.
 
28. februara 1866.
 
566. O bolesti Episkopa Ignjatija i o tegobnosti onoga vremena, kao i o cilju svojih veza sa drugim ljudima
 
Kod mene je bio Kine, doktor sa kakvim se još nisam susreo. On je došao do zaključka da su škrofule i prehlada moja drugostepena bolest, a da je glavna, od koje potiče opšte rastrojstvo, oštećenje srca, što je zaista i dokazao, opipavši bolna mesta i spomenuvši takve napade bolesti, o kojima mu nisam govorio. Za početak mi je propisao ispiranje vodom i karlebadskom solju, koju treba rastvarati u čaši vode i piti, kao što se piju mineralne vode. On smatra da je bolest neizlečiva, da je po posledicama veoma slična tuberkulozi, ali da dejstvuje veoma sporo, i zato pretpostavlja da, pod uslovom potpunog spokojstva, život može da potraje dugo. Smatrao je da služenje za mene nije moguće, kao ni svako drugo brzo i pojačano kretanje i zanimanje, a da su naročito škodljivi duševni potresi, od kojih je bolest i potekla.
Episkopima kostromskom i nižegorotskom dati su vikari, prvenstveno radi obraćenja raskolnika. Daj Bože da dobronamerni grof makar donekle zadrži užasno širenje razvrata i neverja u narodu. Zlo je lako uhvatilo korena i ukorenjuje se u čovečanstvu, a isceljivati čovečanstvo od zla može samo Bog.
Potrudi se da preneseš A. V. moj srdačni pozdrav i moj ubogi blagoslov. Želim joj odvažnost i trpljenje u žalostima koje su je snašle. U svojim vezama staram se da prenosim duhovna i moralna shvatanja koja sam stekao iz učenja Pravoslavne Crkve, a spoljašnje stvari me se ne tiču ili se na njih osvrćem sasvim površno.
 
11. juna 1866.
 
567. Prijatelju shimonahu Mihajlu (Čihačovu). O svom prebivanju u Semtorodskoj pustinji, o nemogućnosti da u datom trenutku dođe kod njega, o siromaštvu obitelji, kao i savet da bude sredstvo nazidanja za bližnje, a ne sablazni
 
Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas.
Najdraži u Hristu Mihajlo Vasiljeviču, (…)
 
Kod nas u kući žene se i udaju. Petar ide na odsustvo od šest meseci. Mnogo bih ti mogao napisati, ali ne želim da te pre vremena isuviše obradujem, i možda zbog besmislica.
Onima koji se interesuju za ovdašnju pustinju reci ovo: sveže ribe i riblje čorbe na trpezi nikada nema, čaj i šećer uopšte se nikome ne daju; a u nedeljne dane nastojatelj zove bratiju k sebi, monasima daje po četiri, a poslušnicima po dve šolje čaja. Odeća je veoma oskudna, a zemljište je veoma kamenito.
Kao blagorazuman, obazriv i dalekovid, izvuci za sebe neku korist iz tvoga prebivanja u Novojezerskom manastiru (jer to nije jednostavno) i stvori u sebi neki Bogu mio plan dobrog življenja, da bi mogao da budeš sredstvo nazidanja za bližnje, a ne sredstvo sablazni, utoliko pre što će ovde na tebe daleko pažljivije motriti, nego igde do sada. Da li su ti razumljive moje reči? Mislim da su razumljive. Oprosti i moli milosrdnog Boga za mnogogrešnog Dimitrija (svetovno ime episkopa Ignjatija prim. ppev.). (…)
Dobrotvora moga o. Sergija nemoj zaboraviti. Takođe o. Nifonta, Ignjatija, Feldvebela, Nik. Ivanoviča i druge.
 
568. O milostinji za dušu
 
… Imovina je primamljiva: retko koji čovek može da odoli sablazni koju ona izaziva. Pokaži starčiću u „Pouci pastiru“ svetoga Jovana Lestvičnika ono mesto gde Sveti govori da je milostinja koja se ukazuje duši toliko iznad milostinje koja se pruža telu, koliko je duša pretežnija od tela. Takvu milostinju, koja može starčiću da otkrije put kroz mitarstva i da mu donese blaženu končinu i večnost, na svaki način će naši nevidljivi neprijatelji nastojati da otmu, čas samome starčiću unoseći pomisli nalik na istinu, koje odvlače od ispunjavanja stvarno zamišljenog, čas delujući preko ljudi. Ovo treba primetiti i pričuvati se, suprotstavljajući besovskim pomislima i ljudskim rečima, koje odgađaju ispunjenje, gore spomenutu iz reku Pisma, koja je upravo i izrečena kao opomena protiv lukavih pomisli što ih đavo donosi, pomisli koje podučavaju da se zamišljeno dobro odgađa, s tim da bude sasvim oteto od čoveka.
 
27. januara 1859.
 
569. O neophodnosti nevolja za spasenje
 
… Čitao sam pismo poslano O. I. i obradovao sam se što u bolesti tvojoj pomišljaš na smrt i što shvataš opasnost od tvoje bolesti. Sećanje na smrt ne približava smrti, već samo priprema za nju, pobuđujući na pokajanje. Tvoja rana i bol od nje to je očinsko nakazanje od Boga, Koji onoga koga ljubi kori i popravlja. Proveo sam sav život u bolestima i nevoljama, kao što ti je poznato, ali ako sada ne bude nevolja nemam čime da se spasim. Podviga nema, istinskog monaštva nema, rukovoditelja (duhovnih) nema: samo nevolje zamenjuju sobom sve. Podvig je skopčan sa praznom slavom: taštinu je teško primetiti u sebi, utoliko pre očistiti se od nje, a nevolji je tuđa taština, i zato ona donosi čoveku bogougodan nehotičan podvig, koji Promislitelj naš šalje saobrazno Svom proizvoljenju…
U mojim godinama i sa mojom bolešću treba da tražim pokajanje, i više mi nije do zemaljskih titula. Svi će stići u svoje vreme u mrak grobnice zaborava: samo služenje Bogu i pokajanje pred Njim imaće večnu vrednost. Izgleda da na zemlji započinje veliki boj, ali borba sa strastima i pohotama sasvim je napuštena. Veoma je primetno opšte slabljenje vere. Budi spokojan. Gospod da te uteši i pokrije Svojom milošću.
 
14. jula 1859.
Episkop Ignjatije.
 
570. O telesnim bolestima
 
Hvala Gospodu za pismo tvoje od 14. avgusta. Mi živimo vrlo spokojno i tiho. Po shvatanju svih lekara, nema nade na ozdravljenje o. Aleksandra (bivši Andrjuša). Ali to nas ne ogorčuje. Uzdamo se u volju Božju, često razgovaramo o spasenju i smrti, rasuđujući da je daleko bolje da umre mladić u pokajanju i valjano pripremljen, nego starac bez pokajanja i bez pripreme. Sada su se sablazni umnožile u takvoj meri, čak i u okrilju svetih obitelji, da svakoga ko želi da se spasi obuzima strah i nedoumica zbog mnoštva spletki vražjih: takav kraj života, kakav će Bog dati o. Aleksandru, treba smatrati naročitom milošću Božjom… Sada je na tebe red da poboljevaš. Boluj, baćuška, sa trpljenjem i samoukoravanjem; bolest je učiteljica mnogo čega dobrog, a osim toga, ona kao da je data u zamenu i kao dopuna naših nedovoljnih podviga.
 
27. avgusta 1859.
 
571. Potrebno je da se pouzdamo u volju Božju i da blagodarimo Bogu za sve
 
Blagodarim ti za pismo tvoje od 1. septembra i iskreno želim da ozdraviš. Znam iz sopstvenog iskustva da bolestan čovek ne služi ni sebi ni drugima. Lako je izgubiti zdravlje, a teško ga je povratiti. Lečeći se ovde tokom dve sezone, tek sada počinjem da osećam znatno olakšanje posle dugotrajnog osipa, i to olakšanje, ali ne ozdravljenje.
Moje zdravlje je narušeno još u detinjstvu skrivenim škrofulama, za koje se nije znalo, i zbog toga nisu lečene, a zatim prehladom. Slava Bogu za sve. Bolest je za mene bila kao neki okovi, koji su obuzdavali vatrenost moga karaktera i telesne građe. Ona je ometala delatnost, a ujedno i sprečavala veliki razvoj gordosti, koja često napreduje zbog uspešne delatnosti. Slava Bogu, Promislitelju našem, za sve.
Znam za nameru jednoga od ovdašnjih da podnese predstavku Caru… Teško može da uspe takva molba. A da ona nekako i uspe, uzdam se u volju Božju, koja često raznim neprijatnostima ustrojava čoveku spasenje, o kome u mojim godinama treba misliti i misliti. Da bude volja Božja, a za sve što ima da se dogodi slava Bogu.
O. Aleksandar je veoma slabo, ali dobre je volje, svakodnevno besedi sa mnom o smrti i o tome da čovek treba da se predaje volji Božjoj.
18. septembra 1859.
 
572. O čovekovom proslavljanju Boga
 
Blagodarim za izveštaj o osvećenju crkve prepodobnog Sergija, što me je veoma obradovalo. Da se slavi ime Božje na zemlji od jadnog stvorenja Božjeg čoveka, i da ovo jadno stvorenje dostigne viđenje večne slave Božje na nebesima.
O. Aleksandar sahne postepeno, neobično je slab. Ja ga gledam sa uživanjem, kao na nebeskog žitelja, njegova fizionomija je anđeoska.
 
10. novembra 1859.
 
573. O međusobnom odnosu ep. Ignjatija i shimonaha Mihaila
 
Promisao Božji bdi neumorno nad sudbinom Svoje Crkve i nad sudbinom sveta. Neka se ispunjava volja Božja! Ti živiš uz moga najbližeg učenika i u manastiru koji sam maltene osnovao. Dakle, ti se nisi udaljio od mene i nisi se razilazio samnom. A nisi se ni nametnuo nigde zbog zanošenja glupom fantazijom, Nego si došao na svoje mesto i kod mene si obavljao poslušanje korespodenta kod mene. Leonid i Juvenalije su izabrali svoj put, odbacivši predlog koji im je bio učinjen. Daj Bože njima svako dobro, želeti im sve dobro moguće je i potrebno, a nije moguće mešati se u tuđe poslove nekakvim svojim predlogom ili savetom. Daruj, Gospode, svima sve na privremenu i večnu korist.
 
15. januara 1860.
 
574. Kako se treba odnositi prema telesnim bolestima
 
Sudovi Božji pomažu onima koji imaju iskrenu i makar slabašnu nameru da se spasu. Tebi je poznato kako su mi rano bile poslane bolesti koje su postepeno oduzimale mogućnost podviga i onesposobljavale za aktivnosti. Uviđam da je bolešljivost moja dar Božji: ona me je obuzdavala, i, lišavajući me privremenog blagostanja, privlačila k meni večnu milost Božju.
Sada je došlo vreme da i ti poboljevaš. Radujem se što podnosiš bolest kako dolikuje, ponavljajući reči razbojnika, koji je bio raspet sa desne strane Gospoda i za priznanje svoje zadobio ulazak u raj. Bolest tvoja je Bogom dana epitimija. Milosrdni Gospod neka ti daruje da podnosiš epitimiju sa blagodarenjem Bogu… I od bolesti i od lečenja tako sam slab da bi trebalo da budem u nekom manastiru u mirovini, upravljajući njime. Pošalji mi knjigu u kojoj su opisani ruski manastiri i sakupi kakve možeš podatke o Zadonskom i Koljazinskom manastiru. Ovaj poslednji bi bio pogodniji: kao manje posećivan od visokog i otmenog društva. Međutim, to su zamisli čovečije, a Bog zna šta da čini sa svojim stvorenjima.
Potrudi se da preneseš moj pozdrav P. P.u i reci mu da je vreme da prestane da se ljuti na mene i da mi oprosti. Prenesi moj pozdrav svoj bratiji.
 
17. februara 1860.
 
575. O prevrtljivosti zemaljskog života
 
Hvala Gospodu za svu ljubav tvoju prema meni grešniku. Slava Bogu za sve! Ne počinjem da živim, nego završavam zemaljski život. Dovoljno sam se nagledao svega zemaljskog izgleda, da bi trebalo naučiti i dobro znati da je sve zemaljsko prevrtljivo, da će svaka žalost i radost zemaljska proći, jer je san obmanljiv, prolazi i ne vraća se.
 
23. aprila 1860.
 
576. O telesnim bolestima i o nameri Čihačova da bude postrižen u shimu
 
Tvoju bolest treba smatrati za milost Božju. Sveblagi Gospod očinskim nakazanjem Svojim upotpunjava nedostatak dobrovoljnog čovekovog podviga. Pišeš da je o. Justin čovek retke duše. Zaista: na njemu je naročita milost Božja. Treba da blagodarim Bogu što mi je On, po velikoj milosti Svojoj, poslao za starost, zbog krajnje nemoći moje, čoveka koji nosi u Gospodu breme moje. I Kalist je veoma mio, postaje dostojan poštovanja.
Stvar sa postriženjem u shimu treba započinjati po okončanju lečenja. Lečenje veoma zaokuplja misao onih koji se leče, to znam iz sopstvenog iskustva, a shimnik po postriženju neprekidno treba da ima misao koja je usredsređena na sebe: početno raspoloženje duha, usvojeno po postriženju, dejstvovaće tokom celog preostalog života.
 
12. maja 1860.
 
577. Uteha u bolesti
 
Bog je ustrojio da pod starost neko vreme boluješ i u keliji provedeš, da bi se setio greha mladosti i za njih prineo Bogu pokajanje, a od Boga dobio oproštaj. Slava Bogu, Koji nam je ustrojio spasenje Svojim premudrim sudovima. Na osnovu bolesti koja te je snašla treba da shvatiš da je Bog prihvatio tvoju nameru da stupiš u manastir i da te nagrađuje za tvoje služenje Njemu u manastiru prema tvojim mogućnostima. Apostol govori da Bog „bije svakoga sina kojega prima“ (Jevr. 12,6). I tako, iako sada dolaze udarci, oni su ipak znak prihvatanja, i treba da budu primljeni sa radošću i blagodarenjem. Od blagodarenja je trpljenje, od trpljenja nada na spasenje.
 
25. maja 1860.
 
578. O pripremanju za večni život
 
Blagodarim za obaveštenje o počivšem Episkopu i o onome koji odlazi. Takve vesti su poučne: i nama takođe predstoji put onamo. Treba se pripremiti. A Gospod priprema putevima Svojim onoga ko se sam priprema prema svojim mogućnostima.
 
17. juna 1860.
 
579. Povodom obaveštenja o upokojenju mitropolita Grigorija i o nemogućnosti da otac Mihail doputuje na Kavkaz
 
Hvala Gospodu za obaveštenje o upokojenju Mitropolita Grigorija. Mada je vest tužna, ipak su putevi Božji neistraživi, i treba im se pokoravati.
Da ti daruje Bog da srećno poživiš dok je ukaz na snazi. I sam sam smatrao tvoj dolazak ovamo nekorisnim. Mi nismo mirjani! Za razgovor sa tobom kod mene bilo bi dovoljno samo pet minuta. Kudikamo je bolje paziti na sebe, ne napuštajući mesto koje nam je dano od Boga radi spasenja. Čas pozivanja u večnost za svakog od nas je neizvestan, ali će neizostavno nastupiti, i on se uglavnom prikrada kao lopov u noći.
 
27. juna 1860.
 
580. O sticanju polja pokajanja
 
Nedavno je dospelo u moje ruke zaveštanje Svetitelja Tihona Voronješkog. U tom zaveštanju među mnogim blagodarenjima pravednik uznosi blagodarenje Bogu zato što mu je pre končine darovao polje pokajanja, na kome je sakriven mnogoceni biser spasenja. Ali da bi kupio polje pokajanja, prema pouci iz Jevanđelja, treba da proda sve što ima, to jest da prinese na žrtvu vidive zemaljske položaje, koji dovode do rasejanosti, i sve zemaljske prijatne veze, koje zaokupljaju srce i koje ne dopuštaju da se udubi u pokajanje. U takvom raspoloženju duše, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo.
 
11. jula 1860.
 
581. O zadobijanju pokajanja
 
Molim Boga da mi daruje poprište pokajanja. Po mom mišljenju: ja još nisam započeo pokajanje, i u potpunosti delim mišljenje prepodobnog Isaije Otšelnika, koje je izrekao u poslanici svome učeniku avvi Petru, da sve dok se čovek nalazi u nesabranosti i brizi, dotle ne može da zadobije pokajanje.
 
28. juna 1860.
 
582. O zemaljskom blagostanju i zemaljskim nevoljama, o objavljivanju sopstvenih spisa i o drugim pitanjima
 
Gospod ne pokazuje milost Svoju prema slugama Svojim zemaljskim blagostanjem, nego zemaljskim nevoljama. Vrlo je utešno izložena ova misao u žitiju Velikomučenika Jevstatija Plakide. Tamo je rečeno da, ako Gospod i da zemaljsko blagostanje slugama svojim, onda je to na kratko vreme, da se oni ne bi iskvarili. Blagostanje obično veoma kvari srce. Pri sadašnjim promenama mogu da očekujem da će mi biti predloženo da idem u mirovinu: to treba smatrati za veliku milost Božju, koja daruje vreme za brižljivo pokajanje.
Opravdaj me pred A. S. što ne započinjem prepisku sa njim, mada gajim svu pređašnju ljubav. Ja sam prekinuo prepisku uopšte sa svima i pišem samo iz krajnje nužde. U mojim godinama i pri slabosti moga zdravlja meni nije do prepiske i nije mi do zemaljskih pomisli, već kako da se što češće sećam smrti i da prinosim Bogu pokajanje, dok poprište pokajanja nije oduzeto. Što se tiče mojih spisa, saopšti o. arhimandritu da nipošto ne želim da se ona sada objavljuju, iz mnogih razloga, a između ostalog i zbog toga što ih ispravljam i dopunjavam. Tako su „Pravila za spoljašnje ponašanje početnika“ ispravljena i njima je dodat drugi deo, pet puta veći od prvog, o duhovnom delanju za početnike. „Slovo o Smrti“ ispravio sam i poslao Mitropolitu moskovskom sa molbom da odobri štampanje i objavljivanje, kao ogled iz asketskih dela mojih. Šta će biti, ne znam. Ako Bogu bude ugodno, želeo bih da se objave sabrana dela moja, da ih ponovo pažljivo razmotrim i da budu štampana pod ličnim mojim nadzorom. A ako to Bogu ne bude ugodno, onda ispravljeni rukopis može da ostane po mojoj smrti onome u čije ruke ga Bog dovede, i može da bude štampan, ili da ostane neobjavljen i da služi nekome na duševnu korist. Kod o. Arhimandrita postoji otisak mnogih mojih spisa za sećanje na mene grešnog i za sećanje na to što sam i ono malo što sam znao, ipak saopštio bratiji na zajedničko spasenje. Zato prosim i molim o. Arhimandrita da moja dela ne objavljuje ni u celini, ni u izvodima, ni u prerađenom obliku. Starac Isaija mi je govorio: nemoj pisati, nemaš za koga!
 
583. O krasoti Sergijeve pustinje i o svom životu na Kavkazu
 
To je tek istina, izrečena u Svetom pismu, da svaki čovek cveta za zemaljski život na kratko vreme! Gledaš: procveta, neko vreme je u cvetu, a zatim i vene. I junak, velikan Kn. O. odlazi. U Optinoj 7. septembra se upokojio jeroshimonah Makarije Ivanov, znameniti starac: on se stalno dopisivao sa mnom od kako sam na Kavkazu. Reci Š.u da se od srca radujem manastiru koji je podigao za inoke; za to će, sva je verovatnoća, naći u onom životu pripremljen za sebe bogosazdani večni stan. Ne mogu ostati neispunjene reči Hristove: „Kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti“. Pretpostavljam da će 25-og Mitropolit biti kod vas u pustinji. Od srca želim da on dopusti da o. Ignjatije i bratija borave još neko vreme u toj obitelji, u koju su stupili kada je ona bila u razvalinama, i kada se, po milosti Božjoj pretvorila u najkrasniji manastir, sa tako predivnim zdanjima, kakvih nema ni u jednoj drugoj obitelji. O dobroj uređenosti i razboritosti sudi Bog. No i u tom pogledu Sergijeva pustinja je daleko iznad mnogih drugih manastira, čak i onih koji su znameniti po svojoj svetosti. Uostalom, neka bude volja Božja. Ako i usledi sa Ignjatjuškom kakvo iskušenje, onda će ono biti znak naročitog Božjeg blagovoljenja.
Vodim sasvim usamljenički život. Ne mogu dovoljno da za blagodarim Bogu, Koji me je izvukao iz petrogradskog vrtloga: kao da sam tamo namerno bio postavljen da bih izbliza video svu taštinu ovoga sveta, da bih poznao njenu obmanljivu prelest, i konačno je omrznuo… Slava Bogu, Koji daje vreme za pokajanje i za upoznavanje sa budućnošću pre stupanja u budućnost.
 
26. septembar 1860.
 
584. O upokojenju o. Makarija Optinskog
 
Tvoje pismo od 31. oktobra sam dobio i obradovala me je vest da se novi mitropolit smestio u Sergijevu pustinju; i njenom nastojatelju iskreno želim da to naznačenje odgovara obitelji i da se utvrdi radi njenog dobra, radi mira i spasenja onih koji žive u njoj, i radi samog arhijereja, koji prvi put u svom životu ima posla sa monahujućima koji razumeju monaštvo. Odbiti od sebe monahe i razjuriti ih vrlo je lako, ali sabrati ih i obrazovati veoma je teško, čak i nemoguće bez naročitog dara Božjeg. O. Arhimandrit Mojsej me je izvestio o upokojenju starca jeroshimonaha Makarija i zamolio za brošuru dela o. Leonida Kavelina. Optina je izgubila dušu svoju. O. Makarije, mada je bio najviše telesni ispunitelj zapovesti, ipak je imao ljubavi prema bližnjem i njome je održavao bratstvo. Po mom mišljenju i shvatanju, on je nenadoknadiv… Sveti Isaak Sirijski je rekao da telesno delanje bez duševnog ne može da se približi razumu Božjem, ali da vrlo lako može da pruži visoko mišljenje o sebi… Oslabilo je monaštvo, i još više ima da slabi.
Onaj ko se spasava, neka spasava dušu svoju. Svoj bratiji moj najsrdačniji pozdrav.
 
15. novembra 1860.
Episkop Ignjatije.
 
585. Briga o bolesnima
 
Gospođe udate u inostranstvu žalim. Doba je takvo, ukus takav, zalaganja takva! Veoma mi je žao zbog bivše K. E. Tako volim svu njihovu porodicu, da me njihove prijatnosti i neprijatnosti duboko diraju.
 
14. decembra 1860.
 
586. Želja da o. Mihail primi anđelski obraz, a sebi da završi dane svoga života u osami
 
Od srca ti želim da primiš sveti anđelski obraz na spasenje duše tvoje i konačno oslobođenje od ovoga sveta.
Što se mene tiče, da ti kažem pravo, nikakav istaknut položaj za sebe ne želim, pa i nisam u stanju, zbog bolešljivosti i zbog iscrpljenosti od bolesti, da podnesem služenje na uglednim položajima, a iskreno želim da negde u osami i nepoznat završim svoje zemaljske dane u paženju na sebe i pokajanju.
 
27. decembra 1860.
 
587. O svojoj grehovnosti, o varljivosti zemaljskog blagostanja i o drugim stvarima
 
Hvala Gospodu za sve, i za svedočanstvo da sam se od dugotrajne bolesti iscrpeo. To je sasvim istinito. Sav svoj grešni život sam pozaboravljao. Piše šta znaš i hoćeš, a ja samo znam to da je život moj bio i jeste niz grehova.
Umesno Sveti Oci nazivaju zemaljski život varljivim, a sreću koja ne ostaje svojina čoveka za večnost samoobmanom. Koliko je primera zemaljskog izobilja i veličine, koji propadaju pred našim očima! A sada je živi primer K. O. I bogat, i slavan, ali razumu u detinjem stanju, i zato su i slava, i bogatstvo stanje stvari lišeno skoro svake vrednosti, koju smrt potpuno oduzima. Velika je prema nama milost Božja, koja nas ja dovela u manastir. To je blago pretežnije od svih zemaljskih dobara.
O meni se ovde pronose osnovane glasine da će me premestiti. Pa šta? Sva zemlja podjednako pripada Bogu, i predajem se svecelo Njegovoj volji i rukovodstvu. Onima koji su poverili sebe Njemu Bog često neprijatnim okolnostima ustrojava dušekoristan položaj. Tihona Voronješkog su optuživali za preteranu vatrenost, i zbog takvog okrivljavanja on je morao da se udalji u manastir, gde se udostojio naročite milosti Božjoj. U predsmrtnom zaveštanju svom Svetitelj prinosi Bogu naročitu blagodarnost upravo zato što mu je bilo darovano da se pripremi za prelazak u večnost brižljivim pokajanjem. Eto šta je smatrao duhovni muž za dobročinstvo Božje: izgnanje sa katedre i smireno prebivanje u manastiru. Najvaljanije rasuđivanje! Ocu Arhimandritu i svoj bratiji potrudi se da preneseš moj najsrdačniji pozdrav. Ostaj mi zdravo i srećno. Moli se za mene.
 
30. januara 1861.
Episkop Ignjatije.
 
588. O potrebi predavanja sebe volji Božjoj
 
Hvala Gospodu za tvoje pismo od 31. januara.
 
Sveti Jovan Zlatousti i drugi Sveti Oci, počinjući da govore o nečemu, svagda su se starali da započinju sledećim rečima: „Da bude volja Božja na svima nama! Slava Bogu za sve što se zbiva, makar to bilo i teško i gorko“. Bog je i u dobročinstvima Svojim mnogomilostiv i u nakazanjima svojim mnogomilostiv. Stvar svakog hrišćanina je da shvati i prizna ovu istinu.
Neretko se dešava da se, po domostroju Božjem, oduzima nešto materijalno i privremeno, a u zamenu za to se daje moralno i duhovno, večno. A ljudi privezani za materijalno i za privremeni život tuguju, ne shvatajući da se uzvode ka bescenim, uzvišenim dobrima. Predavanje sebe volji Božjoj donosi srcu mir i utehu uprkos svim nevoljama. Ovo govorim na osnovu svojih ličnih iskustava, ali uveren sam da će i iskustvo svakog čoveka potvrditi isto, ako nastroji sebe po duhu Svetih Otaca.
Glasine o mom premeštanju ovde se nastavljaju, ali ti ne govori o njima radi praznoslovlja i ne pretresaj ih sa svakim.
Kada sam čuo za končinu Mitropolita Grigorija, shvatio sam da treba da dobijem drugo postavljenje, jer sa promenom najviše vlasti obično dolazi do značajnih izmena u administrativnim planovima.
 
16. februara 1861.
Episkop Ignjatije.
 
589. O svojoj bolešljivosti
 
Upućivanje Preosvećenog Leonida na osveštanje hrama u Pariz smatram veoma razumnim, a nalazim da je želja nekih da ja poslužim za to sasvim nerazumna. A za ljubav blagodarim.
Ja sam sasvim ostario, izgubio sam telesne snage i duševne moći, došao sam ovamo polumrtav, sam ne shvatajući da sam strašno bolestan. Lečenje u banji otkrilo je sav značaj moje bolesti, koja je bila propraćena čak i nervnim slomom. Iako sada osećam izvesno olakšanje, ipak ono nije toliko da bih se nalazio na istaknutim položajima, za koje nemam ni najmanje dobre volje. Sudbina Pr. Tihona Voronješkog, to je sudbina dostojna saosećanja i ugledanja!
 
11. juna 1861.
 
590. O svom stremljenju ka usamljenosti
 
… Uvidevši da dani moji, kao senka, izmiču, a da snage do krajnosti malaksavaju, osim toga, imajući davnašnju želju da za vršim dane svoje u osami, podneo sam molbu Svetom sinodu da me oslobodi upravljanja eparhijom i da mi da na upravljanje opšte žiteljni Babajevski manastir Kostromske eparhije. Učinivši to, doživeo sam u duši svojoj naročito osećanje spokojstva, pa čak i tihe radosti, kao posle ispunjenja svoje dužnosti. Sa mojim nastrojenjem ne može se raditi na istaknutim položajima niti zauzimati značajne dužnosti. A sada ni sa mojom snagom i zdravljem. A budem li se kolebao zbog dvojedušnosti i dobru nameru da se udaljim radi pokajanja budem odlagao dan za danom, na šta me podstrekuje neprijatelj spasenja našeg pod raznim zgodnim izgovorima, onda mogu u takvoj dvojedušnosti i neodlučnosti da provedem sav zemaljski život i da me smrt zatekne nespremnog. Babajke su mesto zabačeno, malo posećeno, naročito zimi uopšte nije posećeno, suvo i zdravo, kraj reke Volge. Ako mi Bog daruje to utočište, onda ono može da postane utočište za mnoge koji žele istinsko spasenje daleko od bučnog sveta.
Zamoli u moje ime o. Arh. I. da porazgovara sa Mitropolitom o meni, a ako ne može neposredno, onda preko Preosvećenog Vikara. Razlog je u tome što mnogi učeni monasi imaju o meni krajnje naopaku predstavu, sudeći po sebi (samima). Prepodobni Isaija Otšelnik je rekao: „Kao što platno održava svojstvo one boje kojom je bilo obojeno prvi put, koliko god ga posle bojili, tako i monah čuva u sebi celog života trag onog usmerenja koje je stekao prvobitno, stupajući u manastir“. Sasvim tačno. Vidim to kod sebe i kod drugih. Akademski obrazovani kaluđeri, stupajući u monaštvo sa ciljem da služe Crkvi u naučnom i administrativnom pogledu, čuvaju ovo usmerenje; i novojavljeni Ugodnik Božji Svetitelj Tihon, ostavivši episkopsku katedru, najpre je čamio u manastirskoj osami, budući lišen administrativne delatnosti. To isto primećeno je i kod drugih. Nasuprot tome, ja sam, provodeći prve dane moga inoštva u najzabačenijim manastirima i nasitivši se shvatanjima najstrože asketike, održavao ovo usmerenje u Sergijevoj pustinji, tako što sam u svojoj gostinjskoj sobi bio reprezentativni arhimandrit, a u radnoj sobi se vladao kao da sam u skitu. Ovde se nastavlja to isto, samo u većoj meri: tako sam se srodio sa kelijom, da sa mukom mogu da prinudim sebe da izađem u vrt, da bih omogućio sebi usamljenost neophodnu za zdravlje. Mnogi i ne naslućuju da imam takvo nastrojenje, i zato izmišljaju za mene nastrojenje koje mi je potpuno strano, što mi je i pisao pokojni mitropolit Grigorije. Ako udovolje mojoj molbi, doneće dvostruku korist: 1) ne samo što će me umiriti, već će mi učiniti dobro delo, ostavivši mi da živim na način koji odgovara mome nastrojenju; 2) umiriće one koji vide u meni svakakve zamisli, opasne ili neprijatne za njih. I druga tačka je za mene veoma važna. Prepodobni Pimen Velikije rekao: “ Ne živi tamo i tako, gde tvoj način života donosi smućenje bližnjima, inače se i ti lišavaš duhovnog ploda samo zbog toga što tvoj način življenja dovodi bližnje do smućenja“.
Osim molbe Sinodu pisao sam i molbena pisma mitropolitima moskovskom i petrogradskom i oberprokuroru. Molba je poslana 24. jula, stoga, treba dogovorom ovu stvar požuriti.
 
31. jula 1861.
Episkop Ignjatije.
 
591. O svom duševnom i telesnom stanju posle primanja saopštenja o odlasku u mirovinu
 
Hvala Gospodu za tvoje pismo od 8. avgusta i za obaveštenje.
Ja sam već dobio formalno obaveštenje od oberprokurora u ponedeljak 21. avgusta. Osećanje izuzetne radosti i spokojstva me ispunjava, ali iscrpljenost telesnih snaga je neobična. Potrudi se da mi do 1. oktobra pišeš u Nikolo Babajevski manastir, u Nerehtu.
 
24. avgusta 1861.
 
592. O Nikolo-Babajevskom manastiru
 
Stigavši 14. oktobra u pustinjsku obitelj Svetitelja Nikolaja, Babajevsku, zatekao sam tamo tvoje pismo od 29. septembra. Put sam prošao sa mukom zbog slabosti tela, iscrpljenog bolestima, a u Moskvi sam se ozbiljno razboleo. Bolestan sam otpu tovao iz Moskve i bolestan sam doputovao ovamo, bez obzira na to što je u Moskvi na obolelu nogu bilo stavljeno 120 pijavica.
Babajevski manastir ne spada u red državnih; opštežiteljni je, sa upraviteljem (ekonomom, pristavom). Nastojatelji se za mnoge vrline proizvode u zvanje igumana i, ponekad, u čin arhimandrita. Ima 36 slobodnih mesta, ali se ovde nalazi samo 18 monaha. Manastir je u opadanju i u moralnom i materijalnom pogledu. Smepggen je u veoma zdravom i dosta prijatnom kraju, veoma je udoban za monaški život. Budućnost manastira je u vlasti Božjoj.
Nikada u svom životu nisam bio tako zadovoljan svojim položajem kao što sam sada. Kao da je moj Anđeo Čuvar po zapovesti Božjoj izdiktirao Sv. sinodu ukaz za mene, tako taj ukaz odgovara potrebama mog duševnog nastrojenja i telesnog zdravlja. Njegovo veličanstvo, boraveći na Kavkazu, poslao mi je orden. Pa ako se na 1000 rub. penzije doda još 500, onda više ne znam šta da kažem o takvom obilju milosti. Adresa moja u Jaroslavlju je…
 
18. oktobra 1861.
Episkop Ignjatije.
 
593. O svom životu u Babajevskoj obitelji
 
Mnogo se radujem svome sadašnjem položaju. Posle dugotrajnih stradanja na burnom životnom moru, Bog me je doveo u tiho pristanište. Sve se ustrojilo ne može biti bolje. Još pre mog dolaska ovdašnji nastojatelj je izdejstvovao za sebe drugo nastojateljsko mesto, i zato je prirodno što je o. Justin zauzeo njegovo mesto na opšte zadovoljstvo bratstva, u kome se nalazi više od 80 ljudi. Manastir je naročito udoban za monaški život u svakom pogledu. Vazduh i voda su više nego zdravi.
 
30. oktobra 1861.
 
594. Izražavanje potpunog zadovoljstva životom u Babajevskom manastiru i o svom zdravlju
 
Veoma sam zadovoljan onim što su mi dali, a pretpostavljao sam da uopšte ništa neće dati. Kada je ono što je dato dovoljno, onda nije u skladu sa monaškom savešću da se traži nešto bolje. Ako smo nešto ovde ostavili, to ćemo onda primiti mnogo puta onoliko u budućem veku. Nastupilo je takvo vreme u kome treba najviše misliti o večnosti: godine su prošle, zdravlje i snaga popustili. Ne vidimo kako se prikrada i smrt. Ja sam veoma zadovoljan mestom na kome se nalazim: krajnje je iz dvojeno, niko ne uznemirava. Ne mogu da očekujem ozdravljenje, jer sam se veoma iscrpeo i bolestima i lečenjem. Osim ako ne usledi nekakvo naročito čudo po Promislu Božjem. Ne treba se zavaravati očekivanjem dugog zemaljskog života, sigurnije je čestim sećanjem na smrt nastojati da se ona učini manje strašnom u času njenog dolaska.
Mineralne vode dobro su isterale iz mene prehladu i škrofule: to se nastavlja i sada, održava me svagda u teškom stanju, a povremeno dovodi i u veoma teško stanje. Slava Bogu za sve!
Prilikom proputovanja kroz Moskvu posmatrao sam one koji su imali uspeha u zemaljskom napredovanju. Ništa tu ne izaziva zavist, naprotiv, mnogo šta se pokazalo dostojnim sažaljenja.
 
10. decembar 1861.
 
595. O svome zdravlju
 
Po običaju, poboljevam, samo četiri puta bio sam u crkvi, nalazim se u keliji ne izlazeći, ni jedanput nisam šetao pešice niti se vozio kočijama.
 
13. februara 1862.
 
596. O svom položaju
 
Uopšte, ja sam u svemu veoma zadovoljan, a što nedostaje, to će, nadam se, milosrdni Gospod ustrojiti za mene grešnog. Potrudi se da predaš moja pisma Černjavskom i Rudavskom. Nije važno što su se ta deca setila mene, važno je što su se setila sebe, bez poslednjeg prvog ne bi bilo.
 
26. februara 1862.
Episkop Ignjatije.
 
597. Želja da vidi svoje drugove duševnim očima i blagodarenje Bogu za život u Babajevskoj obitelji
 
Hvala Gospodu za tvoje pismo i za bodrost duha, sa kojom trpiš ono što nailazi. Sve prolazi, i dobro, i loše, a ni ljudi, ni zli dusi ne mogu da učine ono što Bog ne dopusgi. Ako naiđeš na poteškoću u dobijanju odsustva, onda je bolje i da ne započinješ, utoliko pre što nema nikakve potrebe za putovanjem. A naročito o.Arhimandrit treba da bude obazriv i radi sebe i radi obitelji. Nipošto ne želim da vas vidim čulnim očima, nego želim da vas vidim očima duše u pobožnom napredovanju i življenju u strahu Božjem. Ovo je za mene više nego dovoljno. Danas sam četvrti put u toku zime izašao iz kelije i otišao u crkvu.
Slava Bogu za sve. Izgleda da sam 1856 godine i obnovio poznanstvo sa Optincima baš zato da bih se još više razišao sa njima. Promisao Božji izbavio je i od Juvenalija, koji ne bi podneo moje nemoći. Sada sam među svojima, među bratijom koja nosi moje nemoći. Veoma sam se zbližio sa o. Teofanom, bivšim episkopom Nikiforovskim, koji ovde pomalo staraštvuje. I ranije bratstvo Babajevsko, prosto, sa pustinjskim usmerenjem, meni, starini, odgovaralo je. Manastir je veoma zabačen, naročito zimi. Slava Bogu Koji nam je dao mir posle dugotrajne uzburkanosti. Zdravlje moje veoma je slabo. I za to slava Bogu.
 
10. marta 1862.
Episkop Ignjatije
 
598. O zemaljskom i budućem životu
 
Milosrdni Gospod neka ti daruje trpljenje, koje se pojavljuje u duši onda kada posvećujemo sebe volji Božjoj i blagodarimo Bogu za žalost koja nam je poslana radi očišćenja grehova naših. Prelepo je rekao sv. Mučenik Tivurtije za zemaljski život (Mineji za čitanje, 22. novembra): „Ono što naizgled postoji, a u stvari ne postoji“. Zaista, on kao da je i pred očima i u rukama, a stalno izmiče. Za budući život Tivurtije je rekao: „Ono što naizgled ne postoji, a u stvari postoji“. Zaista, dok ovde živimo, čini se da ćemo svagda ovde ostati da živimo, a budući život nam se čini kao nepostojeći. Ali ne, ne vidi se kako će nastupiti, a nastupiće neizostavno. Blaženi oni koje Bog priprema za večnost bolestima i drugim nevoljama, koji se usred nevolja svojih ispovedaju Bogu: „Primamo po svojim delima kao što smo zaslužili. Seti nas se, Gospode, u Carstvu svome“.
Bole me ruke i noge, naročito me boli desna noga; jako me boli glava, ali glavni bol je na levoj strani, duž celog donjeg dela grudi i rebara čak do levog ramena, a najviše oko srca. Na tom mestu povremeno osećam bol, kao od rane kopljem, zbog čega bivam krajnje iznemogao, i osećam se kao da umirem. Hvala Gospodu za izveštaj o končini Šeremetjeva. Gospod ga je posetio teškom bolešću. Korisno je čuti za smrt poznanika, takve vesti podsećaju na sopstvenu smrt. Kako iznenada, bez posebnog vidljivog razloga, najsvežija krv i telo začinju u sebi i iz sebe klicu smrti! Ta klica počinje da se razvija, i odjednom sazreva u neizlečivu bolest, koja odvodi čoveka u grob.
 
22. aprila 1862.
Episkop Ignjatije.
 
599. O nevoljama koje su zadesile prestonicu i o svom putovanju u Kostromu i Jaroslavlj
 
I ovamo stižu vesti o nevoljama koje su zadesile prestonicu. Žao mi je, veoma žao. Povećao se broj ljudi koji ne poštuju zakon Božji i koje ništa ne zadržava da dovode bližnje u nesreću i iskušenje. Žao mi je i o. Iraklija, koji je rešio da iznese svoje negodovanje protiv braće svoje. Milosrdni Gospod neka zagradi izvore iskušenja, ako postanemo nemoćni.
Ovih dana putovao sam u Jaroslavlj i Kostromu k tamošnjim arhijerejima i bio primljen veoma blagonaklono, sve sam pozdravio i sa svima sam se oprostio, rekavši da imam nameru da ne izlazim iz manastira, što zahteva i krajnja narušenost zdravlja i njemu odgovarajuće duševno nastrojenje. Putovanje je za mene bilo težak podvig.
 
12. juna 1862.
 
600. O upokojenju svojih bližnjih, o usamljenoj obitelji, o nemogućnosti bavljenja potčinjenima zbog slabosti zdravlja
 
Sada živim u kelijama o. Igumana, jer mi pružaju neophodni komfor koji odgovara mome vrlo lošem zdravlju. Ovde smo dobili izveštaj o upokojenju našeg suseda i mog dobrog poznanika N. P. Polozova. Skoro svi bližnji moji preselili su se u večnost, došao je ili će doći i na mene red.
Ovde je od juna meseca nastupilo lepo vreme, povremeno pada kiša, ali oko manastira nema blata. Žitarice i trava su dobri. Posetilaca manastira gotovo da i nema, leti je usamljenost skoro ista kao i zimi. Prosti ljudi iz naroda posećuju manastir u velikom broju, ali oni dolaze na bogosluženje, i posle njega odlaze u svoja sela ili u gostionicu, ne uznemiravajući bratiju mnogozahtevnim potrebama.
Napisao sam A.u službeni dopis da zbog potpunog narušenosti mog zdravlja nemam nikakvih mogućnosti da se bavim potčinjenima koje je nameravao da mi pošalje Gr. T. To je sasvim umesno. I sada osećam užasan bol na levoj strani: verovatno je nastala veoma teška aneurizma (proširenje krvnih sudova ili srčane duplje prim. prev.), koja zahteva prebivanje u potpunom miru i usamljenosti. Očigledno: došlo je vreme da počnem da se bavim ispravljanjem sebe, a ne drugih, i pripremanjem za prelazak u večnost.
 
27. juni 1863.
Episkop Ignjatije.
 
601. O specifičnosti svojih spisa i o razlozima za to
 
(…) Što se tiče mojih spisa, tebi je poznato da sam ih pisao za sebe i za moje malobrojne bliske poznanike, iz nastrojenja koje sam dobio i usvojio kroz manastirski život. Nije čudo što se to duševno stanje u izvesnim nijansama čini kao da nije u skladu sa nastrojenjem pobožnih inoka, čak i onih Svetih, koji, međutim, svoje nastrojenje usvajaju u duhovnim učilištima. Kao primer ukazaću na nenadmašna u svakom pogledu dela Svetog Tihona Voronješkog. Moja dela, bez obzira na njihove mnoge nedostatke u duhovnom i naučnom pogledu, drugačijeg su karaktera. Ja smatram da je neophodno sačuvati tu njihovu specifičnost, i ne prekrajati ih na akademski način, a u protivnom slučaju ostaviti ih neobjavljenim, utoliko pre što ona nisu bila pisana sa tim ciljem i ja sam smatram da su toga nedostojna.
Ovde, u osami, osvrćući se na protekli život i nastojeći da kajanjem ublažim mnoštvo mojih sagrešenja, prinosim pokajanje za spise koje sam sačinio, ispovedajući da su grešni pred Bogom, i da su njihove reči nedostojne teme. Uz sve to i za mnoge monahe, slavne po svom asketskom životu, na primer za Optinske, moje nastrojenje ostaje vrlo nejasno, jer se njihovo stanje duha obrazovalo od delatnog telesnog života, toliko očiglednog za svet i proslavljenog od njega, a moje od zatvorništva na koje sam bio prinuđen zbog bolesti i drugih okolnosti, i koje je skopčano sa duševnim delanjem i podvigom nevidljivim i nepoznatim ovome svetu. To je to nastrojenje i ono se projavljuje svuda u mojim delima, ma kako ona nedosgojna bila, i čini ih specifičnim. Ona se po svom karakteru slažu sa spisima drevnih asketa.
Jesen stiže. Zatvaraju prozore za zimu, a ja se zatvaram u svojim sobama zato što je to neophodno, a ne samo zato što želim. Šta činiti? Treba ići onim putem koji je ukazan Promislom Božjim.
Ištući tvoje svete molitve,
nedostojni Episkop Ignjatije.
 
6. septembra 1862.
 
602. Želja da se umre sa pokajanjem
 
Hvala Gospodu za tvoje pismo od 6. jula i za tvoje dobre želje. I ja i Petar Aleksandrovič ištemo isto: da okončamo dane svoje u pokajanju. Jedino ovo molimo od Boga, a razvoj manastira ili njihovo zaostajanje prepuštamo svesvetoj volji Božjoj, koja jedina zna šta je korisno. A mi se bojimo materijalnih briga i uznemirenosti, jer udaljavaju od brige za dušu. Babajevski manastir veoma je osamljen zimi, a i u letnje vreme je veoma izdvojen. Moje zdravlje je vrlo slabo: nemam snage, a pojavljuju se i napadi svojstveni paralizi.
Hvala Gospodu za brigu o meni. O smrti: neće izabrati čovek od kakve će bolesti umreti, umreće od one koju mu Bog pošalje. Svetitelj Tihon, novojavljeni ugodnik Božji, oboleo je od udara paralize. Kod mene su odavno nestali otvoreni hemoroidi, i od tada su počeli da se javljaju manji napadi svojstveni paralizi.
Ma kako da umre, a daj Bože da umre sa pokajanjem, o. Gedeon, jerođakon, umire pripremajući se veoma dobro.
19. jula 1862.
Episkop Ignjatije
 
603. O svome zdravlju i blagodarnost za česta pisma
 
Moje zdravlje je vrlo slabo. Pre svega, snage su krajnje iscrpljene. Promene se događaju ne iz dana u dan, već iz časa u čas: sad popusti, sad opet stegne. Ne mogu da se naradujem mirnom utočištu koje mi je darovano od Boga i koje toliko odgovara mome stanju.
Hvala Gospodu, Baćuška moj, za trud koji si prihvatio na sebe, pišući mi dosta često. Nemoj se više truditi toliko. Biću vrlo blagodaran ako mi se javiš ponekad ili ako imaš kakvu naročitu potrebu.
 
31. oktobra 1862.
 
604. O svojoj usamljenosti i strogosti života u Babajevskom manastiru
 
Hvala Gospodu za tvoje pismo od 5. januara. Pravo govoriš da mi je Bog, u vreme Njemu poznato, darovao ono što sam odavno i stalno očekivao, ali za šta nisam bio spreman. „Bezmolvije, govori sv. Jovan Lestvičnik, neiskusne vodi u propast“. Ištem tvoje molitve da mi bude darovana premudrost da iskoristim kako dolikuje vreme koje mi je darovano za pokajanje i pripremanje za večnost.
O sebi rasuđuj obazrivo. Ovdašnje mesto nije Sergijeva pustinja.
Ovde ne drže mnogo do onih koji, imajući takozvane talente, dozvoljavaju sebi gordost, samovolju i razna druga popuštanja, već visoko cene držanje monaškog nastrojenja.
Svakome ko se oglušio o manastirska pravila i dobar poredak, ma ko on bio, obavezno se daje dokument o otpustu radi pronalaženja za sebe drugog mesta. Ali zato onaj koji želi da živi ovde, dužan je da se prethodno pripremi za pokajanje, koje sv. Jovan Lestvičnik određuje ovako: „Pokajanje je u stalnom pritešnjivanju trbuha i skrušenosti duha“. Sa nekom drugačijom pripremljenošću bolje je ovamo ne stupati. Ovdašnje mesto je usamljeno i doprinosi paženju na sebe i pokajanju. U gradove i sela bratiji nije dozvoljeno da odlaze, u gostionicu bez dopuštenja ne idu, a lica ženskog pola kod sebe u keliju ne primaju.
Biće mi veoma drago da me poseti o. Arhimandrit, ali unapred mogu reći da sam za savete izgubio sposobnost, ako sam je i imao. Potrudi se da preneseš moj srdačni pozdrav i blagoslov bratiji i bolesnom Jovanu Dementjeviču, kome želim da okonča zemaljski tok svoga života u pokajanju i nadi u jedinu uzdanicu našu Gospoda Isusa Hrista, Boga i Iskupitelja našeg. (…)
 
Episkop Ignjatije.
I opet ištem tvoje svete molitve.
17. januara 1863.
 
605. Svome prijatelju P. P. Jakovljevu. O naklonosti P. P. prema sebi i o svojoj sposobnosti da duhovnim čulom vidi njegovo srce
 
Najdraži u Gospodu Pavle Petroviču,
 
Blagodarim Vam za to što me ne zaboravljate. Silno osećam uzvišenost Vaše naklonosti prema meni i blagodarim milosrdnog Boga što mi ga je darovao (jer onaj ko je zadobio ljubav bližnjega stekao je blago), a utoliko prese veselim i tešim Vašom ljubavlju prema meni, jer primećujem u njoj postojanost, kao i to da ona neprestano raste. Možete li verovati da mi se zbog bezumlja moga čini kao da duhovnim čulom jasno vidim Vaše srce i njegova osećanja, i nema potrebe da me bilo ko izveštava o Vama ovako ili onako. O, strpite se: reći ću još nešto. Čini mi se kao da nema nikoga na svetu prema kome Vi osećate takvu naklonost i takve vrste, kakvu osećate prema meni.
(…) Neka Vam da Gospod svako dobro. Molite se za mnogo grešnog Dimitrija.
 
31. avgust 1830.
 
606. O svom uticaju na ljude
 
Najdraži u Gospodu Pavle Petroviču!
 
(…) Slava Bogu, osećam se daleko zdravije nego pre.
Umesto Feđoše kod mene živi Pavle koga ste sreli u ribolovu; on mi je izuzetno privržen. Kada sam zaželeo da ga povedem, sva je bratija (i Kostja) stala da me odvraća, nazivajući ga i mangupom, lopovom i razvratnikom. Međutim, srce moje nije to govorilo. A sada se svi čude što se on za tako kratko vreme tako promenio, ne shvatajući da sam ja čovek zarazan. I Zakhej, „starešina carinika“, grešnik nad grešnicima, u jednom trenutku se promenio. Gospode, evo, rekao je on Srceznalcu, pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih (kakvu vrlinu), vratiću četvorostruko (pokajanjem). Tako se i sa mojim novim čedom desilo, i ja sam sada veoma ohrabren zbog njega, i osećam u sebi neuporedivo veći uticaj na njega nego na Teodosija, a zato i mislim da se ovog drugog odreknem, utoliko pre što i on sam ne želi da živi kod mene. (…)
Uz to ostajem Vaš najiskreniji brat, mnogogrešni Dimitrije.
 
30. oktobar 1830.
 
607. Obaveštenje o nameri da primi postrig i druga pitanja
 
Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. (…)
Izveštavam Vas, koji veoma saoseća sa mnom, da sam odlučio da primim postrig, da je o meni već upućena u Sinod predstavka za čin mandije (male shime), i da me Arhijerej upućuje u Semigorodnu pustinju, iz koje sam bio prinuđen da odem zbog proganjanja namesnikovog. Veoma me raduje ovaj događaj, koji može da mi pruži parče hleba, bez opterećivanja mojih roditelja i ostalih bližnjih, a za neke koji me ljube u Gospodu, i mirno utočište. Znam da će i Vas ovo obradovati iz obilne Vaše ljubavi prema meni. Međutim, predosećam da će u početku biti i nekakve muke, zbog malog broja dobronamernih među bratijom.
(…) Po dolasku u Vologdu osećam se lošije, i po svemu primećujem da je klima u Semigorodnoj izuzetno zdrava. (…)
 
16. februar 1831.
 
608. Obaveštenje o postriženju i rukopolaganju za jeromonaha i o tome šta je doživeo tom prilikom
 
Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. (…)
Ispunilo se! Postrižen sam i rukopoložen za jeromonaha. Kada su me postrigli, činilo mi se da sam umro, a kada su me rukopoložili, činilo mi se da sam vaskrsao. Živim nekakvim novim životom, veoma sam spokojan, ne uznemirava me nikakva želja, za vreme svake Liturgije osećam da sam do kraja ispunio želju, osećam da dobijam više nego što bih poželeo. Ne želim da Vam opisujem spoljašnje okolnosti koje su pratile moje postriženje i rukopolaganje, pretpostavljam da će Vam drugi ispričati. Govorim svima o sebi ono što drugi o meni ne mogu da znaju i da kažu: „Srećan sam!“
Preosvećeni ne otkriva jasno svoje namere prema meni. Ali ja sam spokojan: uzdam se u volju i milosrđe Tvorca mog i Boga. (…)
 
Jeromonah Ignjatije.
24. septembra 1831.
 
609. Obaveštenje o odsustvu želje kod sebe da putuje u Petrograd, i o zlonamernom odnosu nekih lica
 
Najdraži u Gospodu Pavle Petroviču.
 
Od sveg srca Vas pozdravljam u Gospodu.
(…) Rekao sam Vam uzgred o Piteru, jer me neki nagovaraju da tamo putujem, što ja uopšte ne bih hteo da učinim. Bolestan sam i malaksao, tražim mir! Ali TO će biti gotovo neophodno ako ovde ne nađem miran kutak. O tome da je Preosvećeni nameravao da me učini nastojateljem Semigorodne pustinje, On sam je pričao svima koji su k njemu dolazili. (…) A ko mene pita o ovoj stvari, govorim mu celu istinu, kako znam, pazeći da u rečima mojim budem istinit, a ne licemeran. Ne nalazim u srcu svome povoda za licemerje.
Stižu do mene pouzdane vesti da protiv mene mnogo deluje prilucki arhimandrit Jevtihijan, bez obzira na to što me je priveo na postriženje, i na moje zaprepašćenje i žalost vidim da je uzrok svih ovih nespojivih stvari koristoljublje.
A svojim prilikama veoma sam zadovoljan, i Vi biste me zatekli tako radosnog kao što ste me videli u Novojezersku i za vreme one bolesti. Verujem da se sva tvar pokorava nedokučivim namerama Tvorca i njih ispunjava, mada se po svemu sudeći čini da se njima protivi. Bilo bi dobro kad bih mogao da kažem o Bogu ono što je neko rekao: „Kada me On ljubi, utehe Njegove raduju dušu moju“…
 
27. septembra 1831.
Jeromonah Ignjatije.
 
611. O svom odnosu prema bratiji manastira
 
Najdraži u Gospodu Pavle Petroviču.
 
(…) Imam mnogo posla oko svog manastirčića, i polako nastojim da ga dovodim u bolje stanje. Nadam se da bih do jeseni mogao da živim spokojnije, jer dotle treba da budu urađene namesničke kelije, a sada sam veoma stešnjen, i to srećom, jer nam je pošlo za rukom da izgradimo pobočno krilo zgrade sa sedam kelija, od kojih u jednoj živim, mada ne komotno, ali sa toplinom. Vrlo često bolujem. Govore da me očekuje premeštaj u Kornilijev manastir igumanski.
Božjom milošću bratija kod mene krajnje su smirena, a ja se staram da sa njima budem što je moguće milosrdniji i da pamtim onu Jevanđeljsku reč: Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi…
 
2. decembra 1832.
Jeromonah Ignjatije.
 
613. Opis jednog od svojih putovanja po dobro uređenim manastirima
 
Posle 27. ovog meseca putujemo srećno. Oprostivši se sa Vama stigli smo do 12 sati u Šliselburg, a drugoga dana u 6 sati uveče u Staru Ladogu. Mojim saputnicima dopalo se sve na putu, a meni je bilo prijatno da ih posmatram. Radoznalost je čuvstvo živog čoveka, čuvstvo koga kod polumrtvog nema. Mesto gde se prostire Ladoga, njene starine, njen Volhov (reka koja se uliva u Ladagu; prim. prev), njeni izvori, njeni ribari i njena riba zaokupljali su naizmenično pažnju putnika. Dana 26. rano ujutru otputovali smo po pljusku iz Stare Ladoge i 7. uveče stigli u Vavedenjski manastir, gde smo zatekli o. Upravitelja bolesnog. U toku ovog puta moji saputnici su bili izuzetno veseli, a ja sam bio izuzetno tužan; duboka duševna rana, nanesena mi je od Vama poznatog lica, jer koji jede hleb moj, podiže na me petu… Kako starci saputnici na mene paze, kako me uslužuju! Razlog za takvu pažnju može se očekivati samo od najbližih rođaka. Kako su oni među sobom ljubazni! (…)
Arhimandrit Ignjatije.
 
614. O prednostima Sergijeve pustinje nad drugim manastirima
 
Najdraži srcu mome Pavle Petroviču.
 
Naš manastir Sergijeva pustinja je neobična pojava, sa potpuno specifičnim karakterom u odnosu na ostale manastire takve vrste. Po spoljašnosti ona ima čistoću koja se ne može sresti na drugom mestu, a po unutrašnjem ustrojstvu nigde nema tako dobronamernog bratstva, kome je tuđe pretvaranje i razvratnost. Ima jedan nedostatak kod nas, a to je, ako uporedimo Sergijevu pustinju sa zabačenim manastirima mnoštvo posetilaca i aktivnosti. Babajevskom obitelji veoma sam zadovoljan. Meni je data soba u potkrovlju iznad nastojateljskih odaja. (…)
Hristos sa Vama! Ostajte mi zdravo i doprinosite zajedničkoj koristi i miru.
 
12. avgusta 1847.
Vaš odani prijatelj
arhim. Ignjatije.
 
615. Blagodarnost za kancelarijske poslove
 
Premili Pavle Petroviču!
 
Treba da Vam blagodarim za Vaše napore na sređivanju inventara Sergijeve pustinje, isto kao i celokupnog njenog kancelarijskog odeljenja, kao i kancelarijskog odeljenja svih manastira petrogradske eparhije. Ovo ne vidi najviše starešinstvo, ne može da vidi, ne želi da vidi šta ih se to tiče! Bog vidi! I Vaši napori pred njim nisu zaboravljeni. Mada je njihov predmet materijalno, ipak ste Vi, baveći se materijalnim, pružili drugima vreme i mogućnost da se zanimaju duhovnim stvarima služenjem reči i molitvama, što oni ne mogu da učine ako Vas ne zamene u poslovima materijalnim. I poslovi u onome što je privremeno jesu predivni, ugodni Bogu i pripremaju onome ko se njima bavi platu nebesku i večnu, kada se obavljaju u cilju bogougađanja, u cilju služenja bližnjima radi Boga, radi svete ljubavi u Gospodu i zajedničke koristi. Neobično mi se dopada kako su Apostoli uporedili zajednicu hrišćansku sa telom čovečijim čiji razni udovi vrše tako raznorodne službe i dejstva, a svi zajedno čine jedno zajedničko dejstvo: služenje telu, i ne može jedan ud reći drugom, na primer uho oku: ne trebaš mi…
Ostajte mi zdravo. Meni je sve bolje.
 
6. januara 1848.
Odani Vam
arhim. Ignjatije.
 
616. O odnosu više crkvene vlasti prema Sergijevoj Pustinji i o svome zdravlju
 
Najmiliji Pavle Petroviču. (…)
 
Ovde je sve po starom. Eparhijska uprava prema našem manastiru u svakoj prilici ispoljava nedostatak svoje naklonosti. (…) Moje zdravlje je sve bolje, ali nastavljam da se lečim i zbog toga ne mogu da služim. Moja bolest je hronična, moram da se lečim veoma sporo, a ipak lečenje raspolaže sa mnom kako hoće i oduzima sve moje moći. (…)
 
2. septembra 1848.
Arhimandrit Ignjatije.
 
617. O želji da bude premešten u Ladoški manastir
 
(…) Želim i Vama potpuno ozdravljenje: zdravlje je veliko blago. Kada smo zdravi možemo da budemo korisni i sebi i bližnjima, ali bez njega je teško i jedno i drugo.
Obavestite me kada možete da otputujete, zato što treba da završim građevinski posao i da odgovaram za njega. Utoliko pre je to potrebno što nameravam, ako se moje zdravlje ne poboljša i starešine ne prestanu da me pritiskaju, da tražim Nikolajevski Ladoški manastir sa upravljanjem ovim manastirom. A i za bratiju je u moralnom pogledu daleko bolje tamo nego ovde: manje će biti praznih razonoda i manje intriga protiv svog nastojatelja radi ugađanja svojim sitnim strastima. (…)
Prizivajući na Vas blagoslov Božji, nedostojni
 
17. novembra 1848.
arhim. Ignjatije.
 
619. O pisanju članka „Plač inoka… “ i o njegovom uticaju na čitaoce
 
Najmiliji u Gospodu Pavle Petroviču.
 
Izražavam Vam najiskreniju blagodarnost za Vaše sećanje na mene i za čestitanje povodom Praznika nad praznicima, povodom koga i ja Vama čestitam, želeći Vam sva istinska dobra, i pozdravljam Vas sveradosnim pozdravom: Hristos vaskrse!
Neobična je sudbina poslednjeg članka iz 4-og toma. Bilo je potrebno 36 godina da bi on sazreo, i da se tek zatim objavi. Neobično je sada njegovo dejstvo. Iz pisama koja dobijam vidim da je on privukao izuzetnu pažnju mnogih i da je izazvao snažan utisak na mnoge. Mnogi, sa raznih mesta, javili su mi se, iznoseći da čitaju i udubljuju se u njen smisao, jecaju nad njom, i svako priznaje kao da je napisana upravo za njega. (…)
 
25. aprila 1867.
Episkop Ignjatije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Propušteno u rukopisu (prim. prir).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *