ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИJАСПОРОМ

 

ЦРКВЕНА ЈУРИСДИКЦИЈА
НАД ПРАВОСЛАВНОМ ДИАСПОРОМ

 
ГЛАВА III
 
ЈУРИСДИКЦИЈА НАД СРПСКИМ ЕПАРХИЈАМА ВАН ЈУГОСЛАВИЈЕ
 
У претходним деловима нашег рада доказали смо, да цариградска претензија на власт над читавом православном диаспором не може бити оправдана ни канонима, ни мотивима црквене икономије. Тиме је одузет терен и за грчке претензије у погледу српских епархија ван Југославије само на том основу, што њој, кобајаги, мора да припада цела православна диаспора у читавом свету.
Ипак тиме питање о јурисдикцији над српским епархијама у иностранству још није дефинитивно решено, јер осим овог погрешног општег разлога могу постојати још неки специални разлози у корист грчке јурисдикције над појединим српским епархијама. Сада прелазимо на то питање.
Шта је, који су наиме услови потребни за црквену јурисдикцију над извесном територијом? To питање има неку сличност са питањем о условима стицања државног суверенитета у међународном праву.[1]
Држава добија суверенитет над територијом или оригинарно, почетно, или деривативно, – изводно. У првом случају власт над територијом раније никоме није припадала (territorium nullius), у другом – она је припадала другој држави. Оригинарна сувереност се добије или путем акцесије – природног прираштаја или -, у већини случајева, путем окупације, заузећа територије, која никоме не припада, јер и у међународном праву, као и у праву грађанском res nullius cedit primo occupanti. Деривативни суверенитет добија се на више начина – путем наследства, уговора, рата, узукапије или прескрипције (застарелости), при чему су за важност ових аката понекад потребни и још специални услови – пристанак становништва дотичне територије (плебисцит, опција) и пристанак других држава.
Нешто слично имамо и у црквеном праву. И овде стицање јурисдикције може бити или оригинарно или деривативно. Оригинарно стицање јурисдикције имамо тада, када дотична аутокефална црква добије власт над православним становништвом у територији, која до тога није припадала ни једној православној цркви и у црквеноправном погледу била је res nullius; деривативно стицање постоји тада, када дотична црквена јединица (парохија, црквена општина, епископија, митрополија, аутокефална црква) прелази из једне црквене јурисдикције у другу. Оригинарно стицање црквене јурисдикције врши се путем спољашње мисије, која у црквеном праву има значење слично окупацији у међународном праву. Црква, која је проширила хришћанство код извесног народа (ecclesia matrix и ecclesia filialis) или вратила је у православље неку неправославну организацију, има право на јурисдикцију над тим становништвом, за што постоји основа како у Св. Писму (на пр. I Кор. 4, 15), тако и у канонима. „Цркве да остану под влашћу оних престола, којих су епископи убедили их, да се обрате к католичанском јединству“, каже напр. 117 правило Картагенског сабора (Ат. Синт. III, 571; ср. пр. 99, Ат. Синт. III, 542-543). На том основу биле су потчињене, напр. цариградској цркви цркве руска, српска, бугарска. Цркви руској потчињене су православне цркве у Кини, у Јапану, у Урмији и т. д.
Деривативно стицање црквене јурисдикције, за разлику од стицања суверенитета државом, не може бити извршено путем наследства или рата, али, као и у међународном праву, може бити извршено путем споразума између цркава и застарелости. Споразум са том црквеном влашћу, којој је припадала дотична територија, то је најобичнији начин стицања нове територије за извесну цркву, али при томе потребан је пристанак не само више, централне власти дотичне цркве, него и пристанак епископа те епархије, чији део прелази под власт другог епископа.
„Нити се има ико правдати тиме, што је од епископа, који првенствује, добио грамату на управу неког места, гласи 120 картагенско правило, него имао он грамату или не имао, он мора договорити се са епископом, који дотичним местом управља, и од њега грамату нека прими, да се види, да он у миру поседује цркву, на коју је право истакао“. (Ат. Синт. III, 576-577).
„За свакога је епископа очувано колико треба право, гласи 56 правило истог сабора, да се из извесног сустава епархије никакво место не сме отцепљивати са намером да се стави особити епископ, осим случаја, ако на то пристане онај, који има сврх тога места власт“ (Ат. Синт. III, 453). Исто налазимо и у другима канонима, на пр. у 6 правилу сардикијског сабора, у 98 правилу сабора картагенског и др.
И црквена историја зна много таквих споразума. На пр. на тај начин Српска црква добила је у последње време од Цариградске Патријаршије неколико епархија у Јужној Србији, у Босни и Херцеговини, од Цркве Буковинске далматинско-истријску и бококоторску епархије, митрополит Евлогије добио је власт над иностраним делом Петроградске епархије и т. д.
Док застарелост за стицање суверенитета у међународном праву има само споредно значење, пошто нема ни једне општеобавезне одредбе о минималном року за такву застарелост[2], црквено право, слично грађанском, даје велико значење узукапији у питању црквене јурисдикције и канони признају право јурисдикцији не само тада, када застарелост постоји од вајкада (immemorabilis), што видимо, на пр. у 8 правилу III Васељенског сабора, него и одређује тачни минимални рок застарелости према дотичним околностима. Обични рок застарелости према 17 халкидонском правилу, поновљеном у 25 трулском правилу, то је тридесет година, тако да спор о јурисдикцији може бити подигнут само пре него што је тридесет година истекло. A у том случају, ако је епископ вратио у православље неке јеретике или расколнике, тај се рок, на основу 119 правила Картагенског сабора, смањује чак и до три године (Ат. Синт., III, 574).
„У свакој митрополији, каже 17 халкидонско правило, епархије, које су по селима или засеоцима[3], морају непроменљиво припадати оним епископима, у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опреке их имали и њима управљали. Али ако се какав спор о истима подигао или се подигне пре, него што је тридесет година истекло, допушта се оним, који себе сматрају увређенима, подигнути о томе тужбу пред сабором митрополије“.
„Нико не може тражити од епископа једну област, каже картагенско 119 правило (Ат. Синт. III, 574), коју је он од јереси ослободио и за три године њом управљао“.[4]
Што се тиче услова пуноважности ових начина стицања, овде пре свега има значење територијална близост. Сама по себи она не даје права на власт над суседном територијом, али ceteris paribus она даје основ за предају власти наиме тој, а не другој цркви. „Ако је пак једно само место, каже 118 правило картагенског сабора (Ат. Синт. III, 572), нека припадне ономе, коме се нађе, да је најближе“. Напротив, удаљеност места јавља се сметњом за стицање јурисдикције. Тако, Мауретанија Ситифенска била је ослобођена од јурисдикције нумидијског примаса „због њезине удаљености“ по 17 правилу Картагенског сабора (Ат. Синт. III, 351), a званични канонски зборник грчких цркава Пидалион (изд. 5, Атина, 1908, стр. 458) у тумачењу овог правила каже, да то правило има опште и васељенско значење, јер из њега се учимо, да и свако место, које далеко одстоји од другог, мора да због истих разлога има свог митрополита (ср. I Вас. 4; VII Вас. 3). И сам наслов правила каже, да „свака митрополија, која је много удаљена, мора имати свога епископа – примаса“, т. ј. бити аутокефална. Баш на томе основу, како сведоче т. з. арапски канони никејског сабора (кан. 6, 37 и 43), добила је аутокефалију Кипарска црква, ма да је она политички улазила у једну дијецезу са Антиохијом.
Исто тако и жеља народа сама по себи није фактор, који ствара црквену јурисдикцију, и не може да замени у том погледу вољу надлежне црквене власти, због чега канони строго казне епископе, који хоће, да на томе оснују своје право на извесну територију (Види на пр. 2 сард., карт. 53; Ат. Синт. III. 331-232, 432-433).
„Ред захтева, каже 53 картагенско правило, да они, који су привржени својој осталој браћи (т. ј. епископима) и свему сабору, уздрже себи по праву не само свој престо, него да у њиховој власти буду и споменуте препорне области; напротив они, који се рачунају на заштиту тих својих народа (oxlois, cp. Лаод. 13) и презиру братску љубав, морају не само оне области изгубити, него још… грађанска ће им власт, као бунтовницима, морати одузети и њихова пређашња места“.
Али, са друге стране, истинити правотворачки фактор – надлежна црквена власт при решавању питања јурисдикције мора да узме у обзир и вољу народа, ма да на другом месту после топографске близине.
„Ако је оно (место) у истој удаљености, колико од једног, толико и од другог престола, каже 118 картагенско правило, нека припада ономе, кога изабере народ“.
„Који је народ имао епископа, каже 99 правило истог сабора, и после смрти истога није хтео свога епископа имати, него је зажелио придружити се области другог кога епископа, ово му се не мора запречити“.
И црквена историја сведочи да је црквена власт обично узимала у обзир вољу народа или државне власти при решавању питања о јурисдикцији. Напр. 17 картагенско правило (Ат. Синт. III, 351) сведочи да је Мауретанија Ситифенска била ослобођена од Нумидијске јурисдикције због тога, што је она молила; руска црква била је ослобођена од власти цркве цариградске по молби Цара Тодора Јовановића (Ат. Синт. V, 150), Јеладска – по молби јеладске владе (Ат. Синт. V, 181 – 182). Напротив, Патријарх Тихон мотивисао је свој отказ пољској цркви у аутокефалији тиме, што тога не жели православни руски народ у Пољској (Посл. од 23. V. 1924, „Церк. Вѣдомости“ 1924, N. 15-16, стр. 2).
Напослетку ни признање нове јурисдикције са стране других аутокефалних цркава нема правотворачког значења, јер је акт предаје јурисдикције билатерални акт, који се тиче само странака, које су склопиле споразум између себе. Али, са друге стране, пошто су све аутокефалне цркве само делови једине васељенске Цркве и пошто се суд осталих цркава јавља вишом инстанцијом (као и изборни суд) за спорове између цркава у погледу јурисдикције, то признање има значење констатације за промену јурисдикције и саопштава њој тврдост и неоспорност.
Ако применимо тај канонски критеријум на питање о јурисдикцији над српским епархијама у иностранству, онда ћемо видети, да ли има Цариградска црква основ за оспоравање те јурисдикције. У погледу начина стицања јурисдикције српске епархије у иностранству деле се на три дела. У једном делу – у српској епархији у Америци имамо стицање оригинарно, у другом – у епархијама Будимској, Задарској и Скадарском викаријату – деривативно и напослетку у епархијама Чешкој и Мукачевској имамо елементе једног и другог стицања.
а) За православну цркву Сједињене Државе С. Америке и Канада, где се налази српска епархија, јављају се као territorium nullius, пошто велика већина становништва овде не припада православној цркви. Због тога српска црква, као и остале православне автокефалне цркве (руска, цариградска, антиохијска, румунска и бугарска) имају овде јурисдикцију већ на основу општег за све автокефалне цркве права мисије. Једина православна црква, која би још могла оспоравати овде српску јурисдикцију – то је руска црква, која је прва основала у Америци своју епархију и којој је било потчињено фактички, без специалне одлуке српске црквене власти, српско православно становништво у Америци. Али Српска Патријаршија основала је овде епархију не само са знањем руске цркве (о чему сведочи, на пр. писмо Николаја Велимировића руском архијепископу у Америци Александру Немоловском од 5. XI. 1921.,) него и са пристанком руске цркве, што доказује, на пр., посланица руског патријарха Тихона патријарху Антиохијском Григорију IV († 12. XII. 1928.) од 30. I. 1922. („Церковныя Вѣдомости“, 1922, N. 5, стр. 1-2), где он одобрава систем непосредног подчињења православних мисија свију народности својим црквама у Европи. И садашњи поглавар руске епархије у Америци м. Платон писао је српском патријарху Димитрију, да српска диаспора у Америци мора да буде потчињена српском епископу Мардарију. Постоје и повољни канонски услови за српску јурисдикцију у Америци. Још 26. X. 1913., одржана је у Чикагу конференција представника српских црквених општина па је једногласно одлучено да српска црква у Америци подпадне под јурисдикцију београдског митрополита. 1921. г. поново је истакнута молба српском патријарху о потчинењу.[5] Напослетку ни једна аутокефална црква досада није оспоравала јурисдикцију Српске патријаршије над српском диаспором у Америци, и на тај начин овде имамо и застарелост, која, као што смо видели, у мисионерским земљама саставља свега три године (Карт. 119).
Цариградска црква нема ни сенке права на јурисдикцију над српским становништвом у Америци већ због тога, што док је српска епархија основана овде одлуком Архијерејског сабора од 8. IX. 1921., грчка архиепископија основана је само 30. V. 1922., тако да би пре српска црква могла оспоравати овде јурисдикцију цркве цариградске, но цариградска црква јурисдикцију српске цркве, јер territorium nullius cedit primo occupanti. Цариградска црква не може да оспорава чак ни јурисдикцију тих цркава, које су основале овде своје епархије после цркве цариградске (на пр. Румунска црква основала је епархију у Вашингтону 15. XII. 1925, види „Unirea“, од 2. I. 1926), јер како у међународном праву даје основ за јурисдикцију стварна, а не привидна окупација, тако и у црквеном праву само та црква може имати претензију на општу јурисдикцију, којој припада већина православног становништва.
Нема српска црква овде само један услов за јурисдикцију – близину од своје централне власти, али тог услова немају ни друге православне цркве, у том броју ни цариградска, због чега православна црква у Америци може добити понекад аутокефалију, зашто и сада постоји овде нека тежња,[6] али то ништа не мења у питању о грчкој јурисдикцији овде rebus sic stantibus.
б) У погледу српских епархија Задарске и Будимске и Скадарског викаријата постоје како потребни фактори за деривативно стицање црквене јурисдикције – застарелост и воља компетентне црквене власти, тако и канонски услови за то стицање – топографска близина, воља народа и државне власти, где се налазе те епархије и напослетку признање осталих аутокефалних цркава. Пре потчињења Српској патријаршији Задарска епархија улазила је од 1873 г. у састав Буковинско-далматинске аутокефалне цркве, Будимска епархија – од 1710 г. – у састав Карловачке аутокефалне цркве, a Скадарски викаријат од вајкада – у састав митрополија Цариградске Патријаршије – Преспанско-охридске и Рашко-призренске. На тај начин јурисдикција над тим епархијама припадала је црквама Буковинској, Карловачкој и Цариградској много више од 30 година, због чега на основу 17 халкидонског и 25 трулског правила ту јурисдикцију није дозвољено чак оспоравати.
Од тих цркава ова неоспорна јурисдикција на потпуно канонски начин прешла је Српској патријаршији. Тако, Далматинско-истријска епархија, у чији је састав улазила и садашња Задарска епархија, прешла је у састав Српске цркве на основу молбе епископа ове епархије Димитрија Бранковића од 13. XI. 1919 и пристанка поглавара Буковинско-далматинске цркве Митрополита Владимира (Репте). „Пошто поводом великих државних промена у последњим годинама интерес цркве то захтева, пише он 22. XI. 1919 г., пристајем да се обе православне дијецезе у Далмацији из везе Митрополије Буковинске и Далматинске отпусте и митрополији цркве Срба, Хрвата и Словенаца придруже“ („Гласник С. П. Цркве“, 1920, бр.1, стр. 8).
Исто тако и у погледу Будимске епархије имамо како вољу више власти Карловачке цркве – њеног Синода, који је 31. XII. 1919 донео одлуку (бр. 126/104) о сјединењу Карловачке цркве са осталим српским црквеним областима („Гласник“, 1920, бр. 2, стр. 18), тако и вољу епископа Будимског Георгија Зубковића, који је потписао посланице архијереја уједињене српске цркве о ујединењу од 14. XII. 1919 (Гласник, 1920, бр. 1, стр. 9-11) и о проглашењу Патријаршије од 12. IX. 1920 (Гл. 1920, бр. 5, стр. 67) и на конференцији српских епископа од 18. XII. 1918 покренуо питање, да и његова епархија буде примљена у јерархијско јединство српске православне цркве, што је и било учињено са пристанком свих епископа Карловачке цркве (Гл. 1920, бр. 2, стр. 19). Напослетку сјединење митрополија Преспанско-охридске и Рашко-призренске са Српском црквом било је учињено званичним актима саме Цариградске цркве, наиме одлуком Цариградског Синода од 19. III. 1920, бр. 2056 (Гл. 1920, бр. 7, стр. 100) и томосом бр. 1198 од 19. II. 1922 (Гл. 1922, бр. 9, стр. 129). И како одлука, тако и томос предају обе митрополије у састав Српске цркве не делимично, него у целини, за разлику, на пр., од Воденске митрополије, од које је према тим актима прешао Српској цркви само један део. „Цариградска Патријаршија, правилно пише у своме реферату од 15. XI. 1928 епископ Темишварски и Велико-кикиндски (сада Банатски) Георгије (Летић), није у свези са издавањем тих аката ни покушала да делове тих митрополија у Албанији одвоји од својих вековних матица и да их подвргне другој црквеној области под својом јурисдикцијом и да тај однос уреди правилно и пуноважно, премда јој је морало бити познато да не само ни једна црквена област, него ни једна православна душа не може ни једног часа остати без одређене црквене јурисдикције.
Када дакле Цариградска патријаршија за издавање поменутога томоса није поставила увет да се митрополије Рашко-призренска и Охридска одреку својих делова у Албанији, нити је она питање јурисдикције тих делова решила, а још мање у споразуму са тим митрополијама, јасно је да су те митрополије у целини (неокрњено) са свима својим стеченим правима прешле у састав Српске цркве и досада те митрополије (данас епископије), односно Српска Црква, имају да одлуче о односу тих својих делова у Албанији и да о том директно преговарају са Албанском државом и претставницима будуће Албанске православне цркве“.
И у ствари, од тог тренутка, када се Цариградска Црква одрекла својих права у погледу те две митрополије и предала та права Цркви српској, питање о устројству тих епархија више се не тиче Цариградске цркве, него се тиче само Српске цркве и Албанске државе. Цариградска црква могла би да се умеша у то питање само у улози изабраног судије на молбу заинтересованих страна, али досада ни Српска црква, нити Албанска држава нису је о томе молиле.
Српска јурисдикција у овим епархијама не само је створена надлежним факторима, него је створена и при постојању надлежних услова за дејство тих фактора.
Све су ове три епархије пограничне са територијом Југославије и у суштини састављају са осталим 21 српском епархијом једну непрекидну територију и због тога, на основу горенаведеног 118 картагенског правила, морају да буду потчињене истој српској црквеној власти, док, напротив, од територије Цариградске цркве оне су одељене другим државама и због тога, на основу 17 картагенског правила и тумачења овог правила у званичном зборнику Цариградске цркве – Пидалиону, оне не морају да буду потчињене Цркви Цариградској.
Ниуколико не мења ствар ни та околност, што се ове три епархије налазе ван Југославије. Нема ни једног канона, који би тражио да црквене границе буду исте, као што и државне. Погрешно се позивају понекад на 17 правило халкидонског сабора, поновљено у 38 правилу сабора Трулског, пошто се и тамо и овде говори само о том изузетном случају, „ако је царском влашћу основан нови град“. Међу тим 28 халкидонско правило доказује не само то, да делови једне аутокефалне цркве могу бити и ван државних граница, „код варварских народа“, него и то, да загранични делови цркве следују судбини своје цркве-мајке; и ако су загранични делови понтијске, азијске и тракијске дијецезе ушли у састав Цариградске Патријаршије, загранични делови епархија далматинске, охридске и рашко-призренске, и цркве Карловачке морају да буду укључени у састав Патријаршије српске, пошто су саме те епархије и та црква ушле у састав ове Патријаршије.
Исто доказује и историја, која сведочи, да је понекад у истој држави (на пр. у Византији) било неколико аутокефалних цркава, а, са друге стране, понекад је једна автокефална црква заузимала територију неколико држава. Цариградска црква, којој су биле потчињене цркве у Русији, Србији, Бугарској, Румунији и Јелади, а сада су потчињене епархије не само у Турској, него и у Јелади, Италији, Албанији, Естонији, Финској и т. д., зна то боље, но ма каква друга црква.[7] И Цариградска црква не само да не види у томе сметње за ту своју јурисдикцију, него одлучно ту јурисдикцију штити чак и тамо, где државна власт нерадо гледа на ту јурисдикцију (на пр. у Италији, Албанији, Естонији). Исто тако и Александријска патријаршија сада има епархије не само у Египту, него и у Абисинији, Нубији, Тунису, Јужно-африканској Унији. Зар то право имају само Грци и немају „Скити“? Ипак Реч Божија заповеда, да у Цркви не буде разлике између Грка и Скита (Кол. 3, 11).
Велика већина становништва у свим овим епархијама припада српској народности и жели, да црквено јединство са њиховим сународницима буде сачувано. А ми смо већ видели да канони заповедају, да при решењу питања о јурисдикцији воља народа буде узета у обзир. Ако овде и постоје елементи, који могу бити искоришћени за антисрпску агитацију, ипак они у тим епархијама састављају незнатну мањину, док канони заповедају, да при решавању питања о јурисдикцији“ нека глас већине има превагу над мањином“ (Картаг. 118).
Међу тим потчинење ових епархија Цариграду изазваће велико незадовољство баш велике већине и евентуално прелаз у другу вероисповест. Цариградска црква је већ била принуђена да пренесе катедру митрополита Централне Европе из Будимпеште у Беч, али и овде незадовољство било је велико. Парох грчке парохије Св. Троице у Бечу, познати грчки канониста и б. професор црквеног права у Халкинској школи Димитрије Георгиадес писао је грчком посланику у Бечу, да је смешно потчињавати 20.000 Словена и 20.000 Румуна у Аустријској престоници грчком епископу, који има у својој епархији само 35 Грка (Πανταινος од 17. I. 1925), а патријаршком екзарху и митрополиту Централне Европе Герману (Каравангелису) писао, да Цариградска црква не сме да нарушава црквене каноне, који забрањују мешање у послове друге цркве (Πανταινος од 22. X. 1924).
Изазива цариградска јурисдикција народно незадовољство чак и код самих Грка. 4. XII. 1929 Атински Синод примио је специалну депутацију из далеке Америке, која је тражила, да постављени од Цариграда у Америку епископи за своје кривице буду лишени епархија и да цариградска јурисдикција у Америци буде замењена јурисдикцијом јеладском. Међу тим цариградски патријарх чак није могао послати свог јерарха за извиђај и био је принуђен да пристане на предлог Атинског Синода и пошаље у Америку митрополита Коринтског Дамаскина, који је нашао да су жалбе биле оправдане и заменио је америчке грчке епископе новим епископима из Јеладе (Ορθοδοξια од 30. VI. 1930 и 31. VIII. 1930; Εκκλησια од 28. VI. 1930). Молила је Атински Синод и грчка општина у Лајпцигу, да њу ослободи од цариградске јурисдикције (Εκκλησια од 25. II. 1925). У Африци против цариградске јурисдикције борио се патријарх Александријски Фотије, који је доказивао, да му припада јурисдикција у целој Африци.
Воља држава, у којима се налазе дотичне три епархије, исто тако говори у корист српске црквене јурисдикције.
Тако, потчињење Задарске епархије Српској цркви осигурано је Римским споразумом од 7, II. 1924. који је био замењен Нептунским конвенцијама од 20. VII. 1925. Један део тих конвенција има наслов:
„Споразум о српско-православним црквеним општинама на Рјеци, у Задру и Пероју“. Овде читамо:
„Чл. 1. Потпуна аутономија загарантована је органима источно-православне цркве на Ријеци, Задру и Пepojy. Српске православне цркве и поменуте парохије подпадаће у духовном, црквеном и јерархијском погледу под Епископат у Задру, а преко њега под врховну српско-православну црквену власт.
Чл. 2. Свештеници, за вршење обреда источно-православне цркве, у поменутим парохијама, подразумевајући ту и поменути Епископат, биће именовани од врховне српско-православне црквене власти. Екзекватура од Владе Краљевине Италије биће дана овим свештеницима бесплатно“ (стр. 201-203).
Други „Споразум о српској православној црквеној општини у Трсту“ каже:
„Чл. 1. Потпуна духовна аутономија загарантована је српској православној општини у Трсту. Српска православна црква, као и парохија у Трсту, потпадаће у духовном, црквеном и јерархијском погледу под Епископат у Задру, а преко њега под врховну српско-православну црквену власт“ (стр. 204-207).
Међу тим правни положај цариградске црквене власти у Италији досада још није регулисан и Италија због политичких разлога (поглавито грчких претензија у погледу Додеканеса) неће да се измири са цариградском јурисдикцијом и има намеру да организује аутокефалну православну цркву у Италији.
Српска јурисдикција над Будимском епархијом in rebus pure spiritualibus налази за себе државноправну основу у IX члану угарског Сабора од 1868 и у међународним уговорима, напр. Тријанонском од 4. VI. 1920 (чл. 55, 58, 59).
Са дозволом Албанске владе постоји и Скадарски викаријат.
Напослетку имамо у корист српске јурисдикције у гореспоменутим епархијама и признање других аутокефалних цркава. Српску патријаршију, која је од самог свог постанка укључивала те три епархије, признале су све православне цркве, и ни једна од њих није против тога протестовала. И што је најважније, баш цариградска црква признала је то чак и изрично. О Скадарском викаријату, који је улазио раније у састав Цариградске цркве већ смо говорили, а што се тиче Будимске и Задарске епархије, о њиховом сједињењу са српском црквом говори се у одлуци Цариградског синода од 19. III 1920 г. бр. 2056, где читамо, да Цариградска црква „признаје проглашено уједињење Цркве Српске, Црногорске, Карловачке, као и две далматинских епархија“, што је потврдио 1922 г. томос Цариградског синода бр. 1198.
На тај начин Српска црква има јурисдикцију у Будимској и Задарској епархији и Скадарском викаријату pleno jure и то како у црквеном, тако и у државноправном погледу.
в) Више је компликовано питање о српској јурисдикцији у епархијама чешкој и мукачевско-прјашевској, коју оспорава постављени од цариградске патријаршије архијепископ Саватије. Српска јурисдикција овде у погледу једног мањег дела православног становништва оснива се на праву застарелости и континуитета, јер је оно много више од потребног за стицање јурисдикције времена припадало Карловачкој митрополији[8] и Далматинској епархији, које су, као што смо видели, ушле у целини у састав Српске Патријаршије, тако да готово сви разлози у корист српске јурисдикције над задарском, будимском и скадарском епархијом имају снагу и овде. Међу тим у погледу већег дела православног становништва у овим епархијама српска јурисдикција има за себе још и тај разлог, што је оно враћено у православну веру поглавито благодарећи мисионарском раду српских епископа, тако да српска јурисдикција овде има за себе још и право мисије. Пошто је питање о основама српске јурисдикције овде доста подробно разрађено у специалним расправама,[9] ми ћемо само критички прегледати разлоге у корист јурисдикције цариградске.
У корист цариградске јурисдикције у Чехословачкој и Прикарпатској Русији код присталица Архиеп. Саватија налазимо четири доказа, наиме: 1) 28 правило халкидонског сабора; 2) 131 правило картагенског сабора; 3) права м. б. Кијевског Антонија у погледу Прикарпатске Русије и напослетку 4) писмо еп. Никодима Милаша протојереју Ришкову. Прво правило доказује, по мишљењу тих канониста, да Патријарх Цариградски има јурисдикцију над целом диаспором, друго – да му специално припада јурисдикција у тим епархијама, jep cу оне понекад (пре уније) биле потчињене Цариградском трону. Однос м. Антонија према Прикарпатској Русији доказује, ко бајаги, да је ту јурисдикцију, која му је припадала овде, он предао архијеп. Саватију. Напослетку, писмо еп. Никодима сведочи, да српска јурисдикција овде није постојала. Прегледаћемо те доказе.
1) Да 28 халкидонско правило не даје Цариградском Патријарху опште јурисдикције над целом православном диаспором, то смо већ видели. Оно му даје право за диаспору само трију дијецеза – Азијске, Понтијске и Тракијске, али нема сумње да у време халкидонског сабора ни једна од ових дијецеза није имала никакве диаспоре на територији садашње Чехословачке и Прикарпатске Русије. Напротив, 28 халкидонско правило доказује права Српске цркве на ту територију. Пошто је диаспора те територије припадала Карловачкој цркви и Задарској епархији, које су ушле у састав Српске Патријаршије, на основу 28 халкидонског правила, та диаспора мора да уђе у састав Српске патријаршије слично томе, као што је диаспора споменутих дијецеза ушла у састав Цариградске Патријаршије.
2) 131 картагенско правило (Руска Книга правилъ; Ат. Синт. пр. 117, III, 571; Крмчија, изд. 1816 г. пр. 117, лист 112; Пидалион пр. 128) на крају каже:
„Сада се на овоме светоме сабору установљује, да ако је где била црква католичанска (т. ј. православна) и црква Донатове странке, и оне су припадале различним престолима, ма да је у какво време следило или после узследи сједињење, било дакле пре издања закона или после, и имају остати под влашћу онога престола, под чијом је влашћу била католичанска црква, која је овде пре дуга времена постојала“.[10]
Тај део 131 правила присталице архијеп. Саватија тумаче тако. Правило претписује, да народ, који је понекад припадао православној црквеној власти и затим прешао у јерес или раскол и напослетку опет се вратио у православље, буде потчињен истој цркви, којој је он био потчињен пре свог отпадништва. Одавде следује, да пошто је територија Прикарпатске Русије пре прелаза ових Руса у унију (1649 г.) припадала Цариградској патријаршији, она мора припасти тој патријаршији и сада, кад се тамо почео покрет у корист православља.
Противници арх. Саватија могли би скренути пажњу на ту околност, да, према мишљењу ауторитетних канонских коментатора Зонаре и Ваљсамона, то правило нема општег, него има само локално значење, и због тога не би могло бити меродавно за решавање питања о јурисдикцији у Чешкој. „Нема потребе тумачити ове каноне (117 и 118, al. 131 и 132), пише Зонара, пошто немају нејасности и пошто се не односе на општу икономију, него су везани само за африканске (цркве) и за ове само у тадашње време“. „Није неопходно тумачити ова два правила, понавља, као обично, Ваљсамон Зонару, пошто се она не односи на општу икономију, него само на епископе, који су у Африци прешли од донатиста у католичанску цркву“ (Ат. Синт. III, 573; ср. руски прев., Москва, 1880, стр. 714-715).
Али овде противници арх. Саватија не би били у праву. To je истина, да је 131 правило било донето поводом неких специалних околности у Картагенској цркви у почетку V века и није могло бити примењено у Византији у XII веку, због чега византијски коментатори неће да га тумаче, али у исто време картагенска правила су једина правила западне цркве, која су без сваких поправака била укључена на Трулском сабору у канонски кодекс православне цркве, као израз чисте црквене свести, и та правила решавају дотично специално питање на основу општег начела догмецрквеног права, које мора да буде примењено у цркви semper, ubique et ab omnibus; и ако оно није нашло за себе повод за примену у XII веку у Византији, како сведоче коментатори тог доба, то још не значи, да оно не може бити примењено у другим околностима, у другим земљама.
Признавајући опште значење за тим 131 правилом, ми у исто време никако не можемо наћи у њему тај смисао, који су нашле присталице цариградске јурисдикције, који мисле да оно уводи начело вечне јурисдикције на дотичну територију те цркве, којој је она припадала пре отпадништва од православне вере становништва ове територије.
Какав је, дакле, истинити смисао 131 (117) правила?
У време борбе картагенске цркве против донатиста 404 г. био је издат строги царски закон против тих расколника, који је предписао донатистским епископима, да се сједине са православном (католичанском) црквом, угрожавајући им у противном случају строгим казнама. 19 јуна 407 г. картагенски сабор у своме 99 правилу решио је питање о правима б. донатистских епископа у цркви. Према томе правилу донатистски епископ, који је прешао са својим народом у православну цркву пре закона 404 г., мора уздржати своју власт над истим, ако сам народ неће да се придружи области другог епископа, а ако је епископ прешао у православну цркву после тог закона (т. ј. због страха казне), он мора да уступи све цркве и дотичне области епископу православном.
Каснија пракса показала је, да је наредба 99 правила, како каже 117 правило, „није најпотпунија“ и не предвиђа много спорних питања, услед чега су „после тога ницале, а ничу и данас многе распре између епископа у погледу области“. Картагенски сабор од 1. V. 418 г. узео је на себе решење тих спорних питања и учинио је то у својим 131 -135 (117-121) правилима. Прво од ових правила – 117 не мења 99 правило, него само га допуњује, решавајући, коме мора припадати епархија, у којој једне цркве припадају православном епископу друге – б. донатисту. У таквом случају епархија мора припасти томе епископу, под. чијом је влашћу постојећа овде пре дугог времена „καϑολικὴ“[11], т. ј. главна црква, катедрала епархије. Другим речима, коме припада срце епархије – катедрала, томе мора припасти и цела епархија, али пошто су како православни, тако и донатисти могли створити за себе нову катедралу, у обзир узима се само стара катедрала, која је постојала још и пре донатистског раскола.
Видимо, дакле, да у 131 правилу нема ни сенке алузије, да епархија мора за свагда припадати тој цркви, која понекад није могла да њу заштити од јереси или раскола. Баш напротив, 121 (135) правило истог сабора 418 године казни губитком епархије те епископе, „који занемарују да задобију за католичанско јединство места, која припадају њиховом престолу за време од шест месеци“ и тражи да они „уступе та места ономе, који ће кадар бити да их задобије“, и напослетку наређује да „нико не може тражити од епископа једну област, коју је он од јереси ослободио и за три године њом управљао“ (пр. 119).
Видимо дакле, да ни 131, ни остала картагенска правила сасвим не одређују премију за немарност, и Цариградска црква, која није била кадра да у своје време заштити Прикарпатску Русију од уније и која је занемарила њу у току неколиких векова, а не шест месеци, баш на основу картагенских канона изгубила је своја права у погледу те епархије и сада мора да уступи та своја бивша права тој цркви, која је „кадра да њу задобије“, т. ј. цркви Српској.
3) У својој посланици од 5. VI. 1920 становницима Прикарпатске Русије м. Антоније пише:
„Јесам двапут ваш пастир. Пре свега због тога, што се кијевски митрополити већ пет стотина година називају „Кијевски и Галички“, због чега су пастири и паства галичка, док су исповедали православље, од митрополита кијевских примали своју управу и архијереје, и сада, пошто су се вратили од јереси, према црквеним правилима (картагенског сабора правило 131), морају да се врате истом кијевском престолу, а вишу црквену власт заједно са митрополитом, имају у цариградској патријаршији. И то је прво. А друго, ми смо добили од светејшег цариградског патријарха грамату, која нама наређује, да водимо бригу о вашим душама и мене смиреног за свог екзарха именује“ (стр. 2-3).
Али та своја права м. Антоније предао је архијеп. Саватију, који се на такав начин јавља као његов наследник, као што о томе пише архим. Виталије и г. Григорић. Према њима м. Антоније (тада архијепископ) добио је екзархијска права у погледу Прикарпатске Русије још 1910 г. од Цариградског патријарха Јоакима III, која су права била писмено потврђена од патријарха Германа V. Православна чешка општина у Прагу, пошто Српска црквена власт није хтела да постави за епископа изабраног од те општине архим. Саватија, молила је 30. VIII. 1922 м. Антонија, да га хиротонише. М. Антоније одобрио је избор архим. Саватија, али одговорио је, да се руска црква налази у тешком положају, а њен загранични део користи се гостопримством, због чега он не може да сам хиротонише архим. Саватија, али спреман је, да уколико може, помаже општини у томе, да би први епископ за православну Чешку добио хиротонију. И то своје обећање он је касније испунио и дао је препоручно писмо архим. Саватију за цариградског патријарха Мелетија. П. Мелетије, који није чак одговорио прашкој општини на њену молбу од 30. VIII. 1922 о хиротонији Архим. Саватија, чим је добио писмо од м. Антонија, који је писао да му је архим. Саватије добро познат и заслужује те части, хиротонисао је архим. Саватија 4. III. 1923 за „Архијепископа Прашког и целе Чехословачке“. Права новог архијепископа „једне и једине цркве у Чехословачкој“ била су регулисана у томосу (од 6 индикта, марта 1923, бр. 1138), који говори о зависности архијепископа од Цариграда, а томосом од 16. III. 1923, бр. 1336) митрополит Антоније, у вези са поставленијем архијепископа Саватија, био је ослобођен дужности екзарха. „Са радошћу предајем Вама и архијеп. Саватију сва своја архијерејска права“, писао је м. Антоније 3. VII. 1923 посланом од њега за помоћ apx. Саватију у Прикарпатску Русију еп. Венијамину[12].
Та теорија, која је имала толико рђавих последица за мир и успехе православља у Чешкој и Прикарпатској Русији, потпуно је погрешна, јер м. Антоније ни сам није имао јурисдикције над црквом у Чешкој и, Прикарпатској Русији, нити је могао ту јурисдикцију предати архијеп. Саватију.
Видели смо већ да се м. Антоније позива на своја права, као кијевског митрополита и на своја права као екзарха цариградске патријаршије.
Пре свега та двострука зависност м. Антонија, са једне стране, од руске више црквене власти, као руског епархијског епископа, a ca друге, од цариградског патријарха, као његовог екзарха, изазива велику сумњу у погледу своје канонске правилности, јер канони строго забрањују такву дуплу зависност. „Клирик нека се у народу не назначује за две цркве, каже 15 правило VII Васељенског сабора, јер је то… противно црквеном обичају. А ми смо чули из саме речи Господње да: „нико не може два господара служити, јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или једноме волети, а за другога немарити“ (Мат. 6, 24), Ради тога сваки, – по апостолској речи: у чему је позван, у томе нека остане“ (I Кор, 7, 20) и нека једну цркву пази“.
„Није допуштено клирику, каже 10 правило IV Васељенског сабора“ да се у исто време броји при црквама двају градова, и при оној, за коју је у почетку рукоположен био и при оној, којој је, као знатнијој, а проникнут жељом за пустом славом, прешао. А који то учине, нека буду повраћени својој цркви, за коју су били у почетку рукоположени и само ту нека служе“ (ср. IV, 20; VI, 17). И историја православног покрета у Прикарпатској Русији и Чешкој доказала је, да нарушавање завета самог Основаоца цркве увек доноси само штету за црквене интересе.[13]
Као митрополит Кијевски м. Антоније оснива своја права у погледу чехословачке цркве 1) на 131 правилу картагенског сабора и 2) на својој титули „Галицки“.
Али видели смо већ да 131 правило нема ни сенке мисли, да епархија мора увек припадати тој цркви, којој је она припадала пре свог отпадништва у јерес или раскол. И то се односи не само према цариградској цркви, него и према кијевској митрополији.
Титула „Галички“ не даје права на Прикарпатску Русију и још мање на Чешку, јер су то различите земље. Док је Прикарпатска Русија сједињена са Чешком, Галиција припала је Пољској. А осим тога и уопште не титула даје право на јурисдикцију, него јурисдикција даје право на титулу. Понекад титула јавља се као историјска успомена без сваког правног значења. Руски цар имао је титулу норвешког владара, ипак није имао никакве претензије на власт над Норвегијом. Александријски патријарх назива се судија васионе и ипак никоме не суди ван граница своје патријаршије.
He могу да буду основа цариградске јурисдикције у погледу Прикарпатске Русије ни права м. Антонија као екзарха цариградског патријарха. Пре свега сам м. Антоније добио је та права од цариградске патријаршије и на тај начин оснивати права цариградске патријаршије на правима м. Антонија, која је он добио од саме те патријаршије, то значи допуштати правни circular vitiosus. А затим м. Антоније добио је од. цариградског патријарха права његова екзарха у погледу само Галиције, а не права епархијског епископа и поглавара аутономне цркве за целу Чехословачку[14]. Међу тим између дужности епархијског епископа и дужности екзарха постоји велика разлика. Дужност екзарха је привремена дужност делегативног карактера, је munus, док дужност епархијског епископа је стална и самостална, officium. Екзарх има власт alieno jure, епархијски епископ – suo jure. Прва дужност постоји jure ecclesiastico, друга – jure divino. Због тога једна дужност никако не може да послужи правном основом за другу.
Није могао м. Антоније ни предати своја права у погледу Прикарпатске Русије архијепископу Саватију, ни права епархијског епископа, чак ако би он та права имао, ни права екзарха. Видели смо да је за предају једног дела епархије другом епископу потребан не само пристанак епископа те епархије, већ и формално решење више власти дотичне аутокефалне цркве, тако да м. Антоније, ако је он мислио, да он, као „Галички“ митрополит, има епархијска права у погледу Прикарпатске Русије, могао предати та своја права само на основу решења Више власти Руске цркве (одлука Московског сабора од фебруара 1918 год. о епархијској управи, чл. 2) и то не административне, него законодавне – Сверуског Помесног сабора (одлука Московског сабора од 8. XII. В. 2). Међутим м. Антоније све је то учинио чак без знања поглавара Руске цркве п. Тихона, нарушавајући не само законе Руске цркве, него и каноне (34 апост., антиох. 9 и др. ) и при томе тада, када он већ није био фактички кијевски митрополит, него поглавар руске цркве у иностранству и због тога није могао, да ма коме предаје права кијевске митрополије. Није могао м. Антоније предати ни своја права, као екзарха цариградског патријарха већ услед чисто персоналног и привременог карактера ове дужности, која се увек даје само одређеном лицу и за одређен посао и не допушта никакве предаје, никакве цесије.[15]
4) Доказали смо, да Цариградска патријаршија не може да се позива, као на основ своје јурисдикције у Чешкој и Прикарпатској Русији, ни на право застарелости, ни на право уговора и на тај начин нема овде деривативног стицања јурисдикције. Али то још не решава питања, јер осим деривативног стицања, као што смо видели, постоји стицање оригинарно за територије, које не припадају ни једној православној цркви. И присталице цариградске јурисдикције доказују, да пре рата територија Чешке није припадала никаквој јурисдикцији, а специјално да није припадала ни једној од српских цркава, и као главни доказ за то наводе писмо епископа Никодима Милаша од 7. II. 1905 руском протојереју у Прагу Н. Ришкову. Православни Руси и Чеси у Чешкој молили су еп. Никодима да он призна, да се они налазе под његовом јурисдикцијом, као православног епископа у Аустрији. Еп. Никодим одговорио је, да се на основу државног закона од 19. XII. 1890 његова јурисдикција распростире ван Далмације и Истре само на православне Словене у полицијском рејону Беча (Grigoric, стр. 117-118). Али то писмо не доказује ништа. Српским епископима у Аустрији било је добро познато, како гледа аустријска влада на православни покрет у Чешкој, а познати канониста навикао је високо ценити добре односе са том владом[16] и сакрио се за закон, који у ствари сасвим нема таквог искључивог смисла и говори о Бечком округу само због тога, што је он издат од месне власти тог округа, која није била надлежна за друге округе.
Овде имамо сличан случај, као и са православним становницима села Изе, који 1907 године нису могли добити православног свештеника ни од епископа Будимског Лукијана Богдановића (касније патријарха Карловачког), нити од Карловачког патријарха Георгија Бранковића „од страха Јеврејскаго“ (Јов. 7, 13).[17]
Али већ тај факат, да како пре рата, тако и после сви, у том броју и присталице архијеп. Саватија, у првом реду моле српску црквену власт о црквеним потребама, доказује, да је постојање овде српске јурисдикције било добро свима познато.
Врло је важна и та околност, што је Цариградска црква установила овде своју јурисдикцију већ после тога, када се православно становништво, захваљујући делом раду српских епископа, јако умножило.
Док је 1910 г. православних у Чешкој и Прикарпатској Русији било свега три хиљаде, 1921 г. чак по званичној статистици, било их је већ 73.097, т. ј. 24 пута више, но пре рата, a 1930 г. 145.583, т. ј. 47 пута више. Сем тога српска црквена власт установила је овде три епархије 20. IX. 1921 и хиротонисала је еп. Горазда, који је 24. II. 1923 званично обавестио чешку православну црквену општину у Прагу, што је он назначен српском црквом и за управу православним црквама у Прагу (Grigoric, стр. 57). A y Прикарпатској Русији еп. Доситеј био је изабран за епископа још 19. VIII. 1921 г.
На тај начин Цариградска црква, која је још у XVII веку изгубила за православље ове територије и у току векова није предузела готово ништа за победу православља у тим крајевима, овде је „жала, где нија сијала и купила, где није вијала“ (Мат. 25, 24), а преко свога назначења архијеп. Саватија у туђе епархије нарушила је многобројне каноне, који наређују: „Епископи да не простиру своју власт преко своје дијецезе на туђе цркве“ (II, 2) „да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самог почетка под његовом или његових предшасника руком“ (III, 8), да се „ни под који начин не поставља епископ у оној цркви, које је предстојник још жив“ (Двукр. 16) и „да не буде два епископа у граду“ (I, 8).
Видимо дакле да српска јурисдикција у свима 6 српским епархијама ван Југославије има за себе чврсту канонску основу, док су цариградске претензије на те епархије потпуно неосноване.
И са тачке гледишта црквене икономије српска јурисдикција овде има за себе много више разлога, но цариградска. Нема сумње, да српска црква, и као словенска и као црква, која се користи у држави државном заштитом, материјалном помоћи и аутономијом, може много више учинити за успехе православља у тим епархијама, но црква цариградска, црква друге народности и другог језика, која се сама налази сада у врло тешком положају.
Разуме се сви ти разлози, који се тиче црквене икономије, важе само rebus sic stantibus. Будуће политичке измене могу наметати и друго решење питања о јурисдикцији у неким или чак и у свим овим епархијама. Напр. у Америци све православне црквене организације услед даље американизације православног становништва могу некада да се сједине у једну американску аутокефалну цркву. Исто тако са даљим успесима православља у Чешкој може никнути аутокефална чешка црква, док црква Прикарпатске Русије може да се сједини са црквом Руском, са којом је она везана историјом, језиком, народношћу и топографском близином. Али нема разлога мислити, да те измене биће повољне за цариградску јурисдикцију и у сваком случају свака будућа измена јурисдикције у тим епархијама тражи за себе пристанак српске црквене власти.
Велико искушење власти, последње и најтеже искушење од тих, којима је ђаво саблажњавао Господа (Мат. 4, 8-10), није било туђе ни његовим следбеницима. Од њега неколико пута предупређавао је Господ своје апостоле (Мат. 20, 25-29; Мр. 9, 35-45; Лк. 22, 25-26; Јов. 13, 1214). Врло често налазимо ту тежњу према власти и у црквеној историји, особито код поглавара великих цркава и пре свега патријаршија. Та је тежња много зла донела Цркви, али надахнута одозго саборска свест црквена обично је полагала границе томе туђем хришћанском учењу духу. На пример, када је почетком петог века поглавар западне патријаршије папа Целестин хтео је да шаље своје клирике у Картагенску цркву, као своје ревизоре, Картагенски сабор строго га је прекорио:
„Никејски сабор, пишу оци Картагенског сабора, разумно и праведно заповедио је, да ма какви послови се истакли, морају бити сви исцрпљени у својим дотичним местима; јер оци признаше, да ни у једној области неће бити ускраћена благодат Духа Светога, кроз коју свештеници Христови и разборито виде правду, и тврдо је чувају, a особито кад је свакоме допуштено у случају, да је незадовољан одлуком месних судија, обратити се саборима своје митрополије или пак и Васељенском сабору; или зар има кога, који би могао веровати, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, ма ко он био, а многобројним свештеницима, који су на сабору сакупљени, да ће им то одрећи?… Немојте дакле више, да на прозбу некаквих, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, a немојте то допустити ради тога, да се не каже, да ми уносимо сујетну гордост света у Христову цркву, која онима, који желе видети Бога, приноси светлост простоте и дар смирености“.
Мало је касније покушај проширити своју власт на аутокефалну Кипарску цркву учинио патријарх Антиохијски и исто тако био је заустављен од III Васељенског сабора, који је увидео овде „нови чин, који се уводи против црквених установа, противу правила светих апостола и који повређује општу слободу и заповедио је „да се не вређају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткраћује гордост светске власти и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“.
Али, на жалост, саборска свест није увек побеђивала властољубље и понекад у његову заштиту стварале су се лажне теорије, које су током времена, услед недостатка праве богословске и канонске науке, добивале ауторитет догмата и при своме примењивању у узајамним односима цркава изазивале велике расколе и шизме. Као најкрупнији пример треба споменути одступање западне цркве од цркве Васељенске под утицајем теорије псевдо-исидорових декрета, што је донело безбројне тешке последице за цело хришћанство.
Нису били туђи овом искушењу власти ни поглавари цариградске цркве, коју је историја поставила у изузетно повољне прилике, делом услед преноса у Цариград царске престонице, а делом услед тешке судбине осталих источних цркава. И у историји цариградске патријаршије понекад видимо тежњу, да се претвори првенство части у првенство власти и да потчини себи друге аутокефалне цркве, а за поткрепљивање тих тежња јављају се и лажне теорије, на пр., теорија преноса скипетара или Новог Рима[18], теорија источног папизма[19] и др. Био је искоришћен овде у заштиту тих претензија и један најважнији део псевдо-исидорових декрета – Donum Constantini.[20] Ha њега се позивају сами византијски патријарси, на пр., „византијски папа“ Михаил Керуларије,[21] како сведочи Ваљсамон[22] тако и византијски канонисти. На пр., Ваљсамон не само да нема никакве сумње у његову аутентичност, него искоришћује га, као главни основ, за теорију источног папизма и за повластице чиновника цариградске патријаршије,[23] а Властар понавља Ваљсамона.[24]
Али на велику срећу за православну цркву те су теорије нашле за себе у своје време строгу критику[25] и, за разлику од запада, нису биле узведене на истоку на висину црквених догмата, тако да је јединство источне цркве остало неокрњено.
И теорија о потчињењу Цариграду целе православне диаспоре – то је само нова модификација тих папистичких теорија у корист цариградске хегемоније. Сада за богословску и канонску науку постоји важна и неодложна задаћа, да разјасни погрешност те теорије још пре, но она добије ауторитативност већ због своје давности, јер, како говори Василије Велики, теорије „у својој старини, као у некој седини, узбуђују поштовање к себи“ (прав. 92), и на тај начин да предупреди даљи развитак тих сукоба и нереда, која је она већ изазвала у црквеном животу. Ту задаћу тежи да оствари и наш рад.
 
1932, VI, 19, дан Св. Троице.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види на пр. Paul Fauchille, Traite de droit international public, Paris, 1926. I, 2, p. 670-888.
  2. Види, на пр. Henri Bonfils, Manuel de droit international public, Paris, 1914, p. 375-376.
  3. Зашто се овде говори само о сеоским епархијама? За то, што су границе градских епархија биле исте, као и границе грађанских општина и нису давале повода за спор; застарелост од 30 година за непокретне ствари уведена је у грађанском праву мало пре халкидонска сабора конституцијом Теодосија II (408-450) од 424, XI, 14 (Cod. Theod, IV, 14, 1, ed. Th. Mommsen, I, 2, 154), што je усвојио и кодекс Јустинијанов (Cod. VII, 39, 3; 40, 1 и др.)
  4. Застарелост од три године постојала је у римском праву за непокретност, која је била продата за наплаћивање пореза без потребних формалности (Cod. Just. VII, 39, 1 ed. D. Gothofredi, Lugduni, 1583, p. 629, comment. а-b).
  5. Види Н. Милаш, Прав. ц. право, 3 изд. стр. 852; Стијачић, Српска црква у Америци, Весник Српске Цркве, 1922, VIII, 521 сл.
  6. Види, н. пр. Брошуру архијеп. Евтимија Бруклинског Constitution of the holy eastern Orthodox Church in North America, Brooklyn, 1927.
  7. Види такође моју брошуру: „Размежеванiе или расколъ, Парижъ, 193, стр. 23-30.
  8. На пр. у Ужгороду у Прикарпатској Русији дуго време постојао је православни храм и парохија, који су били потчињени Карловачкој митрополији. Храм био је затворен само 1907 г.
  9. а) У корист српске јурисдикције види, на пр. Д-р Владимир Димитријевић, Верски покрет у Чехословачкој, Весник Српске Цркве, 1921, I-II, стр. 47 сл. ; Б. Д. Лукић, Манифестација Ћирило-методиевске идеје, Весник С. Ц. 1921, IX-XII, стр. 15 и посебно, Београд, 1921; М. Општи и правни положај Православне цркве у Чехословачкој Републици, „Хришћански Живот“, 1923, октобар, стр. 464-467; Меморандум Св. А. Синода Српске православне цркве о православној цркви у Карпатској Русији од 9. VIII. 1925, Београд, Весник Српске Цркве, 1927, XI-XII, стр. 690-696; Д-р Горазд Павлик, епископ Моравски, Јурисдикција српске православне цркве у Чехословачкој с гледишта историјско-правног канонског и законског, Весник Српске Цркве, 1925, април, стр. 201- 208; Д-р Ст. Цанковъ, Положението и уредбата на најновитѣ православни цркви, София, 1929 г, стр. 81-102; А. Геровски, Положај православне цркве у карпатској Русији, Весник, 1928. Eparch. rada cirkve pravoslavne v Praze, Pametni spis o pravnim postaveni cirkve pravoslavne v RCS. Praha, 1932. б) У корист јурисдикције цариградске, Vladimir Grigoric, Pravoslavna cirkev v Republice Cescaslovenske, Praha, 1926 и Архим, Bиталій (који је касније признао српску јурисдикцију) Православный Русскій Календарь, 1925 и 1926, Вышній Свидникъ.
  10. 1) Книга правилъ. преводи: „принадлежитъ тому престолу, которому принадлежала издревле тамъ бывшая католическая церковь“. У грчком тексту читамо: „ὦ τινι ἡ ἔκπαλαι εκεῖ ύπάρξασα καϑολικὴ ανῇκεν“, „издревле“ односи се према „бывшая“, а не према „принадлежала“. Међу тим Н. Милаш преводи нетачно: „Под чијом је влашћу била у пређашња времена дотична католичанска црква“.
  11. Реч „καϑολικὴ“, коју налазимо овде, обично има смисао катедрале у византијској књижевности у време картагенског сабора и касније. Види на пр. Евсевије Кесаријски, Migne, Patr. gr. 20, 621 А; Епифаније Кипарски, Migne, 42, 189 А; Тимотеј пресвитер царигр. († 535), Migne, 86, 1, 72; Трулски сабор, прав. 59; Теофан († 817), ed. Воnnае, 1839, 575, 10; 717, 8; Никифор, патр. царигр. († 828), Историја, ed. Bоnnае, 1837, 85, 22; руск. прев. Моск. Акад. Ср. Sophocles, Greek lexicon, New-Jork, 1888, p. 613. У латинском (оригиналном) тексту правила имамо исту реч „catholica“ (Mansi, Sacr. concil. collectio, Florentiae, 1760, IV. 506).
  12. Grigoric, op. cit. стр. 39, 120 – 126; Пр. P. Kaлендарь 1925, I, 84-85; II, 19-20.
  13. Интересантно је, да кад је 1685 кијевски митрополит Гедеон потчинио се руском патријарху, он није добио дозволу из Москве, да се назива екзарх цариградског патријарха (Архивъ Югозап. Pocciи ч. I, т. V, стр. 48-49; 93-101; Т. Барсовъ, Конст. патpiаpxъ и его власть надъ русскою церковыо, стр. 575).
  14. Да би разјаснили историју назначења м. Антонија на дужност егзарха Галичког, наводимо извод из упућеног нама писма д-ра Алексија Геровског, вође православног покрета у Карпатској Русији.

    „У почетку овога столећа почео је у Галицији међу тамошњим руским народом, коме је за пољске владавине силом наметнута унија, покрет враћања у православље. У 1903 години прешло је велико село Залучје, мало доцније село Граб. Ове општине нису могле да добију свештенике, нити су њима административне власти дозвољавале да зидају православне цркве. Ја сам се више пута обраћао буковинском православном митрополиту Владимиру Репти са молбом, да узме под своју заштиту православне општине у суседној Галицији, али он није хтео, изговарајући се да Галиција не припада његовој јурисдикцији, a y ствари због тога, што се је бојао аустриске владе.

    Обратио сам се грофу В. А. Бобринском, ватреном руском националисти и православцу, молећи га да се руска црква заузме за православне Русе у Галицији. После дужих преговора било је решено да ћe Галиција у црквеном погледу бити подређена Антонију, који је тада био као архијепископ на челу епархије Волинске. Ова је руска епархија граничила са аустриском Галицијом. Да не би дошло до сукоба са буковинским митрополитом због јурисдикције, ја сам морао упитати буковинског митрополита, да ли он неће сматрати да руска Црква дира у његова права. Митрополит Владимир Репта ми је одговорио, да он Галицију не сматра својом облашћу и да ћe њему бити врло мило, ако руска Црква успе да нешто уради у корист православља у Галицији.

    После овога одговора, било је решено, због натегнутих односа са Аустријом, да ће Антоније управљати општинама у Галицији у име Цариградске патријаршије. Гроф Бобрински отпутовао је у Цариград ради преговора са патријархом Јоакимом III, који је одмах испунио жељу руске Цркве. Тако је архијепископ Антоније постао екзарх Цариградске патријаршије у Галицији.

    Ово именовање арх. Антонија екзархом Галичким није имало ништа заједничко са Угарском Русијом, данашњом Карпатском Русијом, која се је налазила у другој држави, у Угарској. (Галиција је припадала Аустрији, а сада припада Пољској). У време именовања архиеп. Антонија Галичким екзархом, у Угарској (данас Карпатској) Русији већ одавна је радио други руски епископ, Евлогије холмски. У његовој епархији, у манастиру Јаблочину, су школовани први Карпаторуси, којих је епископ Евлогије рукоположио и послао у Карпатску Русију. Архиеп. Антоније увек је био мишљења да је рад епископа Евлогија неканоничан, јер се Угарска Русија налазила на територији митрополије Карловачке. Када је арх. Антоније био именован за Галичког екзарха, мој млађи брат Георгије хтео је да и Угарска Русија буде под управом арх. Антонија, али се је арх. Аитоније одупирао, позивајући се увек на то, да територија Карпатске Русије припада митрополији Карловачкој и да је свако мешање неканонично, мада Карловачка митрополија ништа не ради у Карпатској Русији, У овом смислу архијепископ Антоније чак је написао неколико писама моме брату“.

    Из овог писма јасно је као дан, да назначење м. Антонија за екзарха Галичког нема никакве везе са питањем о јурисдикцији у Чешкој и Прикарпатској Русије. Титула „Галички“ могла би дати повод за спор о јурисдикцији не са Српском, него с Пољском црквом.

  15. Изгледа, да је и сам м. Антоније касније (1928 г.) променио своје мишљење, о чему сведочи званична његова изјава, да ни м. Антоније, ни руски синод немају ништа против српске јурисдикције у Прикарпатској Русији. „Воскр. Чтенiе“, 1928, N. 52, стр. 709; признао је ту јурисдикцију и архим. Виталије.
  16. Види, на пр., његову књигу: Кирил и Методије, Задар, 1881 и брошуру: Каноничко начело прав. цркве при разређењу црквених области, Задар 1884. У првој он пише да православни „осећају сву благодет дејствујућих данас у Аустрији закона и благосиљају Бога, који је надахнуо владајућег Свјетлог Цара и Краља“, a y другој „са усхићењем“ поновљује те речи и доказује да „Земаљском Господару (католику!) припада врховно и неограничено право у разређивању православних црквених области“. Види такође његову брошуру: „Брак између хришћана и нехришћана“, Београд, 1907.
  17. Види моју књигу: Православiе, католичество и унiя у славянъ и румынъ въ Австро-Венгрiи, Петроградъ, 1914, стр. 63.
  18. На пр. код Алексија Аристина у тумачењу 28 халкидонског правила (Ат. Синт. II, 286; Крмчија, изд. 1816 г. лист 73: „держаьы ради преложенiя“); код Тодора Ваљсамона у Μελετὴ χάριν τῶν πατρ. προνομίων (Aт. Синт. IV, 524; Migne 119, 1176 Д); у стаpoj схолији према Номоканону XIV насл. (Pitra, Monum. II, 646-647) и др.
  19. Види, на пр., Епанагога, тит. III, гл, 9 и 10; Проширена Епанагога, тит. II, гл. 9 и 10; Аристин у тумач. 9 халкид. пр. (Ат. Синт. II, 240), у старој схолији према 17 халкид. пр. (Pitra, Monum. II, 647); Василије Архидински, митр. Солунски (Migne, 119, 932); Нилъ Доксопатор (Migne, 132, 1101 Д); Нил Кавасила (Migne, 149, 712-713); Ана Комнена, (Воnnае, 1839, I, 64 руск. прев. стр, 60) и др.
  20. О значењу овог лажног списа у Цариграду и уопште на истоку види, на пр., Проф. Пегровъ, О судьбѣ вѣна Константина въ русской церкви, Труды Кiевской Д. Акад. 1865, III, 475-498; Проф. A. C. Павловъ, Подложная дарственная грамота Константина В. папѣ Сильвестру, „Византiйскiй Временникъ“, III, 1, 1896, стр. 18-82.
  21. Види Н. С. Суворовъ, Византiйскiй пaпa, Mocква, 1902.
  22. У тумач. на Номок. VIII, 1 (Ат. Синт. I, 148).
  23. Види, на пр., његова тумачења на I, 36 и VIII, 1 Номоканона (Ат. Синт. 1, 78-81; 144-149); и на 12 прав. Антиох. сабора (Ат. Сит. III, 149-150). и др.
  24. Синтагма Е, 11 (Ат. Синт. VI, 260-262).
  25. На пр., види Јован Зонара у тумач. на 17 халкид. пр. (Ат. Синт. II, 260), на 28 халк. пр. (Ат. Синт. II, 282-284); Властар понавља Зонару, Синтагма, Д, 7 (Ат. Синт. VI, 217) и др.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *