ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ДЕВЕТИ
О ПРОГРЕСУ И КРАЈУ
ИСТОРИЈЕ СВИЈЕТА

 
Духовник. Шта је то прогрес? У чему је, са црквене тачке гледишта, смисао свјетске историје? Није ваљда да су култура, наука, умјетност – све што је створио свијет – испразна комедија? Ти си тако формулисао питање? Ја сам те добро схватио?
Непознати. Да, добро си ме схватио. И мислим да је то питање у исто вријеме смртоносни аргумент против хришћанства.
Духовник. Зашто тако мислиш?
Непознати. Зато што одговор на њега доводи наш разум у безизлазан положај. Или треба признати да је свјетска историја бесмислена комедија – и тада ће све што учи Црква испасти истина, или треба признати да је хришћанско учење бесмислено – и тада ће истина бити оно што је створио свијет. Али с обзиром да је величина хришћанства ипак много апстрактнија и много мање опипљива од величине коју је створио свијет, потпуно је јасно да човјек изабира ово посљедње.
Духовник. Да, огромна већина заиста и поступа тако. Она одбацује истинито учење Цркве и прихвата лаж свијета, али уопште не зато што ти мислиш. „Безизлазног положаја“ о којем ти говориш, заправо, и нема. Историја свијета, са хришћанске тачке гледишта, уопште није „бесмислица“. И грешка невјерника уопште није у томе што они признају смисао историјског процеса, него у томе што они њега погрешно схватају.
Непознати. Али због чега онда огромна већина мора неминовно одбацивати истину?
Духовник. На то питање је у ријечи Божијој дат савршено одређен и јасан одговор.
Непознати. Какав одговор?
Духовник. „… Јер љубави истине не прихватише за своје спасење. И за то ће им Бог послати дејства заблуде, тако да ће вјеровати лажи…“ (2 Сол. 2:10-11).
Непознати. Нека је и тако. Али од тога мени црквено учење о смислу историје свијета мени ни за грам није постало јасније.
Духовник. Наравно, ја ћу ти га мало касније разјаснити; ипак, за почетак ти мени одговори на једно питање: сам прогрес, као процес у којем се усавршава живот, ти прихваташ као несумњиви факат?
Непознати. Разумије се.
Духовник. Шта је то прогрес, са тачке гледишта људи-невјерника? У чему је смисао историје, ако ничега, осим материје, нема, и ако све животне појаве нису ништа друго до физичко-хемијски процеси, у којима се према непромјенљивим законима комбинују атоми материје?
Непознати. Атеисти на то питање одговарјау овако: смисао свјетског прогреса је у постепеном побољшању живота.
Духовник. Каквом се мјером одређује побољшање или погоршање живота?
Непознати. Наслађивањем. Култура повећава власт човјека над природом, усложњава потребе и даје потпунију могућност њиховог задовољења. А то живот чини све пријатнијим и садржајнијим. Блага културе још увијек нису доступна свима, али даљи прогрес ће уништити неједнакост, и тада ће се сви наслађивати подједнако. На тај начин, смисао прогреса лежи у постепеном повећању наслађивања животом и постепеном уништењу неједнакости у расподјели тих наслађивања.
Духовник. Критеријум „побољшања“ који ти указујеш, потпуно је недовољан.
Непознати. Невјерујућим људима он изгледа сасвим довољан.
Духовник. Он је довољан само за практичне задатке које пред собом поставља већина, а не за стварно разјашњење смисла прогреса.
Већина не стреми ка достизању виших духовних стања, него удовољењу својим страстима; тако да увећање тих страсти и могућност потпунијег њиховог задовољавања, природно, тој већини личи на „прогрес“, односно, на „побољшање живота“.
Непознати. Али зашто повећање наслађивања не може дати смисао свјетском прогресу?
Духовник. Из три разлога. Као прво, треба још да се докаже да култура заиста повећава, а не умањује општу суму наслађивања. Јер, са културом се не повећавају само наслађивања, него и страдања. И једва да је могуће теоретски доказати да повећање наслађивања иде брже од повећања страдања. Као друго, појам „наслађивање“ је крајње субјективан. Живот у великим градовима, у којима се може користити свим достигнућима културе, многима изгледа ужасан, и они од њега бјеже ка животу који је мање културан, али је у ближем контакту са природом. Значи, наслађивање благом културе не може бити критеријум једнозначан и општеобавезан. И, као треће, ако ту тврдњу (да се са развојем културе повећава наслађивање) и прихватимо као несумњиву и општеприхватљиву, то не може осмислити живот свијета, зато што ни најпрефињенија наслађивања не могу осмислити живот човјека-појединца.
Непознати. Ми, чини се, дођосмо на оно од чега смо почели.
Духовник. То је потпуно природно. Јер, живот свијета се формира од живота појединаца. И све што смо говорили о човјеку – директно се односи и на човјечанство. Видјели смо какво значење за смисао живота има идеја бесмртности. Ако је смрт крај битија уопште, ако човјеков живот нема оправдања у вишем циљу, онда је тај живот бесциљан, што значи и бесмислен. Такав циљ, циљ који даје смисао цјелокупном низу појава од којих се састоји наш живот, може бити само вјечност. Зато што само вјечност, као нешто што нема границу, може бити циљ сам у себи. Све то, у пуној мјери, важи и за живот човјечанства. И њему смисао може да да само виши циљ, који лежи иза граница промјенљивог низа појава. Разлика је само у овоме: када се говори о човјеку као појединцу, бесмисленост његовог таквог живота је очигледна, зато што је неизбјежност смрти свима пред очима. А када се умјесто „човјека“ стави појам „свијет“, или „човјечанство“, неизбјежност смрти се одгурује у неодређену даљину, те се зато бесциљност живота човјечанства прикрива, као иза неке магле. Међутим, ма колико пута нулу сабереш са нулом, збир ће увијек бити исти: нула. И у ма какву даљину да помјериш бесциљност, она од тога неће постати циљ. Покушаји да се морални моменат уведе у атеистичко учење о прогресу – савршено су неосновани и безнадежни. И овдје, баш као и у питању о личном животу једног човјека, чим се све своди на физичко-хемијске процесе, ни о каквом моралу не може бити ни говора. Ако код појединаца нема слободног избора, ако су они само „комбинација атома“, ако је свако њихово дејство узрочно-условљено, као и свака друга појава физичког свијета, онда је и историја свијета – исти такав механички процес, гдје нема ни правих ни кривих, гдје нема ни циља ни смисла, ни прогреса ни регреса, него има само механичко редање узрочно-условљених факата.
Непознати. Рецимо да си у праву. Ја више уопште нисам склон да штитим материјалистичко поимање историје. Ипак, то што једна теорија не ваља, уопште не доказује исправност друге.
Духовник. Да, не доказује, и нисам због тога ја теби говорио о бесмислености појма прогреса у материјалистичком погледу на свијет. Ја сам само хтио да дефинитивно утврдим ово: свако позитивно рјешење питања о смислу историје свијета неминовно мора бити религиозно. И неслагања ту могу бити само у поимању тог религиозног смисла.
Непознати. Допустимо да је тако.
Духовник. Хришћанско поимање прогреса потпуно се разликује од поимања свјетовног. Зато треба почети од овога: треба се потпуно ослободити од свих „општеприхваћених“ појмова, ријечи, суђења, оцјена. Треба заборавити горде и ништа не значеће фразе о „побједоносном корачању човјечанства по путу прогреса“, о „величини човјечанског генија“, о „тријумфу науке и технике“, о некаквим „натприродним достигнућима културе“… Све су то празне ријечи, када се говори о смислу прогреса. Људи могу да лете на авионима, као птице, могу, сједећи у својим кабинетима, видјети и слушати шта се дешава хиљадама километара далеко од њих, могу превратити свој живот у фантастичну бајку, у којој се на један замах чаробног штапића појављују најслађе посластице и најпрефињеније насладе, и у исто вријеме сва та запрепашћујућа култура ни у каквом степену неће сама по себи бити „прогрес“, и ни у којој мјери неће моћи да осмисли процес историје. Правилно поставити питање прогреса може само хришћанско учење, зато што само оно зна коначни циљ битија уопште, те зато може, када се говори о значењу историјског процеса, ради постизања тог циља, говорити о прогресу и његовом смислу.
Хришћанска теорија прогреса има иза себе велике истине вјере о стварању свијета и човјека, о првородном гријеху, о Искупљењу, о Цркви, о моралном усавршавању, о Промислу, о закону и благодати, о посљедњим временима, о јављању антихриста, о славном другом доласку Христа. Дати прави одговор на питање шта је то прогрес и какав је његов смисао – људски разум није у стању: то може учинити само Богом откривено Хришћанско учење у својој свеукупности.
Непознати. И како ти дефинишеш сам појам прогреса? Ја мислим да одређење појма остаје непромјенљиво, ма какав поглед на свијет стајао иза њега.
Духовник. Не: у зависности од општег погледа на свијет мијења се и сама дефиниција појма прогреса.
Непознати. Не разумијем.
Духовник. Сад ћеш разумјети. Сјети се шта си говорио о прогресу, са тачке гледишта једног атеисте. Прогрес – то је постепено повећавање наслађивања животом и постепено уништавање неједнакости у расподјели тих наслађивања.
Непознати. Потпуно тачно. То је, у исто вријеме, и дефиниција појма прогреса, и откривање његовог смисла.
Духовник. Исправно. Погледајмо сада како се одређује појам прогреса са тачке гледишта хришћанског учења. По хришћанском учењу, прогрес – то је такав процес мијењања живота, у којем се достиже општи циљ стварања свијета. Као што видиш, то је нешто сасвим другачије од онога што ти говориш. Из те дефиниције слиједи ово: схватити смисао прогреса – значи схватити коначни циљ стварања свијета, и разјаснити на који начин прогрес живота свијета води ка достизању тог циља. Слажеш ли се са оваквом формулацијом питања?
Непознати. У потпуности.
Духовник. Требало би рећи још неколико ријечи о овоме: због чега коначни циљ стварања свијета не може да се садржи ни у каквим материјалним промјенама живота. Због тога што су такве промјене, као и све што је материјално, повезане са појмовима времена и простора. Значи, ако се допусти да се смисао прогреса састоји у достизању највећег степена материјалног благостања, тада је даље приближавање том још увијек недоступном идеалу, очигледно, постављено у зависност од даљег кретања у времену.
Проћи ће још хиљаду година, људи ће постати још образованији, још више ће завладати природом, измислиће на десетине фантастичних машина, и тада ће се приближити идеалу тоталног земаљског благостања. Таква зависност прогреса од количине протеклог времена очигледно баца у воду и саму ту теорију. Уз негирање да је свијет створен Божијом силом, ми у прошлости имамо бесконачност у времену. Значи, ма каква количина времена се тражила ради виших достигнућа у материјалним промјенама свијета – она је већ дата у тој бесконачности и зато ово или оно несавршенство не може бити објашњено недостатком времена. Не може се говорити: ево, проћи ће још хиљаду година, и ми ћемо достићи нешто што нисмо могли достићи док није прошло тих хиљаду година. Не може се тако говорити, зато што су те хиљаде година, као и било која количина других хиљада година, већ биле у бесконачној прошлости. Савршено је јасно да изван зависности од времена може стајати само морални циљ стварања свијета, што значи да је могућ само морални смисао прогреса. Морални момент уопште није условљен узрочним низом појава. Апсолутно слободни акт воље не налази се ни у каквој зависности од количине протеклог времена, те зато бесконачност у прошлости нема никаквог утицаја на њега. Колико год миленијума одбројала историја, све док се слободни акт воље не оствари у датом тренутку, неће бити достигнуто оно што се тражи од достигнућа тог слободног акта. Ако свијет, без обзира на вјечност, наставља да се мијења, то уопште не свједочи да још увијек није прошло довољно времена да би се достигли којекакви материјални задаци, него свједочи да смисао свих промјена које се одвијају у животу свијета лежи у области моралној, која од времена не зависи и која временом свезана није. Такав циљ стварања свијета и такав смисао прогреса нама открива хришћанско учење.
Према хришћанском учењу, коначни циљ стварања свијета, као и циљ сваког појединог човјечијег живота, састоји се у томе да се кроз вјеру у Исуса Христа савршено васпостави јединство човјека са Богом, јединство које је било нарушено првородним гријехом. Јер „који се сједињује са Господом, један је дух са Господом“ (1 Кор. 6:17). У то јединство требају да уђу не одвојени, ничим између себе неповезани људи, него људи који су обједињени у тајанствено Тијело Христово, у Свету Цркву. То мора бити јединство у Богу не само човјека, него и свег живота. Јер ће „и сама твар бити ослобођена од ропства тљењу, на слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8:21). То мора бити јединство не само свег живота, него и све васељене, јер „…ми, по обећању Његовом, очекујемо ново небо и нову земљу, на којима правда пребива“ (2 Пет. 3:13). Једном ријечју, „да буде Бог све у свему“ (1 Кор. 15:28). Ето шта стоји на крају живота свијета, ето шта даје смисао историјском процесу, и само приближавање таквом циљу има смисла назвати прогресом.
Прогрес – то нису авиони, радио, чудеса технике и префињена наслађивања; то је страшна борба са свјетским злом, које омета достизање коначног циља свијета – јединства са Богом.
Погледајмо сада сам процес историјског живота, и како се у њему достиже тај коначни циљ.
Историјски процес – то је, са једне стране, зидање Царства Христова – свете Цркве Његове, а са друге, то је зидање царства антихриста.
Непознати. Шта ти подразумијеваш под антихристом – одређену личност, или опште морално стање свијета?
Духовник. У процесу живота свијета личности антихриста још нема, као што још нема ни Христа на земљу у слави дошавшег. Али дух антихриста дејствује у свијету, и постепено припрема на земљи такво стање зла, уз које ће постати могуће оваплоћење тог духа у одређену људску личност. „… Дух антихриста, за којега чусте да ће доћи, и сада је већ у свијету“ (1 Јн. 4:3). Смисао свих промјена у свијету је у процесу моралне диференцијације, која ће коначно одвојити Царство Христово од царства антихриста.
Непознати. Али та је диференцијација остварена већ у првобитном хришћанству. Ти си сам говорио да су Црква и свијет одвојени једно од другог непробојним зидом. Шта ће онда ту „процес“?
Духовник. Црква и свијет су заиста били оштро одвојени у хришћанству првих вијекова. Али зар је све што је могла у себе да прими Црква било одвојено од свијета? Зар је то одвајање до краја расјекло сав свјетски живот? Зар није био потребан дуги процес, да би сав свијет прошао кроз то раздјељење? Сјети се ријечи Ап. Петра: „… него нас Он дуго трпи, јер не жели да ко од нас погине, него да сви дођу до покајања“ (2 Пет. 3:9).
Да ли ће се свјетски историјски процес завршити благостањем? Црква на то питање категорички даје негативан одговор. Према учењу Цркве, свјетски ће се живот, у смислу земаљског благостања, све више погоршавати, док не дође ред и на праве катастрофе. Земаљску срећу човјечанство неће достићи никада. У том смислу никаквог прогреса нема. Ту зјапи велика провалија између материјалистичког и хришћанског погледа на свијет.
Хришћанско учење о прогресу на историјски процес не гледа као на постепено достизање материјалног благостања, него као на постепено унутрашње самоодређивање и самоодвајање добра од зла.
Прогрес се не састоји у стварању материјалних блага, него у међусобном одвајању супротних моралних начела. Спољашња историја свијета представља просту посљедицу тих унутрашњих судара, те борбе. Тај процес диобе прије свега се тиче узајамног односа Цркве са свијетом. Овдје диференцијација доводи до њиховог одлучног и тоталног међусобног супротстављања. Затим, процес одвајања добра од зла се тиче Цркве у њој самој: ту се чиста пшеница тријеби од кукоља. Даље, он пролази кроз сав живот свијета, и у процесу развоја природног морала једне приближава спасењу, а друге гура у бездан дефинитивне моралне изопачености. Због тога се тај процес тиче сваке људске душе; у њој се помијешана начела добра и зла све оштрије и оштрије дијеле, и све суровије се боре између себе. Тај процес у својим посљедњим стадијумима дефинитивно и неповратно прекида везу између Цркве и свијета, између Христа и Велијара. Цркву доводи до чистоте Апостолског вијека. Свијет – до коначног моралног пада. Свака појединачна душа се ставља у неминовност избора својег јединог господара.
Само ако се размотре сви путеви тог процеса, може се доћи до правилног поимања краја свјетске историје, јављања антихриста, посљедњих катастрофа и другог доласка Господњег, свега што је откривено у Божијем Откровењу.
Непознати. Молим те да причаш о свему за шта нађеш за сходно, да би ми колико је могуће подробније разјаснио ово питање.
Духовник. Добро. Дакле, Црква и свијет – то је основна подјела у процесу историјског развоја. То је прва и посљедња диференцијација добра и зла, јер „не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10:34).
Поријекло Цркве је натприродно. Њена суштина – то је тајанствено Тијело Христово. Њен живот – то је благодатни живот у Богу, јер „Царство Моје није од свијета овога“ (Јн. 18:36).
Унутрашњи живот Цркве се сав зида на истинској слободи, на духовном јединству, на моралном ауторитету. У њој се одлучно надвладава свако насиље, неједнакост и егоизам. „Књажеви народа господаре над њима, и велможе им командују; али међу вама да не буде тако…“ (Мт. 20:25-26). „… Стојте у слободи коју нам је даровао Христос, и не подвргавајте се опет јарму ропства“ (Гал. 5:1). „Купљени сте скупом цијеном; не будите робови људи“ (1 Кор. 7:23).
У историјском процесу односи Цркве са свијетом принципијелно се нису мијењали никада. Али фактички нису остајали непромјенљиви. Смисао свих фактичких промјена лежи у постепеном одвајању Цркве од свијета, неопходном за достизање циља стварања свијета. Црква првих вијекова хришћанства је била у већем степену одвојена од свијета, него што је то било касније. Са тачке гледишта пуноће самоодређења и одвајања свега црквеног од свјетовног, може изгледати да се историјски процес у том смислу и не може окарактерисати као „прогрес“, јер се диференцијација није заоштравала и увећавала, него је слабила, граница између Цркве и свијета као да је ишчезавала, и Црква се јавно подавала посвјетовљењу.
Али процес не треба посматрати само у појединим његовим фазама, него у свој његовој свеукупности, и тада ће оцјена свих међуфаза бити сасвим друга. Као што у животу једног човјека многи догађаји, када се десе, бивају доживљени као негативни, и тек се касније, на крају живота, открије њихов позитивни смисао, тако и у процесу историјског живота – много тога што нама у датом тренутку изгледа као кретање уназад или у страну, у општем ходу историје, заправо, представља прогрес.
Црква првих вијекова хришћанства, тај „манастир у свијету“, била је потпуније одвојена од свијета, него што је то била Црква у временима која су наступила касније. Али свијет није био довољно диференциран на црквено и нецрквено, те је зато, прије него што ће доћи до дефинитивног самоодређења свега црквеног и свега свјетовног, морало да се деси много тога. Јеванђеље је морало бити распрострањено по свој земљи, и у сферу црквеног живота ушло је много народа. Тај процес је за собом повукао извјесно посвјетовљење земаљске Цркве. Из свијета је процурило у Цркву много тога за шта је речено „међу вама да не буде тако“. Али на тај се процес у општем току историје може гледати као на прогрес, зато што се кроз њега припремало дефинитивно одвајање свега свјетовног од свега црквеног, што је и било неопходно за остваривање коначног циља стварања свијета.
Свијет је у односу на Цркву на свој начин преживио исти тај процес. Он је почео од тоталног негирања Цркве. Епоха прогона била је епоха тоталног одвајања свјеетовног од црквеног начела. Касније је тај притисак на Цркву ослабио, и заједно са тим је ослабила оштрина границе која је одвајала свијет од Цркве. Свијет је постепено, путем слијевања са Црквом, почео да стријеми ка власти у благодатном царству које није од свијета овога. Тај процес, ако се посматра изоловано, може да изгледа као повратак назад када се посматра чистота одвајања свјетовног начела од Цркве. Црква је добила могућност да утиче на живот свијета, али се и сама подвргла његовом утицају. Посљедица тога је била да се оштра подјела на свијет и Цркву разводњавала у односу на епоху гоњења на Цркву; ипак, у општем току историје и то служи дјелу посљедњег одвајања добра од зла, Цркве од свијета – зато што на крају историје доводи до најжешћег и најсуровијег негирања Цркве, што значи – до најпотпуније диференцијације.
Непознати. Одвајање Цркве од свијета ми је јасно. Јасан ми је и процес по којем се то одвајање одвија. Више од тога: сам одговор на питање проистиче, у значајној мјери, из те несумњиве противрјечности. Зато би мени било много важније да за себе разјасним – не процес одвајања Цркве од свијета, него процес њихове унутрашње диференцијације, и унутар Цркве, и унутар свијета.
Духовник. Знам шта хоћеш да кажеш. Али ово сам морао да испричам, зато што слика свјетског процеса, гледана из угла Цркве, не би била потпуна, када се не би јасно осликало то основно раздјељивање.
Непознати. Наравно, наравно; ја сам мало нестрпљив: то што си говорио о подјели на Цркву и свијет – ја сам замишљао управо онако како ти говориш; међутим, оно што очекујем од тебе да кажеш о диференцијацији Цркве и свијета у њима самим – ја уопште не могу да замислим. Али, молим те, настави да причаш онако како мислиш да треба. То је наш стари договор.
Духовник. Већ смо, значи, казали све што је потребно о одвајању Цркве од свијета; сад ћемо прећи на разматрање истог тог процеса у животу саме Цркве: и ту ћемо видјети исту ону борбу добра против зла, исто оно одвајање супротних начела, исти онај дух Христа, исти онај дух антихриста. Спаситељ је рекао ученицима: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи под Мојим именом говорећи: ја сам Христос. И многе ће преварити“ (Мт. 24:4-5). Ријечи Спаситељеве су почеле да се обистињују већ у првим данима настанка Цркве. Већ за живота Апостола појавили су се јеретици, за које Апостол Јован рекао: „чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи посташе… Од нас изађоше, али не бијаху наши: јер да су били наши, остали би са нама: али они изађоше, да би се кроз то открило да нису сви наши“ (1 Јн. 2:18-19).
То је била антихристовска гордост ума, која је покушавала да изопачи хришћанско учење. У даљој историји Цркве одиграли су се страшни унутрашњи потреси, који су Цркву нагризали много више од свих спољашњих напада на њу. Шта је лежало у основи тих унутрашњих напада? Дух антихриста. Покушај да се створи фалсификат истинске Цркве, да се испатвори Христос. То је било оно „Јер ће многи доћи под Мојим именом говорећи: ја сам Христос“ (Мт. 24:4-5).
Шта је чинила Црква, надвладавајући те нападе? Одвајала се од антихриста, чистила се у том процесу унутрашње борбе. То је била та унутрашња диференцијација, у којој је Црква достизала своје све јасније и јасније самоодређење. Довољно је сјетити се педесетогодишње борбе против аријанства, или стогодишње борбе против иконоборства, да би се кристално јасно схватио смисао тог процеса. Дух антихриста – то је дух самоутврђивања, гордости, самости, ропства, лажи, страсти. Све је то чинило суштину и унутрашњих побуна против истините Цркве.
Аријанство је покушавало да непостижне, Богом откривене истине вјере фалсификује за ум разумљивом лажју. Црква се против јереси није борила силом оружја, него силом исповједања истине. Аријанска гоњења нису била ништа мање сурова од римских. А хришћани су им се супротстављали трпљењем, светошћу, непоколебљивом преданошћу светој Цркви Христовој. И – шта је Цркви дала та борба, ако не одвајање Христа од антихриста? А иконоборство? Зар и та јерес није била патворење? Зар антихрист није хтио да под видом борбе против паганства у Цркви, у име „истинске Цркве“, ужасавајућим насилништвом, лажју и клеветом изопачи истинито учење Цркве? И шта је дао тај процес унутрашње борбе против јереси, ако не просијавање чисте пшенице од кукоља? И шта је уопште сва епоха Васељенских Сабора, ако није борба Христа против антихриста у њедрима саме Цркве?
Борба се та није прекратила ни послије Васељенских Сабора, неће се прекратити до посљедњих дана земаљског битисања Цркве. Мијењају се само услови те борбе, у зависности од промјена у спољашњим условима живота; повод за борбу се мијења у зависности од тога на шта конкретно напада непријатељ, који са временом постаје све лукавији и лукавији, те због тога његове подвале бивају све теже препознатљиве, мада њихов дух и суштина напада остаје један те исти. Да ли ће се водити борба за чистоту истините вјере, или за чистоту Богопоштовања, или за канонични строј Цркве, или за унутрашњу слободу Христа у њој – у својој суштини ће она остати борба Христа и антихриста, све то ће бити процес одвајања истинске Цркве од њеног фалсификата. А резултат тог процеса ће увијек бити све веће самоодређивање истинске Цркве и све мање кукоља у пшеници.
Због тога се за тај процес може рећи да је он прогрес. У страшним искушењима и страдањима те борбе, одговарајући на насиље трпљењем, на лаж исповједањем истине, чуваће се у беспријекорној својој чистоти света Црква, до посљедњих дана свијета земаљског.
Лажецрква ће такође постојати до краја историјског процеса. Извана ће она бити јача и многобројнија од истинске Цркве. „Јер ће устати лажехристоси и лажепророци, и показаће велика знамења и чудеса, да би преварили, ако могу, и одабране“ (Мт. 24:24). Али неће та, наизглед силна лажецрква, него ће гоњена, у свијету презрена, у пустињу отишавша Црква бити истинска Црква Христова.
Непознати. Да, све је то веома јасно, и – ко зна? – можда и јесте тако. Али све што ти говориш о Цркви уопште нас не приближава рјешењу мојег питања – о смислу живота свијета.
Духовник. Ниси у праву: и те како приближава. Ми смо већ видјели да свјетски живот није пасиван учесник у процесу диференцијације, што значи, нема пасивну улогу ни у достизању коначног циља стварања свијета.
Непознати. Али то није позитивно, него негативно одређење. А оно тешко да је довољно да би се могао оправдати сав историјски процес.
Духовник. Разумије се да није довољан, али ми о свијету још нисмо рекли све.
Непознати. Ја претпостављам да ти знаш са каквим нестрпљењем чекам шта ћеш даље да кажеш.
Духовник. Да. Али ми нећемо журити: то питање захтјева спокојно разматрање. Отворимо књигу Дјела Апостолских и прочитајмо прве ријечи Апостола Павла у атинској скупштини: „Атињани! По свему видим да сте ви врло побожни. Јер пролазећи и гледајући на ваше светиње, нађох и жртвеник на којем бјеше написано „Богу непознатоме“. Е, Тог, Којему се ви, не знајући Га, поклањате, ја проповједам вама“ (Дјела Ап. 17:22-23).
Све што је позитивно у средини нецрквеној – у науци, у стваралаштву људског разума, у умјетности, у благородним стремљењима цијелих народа и херојским поступцима појединих људи – све то није ништа друго до служење Богу непознатом. Овдје се мисли на онај дио човјечанства, који није ушао у састав тајанственог Тијела Христовог – Његову свету Цркву – али који није изгубио образ и подобије Божије. Божанствено начело у човјеку, лишено додира са својим првоисточником, није бивало уништено; оно се само одавало у власт природном битисању. Изванцрквени свјетски процес због тога протиче на начин који је потпуно другачији од процеса по којем унутрашње живи Црква. Али у њему се одвија иста она борба, и исто оно дијељење.
Размотримо подробније тај процес.
Божанствено начело држи васељену непромјенљивим законима природе, који представљају израз Божије воље. И сав изванцрквени живот људски утврђује се на начелима која имају биолошку основу. Људи који живе изван Цркве не прихватају рођење с висине, не постају „причесници Божије природе“ (2 Пет. 1:4). Они представљају честицу општег природног живота. Али човјек, чак и ако се одрекне од својег вишег достојанства, ипак не може себе лишити своје природне свијести, а са њом и одговорности пред Богом, те стога његов живот у свијету није сасвим идентичан са животом неразумне природе. Природни живот не познаје „морални закон“, те зато и не зна за „гријех“ и „морално разлагање“. Тамо је сав живот – процес биолошки. Ванцрквени живот човјека – то је, са једне стране, природно, само људима својствено стремљење сједињењу са Богом, а са друге – пад, у смислу безусловног потчињавања нижим првоосновама физичке природе. И ето, дакле, на те двије стране ће се и подијелити живот свијета у процесу својег развоја. Позитивно у њој стварају и човјек и природа. Човјек – тако што служи Богу непознатом. Природа – тако што у свом природном развоју помаже развоју најбољег у биолошком смислу. Негативно у њој је оно што отпада од служења Богу непознатом, и што ствара препреке позитивном биолошком процесу.
Живот свијета изван цркве се базира на три принципа, и сва три имају биолошку основу. То су: власт, неједнакост и егоизам.
У животу Цркве ти се принципи надвладавају новим, благодатним рођењем. Тамо нема власти у свјетовном смислу организованог спољашњег насиља. Нема ни неједнакости, зато што су сви једнаки пред Богом. Нема ни егоизма, зато што је људима у Цркви дато јединство у духу, истини и љубави. Не мислим, разумије се, на појединачне људе, код којих су могући најтежи гријеси и падови, – него на живот Цркве. У свијету, пак, није тако. У свијету неизоставни услови природног развоја јесу власт, неједнакост и егоизам.
Живот изван Цркве, без спољашње организационе државне силе, одан у власт природним стихијама, непрепорођен с висине и необједињен у духу и истини – одмах би се распао, престао би да постоји као нешто цијело, и тиме био постављен изван општесвјетског историјског процеса. Због тога је власт, као позитивна сила изванцрквеног развоја свијета – од Бога. И не ова или она конкретна власт. Не – једна као боља, а друга као лошија, него – власт уопште, власт као институт.
Пред очима Апостола је била ужасавајућа власт римских императора. Да се гледало људски, лако би било тада подлећи саблазну да се у лицу те власти одбаци свака власт уопште. Тим прије што је у црквеној средини она била потпуно сувишна. Али није човјечији разум, него је Дух Божији открио Апостолима велику истину да „нема власти која није од Бога“ (Рим. 12:1). У тим ријечима откривало се позитивно значење власти у историјском процесу као спољашње организационе силе, без које се не био могао развијати изванцрквени свијет. У Цркви неједнакост није могућа. Тамо се све утврђује не на биолошкој, него на натприродној основи. Пред Господом су сви једнаки. Нема ни богатих, ни сиромашних, ни славних ни неславних. Нема никаквих подјела на више и ниже. „Овдје нема разлике између Јудеја и Грка, зато што је један Господ код свих, богат за све који га призивају“ (Рим. 10:2). Сви су једнако дјеца Божија и уди Цркве. Али живот природе гради се на неједнакости. Тамо развој подразумијева уздизање једних и унижење других. Неједнакост је тамо позитивно начело, зато што она у биолошком процесу ствара више врсте организама који су способнији и издржљивији за живот. Разлике у врстама настају као посљедице различитих вањских услова живота, и борба тих врста, која има биолошку основу, представља позитивну покретачку силу природног развоја. Лични егоизам у Цркви би представљао негирање самог бића црквеног јединства. У Цркви се све што је индивидуално ослобађа од егоистичне, природне основе и улази у црквено јединство без егоистичног самоутврђења, очувавајући само позитивни садржај индивидуалних разлика. Изван Цркве егоизам представља основну покретачку силу живота. Тамо лично благо, утврђивање својег, личног битисања, своје самости – представља биолошки факат, који се не може надвладати никаквим људским напорима. Он тјера да се уз напрезање свих снага стреми ка достизању постављеног циља, индукује борбу и условљује, у значајној мјери, општи смјер историјског процеса.
Дакле, диференцијација свјетског живота је процес у којем, са једне стране, дејствује Божанствено начело у човјеку који стреми ка Богу непознатом, као и основне покретачке силе природног развоја – власт, неједнакост и егоизам, а са друге – животињске потребе, које настоје да све покоре себи, и у том настојању својем се претварају у страст.
Непознати. Из твојих ријечи се може извести закључак да су власт, неједнакост и егоизам – са хришћанске тачке гледишта – позитивна начела историјског процеса. Како то? Власт као морално неутралан појам још и могу да допустим. Али како се може допустити позитивна оцјена неједнакости и егоизма – и то још са тачке гледишта хришћанског морала? Заиста не разумијем.
Духовник. Та начела имају позитивно значење у процесу диференцијације, а не сама по себи. Она се позитивно оцјењују само као фактори природног развоја, у којем појам „морала“ уопште нема смисла.
Непознати. Нејасно ми је још и ово: у чему се састоји позитивни садржај онога што ти дефинишеш као стремљење Богу непознатоме.
Духовник. Пуноћа Божијег Духа, с обзиром да се она открива у свијету, садржи се у истинској Цркви, али се открива она и у природи. Открива се Дух Божији и у људској свијести, открива се и у стваралаштву, науци, умјетности. У свему што се зове култура. У природи нема моралног пада, нема зле воље, нема нарушавања моралног закона, нема дјеловања страсти. Због тога се у природи Бог открива изван воље и моралне свијести, у савршеној хармонији природног битија. А у људској свијести и у људском стваралаштву Божији се Дух одражава онолико колико није затамњен дјеловањем страсти.
Непознати. Значи, то одражавање Божанственог начела је изопачено?
Духовник. Да, и у Светом Писму је објашњен узрок томе. Човјечанство изван Цркве се у огромној својој већини супротставља Божијем начелу, и зато је нормално да је његов природни живот отрован дјеловањима страсти. Као што говори Апостол: „хуле на оно што не знају; а оно што по природи, као неразумне животиње, знају, тиме себе разлажу“ (Јуд. 1:10).
Непознати. Значи, када би сав свијет постао Црква, култура не би била потребна?
Духовник. Она би била савршено другачија.
Непознати. Стани мало. Ја и даље не могу јасно да замислим и схватим позитивни садржај културе. Узмимо, напримјер, умјетност. Питање постављамо конкретно: Бетовен је потребан?
Духовник. Коме?
Непознати. Како коме? Уопште, објективно, да би се „Бог открио“?
Духовник. Не можеш тако постављати то питање. Тачније, на то питање, тако постављено, не може се одговорити ни са „да“, ни са „не“.
Непознати. Одговори како хоћеш.
Духовник. Добро. Бетовен је потребан, с обзиром да он у свом стваралаштву одражава Божанствено начело изван Цркве. Он је појава позитивна, с обзиром да има позитивно значење у процесу изванцрквеног живота. Али он није потребан онима који живе у пуноћи живота црквеног.
Непознати. Значи, када би сви живјели у Цркви, он не би био потребан никоме. Због чега онда ти говориш да би култура, а самим тим и умјетност, била другачија, када би сви живјели црквеним животом? Из твојих ријечи проистиче да тада ни култура, ни наука, ни умјетност и т.д. не би били потребни уопште.
Духовник. Ни у којем случају. Бог је дао човјеку одређене индивидуалне силе: ум, машту, стваралачку способност. Те силе му нису дате узалуд. Не ради задовољавања пусте знатижеље, не ради изума који би пружали утјехе плоти, не ради дјела која би наслађивала страсти. Човјек би могао да са благоговенијем проучава Богом саздану природу, да изучава њене законе, у њима видећи вољу Божију. И такво научно познање било би Богопознање. Човјек би могао покорити себи природу, да би вањски живот, пошто је то дато човјеку, помагао његовим унутрашњим задацима: тада би изуми људског разума представљали Богослужење. Човјек би могао да у умјетности и љепоти одражава тај Дух Божији, Који очи вјере виде и у природи, и у човјеку, и у васељени, а не да тјеши своју чулност и сластољубље: тада би умјетност била Богосозерцавање. Сва би култура била сједињавање Божијег и човјечијег, као и сам човјек, и сав живот уопште.
Непознати. Али реци онда – у чему се састоји процес диференцијације у свијету, у којем нема ничега од онога о чему си сада причао? На који начин та диференцијација приближава крајњи циљ стварања свијета?
Духовник. Да. Сада имамо довољно основе да бисмо одговорили на то питање.
У процесу свјетског живота одвија се дефинитивно одвајање добра од зла у изванцрквеној средини. Добро изван Цркве је све оно што у условима природног битисања изражава Божанствено начело и у својем стремљењу ка Богу непознатом се додирује са Богом истинитим. Тога има и у науци, и у умјетности, и у свим видовима човјековог стваралаштва, у достигнућима културе. Зло изван Цркве је плотско начело, које све више затамњује образ и подобије Божије у човјеку који се откривају у условима природног његовог битисања; то је начело које себи поробљује свјетски живот и тиме га доводи до страшног моралног суноврата. Такав је процес те диференцијације. Како он служи коначном циљу стварања свијета? Тако што све што је позитивно и што може да прими у себе истинска Црква одваја од свега злог, од свега што припрема долазак антихриста.
Непознати. Шта позитивно може у себе да прими Црква, и које зло припрема долазак антихриста?
Духовник. Црква може да прими у себе познање природе у свјетској науци, созерцавање љепоте у свјетовној умјетности, добра у култури и просвјети људи, мада не у свој пуноћи, како би могла да су сви они у Цркви, а не само дјелимично. И она одлучно одбацује све чиме наука и умјетност служе похоти и разлагању. Зато што је то оно зло које припрема долазак антихристов. Црква у природном процесу – власти, неједнакости и егоизму – види позитивни смисао, мада их и не прима у свој унутрашњи црквени живот, гдје се све гради на духовно-моралном ауторитету, једнакости и жртвеној љубави. Али она тврди да сва та начела, одана на служење страстима, представљају зло које припрема долазак антихриста. Начело власти – то је његово безгранично владичанство. Неједнакост – то је његово апсолутно самоуздизање. Егоизам – то је његово апсолутно самоутврђење.
Непознати. Шта онда, на крају крајева, позитивно даје свјетски процес који протиче изван Цркве?
Духовник. Диференцијацију добра и зла – као и сваки уопште процес. Приближавање изванцрквене средине Цркви путем служења Богу непознатом, и све позитивно у човјечијем стваралаштву, с обзиром да се у њему открива Божанствено начело.
Непознати. Наравно, то од културе не прави „испразну комедију“, али је ипак срозава са пиједастала.
Духовник. Да, то није гордо величање „културе“ које, не видећи истинити смисао у човјековом животу, не може разумјети ни истинити смисао живота свијета; а и у личном човјечијем животу оно што је главно – тј. духовно стање човјечије душе – у свијету се гледа као на неку мало важну ствар, а оно што је заиста мало важна ствар – тј. вањско, материјално благостање, доживљава се као главна ствар у животу. Тако је у и животу свијета… За многе питање о судбини Цркве, као и питање о борби добра и зла, нису ништа друго до обичне тричарије, судбина свијета и достигнућа културе, пак, за њих је најважније и најнасушније дјело историје; међутим, то, иако је и важно, иако није „испразна комедија“, није, нити уопште може бити, од првостепеног значаја.
Непознати. Може ли се сматрати да је све што ти говориш о историјском процесу – учење Цркве и светих Отаца?
Духовник. Црква учи о крају историјског процеса и о појединим његовим моментима. Али то разоткрива и сав његов пут.
Непознати. Мислим да опште поимање свјетског процеса неће бити потпуно ако не кажеш нешто и о његовом крају.
Духовник. Потпуно тачно.
Непознати. Зато ћу и да те замолим да ми о томе што подробније испричаш.
Духовник. Овдје већ нећу више говорити ја: овдје нико неће дрзнути да говори од својег разума. Ријеч Божија и св. Оци рекли су о томе све.
Почнимо од општег стања свијета. До чега ће историјски процес довести свјетски живот? Господ је рекао ученицима: „…устаће народ на народ, и царство на царство, и биће глад, помори и земљотреси којегдје; а све то је само почетак болести. Предаваће вас тада на муке, и убијаће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена Мојега… због умножења безакоња у многима ће охладјети љубав…“ „Биће тада велика скрб, какве није било од почетка свијета до сада, нити ће икада до тада бити“ (Мт. 24:7-9, 12, 21).
Апостол о општем стању свијета пред његов крај говори: „Знај, пак, да ће посљедњих дана наступити времена тешка. Јер ће људи бити саможиви, среброљупци, горди, надмени, злорјечиви, непокорни родитељима, неблагодарни, непоштени, недружељубиви, непомирљиви, клеветници, неуздржани, жестоки, недоброљубиви, издајници, нагли, накинђурени, више сластољубљиви него ли богољубиви, привидно благочестиви, а од силе благочешћа ће се од одрећи“. „Сви који ће хтјети благочестиво да живе у Христу Исусу, биће гоњени. А зли људи и варалице ће напредовати у злу, одводећи друге у заблуду и сами се заблуђујући“. „Здравога учења прихватати неће, него ће по својим жељама бирати себи учитеље који ће им чешати слух; и одвратиће слух од истине и окренуће се ка баснама“ (2 Тим. 3:1-5,12-13;4:3-4). Свети Оци као да су видјели пред собом те надолазеће страшне дане. Прочитај св. Јефрема Сирина и схватићеш како ће се завршити историјски процес, боље од икаквих теоретских конструкција: „Пречисти Владика је због бешчашћа људи попустио да свијет буде искушаван духом лести, зато што су тако захтјели људи, да одступе од Бога и пољубе нечастивог. Велики ће то бити подвиг, браћо, за вјернике, да остану у вјери, јер ће сама змија са великом влашћу чинити знамења и чудеса, и у страшним привиђењима себе показивати као Бога, и летјеће по ваздуху, и сви демони, налик на ангеле, винуће се на небо пред мучитељем“. „Тада ће тешко заплакати и уздахнути свака душа; сви ће тада увидјети како их неизречена скрб угњетава и дан и ноћ, и нигдје неће моћи наћи храну да утоле глад. Јер ће сурови надзорници бити распоређени на мјеста са храном, и само ће ономе који имадне на челу или десној руци печат мучитеља бити дозвољено да купи оно мало хране која буде на располагању. Тада ће новорођенчад умирати у крилима мајки, умријеће и мајка над својим дјетешцетом, умријеће такође и отац са женом и дјецом насред трга, и никога неће бити да их сахрани и у гроб положи. Од мноштва лешева, побацаних на улицама, свуда ће се ширити ужасни смрад, који ће страшно да погађа живе. Са муком и уздасима ујутро ће сваки говорити: „Кад ће више доћи вече, да одахнемо мало?“ А кад вече дође, са најгорчим сузама ће сами за себе говорити: „Кад ће више да сване, да данемо душом од скрби која нас постиже?“. Али неће се имати куда побјећи или сакрити, зато што ће све бити у пометњи, и море и копно“. „Мноштво злата и сребра, и свилене хаљине, све то никоме користи донијети неће у вријеме ове скрби, него ће сви људи блаженим називати мртваце који су погребењу предати прије него ли је на земљу наишла та велика скрб. И злато и сребро ће се ваљати по улицама, и нико их се дотицати неће, све ће им омрзнути“. „Ридањем се срећу они један са другим, и отац са сином, и син са оцем, и мајка са кћерком својом. Другови на улицама, грлећи један другог, прекраћују животе. Браћа, грлећи браћу своју, умиру. Вене љепота лица у свакој плоти, и људи изгледају као мртваци. Омрзла и омражена постаде љепота женска. Увену свака плот и жеља човјечија. Сви, пак, који повјерују љутој звијери и на себе ставе печат њезин, приступиће јој и болећиво рећи: „Дај нам да једемо и пијемо, јер се истописмо, поморисмо се глађу, и одагнај од нас отровне звијери“. А тај биједник, немајући средства за то, са великом ће им суровошћу одговорити: „Одакле, људи, мени да вам дам да једете и пијете? Небо земљи неће кишу да да, и земља не даје ни жетве, ни плодова“. Заплакаће тада сва земља и сво море, заплакаће ваздух, и са њим дивље звијери и птице небеске; заплакаће планине и брда, и дрвеће на равнинама; заплакаће и видјела небеска о роду људском, зато што се све уклонило од светога Бога и повјеровало лести, и примило на себе, умјесто животворног крста Спаситељевог, цртеж погани и богоборни. Заплакаће земља и море, јер ће се одједном прекратити у устима човјечијим глас псалама и молитве; заплакаће великим плачем све Цркве Христове, јер више неће бити свештенослужења и приношења“. „Али прије него буде ово, Господ ће, по великоме Својем милосрђу, послати Илију и Еноха, да они кажу роду човјечијем шта је благочешће, да одважно свима проповједају богознање, да науче људе да не вјерују мучитељу због страха, да вапе и говоре људима: „То је лест, о људи! Нека јој нико не вјерује николико, и нека се нико не повинује богоборцу; нико од вас нека не пада у страх, зато што ће тај богобрац ускоро бити обезглављен. Ево, Свети Господ иде с неба да суди свима који повјерују знамењима његовим“. Међутим, мало ће који хтјети да послуша и повјерује овој проповједи Пророка“ (Дјела Јефрема Сирина, дио II и III).
Такво ће бити опште стање живота пред долазак антихриста. О антихристу се у ријечи Божијој говори овако: „Откриће се тада безаконик, којег ће Господ Исус умртвити духом уста Својих и искорјенити свјетлошћу доласка Својега, онај, чији долазак ће, по дејствима сотониним, бити праћен великом силом и знамењима и чудесима лажним, и са свакојаким преварама неправде међу онима који ће гинути не примивши љубави истине да би се спасли“ (2 Сол. 2:8-10).
И у Откровењу св. Јована Богослова о антихристу је речено: „И стадох на пијесак морски и видјех како из мора излази звијер са седам глава и рогова десет, и на роговима њезиним десет круна, а на главама њезиним имена богохулна. Звијер коју видјех бијаше као рис, и ноге јој као у медвједа, и раље јој као у лава, и даде јој змија силу своју, и пријесто свој, и власт велику“. „… И поклонише се звијери тој говорећи: ко је као звијер ова? и ко може ратовати са њом? И дата јој бијаху уста која говорише гордо и богохулно, и даде јој се власт да чини шта хоће четрдесет и два мјесеца. И отвори она уста своја за хулу на Бога, да хули на име Његово, и на дом Његов и на оне који живе на небесима. И даде јој се да ратује са светим, и да их побиједи; и даде јој се власт над сваким кољеном и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који на земљи живе, којих имена не бијаху написана у књизи живота Агњеца, закланог од постања свијета“ (Откр. 13:1-2,4-8).
О личности антихриста св. Јефрем Сирин говори овако. „Он ће смутити васељену, помакнуће крајеве њезине, свих ће да притјесни, оскрнавиће душе многе; поступајући више не као човјек благоговејни, брижни, благи и њежни, него у сваком тренутку суров, жесток, гнијеван, раздражљив, слијепо устремљен ка своме циљу, непринципијелан, страшан, одвратан, омражен, мрзак, љут, лукав, погибељан, бестидан, својом суманутошћу ће да стреми он ка томе да сав род смртника суноврати у пучину бешчашћа, и произвешће велика знамења, многобројна страховања, показујући ово у привиђењима, а не стварно“ (Дјела, дио II).
Приближавамо се посљедњем тренутку, катастрофи свијета, крају живота васељене. Ево шта је открио Спаситељ ученицима Својим на Гори Јелеонској: „И одједном, послије скрби дана тих, сунце ће да помркне, и мјесец неће дати свјетла својег, и звијезде ће пасти са неба, и силе небеске ће се поколебати; тад ће се јавити знамење Сина Човјечијег на небу; тада ће заплакати сва племена земаљска и угледати Сина Човјечијег, како долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24:29-30).
„…Као што муња излази са истока и види се чак до запада, такав ће бити и долазак Сина Човјечијег“ (Мт. 24:27). Апостол Петар о другом доласку Спаситеља говори овако: „Доћи ће пак дан Господњи, као лопов по ноћи, и тада ће небеса са шумом да мину, стихије ће се, разгорјевши се, распасти, а земља и сва дјела што су на њој изгорјеће“ (2 Пет. 3:10).
Тај страшни тренутак неће бити погибија, него преображење васељене. Према ријечи Апостола Петра: „…ми, по обећању Његовом, чекамо ново небо и нову земљу, на којима правда пребива“ (2 Пет. 3:13)
Апостол Павле тај тренутак преображења назива тајном: „Говорим вам тајну: нећемо сви ми умријети, него ћемо се сви измјенити одједном, у трен ока, уз посљедњу трубу; јер ће да затруби, и мртви ће васкрснути нетљени, а ми ћемо се измјенити“ (1 Кор. 15:51-52).
То непостижно преображење открио нам је св. Јован Богослов у слици Новог Јерусалима: „И вазнесе ме у духу на гору велику и високу, и показа ми град велики, свети Јерусалим, који силази са неба од Бога. И имаше он славу Божију. И свјетлост његова бијаше као драги камен, као камен јаспис кристални. И имаше зид велик и висок, и имаше дванаесторо врата, и на вратима дванаест Ангела, и имена написана на вратима, имена дванаест кољена Израелових…“. „…И темељи зидова градских бијаху украшени сваким драгим камењем…“. „И дванаест врата, дванаест бисера: свака врата бијаху од једног бисера. И улице градске бијаху злато чисто, као стакло прозирно. А храма ја не видјех у њему; јер је Господ Бог Сведржитељ њему храм, и Агњец. И град нема потребу ни за сунцем ни за мјесецем да би се освијетлио, јер га је освијетлила слава Божија, и свјетилник у њему је Агњец“. „И врата се његова затварати неће ни дању ни ноћу, а ноћи тамо неће бити“. „И неће у њега ући ништа нечисто и нико ко је предан мрзости и лажи, него само они који су написани у књизи живота Агњеца“. „И неће више бити ничега проклетог; него ће пријесто Бога и Агњеца бити у њему, и раби Његови ће Му служити“ (Откр. 21:10-12,19,21-22,25,27;22:3).
Непознати. Да… Потресно. Пророчка сила! То су ријечи које, заиста, немају потребу за доказима.
Духовник. Напокон, напокон си рекао оно што сам ја толико дуго чекао од тебе!.. Али, можда имаш још питања?
Непознати. Да. Има још једно. Само, не знам… мислим да се на њега не може дати одговор брзо?
Духовник. Говори. Потрудићу се да, колико је у мојим силама, и на њега одговорим.
Непознати. Видиш… Истина, коју сам ја, чини ми се, напокон, увидио, има једну нарочиту особину. Барем ја тако осјећам. Она није таква да ју је довољно само „знати“. Мора се, неизоставно, почети живјети другачије.
Духовник. Апсолутно тачно.
Непознати. Е, дакле, питање је моје баш о томе: како од признавања истине прећи на нови живот? Како стећи праву вјеру, како се научити молитви, како за себе сазидати – да се окористим твојом терминологијом – манастир у свијету?
Духовник. Ти мораш да станеш на пут духовног живота.
Непознати. Шта за то морам да учиним?
Духовник. На то питање ћу ти одговорити сљедећи пут.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *