НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

 

ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви

 

 
СВЕТИ МУЧЕНИЦИ И И ИСПОВЕДНИЦИ ТРАНСИЛВАНИЈСКИ
 
„Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима…“ Ваистину су се ове речи Живота испуниле над православним Румунима из Трансилваније у XVIII веку. Поменута румунска кнежевина је вековима била под хабзбуршким и угарским јармом. Румунски народ и Црква су за све време ропства били у веома тешкој материјалној и пре свега духовној ситуацији. Лукави Ватикан са свим својим поданицима у монархији хтео је да о врат православних Румуна закачи ланце уније, који би овај благочестив народ повукао у адски бездан[1].
Отпор унији православних Румуна трајао је 60 година. На хиљаде монаха, свештеника, верника, жена и деце, који ни по цену живота нису хтели да напусте своју православну веру, били су затварани у тамнице од неколико недеља, све до неколико година. Због исповедања своје вере, руке, ноге и вратови су им били оковани тешким ланцима, жене и деца су били по цичој зими држани по 3 – 4 месеца у тамницама, зверски су били мучени и бичевани. Многи од православних су примили венац мучеништва, подобно хришћанима првих векова, исповедајући пред унијатским и римо-католичким џелатима да: „више желе и да умру у тамницама, него да оставе своју праотачку православну веру“. Унијатски свештеници су уз помоћ аустријских војника на силу причешћивали, крштавали и сахрањивали православне Румуне, тако да су ови „патили од ужасног страха због Немаца и унијатских попова. На пример, четири верника из Жина су били одведени у окна рудника соли у Ујоари, где су 7 недеља били мучени и понижавани: „дању су их мокре држали у бари, а ноћу су их спуштали мердевинама у тамницу под земљом, мучили их и распињали гвозденим алкама, а ноге и главе су им окивали тешким ланцима и катанцима“, док су верници из Деала, руковођени свештеником Козмом, овако сведочили: „Затворили су нас у собе, и одрасле и децу, где су нас гушили димом од запаљене влажне сламе, зато што нисмо хтели да примимо унију…“. У једном писму из 1756. године, верници из Селишта се у писменој форми обраћају нашем карловачком митрополиту Павлу Ненадовићу саопштавајући: „не постоји већа снага од ове у којој може да се истрпи свих ових дана, сво зло које нам долази од унијатских попова и њиховог гњева, јер нас сваки дан хапсе и муче на најокрутнији начин и предају нас у руке сеоских кнезова, који нас затварају у тамнице. Због њихове велике злобе, остависмо све, и куће и имања, те тако живимо у збеговима по шумама, јер нам не требају унијатски свештеници, ни по цену живота“.
На десетине села и на хиљаде православних Румуна су у овој борби за одбрану Православља били предвођени монасима, свештеницима и верницима мирјанима, који су неустрашиво исповедалали веру Отаца, даноноћно су пешке ишли од села до села, од града до града, где су православне подстицали да чврсто стоје у вери, да не иду на службе и да не позивају свештенике који су примили унију. Њиховим срчаним исповедништвом су се на хиљаде Румуна, покајавши се вратили у окриље Цркве Христове и отачке вере. Али, како Господ сведочи свом апостолу Павлу: „јер се сила моја у немоћи показује савршена“ (2. Кор, 12, 9), Свевишњи није одвратио своје лице од хиљаде својих правоверних, излио је милост своју, тако да су дела светих мученика и исповедника румунских из тог доба дали стоструки плод. Светлост Православља је поново засјала пуним сјајем на овим просторима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Како би смо схватили једном за свагда да вук длаку мења али ћуд никада, неопходно је да наш српски народ види сву подлост и зле намере које је у писму од 11. марта 1701. године, Гаврил Капи, управник “Пропаганде католичке мисије у Дачији“ писао кардиналу Леополду Колоницу: „Ја верујем да би сада требало да се задовољимо примањем сагласности на уједињење у начелу, јер би сувише опасно било, ако не и немогуће, да укинемо све лоше обичаје Румуна. Стога би било довољно, да епископ и други међу њима, када у будућности буду исповедали веру и уједињење, да генерално обећају да пристају да зависе од католичке цркве и од служиоца заступника и да пристају да живе по грчком ритуалу прихваћеном од стране католичке цркве и у другим покрајинама. Затим ће нам у будућности бити обавеза да мало по мало изменимо све њихове обичаје, да им променимо чак и литургију и облик божанског служења говорећи им да су се ти обичаји код њих увели из глупости и незнања њихових свештеника из ових земаља.“ Ово су биле истините намере језуита.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *