NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

 

EKUMENIZAM
Pitanja i odgovori svima razumljivi

 

 
O PRAVOSLAVNOM EKUMENIZMU
 
Da li postoji pravoslavni ekumenizam?
 
Kako neko ko je pravoslavan može da bude ekumenista?
 
Zašto onda pravoslavni odabiraju da budu ekumenisti?
 
Zar Pravoslavlje nema potrebu za ekumenizmom,
kako bi bilo poznato u svetu, više poštovano i bolje branjeno?

 
Kako možemo razlikovati jednog arhijereja (vladiku), sveštenika,
starca, pravoslavnog teologa od nekog ekumeniste?

 
Kako govori i kako izgleda episkop, sveštenik, duhovnik, profesor, teolog ekumenista?
Koji su omiljeni izrazi u njihovom svakodnevnom rečniku?

 
Kako se ponaša i vlada jedan episkop, sveštenik i duhovnik ekumenista?
 
Kakvu uopšte vezu mogu imati monasi sa ekumenizmom?
 
Da li je dobro da imaš duhovnika ekumenistu? Može li te on poučiti pravoj veri
i da li on može da bude putevoditelj duše ka spasenju?

 
Kako možeš da prepoznaš da imaš duhovnika ekumenistu?
 
Kada je najbolje prekoriti episkopa, sveštenika ili duhovnika ekumenistu,
ne prisustvovati njihovim službama, niti se više pričešćivati iz njihovih ruku?
Dokle ide poslušnost i odakle počinje prekorevanje?

 

 


 
Da li postoji pravoslavni ekumenizam?
 
Ovakva formulacija je izuzetno obmanjujuća. Vidite, „pravoslavni ekumenizam“ postoji onako kako čujemo da postoji i baptistička, adventistička, jehovistička crkva itd., hrišćanska partija, sveta Rumunija, mesijanske nacije, teistički evolucionizam, jedinstvo u različitosti, homoseksualci hrišćani, masoni hrišćani, hrišćanska joga, hrišćanski fundamentalizam itd. „Pravoslavni ekumenizam“ postoji onako kako čujemo unaokolo da postoji baptistička, adventistička, jehovistička „biblija“, ekumenistička, satanistička „biblija“ ili u najnovije vreme „biblija“ homoseksualaca itd. „Pravoslavni ekumenizam“ je varljiva, sramna i nečasna formulacija izmišljena radi obmane kroz slušanje razuma.
Ovde treba da razlikujemo dve stvari:
1. Suština problema je ustvari kakvo to pravoslavlje propoveda „pravoslavni ekumenizam„, o kom Hristu govori ekumenistička, baptistička, adventistička, jehovistička i ostale biblije. U verodostojnom Svetom Pismu, u istinskom Pravoslavlju, u istinitoj Crkvine nema mesta za jeresi, laži i razne obmane. Zato su svi katolici, sektaši, ekumenisti itd. imali potrebu da prerade i ponovno napišu sopstvene biblije, da stvore vlastita hrišćanstva i da redefinišu svog i odgovarajućeg hrista koji će ih „spasavati“ sa svim njihovim bednim jeresima, hulama i otpadništvom.
2. Oni pravoslavni koji veruju u „pravoslavni ekumenizam“ jesu obmanuti metaforom, prevareni samom idejom i konceptom ekumenizma. Praktično, „pravoslavni ekumenizam“ u suštini jeste antipravoslavan, protestantsko hrišćanstvo u biti jeste antihrišćanstvo, svi „drugi“ hristosi jesu antihristi.
Gledajući samo na formu, na sve ono što se čuje, „pravoslavni ekumenizam“ se čini „lepog izgleda i dobrog ukusa“[1]. Međutim, zaustavimo li se samo na tome, gubimo razum, ne vidimo dalje od maske „dobre“ lika samoga đavola, veoma veštog da zamaskira razna bogohuljenja u lepe hrišćanske termine i reči.
„Pravoslavni ekumenizam“ jeste ime za jedan plan, reč je o borbi koja se vodi unutar Crkve od strane onih pravoslavnih koji su izdajnici i u prelesti, pravoslavnih koji su nenaviknuti da čitaju svete Oce, onih pravoslavnih koji se uče hrišćanstvu sa televizora, pravoslavnih koji se ispovedaju kod nemarnih i ekumenistički nastrojenih duhovnika, od strane onih pravoslavnih koji su otupeli od protivurečnih formulacija novog veka (dvosmislenih!): „Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; I odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (Tim. 4, 3-4).
 
Kako neko ko je pravoslavan može da bude ekumenista?
 
Vaistinu, ekumenizam rovari i stvara u umu pravoslavnih poznat šablon, stvara promenu načina poimanja i mišljenja, koji se može lako indetifikovati. U početku, pravoslavni ekumenista veruje da su sve religije, da su sva dotična „hrišćanstva“ i „crkve“ dobre, prave, istinite, spasonosne. Dalje je sve „logično“, jer se lako stiže do uverenosti da su svi „bogovi“ – Bog, da su svi „hristosi“ – Hristos, da su sva „hrišćanstva“ – Hrišćanstvo, te da se svi narodi i sav svet klanja, moli i poštuje istog Boga kome se klanjaju i pravoslavni, dok ga ovi drugi nazivaju različitim imenima, svako na svom jeziku.
Tu je već pravoslavni okusio od jabuke jeresi, budući da je privučen i očaran ne pravdom i istinom jedine vere, već lukavtsvom univerzalizma, društvenim nastojanjima i brigama za globalizaciju, željama da se oformi jedna demokratska vera, koja je po meri i ukusu svih, vera koja će da pomiri i da ujedini sve „hrišćane“, čak i nehrišćane.
Čitajući reči Svetog Pisma „U kući Oca mojega stanovi su mnogi“ (Jn. 14, 2), pravoslavni ekumenista vođen humanističko – pietističkim osećanjem ove stihove poima na taj način da će se svako od njih spasiti u svojoj veri, je budući da je Gospod Bog milostiv, sve će ih spasiti, jer su svi ipak verovali, svi su se molili, svi su postili, svi su činili dobra dela, svi su dobri. Ili pak, u Svojoj beskrajnoj dobroti, Bog neće imati dovoljno „hrabrosti“ i „strogosti“ da bude (i) pravedan, jer Hristos ne razmišlja egoistično i neće osuditi „one koji veruju“ na pakao i neće suditi svetu „po dogmama, kanonima i pravilima“.
Po njima je najbitnije da imaš „dobro srce“, da si „dobre duše“, pa makar i gazio i kršio pravu veru, koje je po shvatanjima pravoslavnog ekumeniste samo jedno „popovsko delo“, jedan „rigidan i apsurdan konvencionalizam“.
Srce pravoslavnog ekumeniste je vođeno istom „dobrotom“ kao i srca velikih jeretika iz prošlih vremena, koji su verovali da vrše odbranu i čine veliko dobro hrišćanstvu time što uvode novine i razne promene u učenjima svetih apostola.
Samo što ovakvo humanističko „dobro“, ovakvo jedno pravoslavlje koje je po meri čovečijeg umovanja ni u kom slučaju i nikada nije spasonosno za dušu obmanutu ekumenizmom.
 
Zašto onda pravoslavni odabiraju da budu ekumenisti?
 
Postoje dve vrste pravoslavnih ekumenista:
1. naivni
2. izdajnici
 
Izdajnici su oni pravoslavni koji budući da poznaju istinu, ipak odabiraju laž iz ljubavi prema profitu ili bilo kakvoj koristi ovoga sveta, podobno Judi Iskariotskom i oni vrše izdaju zbog: novca, raznih uticaja, moći, poznanstava, zbog ulaska u uticajne krugove, radi toga da im se ukazuje poštovanje od strane drugih, senzacionalizma i oduševljenja jer učestvuju u odlukama koje će promeniti čitav svet, jer će im biti podignute statue i kipovi i njihova imena će biti zapisana u istoriji[2]. Očigledno je to da ekumenizam, najpre „investira“ u profesore teologije i klirike koji su veoma važni i sa velikim uticajem u pravoslavnom svetu.
Naivni ili prostodušni – jesu jedna gomila, kojom manevrišu i manipulišu oni prvi, budući da u svojoj lakovernosti i naivnosti čine greh neznanjem, za sve ono vreme koje ne znaju ništa (ili su nesigurni) o svojoj Pravoslavnoj veri, tako da su ubeđeni da „čine dobro“. Ovi ne znaju i ne veruju da Pravoslavlje dolazi od Gospoda Hrista, preko svetih apostola koji su udarili temelje i uredili pravila Crkve.
Ovi lakoverni i naivni su namamljeni iz grupe onih, koji su „građanski korektni„, iz grupe onih koji respektuju „istinu mnogih„, „svetski mir„, „demokratsku pravdu„, to su oni koji stavljaju iznad Pravoslavlja ili samo Pravoslavlje poimaju kroz harmoniju, mir, izmirenje, progres, demokratiju i jedinstvo ovog sveta.
Oni siroti postaju kao kakvi prevaspitani i prekvalifikovani hrišćani koji ne znaju ništa o životima svetitelja, nije im poznato kako su i sa kime ovi sveti ispovednici vodili teške borbe za odbranu Pravoslvalja, ne znaju da su sveti mučenici sopstvenom krvlju zapečatili ovo sveto Pravoslavlje, od koga se oni danas tako lako otuđuju i odbacuju.
Svi pravoslavni ekumenisti se boje stavova ovog sveta i preziranja i omalovažavanja „većine“, boje se od „sile“ izdajnika, strah ih je da se suprotstave i da protivureče predstavnicima vlasti (državne, crkvene, evropske) koji nameću zakone ili odluke koje vode u otpadništvo, strahuju da ne vrše „diskriminaciju“, boje se nošenja teškog krsta trpljenja ismevanja i klevete, stid ih je da budu nazvani „ekstremistima“, „fanaticima“, „fundamentalistima“, „onima koji su pri izdisaju“, „provincijalistima“, „buntovnicima“ i „bogomoljcima“ radi prave i istinite vere u Gospoda Hrista.
Pravoslavni ekumenisti ne reskiraju da izgube blagostanje, komfor, komodalitet, novce i prijateljstva, radi odbrane Pravoslavlja. Ništa od toga ne daju radi odbrane Hrista, niti krv, niti život.
 
Zar Pravoslavlje nema potrebu za ekumenizmom, kako bi bilo poznato u svetu, više poštovano i bolje branjeno?
 
Pravoslavlje nema potrebu da bude poštovano od ovog sveta i da mu se ovaj svet divi, već ima potrebu za njegovim pokajanjem.
Postoje jerarsi i sveštenici koji pristaju na ekumenizam, motivisani da će time odbraniti i sačuvati Crkvu. Ali Crkva ne može biti odbranjena oružjem greha, jer je ona branjena od Samoga Gospoda Hrista sa bogočovečanskim oružjem. Ne možeš dobiti blagodat ako činiš hulu.
Ekumenizam ne propoveda Pravoslavlje, kako bi ga učinila poznatim onima koji su nepravoslavni, već ekumenizam popularizuje po zemljinom šaru mešavinu (sinkretizam) hrišćanstava, amalgam Pravoslavlja sa protestantizmom i nju ejdžom. Ekumenizam propoveda jedno novo ravnodušno (blazirano), pomirljivo, tolerantno, mlako, bljutavo i pragmatično pravoslavlje, jedno po svemu drugačije pravoslavlje, savladano i obuhvaćeno antihristovim „dobrima“ i po ukusu ovoga sveta.
Vaistinu, ekumenizam do sada nikoga nije priveo pravoslavnom krštenju, već, naprotiv, mnoge je pravoslavne doveo do toga da odbace „Vjeruju“ Pravoslavne vere.
Spoznaja Pravoslavlja ne dolazi reklamama i publicitetom, već iskrenom i istinitom verom, dok „vizit-karta“ Pravoslavlja već dve hiljade godina stoji na očigled svima: čuvanje istine, čuda vere, krv svetitelja i ljubav koja spasava u Gospodu Isusu Hristu. Budući da je Pravoslavlje sveto i savršeno, ne traži nekakav ekumenizam ili kakvu „spasonosnu“ veru van sebe.
Ekumenizam i ekumenisti ne predstavljaju glas Pravoslavlja. Glas Pravoslavlja jeste život, reči i čudesa svetitelja. Pravoslavlje nema potrebu za ekumenističkim organizacijama, kako bi bilo sveobuhvatno, zato što je univerzalnost jedine vere već dve hiljade godina ostvarivano propoveđu svetih apostola, čineći da do danas Pravoslavna Hristova Crkva bude prisutna u svim državama i na svim kontinentima kugle zemaljske.
 
Kako možemo razlikovati jednog arhijereja (vladiku), sveštenika, starca, pravoslavnog teologa od nekog ekumeniste?
 
Ekumenista umesto da vernima i nevernima pokaže (javno i tajno) da su sve vere, duhovnosti, kultovi, konfesije, religije i „crkve“ van Crkve lažne, neispravne, podmukle, perfidne i obmanjujuće, on naprotiv uzima učešće na skupovima, konferencijama i socio-kulturnim programima, sklapa ugovore i sporazume, gleda da zadobije simpatije i pohvale laskavaca iz redova jeretika, deformišući tako učenja svetih Otaca i Hristovu istinu.
Pravoslavni ekumenisti veruju i govore (javno ili tajno) da su istina, ljubav i pravda Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista prisutne ne samo u apostolskoj Crkvi, već u svim verama, u svim „crkvama“ ili u svim religijama ovog sveta.
Uopšte, pravoslavni ekumenisti imaju omiljen odgovor, reč je o „nepojmljivoj ljubavi“ u kojoj Bog voli sve ljude, onakvim kakvi su. Velika obmana i prelest, da ne može biti veća, zato što je Sam Gospod Hristos pokazao da voli čoveka, ali mrzi greh ljudski, voli jeretika, ali mrzi jeres, voli paganina, ali ne voli paganizam.
Hristova ljubav nije razdvojena od Hristove istine. Gospod Hristos ne voli suprotno istini i ne tvori istinu nasuprot ljubavi. Hristos Crkve nam pokazuje ljubav prema istini i istinu ljubavi, a ne nekakvu slepu i globalnu ljubav, nekakvu ljubav koja prima u zagrljaj celokupnu gužvu i haos u kome su ujedinjeni laž, hula, greh i otpadništvo.
Pravoslavni ekumenisti su licemeri, želeći da istovremeno služe i mamonu i Hristu: poštuju ikone, ali se ipak mole zajedno sa onima koji hule na ikone, mole se Majci Božijoj, a sa druge strane se grle sa huliteljima Presvete Bogorodice i svetitelja, oko vrata nose Časni Krst, ali odobravaju učenja hulitelja Časnog Krsta.
Rumunski ekumenisti su po pravilu pripremani i slati na „specijaliziranje“ u protestantske i katoličke verske institucije. Tako je došlo do toga da pravoslavni teolozi, budući sveštenici ili episkopi više ne uzrastaju u nedrima Crkve, već se bude i osvešćavaju kao stipendisti u sred zapadnjačkih univerzitetskih kampova, prepunih zadaha i smrada racionalizma i duhovnog propadanja, bez ikakve moći da okuse duhovni život u Hristu, Koji je jedini izvor istinske teologije. I tako su se u Crkvi kao dim uzdigli „teolozi nove škole“, sa umovima prepunim protestantske filosofije i ispražnjenim srcima od tajne Pravoslavlja, dostigavši do toga da vide dogmatska učenja vide kao jednostavne ritualne formulacije, koje nisu usmerene ka večnom životu i spasenju.
Svaki onaj klirik i laik koji želi da se naziva pravoslavnim, a da pri tome ne sledi živo Predanje svetih Otaca, jeste nametljiv, unajmljen i ubačen pastir u stadu Hristovom.
 
Kako govori i kako izgleda episkop, sveštenik, duhovnik, profesor, teolog ekumenista? Koji su omiljeni izrazi u njihovom svakodnevnom rečniku?
 
Govor ekumenista je mek, osećajan, brižan i doteran, licemeran, prožeta sa preteranom toplinom i vidljivom izveštačenošću, po nekada naprotiv- kancelarijski rečnik, hitar i činovnički, hladan i ekspeditivan. U besedama su često pacifisti i puni sentimentalnosti i suza, umoljivi i ganutljivi, preterano servilni i uslužni ili gordi. Zaprepašćujuće liče na nekakve političare odenute u odežde.
Izgledaju kao uspešni, dobro hranjeni, često ošišani, obrijani ili sa umetničkim bradama. Ubeđeni humanisti i pomalo filantropi, predstavljaju velike ktitore bolnica, raznih prihvatilišta i kulturnih institucija (sa novcem Svetskog saveta crkava). Prisustvuju u prvim redovima na skupovima, konferencijama i simpozijumima na kojima se ništa ne spominje o Gospodu Hristu, o stradanjima, o mučeništvima i pravoj veri. Brižljivo izbegavaju teme kao što su: jeresi, otpadništvo, paganizam, materijalizam, sinkretizam, laicizam, globalizam, liberalizam, žigosanje, cionizam, judaizam, komunizam, nju ejdž, masonerija.
Stalno se na mučan način preporučuje ili se ne izbegava da se podseti da su apsolventi dva – tri fakulteta, da su na masteru ili doktori nekog od univerziteta, razume se zapadnih (iz Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Italije Švajcarske itd.).
Pravoslavni ekumenisti su neutralni, govore dvosmisleno i neodređeno, na jedan uopšteni način, koristeći mnogobrojne i lepe reči od kojih ne možeš ništa konkretno da razumeš. Ekumenisti vide mirnu i tihu budućnost Crkve (biće dobro, ovako je dobro, budimo dobri), ali ih odaje praznoverno potčinjavanje zvaničnicima (političkim i religioznim), duboko poštuju sve ono što označava veličinu, moć, zapovest i ustrojstvo, iako se time mogu naneti i štete Hristovoj Crkvi.
Pravoslavni ekumenisti su liberalisti i skloni nekakvom duhovnom progresu, ne prihvataju i ne podstiču telesne podvige (post, molitve, metanije, čitanje svetih Otaca) na jedan ozbiljan način, već to poimaju simvolično, sa lakoćom daju razrešenja na pričešćima, razrešuju postove, skraćuju službe, podstiču kupovinu mnogo sveća i činjenju mnogobrojnih donacija crkvi. Labilni su ili „spretni“, „promućurni“, korumpirani, brižljivi su za prohteve i kaprice „moćnika“ i zalažu se za siromahe. Žive u luksuzu i ugodnostima propovedajući siromaštvo i milostinju.
Pravoslavni ekumenisti se uopšte ne uzbuđuju i nisu zabrinuti oko problema kroz koje prolazi Crkva[3], ne daju niti jedan odlučan odgovor, niti imaju odlučan stav kada je u pitanju invazija satanista, masona, bestidnosti i razuzdanosti, otpadništva Evrope i ofanzive protiv Hrišćanstva i hrišćana[4].
Nasuprot tome, većina pravoslavnih ekumenista su masoni, članovi Lions kluba ili Rotari kluba[5], ili su pak teozofi, jogini, praktikuju radiesteziju, reiki, bioenergiju i ostale alternativne terapije ( u pozadini „energija“ i „sila“ vide Hrista a ne samoga đavola) ili „istražuju“ i „pasionirani“ su orijentalnom i paganskom praksom.
Crkvu i Pravoslavlje vide kao ličnu svojinu, tako da sa timo mogu da rade šta im je volja. Finansijski iskorišćavaju sujevernost i pokornost naivnih pravoslavnih hrišćana ili prete kletvama i velikim nevoljama svima onima koji govore istinu ili im se suprostavljaju.
Revnosni su u dobijanju naročitog „hrišćanskog“ pragmatizma, nalik katoličkom i protestantskom, onog pragmatizma da bi zidali što više, da bi podigli na veću visinu, da bi stvorili Carstvo nebesko ovde na zemlji. Tako ovi bivaju savladani duhom preduzimaštva, mešajući marketing i menadžersku umešnost sa hrišćanskim vrlinama.
Više nemaju crkveni i svetootački rečnik, već jednu previše „teološku“ terminologiju, sa preuveličavanjem, modernističku, politikantsku, bezbrižnu, pomešanu, evropeiziranu, sa izveštajima i modelima poruka ovog sveta (umetnosti, mode, filma itd.) ili „svetiteljima“ i ličnostima drugih vera i religija. Stide se da idu u mantijama i sa bradom.
Ako ih dublje pogledaš u oči, videćeš stid, neodlučnost i kolebljivost, pritajenost, videćeš unutrašnju grižu savesti koja dolazi zbog izdaje vere u Hrista. Ono što ekumenisti smatraju da je ljubav prema čoveku, nije ništa drugo, do u suštini, ljubav prema svetu.
Pazite, kada govore o Crkvi ili hrišćanstvu uopšte ne koriste precizno izraze kao Pravoslavna Crkva i Pravoslavno hrišćanstvo! Stalno govore dvosmisleno, a zaključak se može interpretirati i imati hiljadu značenja.
 
Kako se ponaša i vlada jedan episkop, sveštenik i duhovnik ekumenista?
 
Uporno izbegavaju bilo kakve skupove gde bi mogli biti upitani ili bi trebali da daju javna objašnjenja o ekumenističkoj jeresi, o punovažnosti i valjanosti pravoslavnih dogmata danas, o aktuelnosti, praktikovanju i primenjivosti kanona Crkve, o novinama i promenama u Pravoslavlju, o jeretičkim inovacijama u teološkom učenju, o bogoslovijama i fakultetima, gde bi bili upitani o novom unutrašnjem zakonodavstvu Crkve.
Veoma su liberalni, organizuju ili iniciraju planove i programe o „bratimljenju“ sa različitim kultovima (jeresima) ili religijama, bilateralne ili trilateralne posete, kampove i logore za „reedukaciju“ u sociološkim i religioznim ustanovama na Zapadu (Asizi, Fatima, Međugorje, Teze, Bos itd.), stupaju u veoma čvrste prijateljske veze i odnose sa organizacijama, bratstvima i fondacijama sa neodređenim i opskurnim nazivima, u kojima se ništa ne spominje o Gospodu Hristu i o pravoj veri, već samo o miru, o pomirenju, o „saživotu“, „jednakosti“, „bratstvu“ i ljudskim idealima u kojima se ne traži spasenje itd.
Kao od ognja, čuvaju se od jasnih i odvažnih odgovora vezanih za odbranu Pravoslavlja, koji bi mogli da naljute jeretike i obodre pravoslavne. Ne veruju u nepogrešivost Crkve, niti u svetost svetitelja, nazivajući ih „ekstremistima„, „bogomoljcima„, „fanaticima„, „prevaziđenima„, „obuzeti mističnim oduševljenjem„.
U diskusijama, teolozi ekumenisti počinju da zbunjuju, da nameću mišljenja, da kreiraju „autoritativnost“ brojnim fakultetskim zvanjima, masters i odbranjenim doktoratima, znanjem brojnih stranih jezika, brojnim napisanim knjigama, mnogim diplomama i medaljama dobijenim iz oblasti „kulture i nauke“.
Setimo se ovde pravoslavnih teologa koji su umešani u ekumenističke pokušaje vezane za eklisiološka priznavanja, jer im papirna diploma ili limena medalja ne dodeljuju nepogrešivost u životu ili imunitet od jeresi. Upravo su ti znalci citata i definicija, prvi koji su savladani neumoljivim duhom racionalizma, naprotiv, setimo se samo velikih padova jereso-jeraraha, svih jeraraha, arhimandrita, sveštenika koji su bili izuzetno učeni i veliki znalci knjiga, koji su zbog prevelikog znanja visoke teologije otpali od Pravoslavlja i smirenja.
Pravoslavni ekumenisti promovišu novine u Crkvi, laiciziraju, odnosno sekularizuju, skraćuju, humanizuju, čine praktičnije, konfornije, komotnije: službe, besede, poslanice, crkveno slikarstvo, monaške odežde i govor. Imaju posebnu sklonost ka modernizovanju manastira, uvođenjem interneta i televizije, tehnike i industrije, njihovom transformisanju u agro, zoo ili šumske eksploatatorske centre, nosioce nemarnosti i rasipništva, ili lenstvovanja i konfora, bolje reći, na taj način u potpunosti ubijaju monaški život.
 
Kakvu uopšte vezu mogu imati monasi sa ekumenizmom?
 
Pravoslavni monasi su prvi koji stradaju od ekumenizma i poslednji koji će odoleti na njegovom putu.
U prvom redu, pravoslavni monah je hrišćanin koji nema šta da izgubi, jer je sve ostavio Hrista radi – majku, oca, braću položaje, imanje, uticajnost i moć. Jedina dragocena stvar koja mu je neophodna, za koju se moli, živi i umire jeste Hristos Pravoslavlja.
Pravoslavni monah jeste hrišćanin koji svakodnevno čujući glas Jevanđelja, žitija i učenja svetih Otaca, dobija „crkveno rasuđivanje“, poimanje u skladu sa istinom prave vere.
Oduvek je vera Crkve opstajala svedočanstvom i ispovedništvom monaha[6] i njihovim mučeništvom. Do danas, bilo kakvo udaljavanje i skretanje ili novine u veri su obelodanjene i opovrgavane najpre od strane pravoslavnih monaha, koji jednomisleno i jednoglasno ispovedaju neokrnjenu istinu Crkve Hristove.
Nije slučajno to što monasi sa Svete Gore (Atosa), zajedno sa onima iz Grčke, Srbije, Bugarske, Rusije, Amerike, Rumunije i iz ostalih država, danas dele iste stavove po pitanju ekumenizma, odlučno i bez oklevanja ga nazivajući jeresju svih jeresi.
Međutim, kontraofanziva ekumenista je izuzetno perfidna i obmanjujuća, jer videvši da na polju teologije, Svetog Pisma i svetog Predanja, a zbog nedostataka argumenata svakako mogu sramno da izgube bitku, oni ustaju na boj u cilju klevetanja i ocrnjivanja monaštva.
Dakle, pod jednim licemernim podstrekom u poslušanju i potčinjavanju, neki od jeraraha ekumenista, koji su izdajnici, gledaju da na svaki način zabiju pesnicu u usta i da tako na silu, pretnjama, terorom i ucenjivanjima uvedu diktaturu ekumenizma u monaštvu i Crkvi.
Nažalost, za mnoge[7] je već ekumenizam postao „državna politika“, postao je „pravoslavlje“, tako da se i najmanje suprostavljanje protiv „novih pravoslavlja“ smatra pravim raskolom i pobunom, a monasi anti-ekumenisti „zvanično“ postaju nekakve ličnosti opasnije od terorista.
Vidimo kako su plodovi ekumenizma sazreli, dok su lukavstvo, licemerstvo, dvostruki način mišljenja i govorenja dostigli svoj maksimum: izdajnici su došli do toga da viču „izdaja“, jeretici su dostigli do toga da osuđuju pravoverujuće za jeres, otpadnici osuđuju pravoslavne za apostasiju, oni koji krše i gaze po istini traže „pravdu“, raskolnici viču „ne činite šizmu“ a ekumenistička ljubav proliva bratsku krv.
Tolerancija i ljubav kojom se pravoslavni predstavnici toliko hvale i pokazuju jereticima izvan države, na čudesan se način transformišu u najkrvavije progone u trenutku kada se „liberalni“ vrate kući kod braće koja nisu istog mišljenja sa njima.
Nije teško razumeti zašto je danas monaštvo došlo do tog stupnja da više nema dozvolu da postoji, da piše i da ispovedi istinitu veru a da nema „legitimaciju“ i „punomoćje“. Oni koji se ne potčinjavaju „direktivama“, dolaze u toj poziciji da trpe teror, kopiran iz poznatog kumunističkog tipika: batinanja, isterivanje iz manastira ili eparhija, skidanje odeždi, zabranu da služe kao sveštenici, da vrše ispovest, klevetani su kao „neobrazovani“, „buntovnici“, „zaglupavljeni“, „bolesni od misticizma“, „raskolnici“, „talibani“, „fundamentalisti“, „bezumni“, „prelašćeni“ itd.
Ne možemo izgubiti iz vida živu i nepokolebljivu veru savremenih rumunskih otaca, gonjenih podlim i beščasnim sredstvima zbog njihovog pravoslavnog života i ispovedništva: Arsenije Papačok iz Tekirgiola, Adrijan Fagecanu (bio) u Antimu, Justin Prvu iz Petru Voda, Antim iz Sihastrije, Kalistrat Kifan iz Brnove, Jeftimije Mitra iz Hute itd.- tako lista počinje da se uvećava sve više i više.
Patnje i stradanja gore navedenih otaca jesu praktično i naša iskušenja, sa kojima biramo da se uhvatimo ili da se ne uhvatimo u koštac. To su iskušenja koja za sada ostavljaju da se vidi samo oštrica vrha ledene sante ekumenizma koja nastoji da potopi u dubine pogibelji barku Crkve i one koji su na njoj. Počelo je vreme novih progona i podlih ponižavanja istinskih pravoslavnih hrišćana, koja dolaze od strane „braće“ koji su odavno izdali istinu i ljubav prave vere u Hrista Raspetoga i Vaskrsloga.
Žalosno je ovo prikriveno lice ekumenizma i ekumenista, za sve vreme koliko oni veruju da progonima, prisiljavanjima, manipulacijama i ponižavanjima, prava vera iz srca istinskih pravoslavnih hrišćana može biti „prevaspitana“ ili „konvertirana“.
 
Da li je dobro da imaš duhovnika ekumenistu? Može li te on poučiti pravoj veri i da li on može da bude putevoditelj duše ka spasenju?
 
Duhovnik ekumenista jeste najveća opasnost za iskrenog i neukog pravoslavnog hrišćanina.
Duhovnik ekumenista, iako ima blagodat sveštenstva, ne može nikome pokazati put spasenja za sve vreme dok u svojoj duši ne raspozna i odvoji pravu veru od zle vere, Pravoslavlje od jeresi, istinu od laži. Oni su kao nekakvi bolesni doktori, o kojima Gospod naš Isus Hristos veli: „Ostavite ih, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti“ (Mt. 15, 14).
Svojim prihvatanjem i prilepljivanjem za ekumenizam, klirik pada u jeres, otpavši od Gospoda Hrista, budući na taj način proklet od svetih Otaca i otpao od Crkve, čak i ako ga velikodostojnici (vladike) u Crkvi (a mnogi su među njima ekumenisti) nisu lišili svešteničkog čina.
Duhovnik ekumenista, budući jednak u prelesti i otpadništvu koliko sa jereticima, toliko i sa paganima, vaistinu je dušmanin svetiteljima i Crkvi, neprijatelj Hristov i svakom pravoslavnom hrišćaninu željnom spasenja. U tom slučaju, ako imaš duhovnika ekumenistu u potpunosti je isto kao i kada sebe odbacuješ od Hristovog blagovoljenja.
 
Kako možeš da prepoznaš da imaš duhovnika ekumenistu?
 
Kao prvo, duhovnik ekumenista ne smatra ekumenizam za jeres. Kao drugo, on ne veruje da danas uopšte postoje jeresi i jeretici, već samo „drugačiji“ hrišćani i „različita“ hrišćanstva.
Duhovnik ekumenista nikada ili veoma retko i nejasno govori o svetim Ocima Crkve, nepodstičući verne na podražavanje njihovog svetog života, ne govore o spasenju kroz pokajanje, odvažnost, stradanje, patnju, mučeništvo, krst i smrt za pravoslavnu veru.
Ništa ne pominje o: otpadnicima, jereticima, ateistima, paganima, huliteljima i otpalima od Crkve, o anatemama, o kletvama i proklinjanjima izrečenim od svetih Otaca svim konfesijama, kultovima, verama i crkvama zajedno sa svim njihovim utemeljivačima ubicama svetih mučenika, koji su danas zbratimljeni sa arhijerejima nazvanim pravoslavnima.
Duhovnik ekumenista ti ne ukazuje na to šta je prava vera i kako da braniš pravu veru; ne govori ti o neprijateljima Crkve, već naprotiv, savladan lagodnim načinom života i dugim životom, govori da je sve „dobro i lepo“, dok Crkva ima samo „sestre“ i „prijatelje“.
Takav duhovnik veruje i izjavljuje (javno ili tajno) da ima mnogo „crkava“, imenujući ih delovima jedne celine, ograncima istine, duhovnim srodnicima, sestrama Pravoslavlja. Po mišljenju takvih ljudi Pravoslavlje nije ništa drugo do samo jedan delić „velike univerzalne crkve“ koja još ne postoji, ali polako raste, razvija se, „evoluira“ u vremenu i ostvaruje se u budućnosti.
Duhovnici ekumenisti sklapaju prijateljstva sa služiteljima i vernicima drugih „kultova“, diveći se njihovim „ritualima“, „pripremama“, „kulturi“, „ozbiljnosti“, „učenosti“, „življenju“, „korektnošću“, „marljivošću“, „emancipovanošću“ itd., ljudskim vrlinama, koje su pravoslavnim hrišćanima potpuno nepotrebne za spasenje, već samo jereticima i paganima.
Duhovnik ekumenista nikada na ispovesti ne diskutuje o ekumenizmu, ili ga smatra dozvoljenim, tvrdeći da ekumenizam ni u kom slučaju ne predstavlja istinsku opasnost za Crkvu, već naprotiv nekada sa oduševljenjem i bez ikakvog ustezanja uznose hvalu pacifističkim „dobročinstvima“.
 
Kada je najbolje prekoriti episkopa, sveštenika ili duhovnika ekumenistu, ne prisustvovati njihovim službama, niti se više pričešćivati iz njihovih ruku? Dokle ide poslušnost i odakle počinje prekorevanje?
 
Neobično je i neshvatljivo, kako običnom hrišćaninu priviknutom zapravo na „snebivanje i bojažljivost“ u odbrani pravoslavne vere, nedostaje odlučno i dostojanstveno držanje u onom trenutku kada su istine vere ismevane. Vaistinu potsticaj svetog apostola Pavla sada je aktuelniji nego ikada: „Ne postidi se, dakle, stradanja Gospoda našega, ni mene sužnja njegova, nego budi mi sastradalnik u jevanđelju po sili Boga“ (2. Tim. 1, 8).
Sveti Oci su nam pokazali da su poslušanje, poštovanje, prijateljstvo, smirenost sve do greha, sve do onog trenutka kada se episkop, sveštenik ili duhovnik moli, saslužuje, liturgiše i pričešćuje se na jednom mestu sa služiteljima drugih vera: katolicima, grko – katolicima (unijatima), jermenima (monofizitima), koptima, protestantima (luteranima i kalvinistima), anglikancima, neoprotestantima (baptistima, adventistima, evangelistima) i ostalim jereticima (pentikostalcima, jehovistima, mormonima, masonima) otpadnicima i ekumenistima.
Greh je onda kada su u nebrojeno slučajeva, obični hrišćani bili poučavani ili obavezivani da učestvuju (i eventualno da se pričešćuju) na zajedničkim službama sa jereticima.
Greh je i onda kada episkop, sveštenik ili duhovnik dovodi u crkvu takozvane prelate, pastore, sveštenice, kardinale, žene episkope ili pak druge jeretičke zvaničnike (profesore, pedagoge, edukatore, instruktore), kako bi ovi propovedali, besedili, krštavali, venčavali sahranjivali ili savršavali bilo kakve ekumenističke ceremonijale.
Greh je i onda kada episkop, sveštenik i duhovnik sam lično odlazi u jeretička svetilišta, radi propovedanja, besede, krštavanja, venčavanja, sahranjivanja po pravoslavnom ili nepravoslavnom običaju, na taj način dokazujući da je ekumenista.
Klirici ekumenisti su se odvratili od jevanđelskog puta, ali žele da se pokazuju kao pravi propovednici svetinja, „Želeći da budu učitelji zakona a ne razumeju ni šta govore ni šta tvrde“ (1. Tim, 1, 7).
Trebamo da znamo da se episkop, sveštenik ili duhovnik ekumenista ne boji ni Boga (jer Ga inače ne bi ni izdao), niti ga je strah od smrti (jer bi se ustrašio od osude koja ga čeka). Pravoslavni ekumenisti se boje jedino pravovernog naroda, boje se glasova koji ustaju i koji se uzdižu, glasova koji ih prekorevaju onda kada savršavaju bezakonja u Crkvi.
Ako glasovi pravovernih budu utišani, za kratko vreme će doći do toga da živimo u jednom ekumenističkom pravoslavlju, u kome ni monasi, niti sveštenici i hrišćani neće više imati hrabrosti i revnosti svetog proroka Ilije ili silu svetog Jovana Krstitelja koji je korio, prekorevao, pretio, ispravljao, kako bi „uznemirio“, „omeo“ i „rasrdio“ jeretike i zalutale, bez obzira na položaj i zanimanje.
Nemojte misliti da pravoslavni koji sa spokojstvom i ravnodušnošću gledaju na probleme kroz koje danas prolazi Crkva, da oni pravoslavni hrišćani koji se danas podlo i bezbožno prikrivaju iza skromnosti i opreznosti, iza „poslušanja“, „neznanja“ ili „nemoći“, kao i oni pravoslavni koji se „smućuju“ ili okreću glavu onda kada su njihova braća u veri izložena progonima – da će oni pobeći pred valjkom ekumenizma, da će izbeći redove u kojima će stajati kada bude trebao da se da odgovor na „vitalno“ pitanje: da li odbacuješ ili ne Gospoda Isusa Hrista… Niko neće pobeći i izbeći a da ne bude upitan ili ispitan, pre ili kasnije.
Nije vera Crkve, već je naša vera podložna iskušenju i padu. Prava vera jeste Istina od koje ne trebamo da se odvajamo, jeste lik Hristov u nama, koga treba po svaku cenu odbraniti. Zato svi treba da budemo spremni u slučaju potrebe da branimo svoju veru, po meri i ispovedništvu svetitelja: „Niko da ne gospodari našom verom: niti car, niti jerarh, niti kakav lažni sinod, niti bilo ko, već samo jedini Bog, kroz Koga nam je data kao i kroz Njegove apostole“ (sveti jerarh Marko Efeski).
Jedinstvo Crkve, ipak ne zavisi od poslušnosti najvišim autoritetima, ono nije problem podređivanja i pokornosti superiornima, već je jedinstvo Crkve dato liturgijskim opštenjem i pričešćivanjem Hristovim Telom i Krvlju, duhovnim jedinstvom u Presvetoj Trojici.
Episkopima je od Gospoda Hrista dato da provedu svoj život u duhu smirenja i zahvaljujući ovoj činjenici ni jednom jerarhu nije dozvoljeno da veruje za sebe da je vlastodržac i gospodar nad narodom, već je određen da bude u ravnopravnom opštenju sa ostalim episkopima, kako bi zajednički držali Hristovo učenje, liturgijsko uređenje i kanonsko jedinstvo Crkve, jedine kroz koju Gospod Hristos blagovoli da dela i savršava spasenje ljudi.
U istom duhu, sveti apostol Petar ovako savetuje: „Čuvajte stado Božije, koje vam je povereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca; Niti kao da gospodarite nasledstvom Božijim; nego budite ugled stadu;“ (1. Pt. 5, 2-3).
Pravoslavni narod treba da je svestan činjenice da ne duguje nikakvu poslušnost nekakvom episkopu, ma koliko doktorata ili počasti i ugleda da ima, kada je taj episkop prestao da bude pravoslavan u duhu i ispovedanju vere, i otvoreno prati jeretike u težnjama i namerama ka „ujedinjenju, saradnji i bratskoj ljubavi“. Naprotiv, pravoslavni hrišćani su obavezni da se udalje od njega i da ispovede pravu veru, zato što je episkop prestao da bude episkop onog trenutka kada je prestao da bude pravoslavan.
Istiniti sveštenici i episkopi jesu oni koji žive, misle i poučavaju onako kako bi to činili sveti Oci. Jedino tako će se neokrnjenom sačuvati jedina istinita Crkva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Isto kao i Evina jabuka iz Knjige Postanja 3, 6.
  2. Sa istovetnim željama su vođene i duše masona.
  3. Za njih je jedini problem Crkve taj što još nisu „ujedinjeni“.
  4. Kao što su na primer kloniranje, teistički evolucionizam, zakoni, antihrišćanska učenja i politika, diskriminacija, homoseksualnost, žig zveri 666, nju ejdž, rokenrol, narkomanija, Hari Poter, Da-vinčijev kod, Judino jevanđelje itd., itd., itd.
  5. Pomenuta dva „kluba“ jesu rasadnici za regrutovanje, tu pripremaju način mišljenja i poimanja i tako „treniraju“ i „pripremaju“ za ulazak u masoneriju.
  6. Setimo se samo i primimo na znanje žitije svetog Maksima Ispovednika (+ 662. godine), običan i jednostavan monah, koji je jedini ostao da ispovedi pravu veru pred čitavim sinodom palim u jeres koja je branio i podržavao da u Hristu postoji samo jedna (telima) volja (monotelizam), stameno istrajavajući u pravoj veri. Ostavši tako postojan u istini, on je na kraju izvojevao pobedu (čak i sa isečenom rukom i jezikom) nad mnoštvom sveštenika, arhimandrita i arhijereja jeretika. Crkva ga slavi 21. januara.
  7. „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu“ (Mt. 7, 13)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *