NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

 

EKUMENIZAM
Pitanja i odgovori svima razumljivi

 

 
PREDGOVOR
 
Živimo u eri potčinjenoj demokratiji i progresu, u kome se Hristos transformiše i Hrišćanstvo se liberalizuje podobno ljudskim strastima ovog sveta. Na sve strane niču hrišćani očarani „vrlinama“ pluralizma, privučeni religioznim unionizmom i humanističkim dobrima. Niču legije „novih pravoslavaca“ koji pronalaze da je pravoslavlje jeres i objavljuju rat braći koji su za njih „tvrdoglavi“ u želji da žive „podobno onima u stara vremena“. Sve ono što je Hristovo treba da se emancipuje, da evoluira, da se integriše, razlike su negirane, osuđene na nebivstvovanje, nepriznate kao vrednosti, istine ili načela.
Sveti Jovan Zlatousti ovako uči: „Ako nekada budeš video kako ljubav biva proganjana, nemoj joj davati veru umesto istine, već se hrabro usprotivi, sve do smrti (…) nemoj izdati istinu ni na koji način?„[1]. I dalje snažno nastavlja: „Nemoj ni u kom slučaju primiti zloverna učenja ljubavi radi„[2].
Ni pod kojim vidom, niko ne može da veruje da ispovedanje i propoved pravoslavne vere može da započne izdajom iste. Međutim, vidimo kako u poslednjem veku, pravoslavni ekumenisti nisu uspeli da privedu niti jednog nepravoslavnog, pravoslavnoj veri. Naprotiv, masovne su pojave konvertizma i prelaska pravoslavnih na ekumenizam, uprkos ideji da bi „svi trebalo da ostanu verni sopstvenim veroispovestima“, u pogledu očekivanog ujedinjenja „crkava“. Poznati su episkopi iz dijaspore koji su odbili nepravoslavne koji su želeli da se krste u Pravoslavnoj Crkvi.
Prema tome, na čemu je bazirana i gde se nalazi mnogoimenovano „ispovedanje Pravoslavne vere“ u ekumenizmu, kada umesto da ispovedamo istinu, postajemo saučesnici jeresi i zabluda?
Počevši od ovog udruženja sastavljeno od jeretika, koje se do sada nije sretalo u istoriji Crkve, došlo je do istog otuđivanja i slepila pravoslavnih predstavnika, da su teolozi i klirici sa lakoćom potpisivali odluke dijaloga u kome su učenja apostolske i svetootačke vere preformulisana na taj način da se jeres pokazuje kao istina, jeretici su smatrani pravoslavnima, dok njihova „krštenja i tajne“ bivaju priznate kao valjane.
Na taj se način, sitnim koracima napreduje od zajedničkih molitava ka pričešćivanju iz istog putira.
Ekumenizam u svojoj licemernoj ljubavi „prigrljuje“ Crkvu kako bi je ugušila, nalik parazitskoj biljci koji usisava životni sok iz stabla na kome raste. Obmana dolazi iz činjenice što se ekumenizam brka sa Hrišćanstvom i Crkvom, iz činjenice da ekumenizam hoće da bude „pravoslavlje“ za pravoslavne.
Ako bi ekumenisti sutra utemeljili „grupaciju ekumenista“ i deklarisali se javno da ne priznaju Crkvu i sve što je pravoslavno, većina pravoslavnih se ne bi preterano potreslo i uzbudilo, zato što bi ovu stvar videli kao rađanje jedne nove i banalne sekte.
Nemojmo pogrešno shvatiti: ljudi su slobodni da utemeljuju i osnivaju koliko god ekumenizama žele ili da veruju u boga koga god hoće, ali da ne brkaju ili da ne mešaju „inoverje“ sa Hrišćanstvom, lažne bogove sa Gospodom Hristom, skupštine sa Crkvom.
Ali kada ekumenisti dolaze i govore da je Pravoslavna Crkva ekumenistička, i da treba da se ujedinimo sa svima kako bi smo bili „još veći hrišćani“, tada već imamo veliki problem sa definisanjem tog „zajedničkog hrista“. Crkva uči da bilo koje „delo ljubavi“ koje na koncu uzrokuje gubljenje spasenja, nije od Gospoda Hrista već od đavola.
Ova knjižica je napisana za pravoslavne hrišćane koji žele da pronađu istinu o laži i istinitoj ljubavi, o miru, pomirenju, toleranciji, o pričešćivanju; o takozvanim tradicijama, doktrinama, o „zajedničkom“ patrimonijumu i vrednostima; o tome ko je istiniti Bog i koja su mesta gde je poštovan u skladu sa pravom verom i blagočeščivošću; o tome šta nas „ujedinjuje“ i šta je to što odvaja nas pravoslavne od svih ostalih religioznih ili nereligioznih ljudi; o tome šta i koliko imamo prava da čuvamo ili da izdamo načela vere naših svetih Otaca; zahvaljujući kojim motivima prihvatamo ili odbijamo da budemo u zajednici sa vernicima drugih religija.
Među čitaocima ovih redova, neki od obazrivijih, mogu biti neprijatno iznenađeni sa onim što je ovde rečeno i otkriveno, moguće je da će osuditi „zlonamerne“ stavove, čak ekskluzivističke, osuđujući kao namere u cilju razjedinjavanja, šizmi ili kao diverziju protiv jedinstva crkava.
Ove potsećamo da se ujedinjenje i jedinstvo crkava sastoji u čuvanju celosti i neokrnjenosti učenja istinite pravoslavne vere, nama ostavljene od svetih apostola i svetih Otaca, onih koji iskreno ljube Hrista, a ne u sablastima i utvarama pan-religioznih aglomeracija oduševljenih duhom globalističko-nivelatorskih reformi.
Neka se ne žure da nas pogrešno kategorišu kao ljude koji osuđuju i koji su osvetoljubivi, koji, u ime „ljubavi“ padaju u zamku neprijatelja istine, jedinog osvetnika i čovekoubice. Sveti apostol Pavle zbori o gnjevu Gospodnjem, pominjući tako ove situacije nečasne propasti: „Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na sveku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi“ (Rim. 1, 18).
Prema tome, ova greška ekumenizma i ekumenista osuđuje one koji doprinose kršenju dogmi, a osuđuju i veze sa onima koji „poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine“ (Rim. 1, 32).
Toliko vremena, drevno Pravoslavlje predstavlja žrtvu, raspinjanje, jedinstvo sa jedinom Crkvom, pobunu protiv greha i nepomirljivost sa duhom ovog sveta. Dok novo Pravoslavlje predstavlja promenu pravila, uvođenje novina u učenjima vere, transformisanje Hrišćanstva u mnogobrojna sitna hrišćanstva i jedne Crkve u puno crkava, neispovedanje istine, pomirenje sa otpadništvom i apostatama ovog veka. Spoznavši ovo sa lakoćom ćemo moći da razlikujemo istinu od laži, odvojimo svetlost od tame, prepoznamo uzani put koji vodi u Carstvo nebesko od univerzalnog i „nediskriminatornog“ puta koji vodi pravo u ad.
Kako bi vaskrsao, Gospod Hristos je morao da umre raspet od ruku onih koji Ga očekivaše da mu se poklone. Kako bi bio raspet, Gospod Hristos je bio prodat od onoga koji je trebao da Ga propoveda svetu. Ako je Istina bila utamničena u ime „pravde“, ako su humanisti ubili Sina čovečijeg i Stvoritelj bio pljuvan i šamaran od tvorevine, to znači da je Pravoslavlje u svom hrišćanstvu najdragocenije „bezumlje“ i „pobuna“, ono je praktično izvrtanje „normalnosti“ i „vrlina“ ovog sveta.
Odvojeni od Crkve su svi oni koji razmišljaju i rasuđuju „različito od svetitelja Crkve“, oni koji zamenjuju pravdu i istinu sa „sa zajednicom i jedinstvom“, oni što „pomirljivosti“ žrtvuju svete dogme i kanone, stavljajući „blagodeti zajedništva“ iznad žrtve za pravu veru.
Ovo su ekumenisti zidari „zajedničkih vrednosti“ u kojima im lažni bogovi daju blagoslov za stvaranje „novih religioznih svesti“ koje se brinu da se u budućnosti čovek izbavi od „nesrećnog greha“, uzrokovanog „fatalizmom“ života u pravoj Pravoslavnoj veri.
Velika skupština lažnoga „boga“ traži žrtve, a oni nisu samo „sinovi pogibelji“, jeretici, pagani, Jevreji, već u prvom redu pravoslavni hrišćani, udeoničari liberalnih misli, pozvani da budu pogubljeni davši svoju dušu u čeljusti zmije antihrista, koja je kamuflirana u „javno dobro“ i „blagostanje zajedništva“ ovoga sveta.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Zlatousti, Poslanica svetog apostola Pavla Rimljanima, Omilija 22, strofa 18, str 60, 611.
  2. Sveti Jovan Zlatosuti, Poslanica svetog apostola Pavla Filipljanima, Omilija 2, strofa 10, str. 62, 191.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *