ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ЧЕТВРТИ
О ЦРКВИ

 
Непознати. Хоћеш да разговараш са мном о Цркви. Али, да ли ти знаш зашто је мене толико запањило то што си рекао – да без Цркве нема праве вјере, моралног живота и општења са Богом?
Духовник. Можда и знам. Али боље је да ми сам кажеш.
Непознати. Послије три разговора са тобом не може се рећи да сам постао вјерник. Мада ми се у једном тренутку учинило да сам био готово дошао до тога. У сваком случају, осјетио сам да је мој унутрашњи свијет и сложеност живота који ме окружује више „сродан“ религиозним „фантазијама“, него веома простом, али ништа не објашњавајућем мојем пређашњем погледу на свијет. Одједном – ти изговараш неочекивану ријеч: „Црква!.. “ И изговараш је, не да би оправдао, на овај или онај начин, људске слабости, и не да би заштитио своју вјеру, која остаје истинска, упркос постојању Цркве, него – у најпозитивнијем могућем смислу, наглашавајући, у питањима вјере, њен примарни значај. Ја сам био потпуно запањен твојим ријечима.
Духовник. Знао сам да ће бити тако.
Непознати. Знао? Значи, ти схваташ да у твојим ријечима нешто шкрипи?
Духовник. Не, не зато. Ја сам знао да ти мислиш о Цркви оно што мисли већина невјерника. Али говори даље. Слушам те.
Непознати. Што се тиче Истина вјере код мене је било сумњи. Али што се тиче Цркве сумњи код мене нема. Овдје се ради о нечем потпуно другом. У питању о Цркви нема ничега „непостижног“, и са те стране не може бити никаквих тешкоћа за разум. Али зато су ту и сумње и тешкоће сасвим другачије природе. Јер, ја понешто и знам из историје. А у томе што из ње знам се и крије тешкоћа.
Духовник. А шта конкретно тебе у твојим знањима збуњује?
Непознати. Чисто земаљски карактер развоја Цркве. Црква – то је људска организација, која себи при томе поставља далеко не искључиво религиозне циљеве, и која је на себи одразила све људске слабости и гријехе. У животу Цркве све промјене је тако лако објаснити вањским факторима, да је дефинитивно немогуће пронаћи у њој било шта „натприродно“! Чак и такви догађаји, као што је тријумф хришћанске вјере над многобоштвом, или побједа аријанства над православљем, а онда православља над аријанством, или, у новијој историји, напримјер, одвајање англиканске цркве од католичке и тако даље и тако даље – једном ријечју, сваки покрет црквеног живота условљен је политичким, економским и свакојаким другим, чисто вањским факторима, што уопште важи за све историјске феномене. Какве онда то може да има везе са вјером, моралним усавршавањем и општењем са Богом? Због чега је таква једна организација неопходна за испуњавање „натприродних“ и унутрашњих задатака о којима ти говориш?
Духовник. Јеси ли завршио?
Непознати. Нисам. То је главно, али то није све: има још нешто, што је само по себи важно, и што индиректно поврђује истинитост оног главног. Ви за Цркву говорите да је она Једина, Света, Саборна и Апостолска. Зар то није апсурд? Јер, Црква нема ни једну од тих особина! Гдје је та ваша „једина Црква“, када је свима познато постојање, у крајњем случају, четири велике Цркве – православне, католичке, лутеранске и англиканске. Неколико малих – григоријанство, калвинизам, хусизам и бесконачно мноштво „секти“ – које за себе такође мисле да су „једине“ истините цркве. Света? То је још апсурдније! О каквој „светости“ се уопште може говорити, ако човјек макар мало зна њену историју, а поготово њено садашње стање. Колико насиља, колико лажи, обмана и отворених злочина је чинила и чини до дан-данас Црква. Гдје је та њена светост? Како се та ријеч може изговарати без подсмијеха, и над светошћу, и над Црквом? Саборна? Опет неистина. Можда су, некада давно, скоро у предисторијским временима, њени „Сабори“ нешто и значили; али, почевши од такозване „велике епохе“ Васељенских сабора, па све до наших дана, Црква није ништа друго, до слушкиња свјетовне власти и оруђе разноразних њених, апсолутно земаљских, циљева. Апостолска? Сумњиво. Али, о томе, ипак, нећемо говорити: формална пријемственост од Апостола, чак и да је има, за мене није од суштинског значаја. И ето, познавајући потпуно земаљски, „узрочно-условљени“ карактер историје Цркве, видећи да у њој нема ни једне од особина о којима говоре вјерници – ни јединства, ни светости, ни саборности – ја и даље морам да вјерујем да је Црква – све у стварима религиозног живота. Ја сам у потпуној недоумици због твојих ријечи о Цркви. И оно што је било почело да ми се чини скоро као да је истина – опет је одгурнуто некуда далеко и покрило се маглом. Боље је ипак непостижност, са њом се човјек и може некако помирити, него „јасност“ коју не можеш а да не „примјетиш“.
Духовник. Ти говориш да у питању о Цркви нема ничега непостижног, да нема никаквих тешкоћа за поимање разумом. Ту се и крије твоја заблуда. Учење о Цркви је и тајанствено, и непостижно. И, твоје ријечи свједоче само о томе да ти не познајеш то учење. То што ти говориш да за тебе представља тешкоћу за разумијевање, и све што си говорио о историји Цркве и о одсуству у њој особина које су указане у Символу Вјере – све је то, такође, посљедица твојег елементарног непознавања учења о Цркви. Зато ни мој одговор неће бити онакав каквог га ти очекујеш. Прије него што поченомо говорити о историјском животу Цркве, или о њеном јединству, светости и саборности, ја ћу се потрудити да пред тобом разоткријем – онолико, колико је то уопште могуће – саму тајну учења о Цркви. И овдје, као и приликом разматрања свих истина вјере, ти се мораш припремити да чујеш много тога што је непостижно за разум.
Непознати. Слушам те са нарочитом пажњом. Мени није јасно шта се може рећи о Цркви, осим онога што сви знају.
Духовник. Који „сви“? Невјерујући људи? Њима се може рећи много тога новог, зато што они о Цркви не знају ништа. А за вјернике нећу рећи ништа ново, зато што нећу говорити о некаквом свом учењу, него о црквеном учењу, које је откривено у Божијем Откровењу и које се садржи у Цркви као Њено савршено самопознање.
Непознати. Није ваљда да је и овдје за све криво то чудно, на свој начин такође непостижно, осљепљење невјерујућих људи?
Духовник. Несумњиво: они, поред очију, не виде, и поред ушију – не чују.
Непознати. Можда си и у праву.
Духовник. Унутрашња суштина Цркве такође је непостижна за човјечији разум, као што је тајна Пресвете Тројице, чије она и јесте подобије.
Непознати. Не разумијем. Какве везе има организација вјерника, макар она имала и најузвишеније могуће циљеве, са питањем о суштини Бога?
Духовник. Црква у својој суштини уопште није некаква организација, него организам – жив организам, са циљем и смислом. Њено савршено унутрашње јединство, уз одвојеност саставних дијелова, иста је таква тајна, као што је свака множина коју разум вјером прихвата као једнину.
Непознати. Објасни ми то мало подробније.
Духовник. Ти си већ видио колико је површно и лакомислено тврђење ограниченог рација о апсурдности мишљења да су Лица Пресвете Тројице Један Бог. Ти си видио како су ништавни покушаји разума да одбаци тајну оваплоћења Сина Божијег и двије природе у Њему – Божанске и човјечије, садржане у јединој Личности Богочовјека. Видио си како премудрост вјере преодолијева премудрост разума. Сада си ти пред истом таквом тајном, и пред истим таквим задатком: да прихватиш суштинско јединство Цркве, уз множину и видљиву раздијељеност њених удова. Јединство Цркве је немогуће постићи разумом. У јединство Цркве човјек може да се увјери само вањском формом спознаје – вјером.
Непознати. Ја и даље не могу да схватим твоја поређења. Кад си говорио о Тројичности Једног Бога, говорио си о томе – какве су особине Његове Ипостаси, и о томе – како се Њихова Тројичност тајанствено умијешта у јединство Божијег бића. А овдје? Гдје је овдје тајна? О каквом бићу Цркве ти говориш? Шта има заједничко између Цркве и Пресвете Тројице? Множину ја видим. Али гдје је јединство?
Духовник. Да би схватио то о чему се овдје говори, прво треба да истински разумијеш карактер црквеног јединства. Јединство Цркве уопште није исто што и организационо или материјално јединство видљивог свијета. Разлика је у томе што црквено јединство има савршено другачију природу. Када тврдимо да је јединство Цркве налик на јединство Пресвете Тројице, ми не користимо обичну аналогију, него успостављамо стварно подобије, које нам разјашњава тајну суштине бића Цркве.
Непознати. Све је то тако апстрактно, да је мени јако тешко да схватим о чему уопште ти причаш.
Духовник. Сјети се ријечи Спаситеља: „Оче Свети! Сачувај их у име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно, као и Ми“. „… Да сви буду једно; као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, тако и они у Нама да једно буду…“. „И славу коју си Ми дао Ја дадох њима, да буду једно, као Ми што смо једно“ (Јн. 17:11,21,22).
Ето гдје је основа и суштина и тајна јединства Цркве. Зар не видиш да је то јединство исто онакво, какво је и Јединство Ипостаси Тројице, при Њиховој видљивој раздјељености?
Непознати. Али, у чему је његова суштина?
Духовник. У истом оном, у чему је суштина Једног Бога Који има три Ипостаси. Та суштина Божијег јединства је – Љубав. Љубав сачињава суштину и тајанственог јединства Цркве. Читамо у Божијем Откровењу: „… Да љубав, којом Ти вазљуби Мене, у њима буде, и Ја у њима“ (Јн. 17:26). „… Да љубите један другог, као што Ја вазљубих вас“ (Јн. 15:12).
Непознати. Али зар људи не љубе једни друге и изван Цркве?
Духовник. Љубе. Али, када ми говоримо о љубави као о суштини Цркве, – ми говоримо о нечем потпуно другом. Не ради се ту о одвојеним осјећањима појединачних људи, него о цијелом живом организму, који се састоји од људских душа рођених с висине. У црквено јединство се не може ући насилно, својим, макар и љубави обилним, срцем. Сјединити се са суштинским јединством Цркве, могуће је само ако се кроз ново рођење надвлада греховна природа павшег човјека.
Црква у основи својој има искупитељну жртву Христа, која нам даје могућност да кроз вјеру, новим рођењем постанемо сапричесници љубави Божије, сапричесници бића Божијег. Због тога, иако живот Цркве протиче у спољашњим, природним условима, и има видљиве вањске форме, он је, у својој суштини, натприродан. То објашњавају за невјернике чудне ријечи које је Спаситељ рекао о положају вјерника у свјетском животу: „… свијет омрзну на њих, јер нису од свијета, као ни Ја што нисам од свијета“ (Јн. 17:14). „Кад бисте били од свијета, свијет би љубио своје; а како нисте од свијета, него вас Ја из свијета избрах, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15:19). „Ја више нисам у свијету, али они су у свијету, а Ја к Теби идем“ (Јн. 17:11).
Даље се у Божијем Откровењу са још већом јасноћом открива то, за разум непостижно, учење о унутрашњој суштини Цркве и њеним особинама. Овдје треба отворити своје срце, и без икаквих лукавих мисли читати оно што говори Господ устима Апостола: „… непрестано благодарим за вас Бога, и спомињем вас у молитвама својим, да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, да Духа премудрости и откровења, да Га познате, и да просвијетли очи срца вашега, да бисте познали у чему је нада позива Његовог, и какво је богатство славе насљедства Његовог у светима, и колико је безмјерна величина свемоћи Његове у нама који вјерујемо, по дејству превелике силе Његове којом је Он дејствовао у Христу, васкрснувши Га из мртвих и поставивши Га Себи с десне стране на небесима, над сваким Началством, и Властима, и Силама, и Господствима, и над сваким именом што се може назвати, не само у овом вијеку, него и у будућем. И све покори под ноге Његове, и постави Њега изнад свега, за главу Цркве, која је Тијело Његово, пуноћа Онога Који испуњава све у свему“ (Еф. 1:16-23). „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Грци, били робови или слободни, и сви се једним духом напојисмо“ (1 Кор. 12:13). И још: „Јер, као што у једном тијелу имамо многе уде, а немају у једном тијелу сви уди исти посао, тако смо и ми, многи, једно тијело у Христу, а по себи смо уди једни за друге“ (Рим. 12:4-5). „… Бог постави све уде у тијелу како је кога хтио. А кад би сви били један уд, гдје би било тијело? Сад је пак уда много а једно тијело“. „И ви сте тијело Христово, а уди међу собом“ (1 Кор. 12:18-20, 27). „… Христос је глава Цркве, и Он је Спаситељ тијела“ (Еф. 5:23). „… Он је прије свега, и све Њиме стоји. И Он је глава тијелу Цркве“ (Кол. 1:17-18). „Сад се радујем у страдању својему за вас, и пуним недостатак патњи Христових у тијелу својему за тијело Његово, које је Црква…“ (Кол. 1:24).
Ево, то је откровење о тајни Цркве. Ето, то је та, за разум непостижна, истина. То је оно што ми знамо, и то не мудрошћу метежног и сујетног разума нашег, него премудрошћу благодатне вјере. Како онда одговорити на твоје питање: шта је Црква?
Црква – то је благодатно, натприродно, на основу голготске жртве Самим Господом на земљи положено јединство с висине рођених људи који сачињавају тајанствено тијело Христово, напојено Духом Светим, и које за своју главу има Самог Господа Исуса Христа.
Непознати. Све што си ми ти сада испричао, све је то апстрактно богословље. Гдје је та Црква? У вашим дисертацијама, које нико не чита? На полицама библиотека? У животу ње нема. „Натприродна љубав“, „рођени с висине“ људи, „непостижно јединство“… А гдје вам је све то? Ја, насупрот томе, видим страшну раздијељеност – непрекидно непријатељство, а сви ти са висина рођени људи, ако нису гори, а оно, у сваком случају, нимало нису бољи од обичних људи!
Духовник. Ти опет не можеш да се одвојиш од својих површних представа о Цркви. Теби не смета знање историје, како ти мислиш, него иста она навика да количински, земаљски вагаш и мјериш појаве које су сасвим другачијих димензија. Да, ти видиш потпуно правилно, по-земаљски ти мјериш потпуно правилно када говориш о људским гријесима. Наравно, и у вјерницим има мало љубави, много гријехова и нечистоте, али ти апсолутно не видиш, и мјериш апсолутно неправилно, када то говориш за Цркву: јер, нечистота појединачних душа налази се изван Цркве – Тијела Христовог.
Непознати. Па то је заиста некаква супер-натприродна аритметика! Црква је скуп вјерника. Вјерници су грешници. А Црква, која се састоји од тих грешника – по теби тако испада – са тим нема никакве везе, јер су, као, гријеси – „изван Цркве“. Ништа ја ту не схватам!
Духовник. Потрудићу се да ти објасним. Пред отпуштањем гријеха на исповиједи свештеник се моли: „Подажд јему образ покајанија, проштенија грјехов и отпуштеније, праштаја јему всјакоје согрешеније вољноје и невољноје. Примири и соједини јего свјатој Твојеј Церкви, о Христе Исусе Господе нашем“.[1]
Каже се „сједини“: не значи ли то да је до тада грешник био разједињен од Цркве?! Црква управо тако и доживљава гријехе својих чланова. У сваком чину гријеха вјерник се тим гријехом разједињује од Цркве. Онолико колико је човјек згријешио – толико он отпада од њеног тијела. Ти питаш – гдје је та Црква? А ја ћу да ти одговорим: некада, у епохи мучеништва, свети су говорили: „Ми себе називамо истинским синовима Божијим; такви и јесмо“ (св.муч. Јустин Философ).
Ми данас не можемо то да кажемо за живот савремених хришћана. Али Црква, каква је била тада, таква је и данас, јер је и тада она била Тијело Христово, она је то остала, и остаће да буде Тијело Његово заувијек! То није апстрактна богословска мисао, него живо, реално, напосредно наше осјећање. Дух Свети је осјенио славну епоху мучеништва, и вјера њихова, пожртвована њихова љубав, њихова пламена молитва – чини ону Цркву, коју ти не видиш, коју називаш апстрактном дисертацијом, и за коју питаш – гдје је она у животу?
Какво торжество Божанског начела над нашом природом, какво молитвено озарење ми видимо код подвижника, у њиховима пећинама, затворима, пустињама: то је Тијело Христово; то није апстрактна, него жива, истинска, света Његова Црква. Колико је свијетлих, узвишених стања, напојених благодатним дејством Светог Духа – преживљено удовима Цркве, од Апостола до наших дана! То је Света Црква! Колико молитви, смирених суза неизречене љубави су пролила људска срца у православним храмовима! То је истинска Црква, то је Тијело Христово. Ти питаш: „гдје је та Црква? гдје је то натприродно јединство?“ А шта је то – Божанствена Литургија? То је, по теби, такође апстрактно богословље? Али за нас је то – жива, истинска Голготска Крв и истинско Тијело Христово, које даје нама, павшим, нечистим и покајаним, оно једињење љубави у Божанственом тајанству, у којем се реално, мада и невидљиво, све надвладава и сједињује у једино Тијело и једину Цркву: „Један је хљеб, и ми многи јесмо једно тијело; јер се сви причешћујемо од једног хљеба“ (1 Кор. 10:17).
Непознати. Да, ја Цркву никада нисам посматрао са те стране. Ја сам у њој видио само одређену, историјски промјенљиву религиозну организацију, која је налик на било коју другу организацију и која себи поставља ове или оне друштвене задатке.
Духовник. Управо тако. Управо то, елементарно незнање истине је тебе и довело до потпуно изопаченог погледа на Цркву. Али идемо даље. Сада ће ти бити лакше да схватиш моје ријечи. Ми, вјерници, дакле, имамо заједничку основу на којој стојимо. Црква, са главом – Христом, јесте јединствани чувар апсолутне истине. Никаква, чак и најузвишенија индивидуална свијест, због повријеђености људске природе, не може да прими апсолутну истину. Тамо гдје почиње индивидуална људска мудрост – почиње веће или мање изопачавање истине. Ограничени људски разум може да прими само дјелимичну истину, а за то, да би се могла открити и сачувати истина апсолутна, мора постојати – не индивидуална свијест, макар она припадала и најмудријем човјеку свијета, него – апсолутна, савршена и натприродна свијест Цркве. Одавде је јасно да без Цркве не може бити вјере. Зато што нема првог и основног услова за њу: да би се вјеровало, треба знати у шта вјеровати.
Непознати. Али добија се као некакав зачарани круг: са једне стране, да би постао члан Цркве, потребна је вјера, а да би имао вјеру, мораш већ да будеш члан Цркве – како то?
Духовник. Да би постао члан Цркве, потребан је степен вјере који је доступан свакој људској души која није изгубила образ и подобије Божије. То стање се изражава ријечима: „… вјерујем, Господе! Помози мојем невјерју“ (Мк. 9:24). Али вјера о којој ми говоримо – то је нешто сасвим друго, она се исто онолико разликује од вјере изван Цркве, колико се индивидуална свијест разликује од свијести црквене. Само у Цркви она добија сву пуноћу и могућност безграничног усавршавања.
Непознати. Мени је јако стало да разјасним питање о вјери, па бих те замолио да ми што је могуће подробније причаш о томе.
Духовник. Прекрасно. Ми смо се већ неколико пута, када је требало, дотицали појма вјере. Већ смо говорили да вјера није (само) просто повјерење у туђе ријечи, односно, (није само) површно, непровјерено знање. Вјера – то је виша форма познања. Она види и осјећа оно што не могу видјети очи и што не могу опазити чула. То је нарочита врста перцепције, тајанствене и непостижне, која превазилази све друге форме спознаје и која све њих садржи у себи. Она иза видљивог открива невидљиво, и невидљиво чини исто онолико реалним, колико је реално оно што је видљиво: јер, вјера у својој пуноћи обухвата и разум, и тјелесна чула човјекова, и сву његову душу. Орган вјере је сво унутрашње биће човјека, доведено у одговарајући ред. Ум ту заузима своје, њему одговарајуће, скромно мјесто. Када је разум затрован лажју, а душа изломљена страстима, – апарат вјере је покварен.
Вјера без Цркве не може бити савршена. Не само зато што за савршену вјеру треба знати савршену истину, него и зато што за њу треба имати благодат Светог Духа. Јер, да је питање само у знању истина вјере, њих би могао научити – зато што се оне чувају у Цркви, те су зато извана доступне свакоме – а да сам и не припадаш Цркви. Али да би повјеровао у те истине, а не само познавао њих, није довољно да их изучиш, него је неопходно да их познаш спознајом вјере. Ако немаш благодати Божије, то је немогуће. Како говори Апостол: „… нико не може назвати Исуса Господом, осим само Духом Светим“ (1 Кор. 12:3). Значи, за вјеру је неопходно примити Духа Утјешитеља, Који је сишао на Апостоле у облику огњених језика, и Који до дан-данас пребива у тајанствима Цркве. Ето шта је вјера, и ето због чега вјере без Цркве не може бити.
Непознати. Право да ти кажем, ја бих могао и да се сложим са овим. Али мени је тешко да схватим – каква је веза између Цркве и моралног стања човјека? Ево, и сам говориш да вјерујући људи гријеше. Значи, Црква не гарантује, без обзира на своја тајанства, заштиту од моралних падова. Ако је тако, посљедња инстанца у питању о моралном животу ипак није Црква, него сам човјек. Зашто онда без Цркве није могуће морално усавршавање? А да и не говорим да то противрјечи искуству које даје свакодневни живот. Ти си ме приучио да се према стварности односим са сумњом. Али, није ваљда неистина да има много високоморалних људи беспријекорног поштења и чистоте који, не само да не вјерују, него се и са индигнацијом односе према Цркви? Очигледно, морално усавршавање човјека може протицати независно од Цркве?
Духовник. Претресимо мало боље то питање. Можда ми не говоримо о истом, када говоримо о моралном савршенству? Сваки човјек, сложићеш се, има своју моралну свијест. Морални закони који одређују његов живот могу бити различити, у зависности од различитих појава и историјских околности. Али свеопштост моралних норми у човјеку – ма на каквом степену развоја он стајао – остаје тврдо установљена чињеница, и свједочи о природном поријеклу моралности као о особини која је својствена само људској свијести.
Непознати. Условно допустимо да је тако. Али тада – тим прије – не смијеш на Цркву да гледаш као на неопходан услов моралног усавршавања.
Духовник. Причекај. То ће да произађе из онога што слиједи. Природне, или примарне основе моралности, у њиховој свеукупности, на извјесном степену културног развоја, када друштво постаје држава, одређују минимум моралних норми у форми законодавства. Кодекс закона, чије се нарушавање сматра злочином, у моралном смислу није ништа друго, до морални минимум који на себи одражава моралну свијест датог друштва, организованог у одвојену правну државу. Али, осим тог моралног минимума, ограђеног законодавством, постоји и такозвани индивидуални морал, који значајно надвисује морални минимум кривичног закона и који нема строго дефинисане, за све обавезне норме. И ту поједини људи заиста могу да се узвисе до веома високих моралних стања.
Непознати. Засад ти потврђујеш моје ријечи.
Духовник. Да. Али то није све. Оно морално усавршавање, онај пут спасења и истинитог живота, који је људима дао Христос, и на који се не може стати без Цркве – то није грађанско законодавство као минимум друштвеное моралности, и није индивидуално осјећање као ствар личних људских напора и достигнућа.
О том усавршавању сам човјек, захваљујући повријеђености своје моралне природе, никада не би могао ни да зна, да је све зависило само од његове природе. Оно је за разум непостижно, и као животни задатак неоствариво. Ми о њему знамо из Божијег Откровења, и оно се достиже само у Цркви: „Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт. 5:48). „Јер Ја вам дадох примјер да и ви тако чините као што Ја вама учиних“ (Јн. 13:15). „Ово да се мисли међу вама што је и у Христу Исусу“ (Флп. 2:5).
Колико дубоко је таквим поимањем усавршавања од најдревнијих времена прожета Црква – може се видјети и из сљедећих ријечи хришћанског мученика Јустина: „Сви се људи удостојише да постану богови, да имају силу да буду синови Свевишњег“.
Ето шта ми подразумијевамо под појмом „морално усавршавање“. Вјероватно је и теби јасно да такав задатак превазилази људске моћи – зато што су оне ограничене, а тај је задатак безграничан. Морално усавршавање у том смислу постаје богоусавршавање.
Непознати. Да. То схватам. Али каква је веза између богоусавршавања и природног морала?
Духовник. Природни морал чини могућим жељење таквог савршенства. Али само богоусавршавање захтијева такво поновно рођење, које би човјека учинило способним да прими натприродне силе, и које би зрну природног морала дало да из индивидуалних оквира исклија на безгранично пространство богоусавршавања. Морално усавршавање за људе вјере – то је пут ка светости. По том путу се не може ићи својим снагама. Потребна је благодат Божија. Потребно је осјењивање Духом Светим, потребно је то што ми називамо „рођење с висине“. Све је то могуће само у истинитој Цркви Христовој, зато што Црква није само чувар истине, него и извор благодати, чувар дарова Светога Духа. Ето какво поимање морала исповједамо ми, када утврђујемо за невјернике чудновату мисао да је без Цркве немогућ морални живот. Без Цркве је могућ морал дивљака, могућ је и морал „доброг човјека“, али је без ње немогућ морал у чијој основи лежи духовно рођење, морал чији је врх – достизање благодати Божије светости која од човјека чини „сина Свевишњег“.
Непознати. Да, са те тачке гледишта, ти си у праву: врло је могуће да је такав морални задатак без Цркве неостварив.
Духовник. Остаје још питање: да ли је без Цркве могуће Богоопштење?
Непознати. Да. Чак и након што сам те саслушао, и на нов начин почео да гледам на појам Цркве, ја и даље не могу да схватим – због чега је немогуће осјећати Бога и молити се Њему без икаквих посредника и извана установљених форми? Није ваљда да за то није довољно имати вјеру, за коју и ти говориш да је може имати сваки човјек који није изгубио „образ и подобије Божије“, и морал „доброг човјека“, који је и по теби могућ као индивидуално достигнуће. Није ваљда да је и ту обавезно присуство нечег натприродног?
Духовник. Наравно. Неминовно је потребно. И ја мислим да се и у овом питању, исто као и у питању о моралу, наша несугласица може објаснити тиме што ми говоримо о потпуно различитим стварима. Када ти говориш да је општење са Богом могуће без Цркве, а ја говорим да оно није могуће, ми под појмом „општење са Богом“ не подразумијевамо једно те исто.
Непознати. Објасни онда у чему је разлика.
Духовник. Свезнајући Господ зна све што се чини у душама човјечијим. Зна Он и за молитве које ка Њему обраћају људи изван Цркве. Са друге стране, и душа човјечија која у себе не прима пуноћу Црквене Истине није у потпуности лишена образа и подобија Божијег, и може до одређеног степена да прима у себе Божије начело. То и јесте оно општење са Богом о којем ти говориш, и које је могуће и изван Цркве. А ми вјерници говоримо о другом. Богоопштење о којем ми говоримо није само молитва, или магловито осјећање Бога – то је тајанствено, суштинско сједињење са Њим. Такво сједињење, такав жив, да тако кажемо, органски утицај Бога на нас могућ је само у тајанству Евхаристије. Само причесници Тијела и Крви Његове налазе се у реалном, дјелотворном, стварном општењу са Богом. То није могуће изван Цркве. И само то, најтјесније, органско, Црквено сједињење у Тајанству Евхаристије и може бити названо општењем са Богом у правом смислу те ријечи.
Непознати. Да, ја сам под ријечју „општење са Богом“ подразумјевао нешто сасвим друго.
Духовник. Ето видиш, како је тешко невјерницима да схвате вјернике. Како изопачено, како профано представљају они сво учење Цркве. Тебе су запањиле моје ријечи да су без Цркве немогући вјера, морално усавршавање и Богоопштење. Оне су ти се учиниле бесмислене и ружне. Али када се пред тобом, макар и у најопштијим, најнејаснијим обрисима појавио истинити лик Цркве, ти не само да си схватио да то није бесмислица, него си и увидио да и вјера, и морал, и општење са Богом – када се човјека дотакне чудесно, натприродно и непостижно биће Цркве – постају нешто друго. А шта ако се пред тобом открије оно што виде и осјећају људи вјере? Шта ако ти сам преживиш никаквим ријечима неописиво осјећање слијевања са тим тајанственим, новим тијелом Цркве? И ако Црква за тебе постане – не апстрактни богословски појам, него чудесна и најнесумњивија могућа стварност, коју ниси у стању да постигнеш умом, али коју осјећаш свим својим бићем: да ли ћеш тада моћи да за Цркву кажеш барем једну од оних ријечи које о њој говоре невјерујући људи, за којих је она обична „историјска појава“?
Непознати. Да, твоје ријечи ми изгледају убједљиве. Али ја осјећам неку врсту подвојености. Са једне стране – све што ти говориш мени се чини да је близу истине, а са друге – тешко ми је да се одрекнем од сумњи о којима сам ти говорио на почетку нашег разговора. Преда мном су сада двије цркве: једна, о којој ти говориш, и друга, коју сам навикао да видим ја; и никако не могу да их спојим у једну.
Духовник. Да. Дошло је вријеме да попричамо о твојим сумњама. То ће нам дати могућност да обучемо истинито поимање Цркве, откривено пред тобом, у конкретније вањске форме. И то ће ти помоћи да у једну Цркву спојиш твоју удвојену о њој представу.
Непознати. Могуће.
Духовник. И тако, на почетку нашег разговора ти си рекао да тебе збуњује чисто земаљски карактер црквене историје. За тебе је Црква чисто људска организација, која је на себи одразила све уобичајене људске слабости и гријехе. Све догађаје у животу Цркве, према твојим ријечима, лако је објаснити вањским факторима, као и сваку другу историјску појаву. А онда си ту основну мисао потврдио негирањем свих особина Цркве – њеног јединства, светости, саборности и, са сумњом, апостолске пријемствености. Ја сам ти на то одговорио да су све твоје сумње засноване на непознавању истинитог учења о Цркви и да се мора почети од показивања тог учења. Поимање Цркве као природне, људске организације је лажно. Замисли да у човјеку видиш само његов физички живот, само ређање унутрашње ничим не повезаних факата. Какву биографију о њему ћеш моћи написати? Како год тачни били факти из биографије тог човјека које ти опишеш, они ће, од почетка до краја, бити лажни. Нешто слично се дешава и са човјеком који, не видећи унутрашњи живот Цркве, пише или изучава њену „историју“.
Црква је појава натприродна, и по свом поријеклу, и по свом развоју. Њена историја – то је само вањско изражавање, у земаљским условима, њеног натприродног садржаја. Не може се схватити стварна историја Цркве ако се не види или ако се (што је још горе) негира унутрашњи садржај који се крије иза историјског ређања догађаја из њеног живота. Стварни историчар Цркве може бити само онај који сам живи црквеним животом, и захваљујући томе види и разумије њен унутрашњи, тајанствени живот. Твоја збуњеност мени је скроз јасна, зато што Црква, да је она заиста онаква каквом је ти замишљаш – само „људска организација“ – не би могла имати никаквог унутрашњег односа према религиозном животу, и сва би била одређена, у својем развоју, разноразним спољњим факторима. Лако је указати на везу између неког спољашњег, историјског догађаја или неке вањске, историјске околности са неком појавом у црквеном животу. Али сав проблем је у томе – како схватити ту везу? Јер, она се може схватити различито. Све зависи од твојег општег погледа на суштину и живот Цркве. Једни те исти факти ће на различит начин бити тумачени и схватани, у зависности од разлика у поимању тог основног питања о суштини Цркве. На догађаје црквеног живота се може гледати као на механичке посљедице грандиозних политичких и економских промјена, а може се, напротив, и на саме промјене у свјетском животу гледати као на посљедице дјеловања невидљивих сила које живе у Цркви. Да би се могла разумјевати историја Цркве, не треба знати неке непознате и од непосвећених људи сакривене чињенице. Чињенице које о Цркви знају и вјерници и невјерници јесу једне те исте. Али треба вјеровати да Црква није људска, него Божија установа, да је глава Цркве заиста Господ наш Исус Христос, да је она стварно и живо тијело Његово, да Дух Свети стварно пребива у њој и води је; због тога црквена историја није ништа друго до земаљски пут који пролази натприродна и непостижна Црква у природним, извана опипљивим условима. То је одговор на твоје питање, и у том правцу лежи разрјешње твојих сумњи.
Непознати. Не знам да ли ја могу да се ставим на ту тачку гледишта. Али да се заиста о томе ради – теоретски, ја се слажем.
Духовник. Сад ћемо говорити о особинама Цркве, ни за тренутак не губећи из вида њен унутрашњи садржај који смо управо открили. Он ће приликом разматрања њених особина почети да се облачи у живи, савршени лик, у којем ће свој пуни израз обрести и унутрашња суштина Цркве, и вањска њена форма.
Непознати. Ја сада, у извјесној мјери, већ могу да наслутим шта ћеш говорити.
Духовник. Одлично. У томе се такође може видјети потврда истине. Али од чега ћемо почети описивање Цркве? Није ли најбоље да почнемо од питања о светости? Према твојим ријечима, човјек који макар мало зна њену историју, за Цркву може само у иронији рећи да је света. Ти си оптужио Цркву за насиље, лажи, обмане и отворене злочине. Ти говориш тако, али, да ли ти знаш истинито учење о светости Цркве? Зар света Црква значи да се Црква састоји од светих и безгрешних људи? И, зар тешки гријеси појединих представника Цркве, макар били они и чланови јерархије, могу да се назову гријесима Цркве? То нису гријеси Цркве: то су гријеси према Цркви. Ти ми наведи макар једну одредбу црквеног сабора која би била „греховна“, или макар једно црквено тајанство, или обред, или правило, које би у себи садржало „лаж, обману или злочин“? Светост Цркве није светост појединачних лица. Црква је као болница, која својом светошћу лијечи и исцјељује човјечије душе, зато што њу не сачињавају само савршени и свети, него и немоћни и грешни људи. Како онда схватити светост Цркве а у исто вријеме не игнорисати гријехе људи који Цркву сачињавају? Какав се лик разоткрива у Символу Вјере када се Црква именује светом? Црква је света зато што је Христос њена глава. Зато што је она сасуд који у себе прима благодатне дарове Светог Духа у својим светим тајанствима, зато што она човјечијој души даје све што је неопходно за њено спасење и достизање светости, зато што је она истинито Тијело Христово, у којем су вјерници сједињени у тајанственом јединству љубави, зато што се све што је у њима свето налази у тијелу Цркве, зато што она, не отсјецајући их, води павше душе ка савршенству, и зато што она људе који у сваком својем акту гријеха отпадају од Цркве омива и поново сједињује са собом у тајанству Покајања и у Божанственој Евхаристији. То што ти називаш „гријеси Цркве“ који су неспојиви са појмом светости – јесу гријеси појединих њених представника, који Свету Цркву не могу учинити грешном, зато што су они онолико удаљени и разједињени од Цркве, колико се у гријеху налазе.
Непознати. Да. То сам већ схватио.
Духовник. Ти не признајеш „саборност“ Цркве и тај назив сматраш за лаж, на основу тога што је Црква увијек била слушкиња свјетовне власти. Говорећи тако, ти пред собом видиш ове или оне злоупотребе Цркве, које су свјетовној сили давале могућност да за своје циљеве користи вањску црквену организацију и поједине њене представнике. Али ти не видиш истинити лик Цркве, и због тога не осјећаш саборност њене свијести и Духа Који кроз ту саборност дејствује у њеном животу. Није „слушкиња“ свјетске власти, него је носитељица благодати Духа Светог била Црква, када је њен саборни разум постизао догмате и непобитно утврђивао непостижне божанствене истине вјере. Тај саборни разум утврдио је и сав унутрашњи живот Цркве, светим канонима који, у суштини својој, нису мртва слова људског законодавства, него живе заповијести Духа. Зато они и не могу бити укинути субјективним актом људске свијести и воље, али, у исто вријеме, као и све што је живо и Духом преиспуњено у Цркви, саборна свијест, у одређеним случајевима, може да их употпуни или модификује и привремено заустави њихово дејство.
Има епоха када су носиоци саборне свијести Цркве и тумачи заповијести Духа Светог у мањини, док је већина представника Цркве носилац свјетовних, субјективних, нецрквених начела. Тада је у поретку натприродном носилац судбине Цркве, на крају крајева, мањина, зато што она чува црквену истину. Црква је саборна – не зато што је увијек била независна од утицаја на њу свјетовне власти, и не зато што су њени представници слободно управљали Црквом према одредбама сабора, него зато што је она, некада и упркос ужасавајућих притисака власти, сама себе одређивала и развијала, како у области догмата, тако и у области свог унутрашњег живота, Духом Светим, Који је дјеловао кроз саборну свијест Цркве.
Непознати. То је мени мало теже да прихватим; али, допустимо да је тако. У сваком случају, ту унутрашњу страну Цркве ја уопште нисам узимао у обзир.
Духовник. Ти си за апостолску пријемственост црквене јерархије рекао да ти је јако сумњива, али да не мислиш да је то нешто много важно. Зашто је теби то сумњиво? Јер, ту су и историја и црквено предање малтене поименице сачували пријемствени низ епископа, почевши од првих Епископа, које су рукоположили Апостоли, па све до дана данашњег. А питање пријемствености је од првостепеног значаја. У њему је један од суштинских одличја истинске Цркве, јер је у тој пријемствености залог неуклоњивог идења Цркве по путу на који ју је кроз свете Апостоле поставио Господ Исус Христос.
Непознати. Мени то није баш најјасније. Али нећу се због тога препирати са тобом.
Духовник. И ево, сада ја тебе питам: може ли таква Црква да не буде једина? Ти говориш о „множини“ Цркви. Али шта показује та множина? Није ли то оно на шта је упозоравао Спаситељ, када је рекао да ће „многи доћи у име Моје говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварати“ (Мт. 24:5). Није ли Он назвао Цркву Своју „мало стадо“? Није ли Он рекао: „… Син Човјечији, када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18:8). „Тада, ако вам ко каже: ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте“ (Мт. 24:23). Колико ће бити отпадништва, колико изопачења, какав ће велики бити спољашњи тријумф заблуда и лажи. Али истинита Црква ће бити једна. Колико ли ће грана да отпадне од лозе сасвим, колико ли ће их се једва држати на не сасвим осушеном стаблу; међутим, само ће једна, истинита Црква остати на лози као зрео грозд. Света, Саборна и Апостолска Црква – чувар истине и благодатних дарова Духа Светог – не може се раздјелити на неколико истина. Таква Црква може бити само једна.
Непознати. Али, како је познати? Јер, свакоме се чини да је баш његова црква та једна-јединствена Црква, о којој ти говориш. Која су одличја те Цркве?
Духовник. Истинита Црква, каква је била, таква ће и остати, навјеки вјеков, „не од свијета овога“. Дух Христов у њој се никада неће смијешати са свјетским духом Велијара, па ће зато она увијек бити слободна од свјетовних стихија. У њој ће се непромјенљиво сачувати све што је Цркви даровао Свети Дух: и апостолска пријемственост јерархије, и саборност црквеног строја, и чистота догмата вјере, и непромијењеност њених светих канона, и вјерност њеном предању. Тамо гдје буду те одлике, биће и једина Истинска Црква. Важи и обратно: ондје гдје се прекида апостолска пријемственост јерархије, или гдје се укидају свети канони, или ако она уђе у савез са Велијаром, или се одрекне од Слободе Христове и управљања Светим Духом и ода се у ропство свјетовним стихијама – тамо више неће бити Истините Цркве.
Непознати. Али, како је тешко пренијети твоје ријечи, да тако кажем, на реално тло, то јест, да се са сагласности умом пређе на стварно осјећање свега тога.
Духовник. То може дати само унутрашње преживљено искуство, то се не може добити од туђих ријечи.
Непознати. Али ја бих ипак волио да од тебе чујем нешто о том искуству.
Духовник. Осјећати Цркву – значи осјећати блаженство које нам је откривено као обећање за будући вијек, али које почиње већ у овом. И ма како те плашила свијест и сазнање о почињеним прегрешењима твојим, ма како злочиначки и прљав био твој живот, ма како себе видио недостојним пред Богом, сазнање да се и ти причешћујеш Јединог Хљеба, да и ти, својом вјером, покајањем, молитвом, сваким живим дјелићем својег срца и неугаслом искром своје свијести, сваким неугушеним добрим покретом твоје душе, по највећем милосрђу Божијем, сачињаваш честицу тајанственог свијетлог Тијела Христовог, увијек те испуњава осјећањем благоговејног усхићења и радосног умиљења. Ти увијек, негдје, у највећој дубини својег срца, осјећаш наду да ће и теби опростити за све Господ, и да ће ти дати да будеш барем најмањи дјелић прослављене Цркве. Ма какве да те муке посјећују, у ма како унижен положај тебе поставио живот – ти се увијек осјећаш као побједник, јер преживљаваш побједу и славу Цркве Христове, која је обећана и на неки начин се већ види очима вјере. У свијету ти ниси усамљена скитница. Увијек осјећаш пуноћу љубави, која те обухвата, која те сједињује са собом и која ти не даје да дефинитивно отпаднеш и неповратно упаднеш у околни смрад свјетовног живота. Ти дрзаваш да се молиш за сав свијет, а не само за себе, зато што се молиш у Цркви, и ти не само да молиш, него и славословиш Господа, зато што твоје личне нужде теби изгледају толико ништавне пред том радошћу и општим торжеством. Другачије ти видиш и сам материјални свијет, јер његову нетљену основу, као ново небо и нову земљу, обухвата Света Црква.
Осјећати Цркву – значи осјећати пуноћу живота, мир и созерцавање Истине, радост од наде на спасење и стално, све освјетљавајуће, све очишћавајуће дејство Божије Љубави. Уђи у Цркву са отвореним срцем и, ако Господу буде угодно, све то ће ти бити дато.
Непознати. Ко зна – можда то и јесте тако…
Духовник. Постати вјерник и остати изван Цркве – то је исто што и бити жедан, гледати пред собом прозирну посуду пуну чисте воде и не пожељети да подигнеш руку да би је узео и принио својим уснама.
Непознати. Изгледа да си у праву. Ја још не могу за себе да кажем да вјерујем, али већ осјећам нешто што је налик на оно о чему ти причаш. Само, зар је могуће рећи – нећу, не могу?
Духовник. Не, ти управо нећеш, мада се теби и чини да је у питању нешто друго. Ти хоћеш само једним крајичком својег бића, а треба хтјети свим својим бићем. Велика је срећа имати вјеру. Али – каквом ријечју описати оно што даје осјећање Цркве?
Непознати. Да, разумијем те. И, вјероватно, без тајанстава, односно, без натприродних сила – то је, заиста, нешто апстрактно, некаква прекрасна, али недостижна машта.
Духовник. Апсолутно тачно.
Непознати. Видиш, како је тешко такозваном „образованом човјеку“ направити барем један корак на том путу. Опет су се код мене појавила питања, опет препреке.
Духовник. Шта конкретно?
Непознати. Па, око тајанстава. Мени је ту много тога неприхватљиво и нејасно.
Духовник. Немој да те то збуњује. Ти си већ близу познања Истине. А што се тиче нових препрека, покушаћемо и њих да савладамо.
Непознати. Ја бих то веома волио.
Духовник. Одлично. Сљедећи пут говорићемо о тајанствима Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Подај му покајање, праштање и отпуштање гријеха, опраштајући му свако сагрешење, намјерно и ненамјерно. Помири и сједини га са светом Твојом Црквом, Христом Исусом Господом нашим.“ (прим. прев.)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *