NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

 

EKUMENIZAM
Pitanja i odgovori svima razumljivi

 

 
ŽITIJE SVETIH MUČENIKA NASAUDSKIH KOJI BEHU UBIJENI ZA VERU PRAVOSLAVNU
 
Sveti Nasaudski Mučenici
 
„Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti d Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene. A ovo sam vam kazao da se, kada dođe čas, sećate ovoga da vam ja kazah;(Jn. 16; 2-4)
 
Po ko zna koji put u istoriji Crkve Hristove i istoriji naroda Božijeg, ispuniše se ove proročanske reči Gospoda našeg Isusa Hrista. Reči istine, koje izreče Onaj Koji sebe nazva Istinom, ispuniše se i na svete mučenike nasaudske, koji svojom krvlju zališe mučeničku zemlju Transilvaniju i platiše ulaz u Carstvo Hristovo. Ovi ugodnici Božiji svojim životom potvrdiše još jednu istinu, koju sveti apostoli Pavle i Varnava propovedajući Jevanđelje i „utvrđujući duše učenika i savetujući ih da ostanu u veri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije“ (Dap. 14; 22). Vaistinu, i oni su ti za koje Reč Božija u Otkrivenju Jovanovom posvedoči: „Ovo su oni koji dođoše iz nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeliše ih u krvi Jagnjetovoj“ (Otk. 7, 14). A pošto se ne može „grad sakriti kada na gori stoji“ (Mt. 5; 14), niti dela i podvizi nasaudskih mučenika nisu mogla ostati tajna, već njihov primer ispovedništva postade „svetlost svetu“ i Sveti Sinod Rumunske Pravoslavne Crkve ih ubroja u red svetitelja Božijih 11. maja 2008. godine.
Od momenta svečane kanonizacije, svi verni širom pravoslavne vaseljene mogu svoje molitve da uznesu svetim mučenicima i ispovednicima nasaudskim: svetom Atanasiju Todoranu iz Bikiđija, svetom Vasilu Mokodskom, svetom Grigoriju Manu iz Zagre i svetom Vasilu iz Telčija. Ovi neustrašivi branitelji otačke vere i rumunskog roda mučenički postradaše 12. novembra 1763. godine. Zato Crkva Hristova odluči da 12. novembra slavi spomen na svete mučenike i ispovednike nasaudske.
 
„Mi oružje nećemo nositi, da nam više ne bi našu svetu veru obeščašćivali!“
 
Sveti Atanasije Todoran beše rođen pre 1663. godine u selu Bikiđu, okrug Bistrica- Nasaud. Njegovi roditelji behu blagočestivi i veoma pobožni, tako da je ovog ugodnika Božijeg od malena krasila ljubav i revnost za otačku veru. Ustvari, dva svetlila koja ovog svetitelja vodiše i uvedoše u Carstvo Nebesko behu ljubav i revnost za veru pravoslavnu i slobodu rumunskog naroda. Služio je kao vojnik u austrijskoj vojsci, međutim, videvši svu nepravdu i zlo koje su činili austrijski okupatori, ne birajući sredstva da rumunski pravoslavni narod prevede u katolicizam, dezertira i beži u Moldaviju. U ovoj rumunskoj kneževini sa svojih 74 godine okončava sa vojnom službom i vraća se u svoj zavičaj. Zlopamtive austrijske vlasti ne zaboravljaju na njegovo dezerterstvo, te ga hapse i zatvaraju u tamnicu, gde je proveo nekoliko godina.
Budući da je 1761- 1762. godine zajedno sa ostalim rumunskim prvacima vodio pregovore u formiranju graničarske regimente u kojoj bi Rumuni uzimali najveće učešće. Jedan od najvažnijih uslova u pregovorima je bio da austrijska vlast ne vrši pritisak i da na silu ne prevode pravoslavne u grko- katolike.
Naravno, od ovih zahteva nije bilo ništa. Sveti Atanasije je ubrzo prozreo lukave namere i laži austrijske vlasti, i vatreno se suprostavi militarizaciji nasaudske oblasti. Kako bi slomila otpor Rumuna i pravoslavne u Transilvaniji prevela u katolicizam, Marija Terezija šalje generala Bukova. Posle skoro godine dana, general Bukov sa svitom u pratnji unijatskog episkopa Petra Pavela Arona, dolazi da primi zakletvu graničara i da prisustvuje osveštavanju zastave. Kada dva bataljona pešadije i osam četa konjice behu postrojene i kada sve beše spremno za svečano polaganje zakletve, pred njima jašući izađe stari Atanasije Todoran, koji tada imaše 104 godine i obrati im se sledećim rečima: „Već smo dve godine vojnici, odnosno graničari, a pismo da smo slobodni ljudi, od njenog veličanstva nismo primili. Upisasmo se kao jabodži, poreze plaćamo, vojsku služimo, a naša će deca sve do kraja zemlje ići da proliju svoju krv, ali zašto? To činimo da bi smo i dalje bili robovi, da nemamo nikakva prava, a naša deca da budu neobrazovana… Pod ovim uslovima mi oružje nećemo nositi, da nam više ne bi našu svetu veru obeščašćivali. Bacite oružje! Oterajte pagane sa naše zemlje! Čujte pravoslavni Rumuni… ono što nam daje gubernija i kancelarija iz Beča je ništa, sve same laži od danas do sutra.“
 
„nemoj unositi pometnju i sablazan u našu veru!“
 
Vatrena beseda svetog Atanasija Todorana je dotakla srca svih vernih Rumuna. Pravedni gnjev obuze pobožan narod, kada shvatiše da austrijska regimenta omalovažavaše i ismevaše veru i Crkvu pravoslavnih Rumuna, pokušavajući da ih na svaki način prevede u katolicizam.
Sveti Atanasije ode kod unijatskog episkopa Petra Pavela Arona i upita ga: „Sinovče moj, odakle si?“, a ovaj mu odgovori: „Iz Blaža!“. Tada svetitelj nastavi: „Ako si iz Blaža i ako ti je carica dala vlast, a ti se tamo vrati i smiri se, i nemoj unositi pometnju i sablazan u našu veru!“
Pošto ovo kaza, uhvati unijatskog episkopa za ruku i povede ga upravivši ga da više ne nasrće i na silu prevodi mnoštvo naroda koje je bilo jako uznemireno i sablažnjeno. Graničari se suprostaviše mužastveno i generalu Bukovu, koga bečki dvor posla da izvrši ovaj nečasni zadatak pokatoličenja pravoslavnih Rumuna, tako da ovaj zajedno sa unijatskim episkopom Aronom pobeže.
Veoma brzo, posle ove pobune, u Salvi gde se i dogodilo ovo slavno ispovedništvo, dođe dvorska komisija, koja imaše za zadatak da istraži u vezi sa onim što se dogodilo na platou „Morčila“, maja 1763. godine. Istraga je trajala šest meseci i u njoj je okrivljen kao predvodnik sveti Atanasije Todoran. Ovaj sveti ispovednik podobno samome Gospodu našem Hristu koji se nije branio na sudu prvosvešteničkom i Pilatovom, podobno mnogim svetim ispovednicima i mučenicima za veru Hristovu tokom istorije Crkve Božije, pred sudom ćutaše i hrabrošću svetih mučenika na sebe preuze svu odgovornost. Komisija 12. novembra 1763. godine donosi sledeću presudu: Atanasije Danila Todoran iz Bikiđa, star 104 godine, zbog toga što je sprečavao i odvraćao narod od unije i dobrovoljnog stupanja u vojsku, neka bude prebijen i slomljen na točku od gore do dole, a njegova glava da bude vezana za jedan točak. Zbog iste „krivice“, Vasile Dumitru iz Mokoda, Grigore Manu iz Zagre i Vasile Ojki iz Telčua behu osuđeni na smrt vešanjem i da njihova tela ostanu nesahranjena.
 
„I u zemlju da me zakopate, ja svoju veru ne ostavljam! Ovo je vera Hristova..“
 
Ostalih petnaest predvodnika pobune, behu pošteđeni vešanja, u zamenu za 6000 udaraca lancima od strane vojnika, što je naravno značilo sigurnu smrt.
Prilikom izvršenja smrtne kazne, svi koji behu osuđeni na čelu sa svetim Atanasijem Todoranom mirno izjaviše da ne žale da i mučenički umru za pravdu i svetu veru, jer je bolje izgubiti i ovaj privremeni život, nego živeti u tami unije i katolicizma. Znali su ovi svetitelji Božiji da je lepše i umreti za sveto Pravoslavlje, nego li živeti kao njen izdajnik i tako primiti platu Jude Iskariotskog. Znali su oni za upozorenje i obećanje svoga Spasitelja: „Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati“ (Mk. 8; 35). Znali su oni, kako veli Duh Sveti kroz usta svetog proroka i cara Davida da su „dani čovečiji kao trava; kao cvet u polju…Dune vetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mesto njegovo“ ali i da „milost Gospodnja ostaje od veka i do veka na onima koji ga se boje“ (Ps. 103; 15- 17), te htedoše da svojom mučeničkom končinom proslave Boga, da svojom krvlju sebi otvore vrata Neba i da se zajedno sa ubogim Lazarem nađu u naručje Avraamovo.
Pošto ovi sveti ispovednici proslaviše Gospoda mučeničkom smrću i duh svoj predadoše u ruke Božije, sluge oca laži i anđela tame, ne ostaviše ni njihova sveta telesa da budu česno sahranjena. Glave pobodene na kočeve postaviše pred njihove domove, a telesa raskomadaše i ostaviše na raskršća drumova.
Primivši mučeničku smrt, sveti mučenici nasaudski, na čelu sa svetim Atanasijem Todoranom proliše svoju krv za Istinu i svetu otačku veru. Na delu i primerom pokazavši, da je mučeništvo i stradanje za Hrista, kako veli sveti ispovednik novog doba ava Justin Ćelijski: „neophodno, jer je sastavni deo one organske bogočovečanske celine koju nazivamo spasenje. Samo ono je prolaz i prelaz u radost, kroz tugu u radost, kroz smrt u vaskrsenje. Na njemu stoji božanski pečat onih reči koje je Spas izgovorio za sebe i svoje stradanje: „treba mnogo postradati“ (Mt. 16, 2; Lk. 17, 25; 9, 22). Tu je mnogo nadumnog, neshvatljivog, ali je sve – božansko, bogočovečansko, ispunjeno božanskom logikom spasenja. Ali, taj božanski smisao stradanja čovek ne može shvatiti bez blagodati: treba najpre da se ispuni Duhom Svetim, da se njime osveti i prosveti, i tek onda oseti i shvati smisao stradanja“ (Popović, otac Justin, (1989), Tumačenje svetog Jevanđelja po Jovanu, str. 174, Beograd).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *