=”pnormal”>СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ
ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ
УВОД
Припадност Цркви је благодатни дар посинаштва Божијег. А посинаштво је обитавање у Духу Светом. А Дух Свети обитава тамо где је права вера = православна. Тако апостол Павле пише Јеврејима: “Бог, који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко пророка…” (Јевр. 1, 1.), и сведочи Да је истинито Предање и истинита Вера коју држимо и проповедамо. Зато им говори: “Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота угледајте се на веру њихову!” (Јевр. 13, 7.)
Развитак еклесиологије и појма административне јурисдикције у Цркви видео је и велику шизму 1054. године због спора о правој вери и црквеној надлежности. (Више о томe овде) Али, најстарији и оригинални појам духовне бриге и надлежности у Цркви заснива се на духовном очинству а не на некаквој “јурисдикцији”. “Јер, ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих Јеванђељем!” (1. Кор. 4, 14-15.) – каже ап. Павле и додаје: “Нисам ли ја апостол? …Нисте ли ви дело моје у Господу? Ако другима и нисам апостол, али вама јесам, јер сте ви печат мога апостолства у Господу. Мој одговор онима који ме упитају је ово: Еда ли немамо власти јести и пити? …Када ми вама духовна сејасмо, јели то што велико ако ми вама телесна пожњесмо? Кад се други мешају у вашу власт, а камо ли неби ми?” (1. Кор. 9, 2-12. упор. и даље.)
Оно по чему се разликују гледишта јесте стављање акцента, с једне стране на административно управљање, на јурисдикцију (право и надлежност суђења) у Цркви, на “координирање, гласноговорништво или посредовање у споровима” у име црквене (глобалне или помесне) организације и администрације; и са друге стране на Цркву као Тело Христово, као јединство деце Божије по благодати у православној и истинитој вери, као заједништво у Духу Светом. Јасније речено, разлика је између црквених управитеља и духовних отаца, или још оштрије речено, између добрих пастира и најамника. (Упор. Јн. 10, 11-14.)
Питање православне дијаспоре није много обрађивано у канонским праву, каже Др. Димшо Перић у чланку под насловом СПЦ и њена дијаспора, и објашњава: Разлог је био једноставан: то питање нико није постављао, све док бивши атински митрополит Мелетије Метаксакис, енергичан борац за идеју панјеленизма, није постао Цариградски патријарх (1921-1923). Пре тога, Српска црква је већ једном на својој кожи осетила последице панјелинизма који је нагло оживео у време цариградског патријарха Самуила Ханцериса (1736 – 1768). Наиме, он је од султана издејствовао берат о укидању Пећке патријаршије 1766. које је трајало све до 1920. године.
Патријарх Мелетије је заслужан за новоизмишљену теорију о наводној потреби потчињавања целе дијаспоре и уопште, целог православног света Цариграду, за коју пре њега нико у Цркви није ни чуо нити је заступао. (Више о томe овде) На овакве тежње Цариграда, између многих, реаговао је и чувени духовник ава Јустин Поповић, који каже:
Не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова, прва по части Патријаршија у Православљу, данас, једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем, дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним “Васељенским Сабором”. Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то значи читав свет! – и да обезбеди искључиво за себе давање аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само “поредак спомињања на литургијама”, него и поредак Цркава на Саборима и др.).
У вези тога, у својој представци Светом архијерејском сабору СПЦ, 7. 5. 1977. архимандрит Др Јустин Поповић каже:
Питање припремања и одржавања новог “Васељенског Сабора” Православне Цркве… је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном “Свеправославном конгресу” у Цариграду 1923. године… Из аката и одлука ове сада тако назване “Прве Предсаборске православне конференције”, одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови, каталог тема за будући “Велики Сабор” Православне Цркве… У свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој “Сабор”, незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао “конференције”, “конгресе”, “просиноде” и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација, туђих Цркви Христовој.
Данашњи ученици и следбеници “познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у Православљу, несрећног патријарха цариградског Мелетија Метаксакиса”, настављају да “наметљиво одржавају конференције, конгресе и сличне вештачке скупове, потпуно туђе и непознате православној традицији, копиране од западњачких организација, туђих Цркви Христовој.” При том, као и патр. Мелетије, и они се служе делимичним цитирањем, вадећи из читавог текста појединих канона само реченице, или тек делове реченица, на основу којих конструишу фантастичне теорије о над-јурисдикцији Цариградског патријарха, како примећује проф. Сергије Троицки:
– Јасно је, дакле, да у тумачењу (другог правила 2. Васељенског Сабора) п. Мелетија није све у реду, и у чему је ствар, одмах ћемо видети, чим прочитамо то правило у целини. Видећемо онда да све што је п. Мелетије навео из текста правила, нема односа према питању о диаспори, јер све то говори само о узајамним односима аутокефалних дијецезалних цркава, док ту једину реченицу у правилу, која баш говори о дијаспори, он је, ван сумње, случајно, изоставио. Наиме на крају правила читамо: “А оне цркве, које су међу варварским народима, имаће се управљати по отачаском обичају, који се досада чувао”.
Међутим, несрећни Мелетијеви ученици се не заустављају само на вештачким закључцима. Њима је потребна и читава вештачка еклесиологија да би оправдали неопапистичке тежње. Као што у свом предавању, под насловом Васељенска патријаршија и њен однос према осталим православним црквама,[1] Митрополит без пастве Јован (Зизјулас) уз вапај јадикује: “Еклесиологија је, авај, заиста недовољно развијена у Православној цркви!” Он тврди да ће “нова ситуација (у свету) допринети да се осети дубока потреба… да се сви окрену ка средишту Цркве (мисли на наслов = Цариградску патријаршију) које може деловати понекад као посредник у неспоразумима, а у сваком случају као координатор и гласноговорник уједињеног Православља”! Другим речима, он тврди да Православље није уједињено док није под јурисдикцијом “средишта Цркве” – Цариградске патријаршије!
И протојереј Александар Шмеман упозорава на пагубни утицај западног начина мишљења на пост-патристичко богословље, утицај који је преусмерио православну еклесиолошку пажњу са Цркве као Тела Христовог на Цркву као “средство освећења”, са целовитог канонског предања на разне системе “канонског права” или, још оштрије речено, са Цркве на – црквену управу![2] Он каже:
– Хришћанство за Свете Оце никада није било учење нити идеја, као што би се могло закључити на основу неких данашњих “патролошких” студија које се баве “патристичком идејом” овога, или “патристичким учењем” о ономе. Хришћанство је за Свете Оце било пре свега живо искуство Цркве, или још прецизније – Црква као искуство.
– Без тог искуства Цркве, светоотачко богословље уопште не може бити схваћено у свом истинском значењу, јер се отуђује и претвара у некакав спољашњи и формални ауторитет који служи за цитирање, или пак, у идеје о којима треба богословски “расправљати”. Ова суштинска веза и узајамна зависност светоотачког богословља и искуства Цркве често се превиђа и зато што – као што је то много пута већ речено – Оци нису “богословствовали” о Цркви. Чини се да они нису били заинтересовани за “еклесиологију”, онакву каквом је ми данас схватамо: као богословску дисциплину која има Цркву за објекат свога проучавања и истраживања, са циљем да разради некакво целовито и доследно учење о Цркви… Појава еклесиологије, као засебне богословске дисциплине, плод је сумње, т.ј. потребе за оправдањем, неизбежним и заиста “нормалним” у оном богословљу које себе доживљава првенствено као рационално, философско, легалистичко или практичко оправдање Хришћанске вере. А такво оправдање, као што то данас врло добро знамо, увек води ка процењивању “Цркве”, њене вере и живота, по критеријумима овога света, његових философија, његових трендова и потреба (јер уствари произилази из таквог процењивања!), што свагда има за своју крајњу последицу капитулацију Цркве пред светом![3] (Више о томe овде)
Још 1990. године, на иницијативу Цариградске патријаршије у Шамбезију се састала комисија са задатком да нађе коначно решење за црквено-правно уређење читве Дијаспоре. Већ у почетку рада Комисија је безобзирно и дрско, једнострано установила да постоји заједничка воља свих и најсветијих православних цркава да се то питање реши што је пре могуће на начин сагласан еклесиолошком и канонском предању и пракси Православне цркве! Комисија је том приликом устврдила да “из историјских и пасторалних разлога… није одмах изводљиво да се пређе на строго канонски поредак”, па је предложила “прелазни период” у коме би се припремио терен за примену строго канонског решења”. (М. Рајковић: Чија је православна Дијаспора? Глас СПЕ Британско-скандинавске, бр. 126 стр. 4) Тај период представља управо садашњи покушај формирања епископских сабора у Дијаспори, којима би председавао искључиво и једино епископ Цариградске цркве.
Врло је чудна чињеница да једна таква комисија доноси закључке како већ постоји заједничка воља свих православних цркава, а да се уопште није потрудила да најпре изложи шта би то, по њеном мишљењу, било “строго канонско решење” питања Дијаспоре и потом, када је уопште то питање расправљано и сагласност добијена од стране помесних цркава? Шта у овом смислу она подразумева под “еклесиолошким и канонским предањем и праксом Православне цркве”? Шта год то било, из њихових закључака видимо да се коси са 2. правилом Другог Васељенског Сабора које, говорећи о диаспори каже: “А оне цркве, које су међу варварским народима, имаће се управљати по отачаском обичају, који се досада чувао”!
– Због тога ти јерарси, који хоће да искористе Цркву, као оруђе својих политичких панјелинистичких планова, каже проф. Троицки, морају применити на себи речи правила: “Који је узео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вређају правила Отаца, да се под видом свештене службе не поткрада гордост светске власти и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи”. Нема сумње да, на пр. епархије Северно-американска, Естонска, Финска, никад нису биле под влашћу Цариградске Патријаршије, пошто су оне основане од Цркве руске. (Више о томe овде)
Протојереј Србољуб Милетић
ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ
НАПОМЕНЕ:
- Портокарас, Халкидики, 23-28. септембар 1993., Теолошки погледи Бр. 1-4 Београд 1998.
- Прот. Александар Шмеман, “Православље на Западу”, Цетиње, 1997. Стр. 119-120
- Прот. Александар Шмеман, “Православље на Западу”, Цетиње, 1997. Стр. 20-22
