ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ СЕДМИ
О МОНАШТВУ

 
Духовник. И тако, дакле, теби се чини да је монаштво изопачење хришћанског идеала…
Непознати. Да. Ја мислим да у Јеванђељу нема ни једне једине ријечи о монаштву.
Духовник. И мислиш да свети подвижници нису достизали више морално савршенство, да су изопачили морално учење које је људима дао Христос…
Непознати. Да. И мислим да је монашки аскетизам био потпуно туђ првобитном хришћанству, да се он зародио под утицајем древног источног фанатичног аскетизма и да између лика Апостола Јована и некаквог тамо Симеона Столпника, прекривеног крастама, нема ништа заједничког…
Духовник. Реци ми конкретно – у чему видиш разлику.
Непознати. Пробаћу. Хришћански идеал морала – то је идеал савршене љубави. Апостол Јован је, од свих ученика Христових, био најпотпуније Његово оваплоћење. Шта може бити прекрасније од старца који, посљедњим снагама својег живота, понавља само једно: „Дјецо, љубите једни друге“… Љубав – то је „свеукупност савршенстава“. Према ријечима Апостола Павла, љубав „дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи својега, не срди се, не мисли зла, не радује се неправди, а радује се истини; све покрива, свему вјерује, свему се нада, све трпи“ (1 Кор. 13:4-7).
Таква је љубав дјелотворно начело. То осјећање је је натјерало Самарићанина да се заустави код претученог човјека који је лежао на путу и опере његове ране. Лик савршеног хришћанина – то је лик савршене, свепраштајуће љубави, која себе одаје на служење људима. Јер, „нема веће љубави, до кад неко душу своју положи за другове своје“. Ја сам, више или мање, правилно окарактерисао морални идеал хришћанства?
Духовник. Да, потпуно исправно.
Непознати. Али ево га – монах. Шта један монах има заједничко са том свијетлом сликом Јеванђеоске љубави? Почнимо од одјеће. Зар је Христос био одјевен у црнину, а не у свијетлу хаљину? Зар је носио Он црну кукуљицу и црну мантију, која подсјећа на крила неке црне птице? Идемо даље. Шта је брига монаха за претучене, рањене, измучене људе, када он у пустињу бјежи – од свих: и од срећних, и од несрећних? Како он може положити своју душу „за другове своје“, кад данима и мјесецима сједи у затвору, или стоји на стубу, и занима се самоспасењем. Христос је опростио жени. Он је њу показао као примјер фарисеју. Жена је својим сузама прала Његове ноге, косом их је отирала. Похвалио ју је. А за монаха је у жени – смртоносни отров. Он жену проклиње. Бјежи, као од какве куге. Хришћанство – то је љубав, топлота која све огријева, радост, свјетлост. Монаштво – то је самоспасење, хладноћа, сталне сузе, тврди и сурови затвор, подземна пећина – без свјетлости, без ваздуха, без радости. Хришћанство – то је религија слободног човјека. Јер, гдје је Дух Господњи – тамо је и слобода. Монаштво – то је ропство. Монаштво је – сво буквално, по закону, по Уставу, чисто формално. Христос се није гнушао да „пирује“ са митарима и грешницима. А монах – нити пије нити једе; и, без обзира на своје ниске поклоне, у својој души на све гордо гледа као на заражене грешнике и од свијета бјежи као од чуме. Хришћанство говори о светости тијела које је храм Духа Светога, а монаштво је сво прожето мржњом према том „храму“, оно мрзи и сав земаљски живот, проклиње га и сматра за велику срећу ако што прије оде из њега. „Увијек се радујте“, – говори Апостол. „Увијек буди тужан“, – говори египатски подвижник ава Исаија.
Шта има заједничко у том црном, суровом, живот омрзлом монаштву, са љубављу и радошћу испуњеним Јеванђеоским Хришћанством?
Духовник. Какво страшно неразумијевање… Колико је неистине у твојим ријечима… Авај. ко не погледа дубоко, и у Јеванђеоско учење, и у монаштво – може му се учинити да си ти заиста у праву.
Непознати. Шта? Није ваљда да нисам у праву? Све је ово, опет, само неспоразум и неразумијевање моје?
Духовник. Наравно да ниси у праву. Монаштво – то је неуништива тврђава хришћанства. То је највиши степен достигнутог савршенства. То је лествица по којој су се људи пели и по којој се пењу ка Богу. То је најдиректнији, најправији, мада и најтежи, пут истинитог хришћанског живота.
Непознати. Па, није ваљда да ти можеш да замислиш Христа у црној кукуљици?
Духовник. Није.
Непознати. Мени овдје ништа није јасно…
Духовник. Није ти јасно – зато што не разумијеш суштину монаштва.
Непознати. Могуће. Зато те и молим да ми то разјасниш.
Духовник. Ти си потпуно исправно окарактерисао идеал хришћанског савршенства. Али, да ли си ти помислио – какве препреке се појављују на путу ка том савршенству, нису ли оне указане у ријечи Божијој? И није ли указано да је борба против њих – неопходан услов нашег спасења?
Непознати. Мени се чини да препреке немају никакве везе са питањем о позитивном садржају моралног идеала.
Духовник. Да. Али оне имају везе са питањем о суштини монашког идеала.
Непознати. То ми није јасно.
Духовник. Монаштво – то је одрицање од свијета и одрицање од своје воље, борба пртоив својих страсти. Погледаћемо подробније, и видјећемо да ли монаштво, како ти кажеш, изопачује хришћанско учење.
Непознати. Да. Молим те да о томе причаш колико можеш подробније. Можда ћу ту и наћи одговор на питање које сам ти поставио на крају наше посљедње бесједе.
Духовник. Какав је однос хришћанства према свијету и према ономе што је свијету привржено? „Тешко свијету од саблазна…“, – рече Господ (Мт. 18:7). И однос „свијета“ са хришћанством показао у ријечима: „Кад бисте били од свијета, свијет би љубио своје; а како нисте од свијета, него вас Ја из свијета избрах, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15:19).
У Посланицама Апостолским однос хришћана према свијету се дефинише крајње одређено: „Не љубите свијет, ни оно што је у свијету; ко љуби свијет, у томе нема љубави Очеве“, – говори Апостол Јован (1 Јн. 2:15). И на другом мјесту: „Сав свијет у злу лежи“ (1 Јн. 5:19).
Ап. Јаков говори: „… не знате ли да је дружба са свијетом непријатељство са Богом? И тако, дакле, ко хоће да буде друг свијету, тај постаје непријатељ Богу“ (Јак. 4:4). „… Ви са Христом умријесте за стихије свијета“, – говори Ап. Павле (Кол. 2:20). Привржености свијету – то је „саблазан“, који човјек мора да надвлада. За Спаситељем је ишло много народа, и Он им је, осврнувши се, рекао: „… ако ли ко долази к Мени и не замрзи оца својега и матер своју, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, не може бити Мој ученик…“ (Лк. 14:26). На другом мјесту Он то потврђује у општој форми: „… сваки од вас који се не одрекне од свега што има, не може бити Мој ученик“ (Лк. 14:33).
О истом том је испричао причу: један је човјек направио велику вечеру, позвао многе; али, кад је све било спремно, сви су почели, баш као да су се били договорили, да отказују позив. Први Му рече: „Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим“. Други рече: „Купих пет јармова волова, и идем да их огледам“. Трећи рече: „Ожених се, и зато не могу доћи“. Расрђени домаћин је позвао, умјесто ових позваних, ниште, кљакаве, богаље и слијепе. А позваним, који су због својих привезаности за земаљске ствари одбили позив на пир, Он је рекао: „Ни један од оних званих неће окусити моје вечере“ (Лк. 14:18-24).
Једном се Господ обратио једном човјеку оваквим ријечима: „Иди за Мном“. Овај је казао: „Господе! Дозволи ми да прије тога одем и сахраним оца својега“. Али Исус му је одговорио: „… пусти мртваце да сахрањују своје мртваце“ (Мт. 8:22).
А други је рекао: „Ја ћу поћи за Тобом, Господе, али ми прије тога дозволи да се опростим са домаћим својим“. Али му Исус рече: „…ниједан који положи своју руку на плуг и обазире се натраг није припреман за Царство Божије“ (Лк. 9:62).
Ето шта треба да преодоли на својем путу хришћанин док иде ка савршенству. Он мора да надвлада све привезаности које га поробљавају, зато што оне сметају његовом служењу Христу. Он мора да замрзи свијет са његовим саблазнима, и све своје блиске, чак и мајку и оца, ако они сметају том служењу. Он мора бити слободан и од власти свјетских стихија и свих земаљских брига.
Зар то није монаштво? Зар то није одлазак из свијета? Ти говориш да монаси бјеже од свијета као од окуженог. Да, бјеже. Али свијет и јесте окужен. Гдје је онда противрјечност, гдје је изопачење хришћанског идеала? Зар монаштво у свом животу не остварује све што казује ријеч Божија? Зар монах не раскида са свијетом? Зар не одлази он, у име духовног живота, од своје породице, од својих сестара, имања, волова, брига? Зар не налаже сваки подвижник на себе крст служења Христу?
Непознати. Ја онда ништа не разумијем. А шта је са служењем ближњем? Како је могуће нахранити гладног, напојити жедног, посјетити у тамници заточеног, угостити скитницу – ако се побјегне од свијета? Зар не значи то – више од свега мислити на себе, на сопствено спасење? И зар то није егоистичко спасење, прикривено спољашњом побожношћу?
Духовник. Ти на служење ближњем гледаш онако како на то гледају у свијету; зато тако и говориш.
Монаштво на своје спасење не мисли из егоистичних побуда, него из љубави према Богу. Душа човјечија припада Творцу, и подвижник хоће да је Богу ода у достојном стању. Навешћу ти један, мада прилично блијед, примјер из свијета: замисли послушног сина, који истиснки воли својег оца. Он хоће да учи добро, зато што тако хоће његов вољени отац, и његови успјеси у учењу ће и оцу бити пријатни. Он и не помишља на личну користи од учења. Боји се да огорчи оца својом љеношћу, и свим силама настоји да достигне велике успјехе, да би причинио радост оцу. Ето, управо такав, „син који добро учи“ је сваки монах. То није егоистично самоспасење, то је самопожртвовано учење. Подвиг монаха пун је љубави према Богу, жеље да Њему угоди, да Га обрадује својим поправљањем, да на то ода све своје снаге, да, колико је у његовим моћима, успјешно заврши разред.
Ти говориш да монах не служи људима, не доноси им користи. Али ријеч „корист“ на језику Јеванђеља уопште не значи исто што и на језику свијета. Наравно, добро је олакшати физичке патње ближњега свог, или нахранити гладног, или напојити жедног, али, како се може служити људима – ако осјећаш да си слијеп? Зар не треба прво излијечити себе од свог сљепила? Монаштво није било бјегство од људи у смислу нежељења да им се служи. То је било бјегство од саблазна и гријеха, да би сам подвижник прво постао достојан таквог служења. Сваки монах, одлазећи из свијета, знао је да мора свега себе одати Богу, а када би се појавила потреба за његовим служењем људима, Господ би га призивао на то служење. Ти се ругаш подвижнику који је стајао на стубу, али, колико су само користи донијели људима подвижници! Колико је кроз њих донесено учења, утјехе, спасења страдајућим и умирућим људима! И не само за њихове савременике, него и за нас, до дан-данас.
Непознати. Да. Што се тиче односа према свијету, морам да ти признам, у праву си. Монаштво јесте једнострано, али ријечи Јеванђеља оно спроводи у живот.
Духовник. Ти ћеш да увидиш да оно у живот спроводи и друге стране хришћанског учења. Хришћанин се мора одрећи не само од свијета и привезаности свијету, него и од своје воље, зато што она настоји да себе супротстави вољи Божијој. Он мора да се смири пред Господом и савлада свако у себи самоутврђење и гордост.
„Одрекни се себе, узми крст свој и иди за мном“, – говори Господ (Мт. 16:24). Треба ићи за Христом, да би у свему била једина воља Божија. Треба се смирити пред том вољом и одрећи се од сваке гордости, јер „ко хоће међу вама да буде први, да вам буде роб“ (Мт. 20:27).
Смирење, то јест, одрицање од гордости и самости, основни је задатак хришћанина када је у питању његова воља, зато што се „Бог гордим противи, а смиреним даје благодат“ (Јак. 4:6). И у молитви Господњој је речено: „да буде воља Твоја“.
А када се Господ по-човјечији молио пред Крсним страдањем Својим, Он је дао савршени примјер таквог одрицања од своје човјечије воље: „Оче Мој! Ако је могуће, да Ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти“. И опет по други пут отиде и помоли се говорећи: „Оче Мој! Ако не може ова чаша да Ме мимоиђе, да је не пијем, нека буде воља Твоја“ (Мт. 26:39,42). Смирење, одрицање од своје воље, потпуно „одрицање од себе“ и јесте задатак монаштва. Гдје је ту изопачење хришћанства? Зар није баш то, напротив, његово достојно испуњавање?
Непознати. Да, наравно, хришћанство је религија самоодрицања. И у том монаштво не противрјечи Јеванђеоском учењу.
Духовник. Али у чему то оно противрјечи хришћанству? Да није можда борбом против страсти? Тим „аскетизмом“ када је у питању његово тијело, који теби изгледа као нарочито изопачење Јеванђеоског учења? Прочитај шта говори Господ о борби против страсти: „А ако те рука твоја или нога твоја саблазни, одсијеци их и баци од себе: боље ти је да у живот уђеш без руке или ноге, него да са двије руке и са двије ноге будеш гурнут у огањ вјечни; и ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци од себе: боље ти је са једним оком да уђеш у живот, него да са оба ока будеш бачен у пакао огњени“ (Мт. 18:8-9).
Посланице Апостолске подробно разматрају ту борбу. Навешћу ти неколико мјеста из Посланица. „Љубљени! Молим вас, као дошљаке и луталице, да се клоните плотских похота које устају на душу“ (1 Пет. 2:11). „Помисли плотске јесу смрт, а помисли духовне јесу живот и мир, зато што су плотске помисли непријатељство против Бога…“ (Рим. 8:6-7). „…Ако живите по плоти, умријећете, а ако духом умртвљујете дјела плотска, живи ћете бити“ (Рим. 8:13). „Смирујем и поробљујем тијело моје, да не би, проповједајући другима, сам остао недостојан“ (1 Кор. 9:27). „… Умртвите земљане уде своје: блуд, нечистоту, страст, злу похот и грамзивост…“ (Кол. 3:5). Ето шта говори ријеч Божија о страстима и борби против њих. А зар монаштво не говори то исто? Стасти су једна од најстрашнијих препрека на путу хришћанског самоусавршавања. Оне се не могу савладати без сурове борбе. Зашто? Зато што „… плот жели оно што је против духа, а дух – оно што је против плоти: они се противе једно другом, тако да ви не чините оно што бисте хтјели“ (Гал. 5:17). Апостоли су овако осликали ту унутрашњу борбу: „… знам да не живи у мени, то јест у плоти мојој, добро. Јер жељење добра у мени јесте, али да учиним добро – то не налазим. Добро, које хоћу, не чиним, а зло, којег нећу, чиним.“ „…У удима својим видим други закон, који се бори против закона ума мојега и који од мене чини таоца закона греховног, који је у удима мојим“. „И тако дакле исти ја умом својим служим закону Божијем, а плоћу закону гријеха“ (Рим. 7: 18-19, 23, 25).
Ти говориш да монаштво проклиње жену. Неистина. Оно проклиње саблазан који од ње излази за оне који изаберу монашки пут. Монаштво је стало на пут дјевичанства, и у плотском саблазну је природно видјело страшног непријатеља на том путу. Оно је објавило одлучни рат том саблазну. И какве везе то има са проклињањем жене?! Јер, и жене стају на пут монаштва, и за њих исти такав саблазан носи мушкарац, и монахињи се исто тако, као што се монаху наређује да бјежи од љепоте женског лица, наређује да бјежи од љепоте лица мушког! И то не значи да монаштво проклиње мушкарца. Монаштво се бори против саблазна. А за пут дјевичанства плотска наклоност и страст представља страшни саблазан, зато оно и бјежи од њега „као од куге“. Дакле, у аскетском подвигу сваког хришћанина морална задаћа је дефинисана савршено јасно: морају се побједити страсти, мора се умртвити плот. Мора се распети своја плот са њеним страстима и похотама. И зар није то суштина монашког аскетизма? Подвижници су прошли управо тај пут борбе, и у својим писаним дјелима оставили су нам руководство и све потребне савјете и путоказе – како треба ићи по том путу, како водити „невидљиву борбу“ да би се достигла побједа. Монашки подвиг „умртвљавања плоти“ – то није изопачење хришћанства, него његово остварење. То је пролажење и оног унутрашњег пута, који мора проћи, без изузетка, сваки хришћанин.
Непознати. Значи – сви морају да буду монаси?
Духовник. Не. О томе ћу говорити мало касније. Али унутрашњу борбу са плоћу мора преживјети сваки хришћанин, неминовно. И монаштво, у којем је та борба доведена до највећег напона и савршенства, са највећом пуноћом остварује Јеванђеоски идеал, и николико га не изопачује.
Непознати. Али – зашто онда Христос није био монах?
Духовник. Зато што је монаштво пут. А Христос је савршена Истина. Али Христос је Својим човјештвом и примјером Својим показао тај пут. Пред почетком Својег друштвеног служења Он је отишао у пустињу и остао тамо четрдесет дана. Спаситељ је дао примјер савршеног самоодрицања, одбацивши искушења ђавола који Му је предлагао личну величину и власт над цијелим свијетом. Господ му је одговорио: „Господу Богу твојему се поклањај и Њему једином служи“. Христос је одбацио саблазан плоти, када је одбацио искушење ђавола који Му је предлагао да камење претвори у хљеб.
Непознати. Али ако Јеванђеоско хришћанство највише одговара монашком аскетизму, због чега је у хришћанству основно осјећање – радост, а у монаштву – осјећање туге?
Духовник. О каквој радости, и о каквој тузи ти говориш? Монаштво, проповједајући тугу, не посеже на благодатну хришћанску радост. Нити хришћанство, говорећи о радости, негира монашку тугу. Ава Исаија даје заповијест монасима да буду тужни. А Апостол Павле говори: „Увијек се радујте!“ Али исти тај Апостол на другом мјесту говори: „Туга ради Бога неминовно производи покајање ка спасењу, а туга свјетска производи смрт“. Не о свјетској тузи, која проповједа смрт, говори египатски подвижник, него о тузи „ради Бога“, о тузи због гријеха, која непрекидно мора скрушавати срце истинског монаха. Али то њега не лишава оне радости, о којој говори Апостол. Јер је та радост – радост од вјере у Христа васкрслог, и од наде на своје спасење.
У Јеванђељу се указује на препреке на путу моралног усавршавања које хришћани морају да савладају. Препреке – то су саблазни свијета, лично самоутврђивање и страсти. Савладати њих могуће је одласком из свијета, самоодрицањем и умртвљењем плоти.
А све то и чини суштину монаштва. Тако да оно не изопачује, него остварује и у живот спроводи хришћанско учење.
Непознати. Али, у првим вијековима хришћанства није било манастира. И зашто ти задаци неизоставно морају бити задаци монаха, а не сваког хришћанина?
Духовник. То је потпуно друго питање, и да би се на њега могло одговорити, мора се прво упознати историја монаштва, и то са њене унутрашње стране.
Непознати. Љубазно те молим да ми помогнеш у томе.
Духовник. У временима Апостолским манастира у нашем, данашњем смислу – заиста није било. Али, да ли то значи и да га није било уопште? Не. Манастир је био. Али он је био у свијету, и били су монаси, мада нису носили монашке одежде.
Непознати. Шта ти под тиме подразумијеваш?
Духовник. Сву првобитну Цркву. Сва она није била ништа друго – до манастир у свијету, а сви хришћани – монаси у том манастиру.
Непознати. Ја те и даље не разумијем.
Духовник. Првобитна Црква себе није ограђивала спољним, видљивим зидовима; она се сама, најодлучнијим могућим начином, ограђивала од свијета. И сви хришћани су себи постављали оне моралне задатке (све, разумије се, осим безбрачја), који ће касније постати задаци првенствено монаштва. Окрени књигу Дјела Апостолских, и одмах ћеш угледати тај манастир. Шта је било основно, животно дјело хришћана? Молитва. Они су живјели молитвеним животом. Живјели су за Бога и у Богу. „Сви они једнодушно пребиваху у молитви и мољењу, са неким женама, и са Маријом, Мајком Исусовом, и са браћом Његовом“ (Дјела Ап. 1:14) – то је било у Јерусалиму, у соби у којој су се послије вазнесења Господа искупљали најближи Његови ученици. Ту су они жријебом изабрали Матеја за Апостола умјесто отпавшег Јуде, ту је на њих сишао Дух Свети у огњеним језицима, ту су они добили благодатне дарове и ушли у непрестано и реално молитвено општење са Богом. Ти први дани у животу Цркве били су дани сталне молитве. И када се општина хришћана брзо разрасла до неколико хиљада људи, молитвена основа њиховог живота остала је непромијењена: „и они стално бијаху у учењу Апостола, у општењу и преламању хљеба“ (Дјела Ап. 2:42).
Када је даљи раст општине почео да одвлачи вјернике од молитве, пошто су се појавиле различите бриге о вођењу домаћинства општине, за то су изабрана посебна лица – ђакони, да би се Апостолима дала могућност да „стално“ пребивају у молитви и у служењу Слову. Погледај даље живот те првобитне Цркве Апостолског времена, и у њој ћеш јасно и очигледно видјети исте оне црте, које данас ми везујемо за „манастир“. Њихов унутрашњи живот био је испуњен благодаћу и истинским Црквеним јединством. А ако се на њу примјене данашњи наши појмови – то је био идеални манастир, не видљиво, него унутрашње сазидан у свијету. „Сви, пак, вјерници бијаху заједно и имаху све заједничко“ (Дјела Ап. 2:44). „А у мноштву народа који повјерова бијаше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бијаше заједничко“ (Дјела Ап. 4:32).
Они нису одлазили у пустињу. Код њих није било високих камених зидова, јер никакви камени зидови нису тако могли да ограде од „свијета“ Свету Цркву, како је то чинио унутрашњи однос првих хришћана према свјетском животу. Духовна, невидљива ограда тог манастира била је сигурнија од икаквих зидова, зато што је она манастир постављала изван свијета – не у смислу спољне, физичке изолације, него у смислу јасног и свима опипљивог и осазнаног разликовања благодатне природе Цркве од злих стихија свијета, за које Апостол говори: „… ко хоће да буде друг свијету, тај постаје непријатељ Богу“ (Јак. 4:4).
О томе – како је посебним начином живота живјела Црква, не мијешајући се са свјетским животом, мада је и пребивала у свијету, видимо из сљедећих ријечи Дјела: „А од осталих нико не смијаше приступити к њима…“ (Дјела Ап. 5:13).
Они су проповједали свијету ријеч Божију, свједочили о Васкрсењу Спаситеља, носили том свијету благу вијест о спасењу, и број вјерника је растао сваким даном. „Народ их благосиљаше“. Али унутрашњи живот Цркве постајао је доступан само за оне који су већ постајали вјерници. У свој живот они нису пуштали свијет. И то се поштовало са највећом строгошћу.
„Ко код вас долази и не доноси ово учење, тог не примајте у кућу и не питајте се с њим“ (1 Јн. 1:10). Те наизглед сурове ријечи биле су упућене свијету, и изговорио их је нико други, до – Апостол љубави, св. Јован Богослов! Али Црква се и даље увећавала по свом чланству. У њу су улазиле масе многобожаца. Мало-помало, губила се граница између Царства које није од свијета овога – Свете Цркве, и живота свијета који је то Царство окруживао. Све више и више је проницао у Цркву свјетски, хришћанству туђ дух. То је почело да оптерећује најревносније хришћане, који се стремили да у свој пуноћи сачувају унутрашњи црквени живот Апостолског времена, који одлучно нису хтјели да посвјетове Цркву. Ти ревносни хришћани, носитељи истинског Духа Цркве, почели су, у име чистоте хришћанске и црквеног живота, да кидају вањску везу са свијетом. Они су у своје осамљење односили од саблазна свијета чистоту првих хришћана и били истински свјетионици хришћанства. Мало-помало се такво стремљење ка физичком одвајању од свјетског живота распространило свуда, и Црква је против притиска свјетских стихија уздигла манастире, као тврђаву хришћанства, гдје се чистота Апостолске Цркве ограђивала вањским раскидом са свјетским животом. Поједини подвижници су одлазили и из манастирских монашких заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живјели у додиру са свијетом, и у њих је неизбјежно проницао, макар и само дјелимично, дух свијета. То су били пустињаци, анахорете, столпници, затворници – велики подвижници, који су се уздизали изнад општег вијенца манастирских планина, као усамљени, недостижни врхови.
Непознати. Значи, Црква је била само у манастиру?
Духовник. Не. Једина Црква је била и у свијету, и у манастиру. Али манастир је за непријатеља била најнеуништивија тврђава њене светости.
Непознати. Али, ако је манастир – древна Апостолска Црква у својој чистоти – како су се појавили „игумени“, „старци“, „послушници“, па онда ти посебни монашки устави, манастирска „правила“, „петостотине“, поклони, једном ријечју, сво уређење манастирског живота? За шта ће све то? Јер, без свега тога је пролазио „манастир у свијету“ – како си ти назвао Апостолску Цркву.
Духовник. Након што је отишао од свијета и почео да води у себе затворен, не само унутрашње, него и извана посебан духовни живот, манастир није могао да остане онакав какав је био у вријеме Апостола. Другачији је био однос са свијетом, другачије је протицала унутрашња борба, стварало се потпуно ново уређење живота. И манастир је почео да ствара своје методе за достизање духовних задатака, који су били прилагођени новим условима затвореног црквеног живота и новом унутрашњем самоосјећању људи који су кидали вањске везе са свјетским животом. „Монашки устав“ – и богослужбени, и посни, и општежитељни, сва правила и сав строј монашког живота – све је то стварано духовним искуством, молитвом, подвигом. У манастиру све потиче од унутрашњег живота, а не од ума. У свему је вејање духа благодати Божије, која је обилно напајала изабране Христове ратнике. Они су пролазили пут хришћанског усавршавања у тим новим условима – и сваки је у ризницу манастирског устава остављао свој драгоцјени прилог.
Непознати. Али, можеш ли ти мени подробније испричати – шта конкретно је створио манастир, у смислу метода достизања и извршавања духовних задатака?
Духовник. Молитва, пост и послушање – то је оно чиме је живјело монаштво. За стварање богослужбеног и посног устава, као и за учвршћивање принципа послушања – заслужна је сва Црква, али се то првенствено може рећи за монаштво. Ипак, Црква и манастир нису супротстављени једно другом, и у суштини својој се не разликују. Манастир је дио земаљске Цркве; и Црква у свијету, пак, и Црква у манастиру, водиле су исту борбу, борбу против непријатеља људског спасења, и чиниле свака своје дјело; рјешавале су, по мјери својих снага, своје задатке.
Непознати. Волио бих да ми подробније испричаш о молитви, посту и послушању.
Духовник. Добро. Почећемо од молитве.
Молити се – то значи налазити се у оном нарочитом стању, у којем духовно начело човјека улази у тајанствени и непосредни додир са Господом Богом и оностраним, невидљивим свијетом. Бити у молитвеном стању могуће је у свим животним околностима. Али, с обзиром да њему смета све што је од свијета, најпријатније услове за молитву треба тражити у осамљењу. Господ Исус Христос нам је Сам указао тај и такав молитвени пут. Он је осамљен остајао када је хтио да се моли, одлазио је и од народа и од ученика, а некада је остајао са ученицима, удаљавајући се од народа. Према ријечима ап. Луке: „… А Он одлажаше у пустињу и мољаше се Богу“ (Лк. 5:16). И Јевнђелист Марко говори: „А у јутро, уставши врло рано, изађе и отиде насамо, и ондје се мољаше Богу“ (Мк. 1:35).
Јеванђелист Лука говори и о осамљеној молитви у друштву ученика: „Мољаше се на осамљеном мјесту и ученици бијаху са Њим“. Осамљено мјесто – то је вањски повољан предуслов за молитву. Шум свијета молитви смета извана. Али постоје и унутрашње препреке и сметње. Као неки унутрашњи шум. Тај шум у нама стварају наша привезаност свијету и плотске страсти. Због тога иза основног дјела монаштва – молитве – стоји унутрашња, невидљива борба са саблазнима, и са њима повезане врлине: немање у себи грамзивости, одрицање себе, безстрашће.
Монаштво је у искуству пролазило тај пут искорјењивања грамзивости, одрицања од себе и уништавања страсти, и у властитом искуству саздавало савршени молитвени живот. Све што је оно дало богослужбеном уставу, и све што се улило у форму „келијних правила“ – није била некаква кабинетска измишљотина, него резултат великих молитвених подвига. Молитва је собом испуњавала готово читав живот манастира. Она је саздавала истинско небо на земљи. Монах је живио у храму. И из њега одлазио само када је извршавао ове или оне земаљске радове, које је носио трпељиво, као нешто неизбјежно за земаљским омотачем одјевеног човјека. Али испуњавање тих земаљских послова није успјевало да расије оно што је пунило душу у храму. Потреба за „непрестаном молитвом“ је саздала посебни вид молитвеног подвига – мољење Исусовом молитвом: „Господи Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога“.
Та молитва, која, према предању, у Цркви живи још од времена Апостолских, коју су некада раније творили сви вјерници, касније постаје основа молитвеног живота монаха. Молитвени живот без те молитве монаху је постао просто немогућ. Она је увијек била код њега, и на устима, и у разуму, и у срцу. Она га је свуда пратила. Она је испуњавала молитву у Цркви, размекшавала му срце и отварала га да би оно могло да усвоји богослужење; она је замјењивала монаху храм када је био на послушању и када је морао да се бави земаљским пословима. Живјела је са њим у његовој келији, тјерала тугу, сјету, самосажаљење, помисли. Сабирала је блудећу мисао и расијана осјећања, и била најјаче монахово оружје у борби против страсти, нарочито приликом неизбјежних сусрета са свијетом. Исусова молитва је давала могућност души човјечијој да сво вријеме бива свјесна да стоји пред очима Божијим. Да човјек сво вријеме у дубини својег срца осјећа умиљење од сазнања безмјерног према нама милосрђа Господа Исуса Христа Који за гријехе наше пострада; да осјећа скрушеност за своје гријехе; да гаји наду на своје спасење. И то, наизглед сложено од више различитих осјећања, а заправо просто и јединствено осјећање, усељавало се у срце богомољца и тамо живјело стално, чак и онда када се не би изговарале саме ријечи молитве, и штитило душу од скврни и саблазна свијета. Молитва, као и све у животу духовном, има свој пут и своје степене успона. Не даје се увијек и у безусловној пуноћи молитвено стање човјеку. И овдје, као и у моралном животу уопште, много тога зависи од напора самог човјека, али главно и савршено, ипак, зависи од милости Божије, од благодати, као дара Духа Светога. У животу моралном сваки добар поступак већ јесте нешто позитивно на путу усавршавања, зато што иза њега стоји добра воља да се он оствари. И у животу молитвеном свака ријеч, макар и само устима изречена, већ јесте молитвено дјелање, зато што оно свједочи о жељи човјековој да се моли. Манастир је зато строго захтјевао да се поштује и извршава, макар и само вањски, молитвено правило. То није било требовање „слова закона“. У томе је била велика мудрост. Слово молитвеног правила је било неопходни почетни степен, који су неминовно пролазили сви, чак и највећи, подвижници. Правило је било оно што се тражило од свих. Даље успињање по унутрашњим степеницама молитвеног усавршавања препуштало се Благодати Божијој и подвизима сваког појединачног монаха.
И тако, дакле: монаштво је, настављајући дјело Спаситеља, Његових светих Апостола и првих хришћана, подвигом и благодаћу Божијом саздало савршену форму молитвеног Устава и, искуством пролазећи молитвени пут, учило како да њиме иду сви који траже спасења.
Друго дјело монаштва је пост.
Подвижници за молитву и пост кажу да су то два крила вјере, без којих се не може вазнијети над свјетовним и страсним животом. Неки од њих су подвиг поста сматрали за најтачније мјерило успјешног пролажења духовног пута. Пост – то је подвиг, усмјерен на борбу против наших страсти. Иза њега стоји добродјетељ безстрашћа. „Дај крв – и прими Дух“, – говори Апостол, под „крвљу“ подразумијевајући све патње и искушења подвижничког пута. Под постом треба подразумјевати не само уздржавање у храни, него свеукупност свих подвижничких средстава у борби против страсти. Први и основни његов степен јесте уздржавање од одређене врсте хране, њеног обиља и сласти, а даљи степени се тичу унутрашњих задатака: уздржавање од сваке уопште скврни.
Црквени поглед на то се изражава ријечима: „Постимсја постом пријатним благоугодним Господјеви. Истини пост јест злих отчужденије, воздержаније јазика, јарости отложеније, похотеј отлученије, оглаголанија лжи и кљатвопреступљенија – сих осужденије пост истини јест и благопријатни“.[1] Прећи одмах на такав пост, прескочивши први степен „посног устава“ – исто је тако немогуће, као што је немогуће одмах доћи до умне молитве, не прошавши први степен, степен усне молитве. То није апстрактна богословска тврдња, него истина коју је утврдило искуство подвижника, и све ријечи о томе како је „боље не срдити се, не вријеђати, не завидјети, него не јести мрсну храну“ – јесу испразне фразе.
Духовни живот без поста је немогућ. Та истина, као и све у монашком животу – није апстрактно-богословска, него подвижничка, за коју је плаћено крвљу. Вањски устав није савршени пост. Због тога се не смије ограничити њиме, али, ипак, унутрашњи, виши задаци поста једноставно нису могући без испуњавања вањског посног устава.
И овдје је, по човјештву Својем, Спаситељ указао, Својим примјером, значење поста, када није узимао храну у току 40 дана проведених у пустињи; и Апостоли су се молили са постом, и сва древна Црква је постила. Монаштво, настављајући дјело Спаситеља, Апостола и првих хришћана, својим подвижничким постом је саздало савршен посни устав, као најбољи пут у достизању унутрашњих циљева безстрашћа. Овдје је молитва неодвојива од поста. И пост је неодвојив од молитве.
А сад пређимо на послушање. То је основни темељ монаштва. Монашким ријечима речено – послушање је узвишеније од поста и молитве. На њему се зида сво велико здање манастира. Оно собом прожима сваки покрет монашког живота, оно је – највиша добродјетељ коју један монах може да пожели. Иза послушања стоји све – и молитва, и самоодрицање, и безстрашће, и смирење, и подвиг. Не говоре случајно свети оци да је послушање „добровољно мучеништво„. Тај, дакле, пут, пут добровољног мучеништва, пролази сваки монах. Он се одриче од своје воље и уручује је игуману и својем духовном оцу. Он распиње своју вољу, своје самољубље, своју гордост. Разум, жеље, осјећања – све се одаје на послушање. Послушање – то није сагласност са ауторитетним мишљењем, и није потчињење из принципа – то је унутрашње отказивање од сваке самосталне дјелатности. Отказивање – не зато што „мораш да слушаш, мада се и не слажеш“, него зато што не може бити никакве „несагласности“, – јер ја ништа не знам, него све зна, што мени треба чинити, духовни отац мој.
Непознати. Стани мало. А шта ако духовни отац чини грешке? Јер, он није Бог. Није ваљда да треба испуњавати и очигледно погрешне или бесмислене захтјеве?
Духовник. Да. Треба. Подвижници говоре да треба испуњавати чак и такве захтјеве, који подвижнику могу да се учине опасним за његово спасење. И то је истина. Јер, гдје је критика, несагласност, – тамо је моје знање, моја воља, моја одлука, што је супротстављено знању, вољи и одлуци старца, а истински послушник ништа не зна, воље своје нема и одлука он својих нема.
Непознати. А ако би старац захтјевао нешто што је супротно учењу Цркве, ако он отпада од православља, и тада га треба слушати?
Духовник. Разумије се – не треба. Отпадање духовника од Цркве – то је његова смрт, а мртвом се не повинују.
Непознати. Али зар погрешне инструкције, проузроковане неискуством или грешношћу духовника, не могу погубити послушника?
Духовник. Не могу. Истинско послушање ће све учинити спаситељним за послушника. Грешке у духовном руководству опасне су за оне који су лишени истинског послушања, оне могу да смету, па чак и да погубе неистинског послушника. Али послушник до краја – изван је опасности. Послушање ће све покрити и све претворити у благо. Најнеразумније и најштетније ће превратити у мудро и корисно. Јер, послушање – то је смирење, одрицање од себе, безстрашће и љубав. А те добродјетељи увијек су прави пут спасења. У послушнику, као у огњу, изгарају све свјетовне навике, надање на себе, самоутврђење, самовеличање. Послушање ослобађа срце од свјетовне самовоље, коју свјетовно ропство страстима приказује као слободу, и отвара пут ка истинском стању слободе, које се даје само благодаћу Божијом, смиреним Његовим слугама. Без послушања монаштва нема. Оно својим духом прожима сав монашки строј, сав устав и сав поредак монашког живота. Без послушања нема подвига, и сва привидна достојанства монаха – јесу самообмана. Самочинство поништава и молитву, и пост, и борбу са страстима, и чини бесплодним, чак и опасним, подвиг. Гдје нема послушања – тамо почиње страшна духовна болест, која се на језику монаштва зове прелест. Подвиг без послушања – то је пут ка гордости, који у једном часу у ништа претвара плодове дугогодишњих подвижничких трудова. Монах – то је, прије свега, послушник.
Апостоли су били послушници Спаситеља. На послушању Апостола утврђивала се првобитна Црква, послушањем, молитвом и постом је саздан манастир. Послушање, као и молитва, пост и свака добродјетељ, има своје степене успона, свој пут развоја. Не може човјек одједном да постане дјелатник умне молитве и безстрасни подвижник. Не може он одједном да достигне ни највише степене послушања. Манастир учи молитви, учи посту, учи послушању. Он ништа не захтјева на силу, и не слама, него спасава душу. Ето – то је монаштво. То је најсавршенија творевина хришћанства, а не његово изопачење. То је тврђава Црквина. Ограда од злих стихија свијета. Златни Апостолски вијек, брижно сачуван у православним манастирима и пронесен неповријеђен кроз дуге вијекове свјетске историје.
Непознати. И опет ћу да те питам: значи, сви морамо бити монаси?
Духовник. Не, не сви.
Непознати. Зашто не?
Духовник. Као прво, зато што је пут монашки (јер, монаштво се од свијета оградило каменом оградом) неизоставно пут безбрачних. А ти знаш да безбрачје није обавезни пут спасења, него само за оне који то могу да приме. Као друго, због тога што ратујућа Црква има посебне задатке у свијету. И како у рату не могу сви да се боре из тврђава, мада се оне и сматрају главним упориштима, тако и ратујућа Црква не побјеђује свијет само манастирским подвигом, него и друштвеним служењем. Коме је шта дато. Једни чувају тврђаву, други се боре на отвореном пољу. Једне Господ зове у пустињу, и они пролазе пут спасења у условима осамљеног манастирског живота, друге позива на служење истим тим вишим идеалима Богоусавршавања, али већ у другим условима, у другим вањским формама, не у манастирском, него у свјетском животу.
Непознати. Да, то је јасно. Али, поставља се питање о будућности. Манастир је очигледно дошао у фазу опадања, може се чак рећи и до уништења. А ако је уништено оно најјаче, оно што ти називаш „тврђава Цркве“, није ли очигледно да мора бити уништено и оно што је мање јако, то јест – Црква у свијету? И, како је Бог могао такво нешто да „попусти“?
Духовник. Вањска, нама до сада позната форма манастирског живота, можда, кажем, и може бити уништена вањским, историјским политичким системом, али монаштво неће бити уништено никада. Поражавајућим, истински пророчким ријечима открива судбе монаштва св. Анстоније Велики. Он говори: „Доћи ће вријеме, љубљена дјецо моја, кад ће монаси оставити пустиње и умјесто у њих потећи у богате градове, у којима ће, умјесто тих пустињских пећина и тамних келија, уздићи горда здања, која ће моћи да се надмећу са царским палатама, у којима ће умјесто ништости порасти љубав према сакупљању богатстава, и смирење ће бити замијењено гордошћу; многи ће се гордити знањем, али знањем голим, отуђеним од дјела која знању одговарају; љубав ће охладјети; умјесто уздржавања умножиће се угађање утроби, и многи, многи од њих ће се бринути о раскошним јелима, и то не мање од самих мирјана, од којих се монаси ничим другим, до одјећом својом и кукуљицом, разликовати неће: и без обзира на то што ће живјети усред свијета, називаће себе осамљеницима (монах значи: осамљеник). При том ће сами себе величати, говорећи: „ја сам Павлов“, „а ја Аполосов“ (1 Кор. 1:12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: они ће себе величати оцима својим, као Јудеји што су се величали оцом својим Аврамом. Али биће тада и таквих, који ће се показати много бољи и савршенији од нас; јер, блаженији је онај, ко је могао преступити а преступио није, и зло починити а починио није, него онај ко је ка добру био вучен масом ка добру устремљаних ревнитеља…“
Непознати. И како ти видиш будућност тог новог монаштва?
Духовник. Потпуно је јасно да св. Антоније овдје подразумијева монаштво у свијету. Оно неће бити физички одвојено од свјетовних саблазна, како је ограђено било оно у старом манастиру. Ти нови подвижници ће живјети у свијету, гдје би они „могли да преступе“ а преступити неће, гдје би „могли починити зло“ а зло починити неће. Овдје се не мисли на унутрашњи саблазан, нити на унутрашње чињење зла, као што је тај унутрашњи пад пријетио монаху у досадашњим манастирима и пустињама; св. Антоније у својим пророчанским ријечима супротставља старе монахе новим, и говори да ће ови посљедњи бити блаженији, зато што ће њихова задаћа бити тежа. Очигледно, ради се о близини и доступности саблазна, лакоћи са којом ће се моћи „преступити“, подати им се, зато што ће они бити ту, под руком, не иза ограде, него усред свијета, у којем ће живјети тај будући подвижник. И јасно је да то неће бити општежитељно подвижништво, него једно-лично, зато што тим подвижничким путем неће ићи „маса устремљених“ ка спасењу, него само појединци. Историја ће да заврши као неки круг, вратиће се гоњењима првог вијека и манастиру првобитног хришћанства.
А ево шта се у ријечи Божијој говори о гоњењима вјерних пред крајем свијета. Господ је на Јелеонској гори Својим ученицима казао судбину која чека свијет и хришћанство: „…устаће народ на народ, и царство на царство, и биће глад, помори и земљотреси којегдје; а све то је само почетак болести. Предаваће вас тада на муке, и убијаће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена Мојега…“ (Мт. 24:7-9).
А св. Лука наводи ове ријечи Спаситељеве: „Издаће вас такође и родитељи, и браћа, и рођаци, и другови, неке од вас ће и убити…“ (Лк. 21:16). Гоњења ће, наравно, учинити да постане немогућ вањски манастир, и Цркву ће вратити у услове првобитног хришћанства. Али то ће бити Црква која је прошла сав свој славни земаљски пут, у њој ће бити сва духовна блага које је она стекла. Она ће бити „манастир у свијету“, као што је то била Црква Апостолска, и то не по томе што ће се одрећи од свега што је благодатним дејством Духа Светога стечено за протеклих двије хиљаде година, него по свом духовном стању и по свом односу према свијету.
Појединци ће и даље примати монаштво, давајући заклетву безбрачја и тиме успостављајући као неку духовно-крвну везу са великом прошлошћу монашког живота, али и они који ће примити постриг, и они који ће ступати у брак – сви ће да живе, не више у старим манастирима, него у свијету, онако, како је живјела и првобитна Црква.
Св. Јован Златоусти је указао на једно од главних духовних основа за тај наступајући манастир. У слову „О скрушености“ он говори: „Ми морамо да тражимо пустиножитељстово не само у неким осамљеним мјестима, него и у самој својој слободној вољи; ми морамо – прије свега осталог – душу своју одвести у најненасељенију пустињу“.
Ето, та „унутрашња пустиња“ ће и бити основа манастира у свијету. Неће само монаси, него ће сви вјерници одлазити у ту пустињу. Неће само монаси, него ће сви вјерници стати на пут послушања и духовног живота. Црква ће се поново, као у Апостолском вијеку, унутрашње оградити од свијета, и себе њему потпуно супротставити. Устаће невидљиви зидови, који ће бити тврђи од камених, и оградиће свету Цркву од свијета који ће лежати у злу. Те зидове ће уздићи молитва, пост, послушање, безстрашће, подвиг. Опет ће сви вјерници, као и у древној Цркви, постати дјелатељи молитве Исусове. Опет ће се вратити честом причешћењу Светих Тајни. Опет ће, као некада у Јерусалиму, „једнодушно сви пребивати заједно“ и у свијету ће се они осјећати као у безводној пустињи. И нови ће подвижници превазићи древне. И Црква ће се преиспунити, као и Црква Златног вијека, благодатним даровима Светог Духа. Та пуноћа благодати у древној Цркви је потицала од тога што су били живи људи који су својим лицем гледали Господа, и све је било освештано Његовом недавном присутношћу међу људима. Црква која долази ће бити испуњена том благодаћу зато што ће бити пуна предосјећања другог славног доласка Његовог, и освештаваће се близином Христа Долазећег.
Непознати. Ти то говориш – као да је то питање људи који су временски близу нама.
Духовник. Не. Нама није дато да знамо времена и рокове. Али манастир у свијету се већ зида: то могу да не виде само слијепци.
Непознати. Да. Твоје посљедње ријечи разјасниле су много шта. Пред мојим очима се буквално отворио једини велики пут Цркве, који је она прошла од времена Апостолских до наших дана, и који јој предстоји проћи од наших дана до дана посљедњих, који ће бити налик на Апостолске. Али моја се питања, изгледа, никада неће прекратити, и ја се никада нећу излијечити од својих сумњи, за које ти кажеш да су порок. И ево, опет ја морам да те питам да ми одговориш на једно ново питање, и да умириш сумње које су се изнова појавиле.
Духовник. Потрудићу се. О чему хоћеш да ме питаш?
Непознати. У свему што ти говориш – о путу спасења, о унутрашњој борби, аскетским подвизима, о самоодрицању и одласку из свијета и, на крају, о одговорности пред Богом – ја видим признање „слободне воље“. Али Црква учи о Промислу Божијем, о томе како се све одвија по вољи Божијој. Како ни длака са главе човјекове не пада без воље Оца, и ја никако не могу да помирим учење о слободи воље са учењем о Божијем Промислу. Бојим се да ће то питање за мене тако и остати неријешено. У сваком случају, ја сам не могу да га разријешим. Помози, ако можеш.
Духовник. Добро. Сљедећи пут ти и ја ћемо говорити о Промислу и слободи воље.
Непознати. А послије тога ће остати само још једно питање.
Духовник. Нећемо трчати пред руду. Рећи ћеш га, у своје вријеме
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Постимо постом пријатним и благоугодним Господу. Истински пост је отуђење од зла, уздржавање језика, уклањање од гнијева, одлучење похоти, причања лажи и кривоклетства – овога осуда јесте пост истински, благи и пријатни“.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *