ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ДРУГИ
О БОГУ
 
Непознати. Да, у праву си, које год питање да узмеш, неминовно ћеш доћи до питања о Богу. Зато ми дозволи да прострем пред тобом све што од мене чини невјерника. Много од тога што ћу да кажем вјероватно неће бити у директној вези са нашим питањем и можда ће нас одвести мало у страну. Али другачије ја говорити не умијем.
Духовник. Говори, не размишљајући о форми, потрудићу се да те разумијем.
Непознати. Као прво, ја унапријед морам да ти кажем да су сви сколастички докази постојања Бога – чини се, има их седам комада – мени добро познати. Не труди се, молим те, да жонглираш њима. Ја мислим да они још ни од кога нису направили вјерника, а најмање од оних који су те доказе смислили.
Духовник. Не бој се. У питању о Богу ја ћу се логичким методом користити мање него у питању о бесмртности.
Непознати. Значи, нећеш доказивати, него показивати истину?
Духовник. Да.
Непознати. Потрудићу се да је савјесно размотрим. До сада ја, наиме, у учењу о Богу нисам видио ништа осим фантастичне бајке, у коју, узгред буди речено, већ одавно не вјерује нико. Кад сам сретао образоване људе, који живе, авај, потпуно исто као и сви невјерници, али који говоре о својој вјери – ја сам нехотице мислио: није ваљда да се они не претварају? Није ваљда да се озбиљно може вјеровати у све те басне?
Духовник. Признање безусловне искрености једног према другом је неопходан услов овог нашег разговора.
Непознати. Да, да, наравно. Ја сам ову своју мисао навео само ради илустрације – да бих ти показао колико је мени тешко да допустим могућност вјере. И тако, дакле, од чега почети? Од мање важног. Ево, ти си православни свештеник, и убијеђен си да знаш истину. По твојој истини, Бог је Тројичан у лицима и Један по суштини. Ти вјерујеш у тог Бога и сваку другу вјеру сматраш заблудом. Ако пођем код муле, он ће почети да ми говори о свом једином Алаху, и такође ће тврдити да он зна истину, и твог тројичног Бога он сматра лажју која апсолутно не одговара учењу Мухамеда. А затим могу да одем код будисте. Он би ми почео да прича легенде о свом Буди. И тврдио би да само он зна истину. Па онда бих ја лијепо отишао код паганина. Он би ми набројао неколико десетина својих богова и такође би тврдио да само он зна истину. То мноштво разноразних религија, које често искључују једна другу, и које увијек, свака за себе, тврде да се истина налази само код њих, више од свега наводи на сумњу да се и у једној од њих заиста налази истина. Логика је у питањима вјере беспомоћна, а субјективна убјеђеност је, очигледно, недовољна. Јер, сви представници тих различитих религија имају подједнаку субјективну убјеђеност, али им то не смета да само своју истину сматрају правом. Другим ријечима, само својим субјективним стањем они придају објективно значење.
Духовник. Твоје мишљење је налик на то, као када би неко почео да сумња у истинитост научног знања само због тога што о сваком научном питању десетине научника износе различита мишљења. Јасно је да је неко од њих, ипак, у праву. И за тебе ће научна истина бити она која одговара твом поимању те истине. Узми на примјер питање о поријеклу врста. Зар је ту достигнута потпуна сагласност? До дан-данас многи потпуно побијају и негирају Дарвинову теорију. Многи се враћају Ламарку. Постоје и неоламаркисти и неодарвинисти. До дан-данас се у науци још увијек провлаче спорови о том, основном питању биологије. Међутим, ти не говориш: “Биологија не зна истину, зато што разни научници разне теорије сматрају истинитим”.
Непознати. Да, али у науци постоје питања која су једнако разријешена за све.
Духовник. Постоје она и у религији. Све религије признају битије Божије. Све признају Бога као првоузрочника свега што постоји. Све признају реалну везу божанске силе са човјеком. Све признају да Бог захтијева испуњавање моралног закона, све признају, осим материјалног, и невидљиви свијет; све признају загробни живот. Зато једна религија не искључује потпуно другу. У свакој религији има дјелић истине. Али пуноћа њена стварно се садржи само у једној, у хришћанској, зато што је она откривена и чува се у Православној Цркви.
Непознати. Ето, видиш, опет нова класификација и нова подјела: зато што је она откривена и чува се у Православној Цркви. А католици? А протестанти? Англиканци? Калвинисти? А мношто свакојаких секти? Менонити, баптисти, квакери, молокани, духоборци, хлисти и други – јер, сви они само себе сматрају правим хришћанима, и Православље је за њих грубо унаказивање Јеванђеља. Шта онда? Коме од вас човјек да вјерује?
Духовник. Колико било да било различитих праваца, истина од тога неће престати да буде истина. Ти то схваташ и знаш у односу на науку. Схвати то и када је у питању религија. Дјелимичну истину многи из разних разлога признају за пуну истину, али пуна истина постоји, и када је видиш, одмах је препознајеш.
Непознати. Зашто је онда не препозанју сви?
Духовник. У огромној већини случајева из незнања, зато што им није познато учење Православне Цркве. А ако им је и оно познато, а и даље не виде истину, онда разлоге неприхватања њезиног треба тражити у моралној области. Религија није наука. Високо морално стање човјека је неопходан услов за спознају религиозних истина.
Непознати. Значи, по теби, пуноћу истине у Православљу не виде захваљујући својим гријесима?
Духовник. Да. Гордост, егоизам, страсти – чине људе толико неспособним да осјете истину, да је они, и видећи је, не препознају. Такви бивају, углавном, родоначелници заблуда, и први њихови сљедбеници. А даље заблуда наставља да дјелује из покољења у покољење, зато што се у тој заблуди они васпитавају и одрастају, чак се и не труде да сазнају праву истину.
Непознати. То је, у сваком случају, оштроумно. Ако ме твоја истина не убиједи, ти увијек можеш да кажеш: сам си крив! – да си мањи грешник, повјеровао би.
Духовник. Да, то је потпуно тачно, ја и могу тако да ти кажем, и рећи ћу ти. Зато што сам ја савршено убијеђен у то да – заиста знати истинито Православно учење, а не осјећати његову истинитост – могуће је само уз неку моралну помраченост.
Непознати. Нека ти буде. Јер, мени није важно како ћеш ти оцјенити моје морално стање, него како ћеш оправдати своју вјеру. Слушај даље. Све сумње моје у вези невидљиве душе још се у већој мјери тичу невидљивог Бога. И јасно је због чега. Јер, кад се говорило о души, пред нама је, окрени-обрни, било неко несумњиво битије – “људска личност”, и питање се тицало само њеног састава. А овдје ми говоримо о нечему савршено фантастичном. О неком тамо непостојећем “лицу” које је саздала наша властита машта, и ми се правимо да говоримо о нечем што стварно постоји. А што је најинтересантније – то је да је тај Бог, Којег смо сами измислили, снабдјевен (од нас самих) најапсурднијим особинама. То је тако, вјероватно, да се не би лако открила његова фантастичност. Јер, када би о Богу све било разумљиво, одмах би постало јасно да Њега нема. Шта је то, по вашем мишљењу, Бог? Изгледа, некаква личност. У сваком случају, вјерници Га ките свакојаким особинама људске личности. Он има разум, вољу, осјећања, разгњевљује се, воли и т.д. Али та личност, у исто то вријеме, посједује и особине које су директно супротне самом појму личности. Бог не само да је свемогућ и све зна. Он нема никаквих граница, одувијек јесте и свуда је присутан. Како, поставља се питање, уклопити представу о личности са појмовима “свудаприсутан” и “безграничан”? Под ријечју личност ми увијек подразумијевамо нешто што има границу, која оно што није личност “одваја” од онога што личност чини. Како личност може бити свуда? Тада, све и јесте та личност, и изван те личности, очигледно, ничега и нема. Додуше, видећи очигледну апсурдност свих ових тврдњи, вјерници хитају да додају да је Он још и непостижан. Али таква поправка их неће спасити. Не можеш, наиме, прво напричати мноштво бесмислица, а онда их оправдавати непостижношћу онога о коме су оне напричане. Ако је Бог непостижан, зар није онда боље рећи отворено: Бога има, али ја не знам зашто у Њега вјерујем, зато што је Њега постигнути и спознати – немогуће. Шта мислиш, да се на овоме за сада зауставимо? Или да причам даље?
Духовник. Да, мислим да је боље да се зауставимо на овоме. Прије свега, увијек ћемо имати на уму релативност свих људских појмова када се они примјењују на вјеру. Ево, ти говориш “личност”. А можеш ли ти, одвојивши појам “личности” од појма “тијела”, са довољном основаношћу говорити о њеним “границама”? Ти овдје опет нама намећеш “просторност”, толико неопходну твојим опажањима материјалног свијета, и потпуно туђу битију духовном. Особине о којима си говорио – ум, воља, осјећања – саме по себи не заузимају никакав простор, те стога, када говориш да између Божијих особина и поимања Бога као личности постоји непомирљива противрјечност, ту противрјечност (која је само привидна) видиш зато што у својем уму пред собом ствараш материјалну, тјелесну представу личности, и уз њу прилажеш појам који нема ниакакве везе са тјелесношћу или материјом. А када би допустио да личност може постојати и без материјалне основе, када би јој оставио само разум, вољу и осјећања, – ти би одмах прешао у потпуно нову, “непросторну” раван, и престао би да се збуњујеш том привидном противрјечношћу. Морао би тада признати да су и Бог и душа једнако беспросторни, и да разлика између личности Бога и личности човјека није у томе што човјек заузима “мало” мјеста, а Бог је свуда присутан, тј. заузима “много” мјеста, него у томе што је невидљиво и нама непознато битије једног релативно, а Другог апсолутно. Када у земаљским појмовима описујемо та апсолутне особине, ми у исто вријеме мислимо да се оне односе на оно чему ће ти земаљски појмови одговарати тамо, у савршено другачијим условима постојања. Али нешто од тога тамо одговара нашем простору овдје. То “нешто” у Богу је апсолутна пуноћа, а у човјековој души је само релативно, и због тога ограничено. Због тога ми и тврдимо, имајући у виду апсолутност те особине, која је аналогна земаљској просторности, да је Бог свуда присутан, да свугдје постоји.
Непознати. Мене до извјесног степена задовољавају твоја објашњења. Али ја не разумијем – због чега ви говорите о непостижности Бога.
Духовник. О непостижности Бога ми говоримо због тога што – говорити о неким особинама Божијим, које је Сам Господ открио о Себи људима – још не значи постићи, ограниченом људском свијешћу спознати сав безгранични садржај Бића Божијег.
Непознати. Како се онда може постизати оно што је непостижно? Јер, да нешто постоји – ми признајемо онолико колико то нешто можемо постићи разумом.
Духовник. Ни у којем случају. Постоји нешто што је потпуно реално, што разум који не вјерује у Бога признаје да постоји, а у исто вријеме не може а да не призна да је непостижно.
Непознати. Шта то?
Духовник. Бесконачност простора и вјечност времена.
Непознати. Мени то није баш најјасније.
Духовник. Па, ти, признавајући само материјални свијет, признајеш реалност простора и времена онако како су дати у твојој свијести. Ти њих мислиш “метафизички”, они су за тебе реална “протегнутост”, која служи за мјерење ствари и хронолошко уређење догађаја. Зато за тебе савршено реалан смисао има и појам “бесконачности” – у смислу простора који нема краја, и појам “вјечности” – у смислу времена које нема граница. За тебе то није “тривијална” бесконачност, него објективно и реално постојање.
Непознати. Да.
Духовник. Али, зар твој разум “постиже” појмове бесконачности простора и бескрајности времена? За тебе је апсурдан, зато што је непостижан, свуда постојећи Бог. Али колико је тек апсурдан, иако је исто толико непостижан, “бесконачни” простор! Зар ти можеш, по својствима твојег ума, да мислиш о нечему што нема краја и граница? А како је простор за тебе “реалност”, пробај да водиш мисаону нит “без краја”, пробај да замислиш васељену која нема краја. Замисли да си се мислима удаљио коју милијарду километара од Земље на којој стојиш: ма колико ти километара у свом путовању пребројао, уопште се нећеш приближити крају. Могао би те километре да бројиш хиљадама година, и сво вријеме би остајао у истом положају, зато што краја уопште нема… Пробај да замислиш све то – и са потпуном јасношћу ћеш појмити сву неспособност човјековог разума да постигне појам бесконачности. Све, о чему ти мислиш – има границе. Таква је особина твог ограниченог разума. И ако исти такав задатак себи поставиш у вези времена, твој разум ће се наћи у истом таквом беспомоћном положају. Пробај да замислиш трилионе већ протеклих вијекова и трилионе вијекова будућих, и затим осјети, са свом реалношћу, како чак и чудовишне бројке година у прошлости и будућности никако не могу да те приближе некој граници, зато што за вријеме нема ни почетка ни краја. И постаће ти потпуно очигледна крајња неспособност твојег разума да постигне појам вјечности. Али, ето, без обзира на ту немогућност да постигнеш бесконачност простора и времена, ти потврђујеш несумњиву реалност и једног и другог.
Непознати. То је неизбјежно. А како бих ја могао да допустим крај? То је јасно: мада мој ум и није у стању да замисли нешто што нема краја, још већи би апсурд било допустити и крај; јер, какву год огромну величину наведеш – увијек је можеш увећати.
Духовник. Потпуно исправно. Положај твог разума је безизлазан: са једне стране, немогуће је замислити бесконачност; са друге, немогуће је поставити границу. Из тог безизлазног положаја ти налазиш излаз тако што признајеш да непостижни појам бесконачности несумњиво постоји. Зар није тако?
Непознати. Да, тако је.
Духовник. Али исти је такав положај људског разума када је у питању Бог. Постићи Га – немогуће је. Негирати Га – апсурдно је. Остаје само једно: признати да је Његово битије и непостижно и несумњиво.
Непознати. Аналогија тешко да може послужити као доказ.
Духовник. Ја и не доказујем. Ја се само буним против тврдње: “ми признајемо да нешто постоји у оној мјери, у којој то нешто можемо постићи разумом”. Ја хоћу да ти, штитећи невјерје, не шириш своја права у на уштрб онога који штити вјеру. Оно што захтјеваш од разума људи вјере, захтјевај и од разума људи који вјеру побијају. Ако, по теби, разум који вјерује мора признавати да реално постоји само оно што се може “спознати”, тада нека и разум који не вјерује признаје да реално постоји само оно што се може спознати. А ако невјерницима дајеш право да признају за разум непостижно постојање бесконачности, на каквој основи вјерујући разум лишаваш права да признаје непостижног Бога?
Непознати. Али, негирајући бесконачност, ми долазимо до апсурда.
Духовник. По мени, негирајући Бога, ми долазимо до истог таквог апсурда.
Непознати. Хм, да… твоја аналогија је исправна. Али, хоћеш ли ти мени показати до каквог апсурда долазимо када негирамо постојање Бога?
Духовник. Обавезно. У своје вријеме.
Непознати. Одлично. А сада могу да наставим?
Духовник. Настави.
Непознати. Мојој вјери смета очигледно бајколики карактер ваших откровења. Те бајке, ја се слажем, на свој начин јесу прекрасне. Али то су ипак само бајке. И не може се ваљда вјеровати у њих само због тога што су оне прекрасне. Замисли једног озбиљног човјека који памти оно што су му причали у дјетињству. Како би било лијепо, када би постојале капуљаче које те чине невидљивим, летећи ћилими, сточићи који се сами постављају. У дјетињству нам се чинило да све то постоји “зауправе”. И ето, одраслог човјека убјеђују да он настави да вјерује у сва та бајколика чудеса само због тога што су “много добра” она. Наравно да су добра. Али шта да се ради, кад стварност није бајка. Добре су ваше приче о Богу, о спасењу, о вјечном животу, о души, али, нажалост, све је то – капуљача која те чини невидљивим. Не могу пак ја себе да лажем и да по старом тврдим да у све то вјерујем. Не могу да се натјерам да вјерујем да постоји Бог са дугом сиједом брадом, да Он има Сина Исуса Христа, Спаситеља свијета, и Духа Светог, у облику голуба, и да је тај свемогући старчић за шест дана направио свијет. Посљедњи дан је узео гомилицу земље, дунуо у њу, и из ње је одједном испао човјек. Затим је из ребра тог човјека направио жену за њега. А онда их је смјестио у рај, гдје су Адам и Ева појели некакав забрањени плод, и послије тога почињу свакојаке несреће и т.д. и т.д. За сада ћу се зауставити на овоме. Хоћу да те питам – како ти гледаш на ове басне? Није ваљда да ти то узимаш здраво за готово? Или је то опет некаква “алегорија”? И шта је Богу требало да посеже за откровењем у таквој чудноватој форми? Зар се није то могло испричати просто, без икаквих летећих ћилима?
Духовник. Не, библијске приче нису алегорија, и зато се оне не могу препричавати како коме падне на памет, али то није ни просто описивање догађаја, као у историји или у природним наукама, па се зато оне не смију тумачити у грубо материјалном смислу. Библија – то је Божије Откровење, дато човјеку у условима његовог земаљског живота, у оквирима његових појмова, језика и моралног развоја. Кад читаш о стварању свијета, не можеш прилазити томе као научно-природњачком описивању. Господ је Својем Пророку у некој врсти виђења открио тајну стварања свијета. Мојсије је пред собом видио, једну за другом, етапе стварања Васељене. И ма колико према тврдњама науке трајале те одвојене етапе – Божије Откровење ће и даље тврдити да су то били дани. И биће у праву, и никаквог суштинског неслагања са науком у томе неће бити. Божије Откровење ће то тврдити, не зато што је тако важно аритметичко пребројавање – од тога се ништа не мијења: и у току огромних временских периода, и у току тих неколико “дана”, дејствовала је једна те иста сила Божија – него зато што је у Откровењу то било јављено у данима. Тебе збуњује форма, али те не запањује смисао. А чини се да би невјерујући разум тебало много више да запањи суштинско подударање Откровења са посљедњим научним открићима, о којима Мојсије, разумије се, није могао ништа да зна. Са научним открићима се подудара хронологија у данима стварања. И оно што је у Библији изгледало потпуно несхватљиво – стварање свјетлости прије небеских видјела – показало се да то уопште није очигледна бесмислица, како су то донедавно тврдили невјерници, него да је то посљедња ријеч науке, према којој је прије формирања небеских тијела у васељени постојао “свјетлосни етар”. Не смије се као на алегорију гледати ни на стварање човјека. Човјек је заиста саздан онако како о томе говори Откровење. Али оно што тамо пише се не смије схватати грубо, материјалистички, као вајање фигуре из земље а онда претварање ње у живог човјека. И овдје у библијску причу треба проникнути духом, да би се у пророчким виђењима постигла божанствена тајна Откровења. Човјек – то је заиста комад твари, исто што и сав материјални свијет, који живи по законима узрочности. То је оно у њему, што је било саздано када је већ била саздана земља. Али господ је узео то парче материје, ту материјалну основу, и удахнуо у њу дах живота, то јест, дао јој Свој Божанствени дух и, прије свега, Своје Божанствено начело слободе. И јавио се човјек – образ и подобије Божије.
Непознати. Када о томе говориш тако, све добија призвук вјероватности, зато што ти ствараш некакву апстрактну слику, нешто изван времена и простора. Али чим се са облака те апстракције спустиш на конкретну ситуацију и питаш: а како је то, ипак, Бог “дунуо” у то “парче”, и шта је, заправо, представљала та материјална основа сама по себи, када она још није била “човјек” – одмах се показује да све то, у тим “причама”, уопште није никакво “Откровење”, него, просто-напросто, занимљива бајка.
Духовник. Ти називаш апстракцијом стање у којем се ми за извјестан степен уздижемо изнад чулних опажања која заклањају од нас суштину ствари, и у којем почињемо да видимо нешто што се налази иза граница видљивих феномена. Узми, напримјер, природно појављивање живота. Шта ти знаш о томе? Ти знаш биолошке процесе који прате и који условљавају зачеће живота. Али шта је то живот, и шта се дешава у тренутку зачећа новог бића, не са тачке гледишта физичко-хемијског описивања биолошког процеса, него у самој његовој суштини – како је било, тако и остаје тајна. Додир материјалног и нематеријалног увијек је “изван простора и времена”, те зато, ма колико ти пратио и изучавао оно што се види на површини приликом стварања живота – та граница, гдје неживо прелази у живо, увијек ће ти исклизавати, као за тебе неуловљива “апстракција”. Зато је бесмислено – онако како би ти то хтио – “конкретно” говорити о томе како је Бог створио човјека и питати како је “дунуо” Бог у “грудву” земље. То је било могуће показати само у Откровењу, гдје постаје видљиво оно што је било невидљиво, и опипљиво оно што је било неопипљиво. “Конкретно” – “грудва” из које је створен човјек је могла да буде видљива свима, а Дух Божији, Који је се дотакао, није могао бити видљив ни за кога. Он је ту “грудву” озарио човјечијом свијешћу. И та свијест је дала човјеку могућност да види Бога. У Откровењу је показан тај, у “конкретним условима” невидљив, тренутак. Да, то је велика тајна. Али, велика је тајна и сав свијет који нас окружује: и у њему се сво вријеме видљиво сједињује са невидљивим, опипљиво са неопипљивим. И када би нама то могло бити показано, ми бисмо то неизоставно видјели у истим онаквим формама, у каквим су нам дата библијска откровења. “Бајколикост” о којој говориш је једина могућа форма откровења која потпуно одговара тајанственом садржају који се у њу облачи, и нашој ограниченој свијести чини доступним оно што је за њу непостижно и што није чулно.
Непознати. Али, на крају крајева, ако се и допусти да иза тих бајки заиста стоји неки тајанствени садржај, ти и тада, просто-напросто, у њега само вјерујеш, ти га не доказујеш.
Духовник. Логички не доказујем. Али њихову истину ја осјећам, не само непосредним осјећањем, него и разумом утврђујем, зато што те приче мени објашњавају необјашњиво, и сав хаос приводе у уређен и савршен поглед на свијет.
Непознати. Но, о “савршеном погледу на свијет” говорити – још ти је рано. Саслушај за почетак моје главне аргументе. Јер, до сада сам говорио само о спољашњим сметњама за вјеру. Сад ћу прећи на унутрашње.
Духовник. Одлично.
Непознати. Колико сам пута пред собом питање о Богу постављао овако: допустимо да тај непостижни Бог и постоји. Допустимо да сам извршио насиље над својим здравим разумом и натјерао себе да признам невидљивог, непостижног, личног Бога. Али, могу ли се умирити ја тим признањем? Јер, разум ће од мене тражити одговоре на читав низ питања која ће проистицати из тог признања. Прво и најубиственије ће бити – о злу. Допустимо да сам ја повјеровао да постоји свемогући, свуда постојећи Бог, Који је све створио и “без Њега ништа није постало, што је постало”. Откуда онда зло? Шта је оно? Ко је зло створио? Такође Бог? Очигледно, није. А ако није Бог – онда, ипак, испада да није Бог баш све створио? Али зашто тај свемогући Бог трпи зло, када га није Он створио? Због чега се мора играти та трагикомедија од “борбе против зла”, ако свемогући Бог једним јединим покретом може да га уништи и да остави у свијету само добро? Какав одговор на та питања може дати вјера? Опет да све сведе на непостижност? Стандардно склониште, кад вјернику задаш неразрјешиво питање. Али у датом случају неразрјешивост питања о злу мора да нас доведе – не до признања “непостижности” религиозних истина, него до неизбјежног негирања постојања Бога, зато што постојање зла у свијету чини вјеру у Бога бесмисленом.
Друго, не мање смртоносно, је питање о страдањима. По вашој дефиницији, Бог је љубав. Апсолутна, савршена, непостижна и остало. И гле, та љубав допушта да све што живи на земљи – не човјек само, него све, до посљедње инфузорије – страда безмјерним страдањима.Чак и огрубјело срце осјећа сажаљење према оном ко због нечега пати. А ето, тај Бог, сама та љубав – види и чује како стење земља, али неће да прекрати њене муке. Јер, Бог је свемогућ: а то значи, ваљда, да Он може дати срећу свему што је живо? Какав је онда смисао у томе што Бог ћутке “гледи” како се свијет превија од бола? И у томе постоји, претпостављам, такође, виши, “непостижни” смисао? Изванредно. Али, као прво, због чега је Бог створио човјека таквог, да он згријеши? А као друго, плод са забрањеног дрвета је појео човјек – какве везе са тим има инфузорија? Јер, она, барем, није никакве заповијести нарушила, а ипак, и њу боли када је ставе у некакву тамо киселину? Ви волите да говорите како у природи видите Бога. Шта је то? Сљепило, или самообмана? Јер, са тачке гледишта “више правде”, природа је – страшни и свеопшти ужас. Гдје је тамо Бог? Тамо све једе једно друго. Једна буба једе другу, птичица једе бубу, кобац једе птичице. Жаба гута пуноглавца, змија гута жабу, јеж једе змију, лисица једе јежа. И све је то Бог у природи? Или, мож’ бит’, ви видите Бога у мађионичарским триковима попут онога са гусјеницом и јајетом-паразитом? Пробити гусјеницу, положити у њу јаје из којег ће се развити ларва, појести утробу гусјенице, а када се она, на крају крајева, претвори у лутку, изаћи из ње! Све је то Бог? Ти ћеш рећи: “то је посљедица гријеха”. Прекрасно! Али зар Бог није “свезналица”? Значи, Он је знао какав ће бити резултат (стварања човјека) – зашто је онда уопште стварао свијет? Опет ћеш, вјероватно, рећи: “тајна”, непостижно, неописиво. Али, стани, то још није све! Ви, који признајете Бога, са свим Његовим “апсолутним” особинама, тврдите даље да ће Бог-љубав тог жалосног, несрећног, испаћеног човјека, када овај напокон нађе мир у смрти, послати, још, због његових гријеха, и у пакао, гдје ће се несрећни преступник патити вјечно – “тамо, гдје је плач и шкргут зуба”. Мало му било плача и шкргута зуба овдје, на земљи? Показује се – свељубећи Господ је и на оном свијету припремио, на вјеки вјеков, вјечне, још веће муке. Каква бесмислица! Какав ужас! И, успркос свему томе, ја морам да вјерујем! Никад! Никад! Ако, а и то са великим натезањем, и могу да допустим битије непостижног и “невидљивог” Бога – кад себи поставим питање зла и патњи, ја осјећам да је вјера у Бога – просто, ружна глупост.
Духовник. То, што си сада испричао, заиста јесу убиствена питања, али не за оне који у Бога вјерују, као што ти мислиш, него, напротив, за оне који у Њега не вјерују. И мени је веома драго што си ти тако јасно и тврдо поставио та питања – јер, из њих нема другог излаза, осим вјере.
Непознати. То је величанствено. Хоћеш сво моје оружје да окренеш против мене? Хајде да видимо како си наумио да то изведеш.
Духовник. Ја ћу се потрудити да ти разоткријем како на твоја питања одговара вјера, и одмах ћеш увидјети како је пред тим питањима немоћно невјерје.
Непознати. Надам се само да ћеш ме поштедити цитата светих Отаца Цркве и осталих ауторитета.
Духовник. Ти си, вјероватно, примјетио да ја у разговорима са тобом избјегавам такве цитате, мада сво вријеме имам на уму и Слово Божије и дјела Отаца Цркве. Али, овом приликом, ја ћу навести ријечи светих Отаца, не зато што сматрам да они за тебе представљају ауторитет, него зато што они савршено изражавају оно што је скоро неизразиво људским ријечима.
Непознати. Авај. С обзиром да си ти мени дао пуну слободу да се изражавам како ја нађем за сходно, – није у реду да ја тебе ограничавам у том смислу. Слушам те.
Духовник. Зашто свемогући Бог допушта постојање зла? Зашто Он једним јединим актом Своје свемогуће Воље не уништи зло? И зашто свих не учини добрим? То је прво питање које си ми поставио. Ипак, сам начин на који је питање постављено мени говори да је у питању нека врста неспоразума. Замисли, напримјер, питање: може ли свемогући Бог починити гријех? Очигледно, не може. Али ако Он не може починити гријех – значи, Он није свемогућ. Може ли озбиљан човјек постављати таква питања? А твоје питање само на први поглед изгледа да није такво. “Може ли свемогући Бог учинити све људе добрим?” Али, то онда значи уништити основно својство добра, и добро претворити у морално ништа.
Непознати. Уопште не разумијем – шта хоћеш да кажеш?
Духовник. Када би добро било проста и неизбјежна посљедица силе Божије, оно би, као и свака појава материјалног свијета, било узрочно-посљедично условљено, и због тога би изгубило свој морални садржај. Ја сам ти већ показао, кад смо причали о бесмртности, да појава која је условљена узрочно-посљедичним везама не може бити оцјењивана морално. Оно што је лишено слободе – не може бити ни добро, ни зло; оно је неизбјежно. Појмови добра и зла подразумијевају слободу избора у човјеку. Али тамо, гдје се говори о слободи, нема мјеста за узрочно-посљедичну зависност. Дакле, у логичко-формалном смислу, твоје питање садржи противрјечност, или барем неспоразум, који постаје видљивији ако се питање постави у овом облику: зашто свемогући Бог, Сам, Својом силом, не учини људе добрим, односно, зашто их не лиши слободе, без које никакво добро уопште не постоји, нити постојати може?
Непознати. Наравно, у таквој формулацији, питање нема смисла.
Духовник. Али та формулација проистиче из суштине појма добра. Дакле, одговор на питање – зашто Бог Сам не учини људе добрим и неспособним да чине зло је – јасан. Зато што им је Он даровао слободу. И на том појму, појму слободе, ми ћемо се сада зауставити подробније. Када смо разговарали о бесмртности, ја сам о слободи воље говорио да бих показао бесмисленост тог појма за невјернички разум. Сада ћемо покушати да размотримо тај појам са стране његовог позитивног садржаја, толико важног не само за рјешење питања о злу, него и за многа друга питања. Појам слободе спада у ону групу појмова, који су, као и вјечност и бесконачност, са једне стране непостижни за наш разум, а са друге се утврђују као нешто што несумњиво постоји. Човјек мисли по законима узрочности. За ограничени људски разум свака појава мора имати свој узрок. Дејства и појаве које немају узрок он не може да замисли. Али слобода јесте оно што нема узрока, она је нешто примарно, ничим претходним неусловљено, неко тајанствено, за нас савршено непостижно начело. Слобода за наш разум такође нема граница у смислу узрочности, као што бесконечност нема граница у простору, или вјечност у времену. И када би нам пало на памет да слободу постигнемо као узрочност, дошли бисмо у исти онакав, безизлазан положај, у каквом смо се нашли када смо покушавали да постигнемо бесконачност у времену и простору. Ако прекинемо карику у узрочно-посљедичном ланцу и кажемо како, ето, та појава зависи од таквог и таквог узрока, и ту поставимо границу, наш разум ће одмах да се запита: а какав је био узрок који је довео до посљедњег од указаних узрока? А ако кажемо: не, то је био посљедњи узрок, а сам он ничим није условљен, тим самим ми утврђујемо да несумњиво постоји непостижни појам слободе воље као безузрочности.
Непознати. Али, зашто се узрочни ланац не може признати бесконачним?
Духовник. Може, али то ће бити негирање слободе воље. А ја и ти смо утврдили да је слобода воље несумњиви факат, и сада хоћемо само да установимо позитивно значење тог појма. Узрочно-посљедични ланац се може уназад водити до бесконачности само ради објашњења механичких узрока, појава условљених, а не ради објашњења слободе. Ако будеш говорио о бесконачном низу узрока и посљедица, ти ћеш се самим тим одрећи од рјешења питања слободе. То нарочито постаје јасно када се не говори о човјеку као о првоузроку овог или оног дејства, него о Богу као о првоузрочнику свега што постоји.
Непознати. Разјасни ми то подробније.
Духовник. За вјерујући разум Бог је првоузрок свега што постоји, почетак сваког битија, Сам немајући почетак и због тога вјечно пребивајућ. Постигнути то немогуће је исто онолико, колико је немогуће постигнути вјечно битије било чега. Негирати Бога као првоузрочника и рећи да свијет постоји вјечно – значи рећи нешто што је дупло непостижно.
Као прво, то је непостижно онолико колико је непостижно све што је вјечно, па је тако и са вјечним битијем Божијим; а као друго, то је непостижно у смислу одсуства првоузрока у свијету у којем све дејствује по закону узрочности, и у којем се не може доћи до првог узрока узрочно-посљедичног низа појава. Вјера у Бога рјешава то питање другачије. Она помјера стање вјечно постојећег Првоузрочника у област пред-материјалну, у област у којој нема појава пролазних, узрочно-посљедично условљених. То је оно што је било одувијек, прије стварања свијета. А свијет материални вјера мисли као свијет доступан поимању човјековог разума, с обзиром да има почетак и да је створен у времену. А зато што материјални свијет живи по закону узрочно-посљедичности – а не по закону слободе – он има и свој првоузрок – Силу Божију, која га је саздала.
Непознати. Зар то што ти говориш открива позитивно значење појма слободе? Ти сво вријеме мени доказујеш због чега се може, и због чега се чак мора признати тај непостижни појам, али ми никако не откриваш његов позитивни садржај.
Духовник. Да. Али ја неизоставно морам да ти укажем на то, зато што иначе твој разум неће хтјети да прихвати оно што слиједи а што је већ доступно поимању.
Непознати. Да, молићу лијепо, у праву си.
Духовник. Пређимо сада на сам садржај појма слободе. Ми смо саздани по образу и подобију Божијем и “слобода воље” је подобије у нама Божијег начела. Ми указујемо на различите особине Бога, али то не значи да ми мислимо Бога као нешто “сложено”, што се састоји из различитих елемената, као што наш материјализам мисли материју. Бог је апсолутно прост, неразложив и недјељив. Дакле, особине Његове нису ништа друго, до савршено људско “описивање” те једине и недјељиве суштине. Таква је и човјечија душа, саздана по Његовом подобију. Ми говоримо: мисао, воља, осјећања, али сви ти појмови немају аналог у сложености елемената душе. Душа је, као подобије Божије, не-сложена, она је јединица недјељива и проста. Слобода воље у тој јединици није један од њених саставних елемената, него једна од њених особина.
Непознати. То испада као некакав недјељиви духовни атом.
Духовник. Па, да. Али боље је да не употребљавамо тај термин. Дакле, начело слободе воље и јесте особина душе, која се састоји у непостижној могућности да се изван узрочно-посљедичне зависности врше различита дејства. Та особина, дарована души од Бога, чини човјека богоподобним, разликује га од свих других живих бића и у смислу морала отвара му пут ка богосавршенству, она даје одговарајући смисао појму добра и зла. Апсолутно добро – то је оно што твори воља Божија. За човјека чинити добро – то значи својом слободном вољом изабирати и чинити оно што је усклађено са вољом Божијом. Такав слободно учињен избор сједињује човјека са Божанским начелом, даје му, као заједничару Божанства, вјечни живот и чини – не апстрактним, него реалним, задатак богоусавршавања. И ево, сада, напокон, дођосмо до твог питања – шта је то зло, и ко га је створио? Зло није самостално постојећа суштина, и зато се не може рећи да га је створио Бог. У човјеку га је створило исто оно начело, које ствара и свако друго човјечије дејство – слободна воља. Шта је онда зло? Оно је слободно изабрана воља која се супротставља вољи Божијој. Такво супротстављање, одсуство јединства воље човјечије са вољом Божијом, одваја, оно као да чупа човјека од Божанског начела и повлачи за собом страшне посљедице које стварају многолико зло. И ја ћу ти ипак навести цијели низ изрека светих Отаца и учитеља Цркве о злу.
“Зло није никаква суштина која има стварно битије, као што га имају друга бића која је створио Бог; оно је само уклањање бића од свог природног стања, у које их је поставио Творац, уклањање у стање супротно овом. Због тога Бог није виновник зла, него оно проистиче из самих бића која су се уклонила од свог природног стања и предназначења” (Дионисије Аеропагит).
“Ми нисмо створени за смрт, али умиремо сами кроз себе, нас је погубила сопствена воља” (Тацијан).
“Адам је сам себи припремио смрт кроз удаљење од Бога. Тако, није Бог створио смрт, него смо је ми сами навукли на себе лукавим саизвољењем” (Василије Велики).
Сада, када имамо одређени одговор на питање шта је то зло и откуда је оно дошло, пробаћемо да одговоримо на твоје друго питање – о страдањима. У чему се састојао греховни пад човјека? У нарушавању заповијести Божије. Та заповијест је била израз Божије воље, са којом је слободна човјечија воља могла да буде у сагласности – и тада би сав живот био повезан са Божанским начелом. Или се она могла наћи у супротстављању тој вољи – и тада би се прекинула веза са Божанским начелом и почео би живот изван Бога. Човјек је пао, то јест, изабрао је други пут.
Непознати. Стани, стани: каква је то била слобода, ако је човјек морао да извршава заповијести Бога?
Духовник. Да, морао је, ако је хтио добра, ако је хтио да има живот без зла, али он је био потпуно слободан у свом избору и уз жељење зла, односно, уз жељење да се супротстави Божанској вољи – он је могао да изабере тај пут; он га је и изабрао.
Ти не волиш када се позивају на свете Оце, али, слушај како прекрасно о томе говори св. Иринеј Лионски: “Вјерници вјерују по њиховом сопственом избору, исто као што и они који се не саглашавају са Његовим учењем то чине по сопственом избору… Онима, пак, који пребивају у својој љубави према Богу, Он дарује општење са Њим. А општење са Њим јесте живот и свјетлост и наслађивање сваким добрима, каква само јесу код Њега. На оне, пак, који се по сопственом избору удаљавају од Бога, Он налаже разједињење са Собом, које су они сами, по сопственом избору, одабрали. Али разједињење са Богом представља смрт и лишавање свих блага која јесу у Бога. Зато ће они који кроз отпадништво губе горе наведене ствари бити лишени сваког блага, и трпјеће казне сваке врсте. Ипак, Бог њих не кажњава непосредно, Сам, него то кажњавање пада на њих зато што су они лишени свега што јесте благо” (Против јереси. Књ. 4, гл. 39,4).
Живот без Бога, “по својој вољи”, одмах је човјека одао у власт оним стихијама, које су у потпуној хармонији пребивале само при вези човјека са Богом. Кад је та веза прекинута падом у гријех и самоутврђивањем човјекове воље, све је дошло у стање поремећености, борбе, диобе, појавило се страдање, као супротност блаженству, и смрт, као супротност живота. Питање о страдању најтјеснијим могућим начином је повезано са питањем о злу, зато што је страдање директна његова посљедица. Зато ће и одговор на то питање бити исти. Ко је створио страдање? Није њега створио Бог, него слободна воља човјека који је отпао од Бога. Зато, уништити страдање значи уништити зло и поново успоставити апсолутно добро. Али учинити људе добрим силом Божијом – немогуће је, како је већ речено раније.
Непознати. Не разумијем. Јер, гријех је учинио један човјек, а пати и умире све што је живо?
Духовник. У хришћанском погледу на свијет, као у савршеном здању, не може се ишчупати једна цигла а да се не оштети све. То здање свијета не може се посматрати по дијеловима. Твоје питање опет се базира на неспоразуму. Ти на творевину Божију не гледаш као на једну цјелину, него као на скуп неких независних дијелова, у којем судбина једног дијела није ни утиче на друге дијелове, нити од њих зависи. Бог је све живо поручио човјеку, не само у смислу да му је дао власт над живим царством, него као најсавршенијем, као носиоцу образа Божијег у природи, као глави која све живо сједињује са Богом, и тиме му уручио одговорност за судбину читавог живота. Због тога је и пад човјека био пад свог живота, отпадање – у лицу човјека – од Бога. Зато је, како ћеш видјети даље, и поновно успостављање тог јединства кроз “Новог Адама” било у исто вријеме спасење не само човјечанства, него и свог живота.
Непознати. Ти и даље не одговораш на моје главно питање: зашто је свезнајући Бог, када је знао до чега ће довести слобода коју је даровао човјеку, уопште стварао свијет? И какав је смисао у томе да се створи човјек, ако унапријед знаш да ће он отпасти од Бога и превратити свој живот у непрекидну патњу, и то не само овдје, на земљи, него још и иза гроба.
Духовник. На то питање ја још нисам одговарао, зато што се оно не тиче толико битија Бога, колико се тиче судбине човјека. Ми смо до сада говорили о томе – шта је то зло и шта је то патња, и ко их је створио. А сада ти постављаш потпуно друго питање, питање о односу Бога према гријеху и патњи. То нас питање доводи до велике тајне Искупљења. Само вјера у Искупљење даје потпуни одговор на питање о судбини павшег човјека и односу Бога према њему. Али о томе је боље да говоримо други пут, јер тако важно питање ваља подробно и детаљно размотрити.
Непознати. Изванредно. Али зар си о Богу ти рекао све? Авај, ти си хтио да покажеш истину?
Духовник. Ја сам одговарао на твоја питања и у њима сам ти је показивао. За сада то није сва истина, него само њена главна основа. Ослободи се на неколико тренутака од свих карактерних особина и питања својих, и погледај на ту истину, онакву, каква она јесте, не унаказујући је својим сумњама.
Непознати. Хоћеш да покажеш позитивни садржај вјере у Бога?
Духовник. Да.
Непознати. Говори. Потрудићу се да те саслушам онако како ти хоћеш.
Духовник. Ми вјерујемо да Бог, по својој суштини, јесте Љубав. Да се у Њему садржи савршени свезнајући разум и савршена свемогућа Воља. Одувијек је био Бог, и о животу Божијем, од вијека бившем, прије стварања свијета у времену, – ми не знамо ништа. Разум Божији, помисливши о васељени, Љубав Божија, пољубивша је, и Воља Божија, одлучивши да ње (васељене) буде, створили су свијет. Свијет – то је творачка креација Божанског Разума, Љубави, Воље. Свако дисање живота има источник у Божијем начелу. И свака честица материје има у основи својој разум, љубав и вољу – као у Богу пребивајућа. Све – и видљиво, и невидљиво – постоји Божанском силом. И све има живот и нетљену основу, јер све пребива у Божанском разуму, у Божанској Љубави и у Његовој светој Вољи.
Све живи по непромјенљивим законима које је Господ дао видљивом свијету, али све има, осим тих механичких закона, и виши, разумни смисао, јер је све сједињено са Богом и стреми ка свом првоисточнику. Свијет – то није раздробљени, бесмислени, мртви хаос, који има само привид реда и закономјерности, него разумна, живим Духом Божијим одухотворена, једним животом живећа, за вјечно, нетљено битије припремљена творевина Божија. Највише у њој – то је човјек, образ и подобије Божије, носилац свијести, која је одбљесак Божанског Разума, љубави, која је искра Љубави Божанске и слободе воље, тајанственог начела које је подобије непостижне Воље Божије. Кроз њега, у савезу љубави човјека са Богом, као са Оцем и Творцем – утврђује се и слободни савез све васељене. Ту истину о Богу ми познајемо и у свом духу, када урањамо у духовно самопознање, и у читавој васељени, када се уздижемо до молитвеног созерцавања.
Непознати. Бајка, бајка, бајка. Феноменална, величанствена, само не знам – ко ју је измислио, и за кога.
Духовник. Ти истину називаш бајком; како ћеш онда назвати лаж? Послушај сада оно што сам ја теби хтио да кажем на почетку нашег разговора: до каквог апсурда доводи негирање постојања Бога. “Нема Бога”… Са каквим тријумфом многи изговарају те страшне ријечи! Међутим, да ли они који их говоре разумију – шта оне значе? Не разумију; да разумију, другачије би их изговарали. Да, њих није тешко изрећи. Али какав ужас у души мора да лежи иза њих! Јер, само изгубивши разум се може свечано и са ликовањем говорити о својој погибији. Чему се радовати? Чиме се поносити? Какво ту може бити славље? А ријечи “нема Бога” – то није само твоја погибија, то је погибија дефинитивно свега чиме је жив човјек. И ти се, упркос свему, смијеш и изругаваш над вјером? Упркос свему, на себе гледаш као на побједника? И ти ћеш рећи да то није лудница, него нормално стање људи? Нека, само на један тренутак, изгледа као да си ти у праву. Нека је твоје невјерје постало несумњива, непобитна истина. Нека буде тако. И погледај каква ће се “истина” тада открити пред тобом. Васељена – то је безгранична маса материје која се налази у покрету. Окреће се Земља око Сунца. Мјесец се окреће око Земље. Свака планета има путању по којој се креће, и сваки планетин сателит се окреће око ње, по тачној математичкој фигури. Али и само Сунце, са свим својим планетама, са своје стране, креће се некуда у правцу звијезде Веге. И свака звијезда – то је исто такав сунчев систем који се налази у кретању. Креће се сав небески свод. Креће се небројено мноштво звијезда Млијечног Пута. И креће се сваки атом материје из које се састоји свијет, а у сваком атому крећу се, по строго одређеним математичким законима, електрони. У непрестаном кретању пребива тај свијет који нико није створио. Без смисла и без циља. Као у некој чудовишној машини окрећу се његови точкови и носе га у вјечност. И шта је онда у таквом свијету – “Ја”? “Ја” – то је комадић исте такве твари. “Ја” је иста таква комбинација атома. И мој је живот – бесциљна, ни за шта непотребна игра тих покретних, невидљиво малих честица које су се у свом кретању искомбиновале тако да се појавила моја, ни за шта непотребна, личност, е да би се опет распали, баш као неке коцкице различитих облика и боја, тек тако, ради нечије забаве. Наступиће тренутак када ће Земља изгорјети и охладити се. То јест, атоми материје ће се тако искомбиновати у њој, да ће се прекинути сав живот. Атоми, пак, и електрони, наставиће своје бесмислено постојање (кретање). Вјечно ће се кретати точкови огромне машине, уништаваће се и поново ницати свјетови. Нема вишег разума. Нема вишег смисла. Нема вишег циља у животу васељене. Бездушна, хладна материја, која је одувијек постојала и која ће одувијек постојати. И то је све… Ето, то је твоја истина. Ето чиме се ти поносиш. Ето шта прослављаш. И ти ћеш рећи -то није безумље?
Непознати. Ако о томе размишљаш онако како си ти сад говорио, мало ко би се сагласио да живи. Боље је, и то што прије, пустити себи метак у чело.
Духовник. Да, оно би тако и било. Али ђаво је лукав. Да људи не би могли да се дозову, он их је увјерио да они, управо они, који су изгубили разум, да су баш они ти који мисле здраво-разумно. Научио их је да трабуњају које-шта о величанствености науке, о чудесима технике, о некаквим необичним достигнућима, о томе како ће они нешто – само не знам шта – да побиједе и све да покоре, и свим тим бунцањем је тако добро нафиловао несрећне људе, да они уопште не желе да се лијече. И тек ће, можда, пред смрћу својом, осјетити они, како се са њима поиграо ђаво. А тада је већ касно почињати све испочетка…
Непознати. Да, ти си моју истину насликао као не баш привлачну. Али шта, на крају крајева, шта, осим апстрактних мисаоних конструкција, даје и твоја вјера? Јер, у стварности, и вјерник, и невјерник, имају једно те исто.
Духовник. Вјера у Бога не даје “апстрактне мисаоне конструкције”. Она препорађа живот.
Непознати. Ах, значи, и ту долази непосредно проживљено искуство!
Духовник. Неизоставно.
Непознати. Хтио бих ја да знам – какво је то искуство, које бајку претвара у стварност?
Духовник. Ако без унутрашње проживљеног искуства не може бити вјере у бесмртност, тим прије се то тиче вјере у Бога.
Непознати. Молим те да ми о томе испричаш подробније.
Духовник. Да, треба причати. Али су моје ријечи ништавне. Како предати оно чиме живи душа и што озарује свјетлошћу својом сав наш живот? Јеси ли се икада пео на високу планину? Сјећаш ли се осјећаја који те обузме кад се попењеш на врх, кад пред тобом пукне поглед на бескрајну даљину? Е, то је само блиједо поређење са оним што осјећају људи који вјерују у Бога. Само, пред њима се не откривају даљине земље, него даљине безграничног савршенства. Осјећати Бога – то значи осјећати јединство васељене, нетљеност живота, виши његов смисао. Ми имамо посебно – вама потпуно непознато – чуло које нам говори да се о нама брине Господ, и то нам даје увјереност. Ми никада нисмо сами. Ми смо увијек са Њим. Све је за нас огријано љубављу Божијом. Осјећање радости – то је најосновније, најпостојаније наше осјећање. Ум наш, као и код сваког човјека, није у стању да замисли бесконачност, не може постићи шта је то слобода, не зна циљ стварања свијета. Али у осјећању Бога има нешто што је свему томе налик, као када би у једном тренутку све то спознао, иако ниси у стању да задржиш у памћењу, а срце у свом памћењу то задржава у теби заувијек. Вјера у Бога нас препорађа, зато што нам открива извор потпуно нових, за нас до тада непознатих душевних стања. Видимо ли ми Бога? Не, то је више од вида. Можемо ли Га ми опипати? Не, то је више од опипавања. Чујемо ли Га? Не, то је више од слуха. Бог – то је најнесумњивије, најсавршеније моје знање. Све може да се покаже да је била грешка, сан, фантазија. А Бог – ЈЕСТЕ. Па – нисмо ли ми они који треба да славе? Нисмо ли ми они који треба да се поносе? Нисмо ли ми они који треба да прослављају побједу? Нисмо ли ми они који знају истину?
Непознати. Признајем, мој положај није лак: твоја размишљања и даље не могу скроз да ме убиједе.
Духовник. Ја теби показујем истину. Гледај, и одабери, гдје је истина, а гдје лаж.
Непознати. Да, тако је. Али ја, ти мене извини, не могу тек тако, одмах, да одаберем.
Духовник. Значи, ни да ни не?
Непознати. Па… Заиста је много лијепа та твоја бајка, примамљиво изгледа признати је за стварност.
Духовник. А шта ти смета да то урадиш?
Непознати. Још много тога. А више од свега, да ти право кажем, непостижност. Ти си ме дјелимично већ приучио да допуштам постојање непостижног, али и даље остају неријешена питања о злу и страдањима.
Духовник. На њих ћемо се ми још вратити, кад будемо говорили о Искупљењу.
Непознати. Мени се све чини да та нова бајка о Искупљењу не само да неће смањити, него ће још и увећати сметње мојој вјери.
Духовник. Ни у којем случају. Што ти се истина буде потпуније откривала, тим ће ти више бити несумњивија.
Непознати. Али може се рећи и обратно – што више буде лажи, то ће се теже у њих моћи повјеровати.
Духовник. Потпуно тачно. Зато истинита вјера и јесте једно од најнесумњивијих свједочанстава о истини.
Непознати. Није, ваљда, да ти мислиш да твоја вјера може да ме убиједи чак и у такву истину, као што је Искупљење?
Духовник. Да, мислим.
Непознати. Чудно. Међутим, не знам. Послије ових разговора мени почиње да се чини да ипак нисам узео све у обзир када сам се утврђивао у свом невјерју.
Духовник. То је врло добро. Не тјерај то осјећање од себе. Ја сам убијеђен да ће надаље оно у теби бити још јаче.
Непознати. Видјећемо. Скоро да сам спреман да кажем: дај Боже.