ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИJАСПОРОМ

 

ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ

 
ГЛАВА I
 
ИСТОРИЈАТ ПИТАЊА
 
Једна од најмање разрађених области у православном црквеном праву то је област, која се тиче узајамних односа аутокефалних цркава и која има аналогију са правом међународним. А међутим услед измене политичке карте света после Великог рата ова је област добила у последње време особито важно и чак акутно значење у практичном погледу. Узмимо, на пример, питање о условима аутокефалије, које је изазвало читав низ сукоба између православних цркава, тако да неке православне цркве и досада остају као аутокефалне само de facto, али не и de jure, док аутокефалија других од неких цркава признаје се, од неких се пориче.
На другом месту овде треба споменути везано са првим питање, које смо метнули у наслову нашег рада – питање о јурисдикцији над православном диаспором.
Грчка реч диаспора – расејање, расејавање у Св. Писму означује Јевреје, расејане између незнабожаца (5 Мојс. 30, 3-4; Јудит, 5, 19; Јов. 7, 35; Јак. 1, 1; I Петр. 1, 1), a y православном црквеном праву (на пр. Васил. Вел. пр. 85.) она означује православно становништво, које живе између неправославних, или, говорећи модерним језиком, православну верску мањину.
Коме, којој црквеној власти мора бити потчињена та мањина? На то питање преставници грчких цркава у последње време дају потпуно одређен, категорички одговор: цела православна диаспора у читавом свету мора бити потчињена власти само једне и то Цариградске цркве, при чему се појам диаспоре узима у широком смислу и у њега се укључују не само појединци и парохије, него читаве епархије, т. ј. уопште све православно становништво ван граница те државе, где се налази централна власт дотичне аутокефалне цркве.
„Вашему Блаженству и драгој сестри Српској Цркви, пише на пример, 30. V. 1931. садашњи Цариградски Патријарх Фотије II (Маниатис) Патријарху Српском Варнави поводом питања о Будимској епархији, познат је општи поглед нашег Патријаршијског Васељенског Трона у питању канонског црквеног положаја православних црквених општина и колонија, које се налазе у диаспори и изван граница православних аутокефалних цркава, да све ове црквене општине, ма које било народности, дужне су да у црквеном погледу подведу под јурисдикцију нашег најсветијег Патријаршијског Трона“.
Исто тако и посланица Патријарха Василија III Варшавском Митрополиту Дионисију од 12, XII, 1928 (бр. 2979) поводом питања о православним емигрантима у Америци разјашњује, да јурисдикција над емигрантима, који живе ван својих матерних цркава, на основу 28 правила IV Васељенског сабора, потпуно припада Васељенском Цариградском Трону („Воскресное Чтенiе“, 1930, N. 9).
Сличне изјаве налазимо и у другим званичним актима грчких цркава 1922-1932 г.
И та теорија не остаје само на папиру, него се у последње време енергично и систематски спроводи у живот. Нема сумње да ће будући историчар забележити тај покрет, као једну од најважнијих појава у животу православне цркве после Великог рата.
У почетку Грци су решавали то питање само у границама своје, грчке народности. Услед своје комерцијалне активности, економских и политичких прилика Грци су већ давно имали велику емиграцију (близу 500.000) и оснивали су многе колоније. На пример, грчке колоније постоје у Америци (више од 200.000), Египту (80.000), Русији, Француској, Енглеској, Швајцарској, Јужној Африци, Мадагаскару и т. д. После тога, када је Цариградска црква признала аутокефалију Грчке (Јеладске) цркве (29. VI. 1850), почела се борба између ове две цркве због јурисдикције над овом грчком диаспором, при чему се Цариградска црква позивала на 28 правила IV Васељенског сабора, које је, кобајаги, укључило у њезину компетенцију јурисдикцију над свима „варварским“ земљама у свету.
2/21. III. 1908 био је склопљен уговор између Цариградске Патријаршије и владе грчког краља Георга I († 18. III. 1913), пo коме је Патријаршија уступила читаву диаспору Атинском Синоду. Само у Млецима грчка колонија остала је под влашћу Цариграда.
Сасвим нови правац дао је б. атински митрополит и цариградски патријарх, а сада (од 7. V. 1926) патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), енергични борац за идеју панјелинизма, сарадник Венизелосов. После абдикације краља Константина (11. VI. 1917) Венизелос лишио је катедре Атинског митрополита Теоклита и поставио на његово место Мелетија, који у новембру 1920. г. био је прогнан из Грчке заједно са Венизелосом и 8. II. 1921 изабран за патријарха Цариградског, где је продужио своју делатност на остварењу идеје панјелинизма. Он је проширио тумачење 28 правила IV Васељенског сабора не само на грчку диаспору, него и на православну диаспору свих народности. He питајући Атински Синод, он је искористио своје везе са грчким становништвом у Америци и актом од 1/14. III. 1922 подчинио га себи, a 17/30. V. 1922 издао томос о отварању архиепископија Северне и Јужне Америке у Њујорку са 3 епископије – у Бостону, Чикагу и Сан Франциско. С почетка Атински Синод није хтео то да призна и његов претставник у Америци митрополит Спарте почео је агитацију против Мелетија, али на крају крајева Грчка је била изнуђена да се измири са fait accompli, да би сачувала престиж Цариградске Патријаршије, који је био тада доведен до minimum-a.
У исто време п. Мелетије предузео је смеле кораке за потчињене Цариграду и диаспоре других националности, при чему је вешто искористио повољне за њега политичке прилике, пре свега тешко стање руске цркве, а после његове оставке (10. VII. 1923) исту политику продужили су његови наследници на Цариградском Трону.
Први корак у том правцу био је назначење 5. IV. 1922 екзарха за читаву западну и централну Европу у Лондон са апокалипсичким (Откривење Јованово 2, 18) титулом митрополита Тиатирског, после чега Цариградска Патријаршија почела је оспоравати права назначеног од руског Патријарха Митрополита Евлогија, као управитеља руских цркава у Западној Европи („Церк. Вѣдомомости“, 1922. N. 1617. стр. 1-3. 1927. N. 7-8, стр. 13.)
По пристанку председника Руског Синода у Карловцима м. Антонија, који је имао титулу екзарха Васељенског патријарха за Галицију (од 1910 до 16. III. 1923 г.), п. Мелентије хиротонисао је 4. III. 1923 за „архијепископа Прага и целе Чехословачке“ архим. Саватија и издао је томос (бр. 1132) о успоставлењу старе Кирилометодијевске архијепископије под јурисдикцијом Цариградске цркве.[1]
9. VI. 1923 он је потчинио себи епархију Руске цркве у Финској, као автономну Финску цркву.[2]
23. VIII. 1923 Цариградски Синод под његовим председништвом издаје томос о потчинењу Цариграду Руских епархија у Естонији, као автономне цркве.[3]
He признавајући автокефалије Албанске цркве, пошто тамо православно становништво саставља мањину, Мелетије, упркос аката Руске цркве, признаје отцеплење од ње цркве Пољске, која се исто тако налази у мањини у Пољској и потчињава ту цркву Цариградској Патријаршији. „Целивам првосвештеничку десницу Твоју, из које сада примам Православну Пољску Митрополију“, пише му Варшавски Митрополит Дионисије.[4]
Под председништвом Мелетија Цариградски Синод решава, да је за православну диаспору у Аустралији потребно створити нову епархију, са катедром у Сиднеју, потчињену Цариграду, што је и било остварено 1924 г. Сада у Аустралији постоје два епископа Цариградске Патријаршије.[5]
У истом правцу раде и следећи цариградски патријарси.
Тако п. Григорије VII (6. XII. 1923-17. XI. 1924) учинио је чак покушај да потчини себи и Руску цркву. На седницама Цариградског Синода 1. јануара, 17 и 30 априла и 6 маја 1924 г. било је решено послати у Русију специалну комисију за извиђај поступака Патријарха Тихона те у инструкцији за ту комисију и у својој посланици од 6. VI. 1924 п. Тихону Григорије тражио је да Патријарх Тихон одмах напусти црквену управу, да преда управу Живој Цркви и да руска Патријаршија уопште буде укинута, пошто се је она јавила у незгодним приликама.[6] У Цариграду он је забранио свештенодејство руским архијепископима Анастасију и Александру, предао их суду и тражио од њих да признају бољшевичку владу. У Југославији он је тражио да Руски Синод у Карловцима буде затворен. Само протест других патријараха и чак архијепископа Кентерберијског изнудили су га да одустане од својих намера.[7]
15. IV. 1924 Цариградски Синод под његовим председништвом основао је нову митрополију са седиштем у Будимпешти и са титулом њеног поглавара „Митрополита Угарске, екзарха централне Европе“, при чему реч „централне“ била је изостављена из титуле Митрополита Тиатирског, a 8. IX. 1924 био је издат томос о новом екзархату.[8]
У Париз био је послат епископ Григорије Атирски и на такав начин у време Григорија VII читава „варварска“ Европа била је подељена између 6 потчињених Цариграду јерараха (Тиатирског, Угарског, Прашког, Парижског, Естонског и Финског).[9]
Томосом од 13. XI. 1924 п. Григорије прогласио је Пољску цркву аутокефалном, али у исто време сачувао је њену зависност од Цариграда. Према томосу Варшавски Митрополит има право да одржава односе са целом православном Црквом преко „Светејшег Цариградског престола“, од којег он добија и решења по питањима, која надмашују границе јурисдикције поједине аутокефалне цркве и свето миро.[10]
Чинио је Григорије покушаје да потчини себи и руску цркву у Америци.[11]
У истом правцу радио је и следећи цариградски патријарх Константин VI (17. XII. 1924-30, I, 1925), као што сведочи изјава његовог представника у Москви архимандрита Василија сараднику бољшевичког часописа „Известия“ (1925, N. 31).
Ма да је он био врло мало време Патријарх, ипак је он успео да шаље 13. I. 1925 г. посланицу свим православним. црквама о отцепљењу Пољске цркве од руске и о њезиној аутокефалији („Воскр. Чт.“ 1922, бр. 9), где каже, да је православна црква у Пољској – рођена кћер Цариградске цркве, која је у старо време била одељена од Цариградског престола неправилно, са нарушавањем обичних канонских форама… Следећи Цариградски патријарх Василије III (26-VII 1925-29-IX 1929), члан еленистичке револуционе организације „Етники Етерија“ (Гласник, 1925, бр. 15, стр. 235), потпомагао је својим ауторитетом раскољничку Живу цркву у Русији, издао је 9, VII, 1926 специалну посланицу (бр. 1413) против власти православне Руске цркве у диаспори (Ορϑοδοξια 30, VII, 1927), позвао је на Васељенски сабор Живу Цркву, али није позвао православну Руску цркву, послао је депутацију у Варшаву на проглашење аутокефалије Пољске цркве 17 IX 1925 г., дао је титулу Блаженства поглавару те аутокефалне(!) цркве, а 1 маја 1929 назначио је епископа Трахијског Александра Зотоса на дужност апокрисарија уз митр. Дионисија, при чему у својој грамати препоручио му је надзор над пољском црквом, тако да м. Дионисије био је изнуђен да преузме мере против таква понижавања пољске цркве.[12]
Када је руски епископ у Канади Адам хтео да се потчини јурисдикцији Пољске Цркве и Митрополит Варшавски на основу одлуке Синода Пољске цркве од 27. VI. 1928 молио је п. Василија да то дозволи, Василије у посланици од 12. XII. 1928 (бр. 2979) није то дозволио и објаснио је да сви православни емигранти, који живе ван својих матерних цркава морају бити потчињени ЦариградскомТрону („Воскр. Чтенiе“, 1930, N. 9).
Да би повећао своју власт ван Турске и имао више присталица на будућем Васељенском сабору, он је посветио толико много епископа за Грчку, што је изазвало протест чак Грчког Атинског Синода (Гласник, 1926, бр. 8, стр. 124).
Напослетку у истом правцу ради и садашњи (од 8. X. 1929) Цариградски Патријарх (б. Деркоски Митрополит) Фотије II.
Као најважнији акт цариградске агресије за време његове управе морамо да забележимо потчинење Цариграду руских цркава у Западној Европи, којима управља м. Евлогије уз помоћ троице викарних епископа.
М. Евлогије није имао намеру да се потчини Цариградском Патријарху и обратио се к њему ради заштите и посредништва у његовом спору са замеником патријаршег местобљуститеља у Русији м. Сергијем, али Цариград је искористио ту прилику за потчињење себи многобројне руске диаспоре, којом је управљао м. Евлогије. У грамати од 17, II. 1931 Патријарх Фотије изјављује да он узима м. Евлогија, као свог екзарха, и целу његову паству под своју непосредну и искључиву јурисдикцију на основу канонских права Велике Христове Цркве (Церковный Вѣстникъ, 1931, N. 2, стр. 2-3), a y своме одговору на протест м. Сергија (од 8, IV, 1931, N. 6288) он додаје, да „то, што је у томе послу учинила Матер Велика Христова Црква, није ништа друго, но испуњавање њеног канонског и моралног дуга“, да Цариградски „Престо има канонско право суда над парохијама у диаспори“, да је њему „поверено старање, опште старање о потребама православних цркава свуда“ и да је он имао право да тражи „канонског потчинења своме екзарху у западној Европи Митрополиту Тиатирском“. („Церковный Вѣстникъ, 1931, N. 7, стр. 3-8“). Сва та аргументација добро је опровргнута у одговору м. Сергија од 15/IX. 1931 (N. 7623).[13]
Заједно са патријархом Цариградским ради на подчинењу Цариграду целе православне диаспоре и п. Мелетије Метаксакис, који је био изабран за Александријског патријарха 7, V, 1926. Интересантне су његове две посланице бр. 624 од 18 III, I и бр. 1551. од 5, VII. 1927., адресиране м. Антонију („Pantainos“ 1927. N. 14, стр. 238 и N. 29, стр. 514-516), особито последња, у којој он подробно излаже своје гледиште о јурисдикцији над православном диаспором.
Позивајући се на 2 правило II Васељенског сабора, које забрањује епископима проширивати своју власт за границе своје диецезе, он пише: „На основу овог правила, ви, као архијереји руске цркве, немате права да се као канонски Синод умешате у епископску јурисдикцију ван граница Ваше цркве“, а на крају посланице објављује карловачким епископима и м. Евлогију следеће:
…“3) Руски архијереји немају права хиротонисати у варварским земљама, специално ван Русије, у епархијама које су канонски потчињене Васељенској Патријаршији, напр. у Европи, где већ постоји законито постављена канонска архијерејска власт.
4) М. Евлогије потпуно антиканонски постављен је у Паризу, где постоји други законито постављени православни архијереј.
5) Митрополит Евлогије нема права да буде епископ за Русе у Западној Европи, пошто по правилима, која постоје много векова, цркве, које су основане касније, раде само у тим границама, које су одређене од стране Цркве – Мајке.
6) Патријарх Тихон, који је дао јурисдикцију м. Евлогију над руским црквама у Западној Европи, нарушио је 28 правило IV Васељенског сабора, које одређује: „Епископи варварских народа у реченим диецезама биће постављени од реченог најсветијега престола најсветије Цариградске цркве… као што је у божественим правилима прописано“. Због тога сви православни, који живе ван граница, одређених за сваку Православну цркву, у том броју и Руси, дужни су признавати, као канонску, само власт Цариградског Патријарха и епископа, које је он поставио“.
Разуме се п. Мелетије признаје потчињење м. Евлогија Патријарху Цариградском, као потпуно правилно.[14]
И Цариградска Патријаршија не само повећава границе своје јурисдикције, него и тежи за тиме, да би за те своје велике добитке добила што ауторитативнију санкцију. Та се тежња јако осећа на међуцрквеним скуповима, који су били сазвани иницијативом те Патријаршије после Великог рата, на Свеправославном конгресу 1923 г., на Припремној међуправославној Комисији 1930 г. и напослетку у спремању за Просинод (Помесни Сабор?) 1932 г. На свим тим скуповима грчке цркве вештачки су осигурале себи доминирајући положај, ма да, како према броју епископа и епархија, тако и још више према броју верника они састављају само мањину у православном свету (по броју верника само 5%).
Свеправославни Конгрес, који је био сазван од п. Мелетија и одржан у Цариграду 10. V. -8. VI. 1923. г., покушао да забрани свим аутокефалним црквама, осим цариградске, да шаљу своје епископе ван државних граница дотичног народа и прогласио је тај скуп, који је био сазван као међуправославна комисија, за Свеправославни Конгрес (Синедрион), ма да је он у ствари био скуп представника само једне – Цариградске цркве, појачани представницима неколиких других цркава. Највећа по броју својих чланова и епархија Руска Црква није имала на томе Конгресу ни једног овлаштеног претставника. Нису имала својих претставника ни три остала патријархата, ни Бугарска ни Синајска Црква, ни све аутокефалне и аутономне цркве, које су се издвојиле од Руске цркве у последње доба. На послетку нису послале на конгрес своје јерархе ни Јеладска, нити Кипарска Црква. Међутим од 8 чланова, који су потписали одлуке тог „Синедриона“ пет, т. ј. већина припадали су Цариградској цркви, ма да двојица од њих сматрали су се као претставници јеладске и Кипарске Цркве.
Мада тај quasi – свеправославни и чак quasi – православни Синедрион у ствари није имао никаквог ауторитета и осуђен је од патријарха Александријског Фотија и Антиохијског Григорија и других јерараха,[15] ипак п. Мелетије и други грчки јерарси истог правца предузели су мере да његове одлуке (наштампане, напр. у „Гласнику Српске Патр.“ 1923. бр. 13, стр. 201-205) модернистичког карактера,[16] буду проведене у живот, што је изазвало велике пометње и неспоразум између православних цркава и рђаве последице“ тих одлука (напр. о календару) осећају се још и сада.
Прејемник Мелетија Григорије VII није одобрио пројекте о сазиву Васељенског Сабора у Нишу или у Јерусалиму, а пошто сазив Сабора у Цариграду не би дозволила Турска влада, Григорије 3. VI. 1924 зове друге цркве на Васељенски Сабор, који мора да се одржи 1925 г. на Атону. Да би осигурали себи већи ранг на будућем Васељенском Сабору, сви су грчки епархијски архијереји још 1922 г. добили титулу митрополита, а грчка црквена званична штампа отворено је дискутовала питање, на који начин треба осигурати на томе сабору грчку већину.[17] 1925 год. Васељенски сабор није могао да се састане и 10. XII. исте године Патријарх Василије III својом посланицом[18] пренео је тај рок на Педесетницу следеће године (20. VI. 1926). Ипак и тога пута јавиле су се нове сметње за сабор и 27. IV. 1926 Цариградски Синод, на предлог Српске цркве решио је да одложи Васељенски сабор до бољих времена, a y место тога, да сазове „Припремну комисију“, о чему је п. Василије и обавестио својом посланицом од 1. V. 1926 друге цркве. A 5. V. 1930. г. п. Фотије својом посланицом позвао је све православне цркве да свака од њих пошаље по два своја претставника – архијереја у ту комисију, која је и била одржана на Атону 824. VI. 1930 г.
И у тој комисији већина је била осигурана грчком елементу. Пошто су аутокефалне цркве биле изједначене у погледу броја претставника, а малобројна грчка националност подељена је на 6 аутокефалних цркава, док словенска, којој припада најмање 80% целе православне цркве, има само три аутокефалне цркве, а румунска, којој припада два пута толико православних, но грчкој народности – само једну цркву, Грци ће увек имати већину. Мало је то, у Русију позив је био упућен не само православној Патријаршијској цркви, него и Синодалној Живој цркви (која је била створена интригама бољшевичке владе и сада готово исчезнула) с тим, да обе цркве пошаљу споразумно два своја претставника. Другим речима православна Руска црква добила је право, да пошаље само једног претставника, али и тај мора добити одобрење раскољничког удружења. Разуме се тај услов није могао да буде испуњен и Руска црква није имала у тој комисији ни једног претставника. На тај начин Руска црква, која има око 100 милиона становништва, добила је право да шаље два пута мање претставника, него, напр., Јерусалимска, која има свега око 35.000 становника, т. ј. готово 3000 пута мање, но Руска црква.
Бугарска црква није ни била сасвим позвата, и на тај начин у комисији биле су претстављене са четири архијереја само две словенске цркве Српска и Пољска, при чему Пољска, као потчињена у својим спољним односима Цариграду и везана са њим својом, добивеном од њега на неканонски начин аутокефалијом, није имала потребне независности.
Исто тако није било претстављено у комисији арапско становништво у Александријској и Јерусалимској Патријаршији и на крају крајева од 16 учесника комисије 9 су били Грци, т. ј. грчко православно становништво било је претстављено у комисији приближно у 24 пута већем размеру, но што је имало право према бројном стању.[19] Нашла је за себе израза грчка хегемонија у комисији и у неким детаљима. Претседник комисије био је митрополит Ираклијски – претставник Цариградске Патријаршије. Званични записници седница вођени су на грчком језику, за основу расправљања била су узета питања, која је предложила Цариградска Патријаршија.
Није никакво чудо да су резултати комисије имали повољни за цариградске претензије карактер. На пр. предлог Српске делегације да се проучи, каквим је путем и начином дошло до увођења новог календара од стране неколиких цркава, није био примљен. Није било укључено у званични програм будућег Просинода питање о Бугарској шизми. Питање о св. Гори Атонској, где се калуђери словенског порекла систематски гоне од јеладске владе и грчке управе те Горе, није чак ни било дискутовано на седницама комисије, јер се томе успротивила делегација Цариградске Патријаршије на том основу, што оно, кобајаги, не спада међу питања, која имају међуправославни карактер, већ да оно тангира само Цариградску Патријаршију, под чијом се јурисдикцијом св. Гора налази, као да је Православна црква усвојила начело међународног права о немешању у унутрашње послове друге државе. Чак и више. Ако се Лига Народа бави питањима о националним мањинама у свим државама, зашто међуцрквена комисија не може да се бави питањем о словенској и румунској мањини на св. Гори?
Питање о јурисдикцији над православном диаспором сасвим није било постављено у комисији, али биле су предузете мере, да би на будућем Просиноду грчки интереси били потпуно осигурани.
У записнику комисије питање о саставу тог Просинода било је овако формулисано:
„Свака аутокефална црква има бити заступљена на будућем Просиноду са подједнаким бројем својих представника и то одређено са двојицом.“ Другим речима и у овом случају био је усвојен исти начин представништва, као и у Припремној комисији, чије смо страшне аномалије већ видели. Према томе рачуну православне народности, које су успеле, да се сједине у једну јаку црквену организацију, баш због тога изгубиле су значење на будућем Просиноду. Напр. ако српска народност не би била сједињена после 1920 г. у једну Патријаршију, она би имала на том Просиноду 8 делегата, док сада ће имати само 2. Сада се предузимају и још мере за осигурање Грцима велике већине на томе Просиноду. Ма да је Цариградски патријарх позвао само по два претставника од сваке цркве, Јеладска је црква одлучила крајем лањске године да шаље на тај Просинод 4 претставника, наиме митрополите Солунског Генадија, Невпакријског Амвросија, Касандријског Иринеја и Мантинијског Германа, а осим тога још четири експерта[20] и то професоре Алевизитоса, Андруцоса, Тремпеланга и архим. Стефанидиса („Воскр. Чтенie“, 1931, N. 51, стр. 744; 1932, N. 16, стр. 240). Претседник Просинода биће сам Цариградски патријарх („Воскр. Чтенiе“, 1932, N. 13, стр. 191).
Имајући велику већину у Просиноду, Грци већ сада предузимају мере да претворе тај Просинод, који би морао да само припреми материал за будући Васељенски Сабор, у Помесни сабор, чије ће одлуке бити извршне и дефинитивно ће потврдити њихове велике добитке у погледу православне диаспоре. Александријски патријарх Мелентије пише, да Просинод не мора да се тако назива, јер у актима старе цркве нема таквог термина, него мора да се назива „Помесни Сабор“ цркава, представници којих ће бити на томе сабору. Ово своје мишљење он мотивише тиме, што претставници Руске и Бугарске цркве неће бити на Просиноду, због чега он не може да се назива Просинод Васељенског Сабора („Воскр. Чтенie“, 1931, бр. 40, стр. 566).
На тај начин п. Мелетије хоће да понови корак, који је он учинио 1923 г., када је он прогласио међуправославну комисију за Свеправославни Конгрес, и ако би му то пошло за руком, потчињење целе православне диаспоре Цариграду добиће високу санкцију Помесног Сабора.
Врло је важна и та околност, што је политички вођа панјелинизма, председник јеладске владе Венизелос у последње време већ два пута био код Цариградског Патријарха. Предузимају се мере и ad captandum benevolentiae за те грчке планове Енглеске и Мелетије је већ два пута објавио, да посвећења англиканске цркве важе и за Цркву православну, ма да су раније чувени грчки јерарси, на пр. Патријарх Цариградски Јоаким III, сматрали, да је то питање важно и тешко, те да ни једна аутокефална црква нема права да га решава самостално, него да је зато потребна сагласност Православне цркве, као целине[21].
У вези са свим тим фактима особито симптоматично значење добија један чланак, који је наштампан 17. III. 1932, т. ј. уочи сазива Просинода, у званичном часопису Александријске Патријаршије „Pantainos“ (бр. 11, стр. 168-171) и при томе није потписан, што је знак, да је он написан ако не од самог Александријског патријарха Мелетија, то у сваком случају са његовим знањем и одобрењем. Чланак има значење програма за грчку црквену агресију у погледу Српске Цркве и при томе програма, који, како отворено објављује чланак на крају, мора да буде остварен већ на идућем Просиноду, који се почиње у Петдесетницу (19. VI) ове године.[22]
Због такве важности[23] тог чланка наводимо га у целини у буквалном преводу „Српска црква и Васељенска Патријаршија„.
Устав Српске цркве, о коме је у прошлом броју нашега листа објављен чланак руског професора г. Мајевског, заслужује велику пажњу. Држава је признала потпуну самоуправу цркве путем потврде Устава од стране самога Краља, а Синод је у његовом стварању увек гледао да се држи црквених закона. Завидна је одређена веза између православне државе и њезине православне цркве. Заиста Српска држава дала је то, што је дуговала народној цркви. Жељети је да и у Грчкој односи између цркве и државе, који се развијају у жељеном правцу, на крају крајева буду уређени на исти начин.
Али у спољашним односима овај Устав није поштовао постојеће начело да се одељене од Васељенске Патријаршије автокефалне цркве ограничавају границама државе, у корист које се и даје аутокефалија.
Устав Српске Цркве, пошто набраја у 12 члану 21 митрополију и епископију у границама Југославије, додаје и 13 члан у следећем:
„Сем побројаних епархија у држави, јурисдикција Српске Патријаршије проширава се и на ове епархије изван државних граница:
1) На Православну Чешку епархију са седиштем у Прагу;
2) На Српску Православну цркву у Сједињеним Државама и Канади са седиштем у Чикагу;
3) На Мукачевско-Прјашевску епархију у Прикарпатској Русији у Чехословачкој републици, са седиштем у Мукачеву;
4) На Српску православну епархију Задарску (Италија), са седиштем у Задру;
5) На Скадарску, са седиштем у Скадру;
6) На Будимпештанску (Будимску), са седиштем у Будимпешти;
7) На Темишварску у Румунији, са седиштем у Вел. Кикинди.“[24]
Овај члан новога Устава долази у сукоб са званичним актима Васељенске Патријаршије и увећава поремећај црквених јурисдикција. Васељенска Патријаршија већ је хиротонисала Архијепископа Прага и целе Чехословачке са аутономном јурисдикцијом. Румунија сигурно неће трпети на својој територији епископију, која потпада под јурисдикцију Српске Патријаршије, а ставити Скадар у црквену зависност од Београда значило би исто, кад би Албански митрополити Корице и Аргирокастра зависили од Атинског Синода. На основу таквог преседана и Бугари, по ништењу шизме, имали би право, да у Југославији, као и у Румунији, имају епископије, зависне од Софије.
Другим речима, 13 члан Устава Српске православне цркве базира на истим антиканонским појмовима, из којих је произишла и Бугарска схизма, док је, међутим, Српска црква до данас у погледу те схизме поштовала становиште Васељенске Патријаршије заједно са свима осталим црквама.
Оваквом ставу Српске цркве одговара и писмо од 14 фебруара 1932 године блажењејшег Патријарха Српског Г. Варнаве к преосвештеноме митрополиту Литве и Виљне Г. Елефтерију, које читамо у „Голосу Литовској православној епархији“ часопису, који се издаје у Ковну.[25]
Реч је о Руском митрополиту Евлогију у Паризу, који, будући под забраном митрополита Сергија, претседника Синода Руске патријаршиске цркве, прибеже под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. Митрополит Сергије протествовао је код осталих православних цркава преко Елефтерија Виленског, а узимајући као базу овај протест, Српски Патријарх објављује, да је дејство Васељенске Патријаршије неканонско.
„Усвајајући, вели, каноничност правилног протеста заменика местобљуститеља сверуског Патријаршијског Престола Митрополита Сергија против Васељенске Патријаршије, која је примила под своју јурисдикцију Митрополита Евлогија, ми смо учинили преставку Васељенској Патријаршији преко епископа бачког Иринеја и тимочког Емилијана, због неканонске радње Васељенске Патријаршије, која се састоји у мешању у ствари руске аутокефалне цркве“.
Писмо још наводи ово: „Српска Црква, којој ја председавам, тражиће од Васељенске Патријаршије да не скреће са канонских основа у својим односима према осталим аутокефалним црквама“.
„Српска православна црква, вели у продужењу, сматра као своју дужност, да на будућем Просиноду предложи питање установљавања јединства сада раздељене руске цркве и у неколико питање Евлогијево“,[26] а категорично објављује да „ће Српска црква учествовати на Просиноду под условом, да и Тихоновска руска црква учествује, а не и такозвана „Жива црква“, као што изгледа, вели, мисли Васељенска Патријаршија; јер Ми са Преосвећеним архијерејима сматрамо следбенике „Живе Цркве“ као отступнике од чистоте истинитог Православља и као и оне, који се не држе светих канона.“
Провидно је да сазватом у јуну Просиноду у Светој Гори наилази неизбежно и тешко дело. Јер ако се и даље настави пројављени садањи поремећај појмова о канонском поретку, канонски систем Православља постаће синоним нереда“.
Видимо дакле, да је после успешног освојења целе грчке диаспоре и диаспоре заробљене несрећне Руске цркве објављен поход за освојење диаспоре и друге словенске цркве – Српске Патријаршије, и у најближем времену Српска црква има стати пред питањем, да ли и она мора да попусти пред тим захтевима панјелинизма. Због тога ми морамо да пређемо у другој глави на оцену тих захтева 1) са становишта њихове канонске правилности и 2) практичке целисходности са тачке гледишта општецрквених интереса или црквене икономије, а затим у трећој глави пређемо на питање о појединим епархијама Српске Патријаршије у иностранству, на које имају претензије Грци.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види Vl. Grigoric, Pravoslavna cirkev v Rep. Cescoslovenske, Praha, 1926, стр. 121.
  2. Еκκλ. Aληϑεια. бр. 26 и Јер. Харитонъ., Введенie новаго стиля въ финл. прав. церкви, Аренсбургъ, 1927, стр. 122.
  3. Еκκλ. Aλ. бр. 26.
  4. Еκκλ. Aλ. бр. 17, Гласник С. П. Патр. 1923, бр. 10, стр. 157.
  5. Гласник 1923, бр. 8, стр. 125; Воскр. Чтенiе, 1932, бр. 8, стр. 110.
  6. Види одговор п. Тихона п. Григорију „Церк. Вѣдом.“ г 1925, N. 7-8, стр. 7-8, његово писмо м. Дионисију од 23. V. 1924, бр. 244 и нашу брошуру: „Что такое Живая церковь, Варшава 1927.
  7. В. напр. Грамоту п. Антиохијског Григорија IV од 25. VI. 1925. Ц. Вѣдомости, 1925, N. 17-18, стр. 3-4, одговор п. Григорија VII арх. Кентерб. Ц. Вѣд. 1924, N. 19-20, стр. 17.
  8. Φως од 16. IV. 1924; Echos d’Orient, 1924, р. 361.
  9. ̉Ορϑοδοξία, 1926, Nr. 5.
  10. Воскресное Чтенiе 1925 N. 8, 1931, N. 46, 65.
  11. В. посланије М. Антонија од 17. II. 1925. Церк. Вѣд. N. 11-12, стр. 1.
  12. Πάνταινος од 6. VI. 1929; Ecclesia од 22. VI. 1929; Воскр. Чтенiе 1929; N. 22, стр. 259; Echos d’Orient, 1930. N. 157, стр. 113.
  13. Види моју књигу: „Размежеванiе или расколъ“, Парижъ, 1932, стр. 98 – 127. Посланица п. Фотија N. 1428 од 25. VI. 1931 и Посланица-одговор м. Сергија бр. 7623 од 15. X. 1931 наштампане су у српском преводу у „Гласнику“ од 29. 5. 1932, бр. 12, стр. 185-188.
  14. Гласник, 1931, бр. 13. Интересантно је да признавајући делење руске Цркве, Мелетије не допушта и мисли о новим аутокефалијама у грчким патријархатима. Он се бори против аутокефалије албанске Цркве, и када је п. Василије хтео да изађе на сусрет захтевима Венизелоса у погледу аутокефалије Додеканеса, Мелетије објавио, да он то неће признати и о томе писао п. Василију (Πάνταινος од 22. VIII. 1929).
  15. Посланица п. Александријског Фотија п. Антиохијском од 23. VI. 1923, бр. 211. Церк. Бѣдомости, 1923. No. 17 – 18, стр. 3-4; посланица п. Антиохијског Григорија IV од 21. X 1923. бр. 1355. Церк, Вѣдом. 1923. No. 21-22. стр. 1-2.
  16. Види, напр. наш чланак „Свеправославни Koнгpec o другом браку свештеника“, „Хришћански Живот“, 1923. бр. 7-8, стр. 365-369.
  17. В. напр. Πάνταινος од 20. VIII. 1924.
  18. Πάνταινος 29. I. 1926.
  19. О тој комисији види Др. Емилијан Пиперковић, Припремна међуправославна комисија у Ватопеду. „Гласник“ 1931. бр. 7, стр. 100-110 и посебно, Ср. Карловци, 1931.
  20. О проф. Алевизатосу и Стефанидису, као експертима, види чланак проф. А. Соловјева: Исторiя русскаго монашества на Аѳонѣ. Записки Русскаго Научнаго Института въ Бѣлградѣ вып. 7, 1932, стр, 139 – 156.
  21. Гласник, 1931, N. 5, стр. 76; 1923, бр. 19, стр. 294.
  22. Сада је тај Просинод одложен.
  23. Бугарска штампа већ је обратила пажњу на тај чланак и он је у целини преведен у софијском листу „Пастирско Дѣло“ (бр. 15 од 14. VI).
  24. У ствари у Румунији нема српске епархије темишварске, а постоји само један део бивше темишварске епархије. Велика Кикинда налази се у Југославији, а не у Румунији.
  25. Очигледно има се у виду бр. 2 (40) тог часописа од 1932 године, страна 29-30.
  26. У оригиналу писма: „и специално о потчињењу м. Евлогија и Руске цркве у Западној Европи под јурисдикцију Цариградске Патријаршије“.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *