ИИ. ПОСТАНАК БРАКА
А) Брачни услови
§ 11
За склапање брака траже се ови услови:
1) два лица разнога пола;
2) њихова пуноважна изјава воље да ступе у брак;
3) венчање у облику прописаном Црквом.
Б) Брачне сметње
1) Личне сметње
§ 12
Неуклоњиве личне сметње за склапање брака јесу:
1) ненавршена шеснаеста година за мушко и четрнаеста за женско;[1]
2) црквено сродство у правој линији, без обзира на степен сродства;
3) крвно сродство у побочној линији, до четвртог степена закључно;
4) двородно сродство до трећег степена закључно, као и сродство између два брата и две сестре;[2]
5) духовно сродство и сродство по усвојењу до другог степена закључно;
6) сродство из ванбрачног рођења у правој линији без обзира на степен сродства, а у побочној линији до трећег степена закључно;
7) постојећи брак;
8) ранија четири брака истога лица;
9) разлика вере;
10) коначно искључење из црквене заједнице;
11) свештенички чин;
12) монашки завет (мала и велика схима);
13) доживотна забрана ступања у брак на основу закона или правоснажне пресуде.
§ 13
Уклоњиве личне сметње за склапање брака јесу:
1) ненавршена осамнаеста година за мушко а шеснаеста за женско;[3]
2) крвно сродство у побочној линији од петог до седмог степена закључно;
3) двородно сродство од четвртог до шестог степена закључно, осим случаја назначеног у § 12 т. 4;
4) трородно сродство до трећег степена закључно;
5) духовно сродство и сродство по усвојењу од трећег до седмог степена закључно;
6) ништаван брак, док није престао или није судски поништен;
7) ранија три брака истога лица;
8) разлика вероисповести;
9) прељуба између лица која желе ступити у брак, извршена за време док је прељубник живео не одвојено од свога брачног друга;
10) заједничко рађење о глави брачном другу једнога од лица која желе ступити у брак;
11) Старост преко 70 година за мушко и 60 за женско, као и разлика у годинама међу супружницима преко 15 година (Син. бр. 2410/Зап. 586 из 1937.).
§ 14
Крвно сродство (§ 12 т. 2, 3, 6 и § 13 т. 2) постоји међу лицима:
1) која су постала једно од другог (у правој линији);
2) која су постала од заједничког претка (у побочној линији).
Линија од предака потомцима јесте нисходна, а од потомака претцима усходна.
§ 15
Степен крвног сродства рачуна се:
1) у правој линији, по броју рођења по којима једно лице исходи од другога;
2) у побочној линији, по броју рођења којим су два лица између себе везана преко свога најближег заједничког претка, не рачунајући рођење претково.
§ 16
Двородно сродство (§ 12 т. 4 и § 13 т. 3) постоји:
1) између једног брачног друга и крвних сродника другога (тазбина);
2) између крвних сродника једнога и крвних сродника другога брачног друга (пријатељство).
§ 17
Степен двородног сродства рачуна се:
1) за једног брачног друга и крвне сроднике другога, по степену крвног сродства овога сродника са другим брачним другом;
2) за крвне сроднике једнога и крвне сроднике другога брачног друга, по збиру степена њихова крвног сродства према брачним друговима.
§ 18
Трородно сродство (§ 13 т. 4) постоји:
1) између једног брачног друга и двородних сродника другога;
2) између крвних сродника једног брачног друга и двородних сродника другога.
§ 19
Степен трородног сродства рачуна се:
1) између једног брачног друга и двородних сродника другога, по степену двородног сродства овог сродника са другим брачним другом;
2) између крвних сродника једног и двородних сродника другог брачног друга, по збиру степена њихова крвног сродства са једним брачним другом и двородног сродства са другим.
§ 20
Духовно сродство (§ 12 т. 5 и § 13 т. 5) постоји између кума, кумчета и њихових крвних сродника у правим нисходним линијама, као и мајке кумчета, при чему се кум и његова жена узимају за једно лице.
§ 21
Сродство по усвојењу (§ 12 т. 5 и § 13 т. 5) чини брачну сметњу у истим степенима као и духовно сродство, ако је усвојење извршено по прописаном црквеном обреду.
У случају грађанског усвојења чини усвојење сметњу у истим случајевима, у којима је оно сметња по државном закону.
§ 22
Степен духовног сродства и сродства по усвојењу између два лица рачуна се по броју рођења међу њима, при чему се кумовање при крштењу и усвојење изједначује са рођењем.
§ 23
Разлика вере (§ 12 т. 9) чини сметњу, ако једно брачно лице припада верској заједници која нема тајне крштења или чије се крштење не признаје за пуноважно.
§ 24
Свештенички чин (§ 12 т. 11) и монашки завет (§ 12 т. 12) чине брачну сметњу док свештено или монашко лице не постане световно по одлуци надлежне црквене власти.
§ 25
Разлика вероисповести (§ 13 т. 8) чини брачну сметњу, ако једно брачно лице припада верској заједници чије је крштење признато као пуноважно у православној Цркви, али та заједница није у саставу православне Цркве.
§ 26
Прељуба (§ 13 т. 9) чини брачну сметњу само ако је доказана пресудом црквеног или државног суда.
Исто важи и за рађење о глави (§ 13 т. 10).
2) Сметње због недостатка пуноважне изјаве воље
§ 27
Уклоњиве брачне сметње због недостатка пуноважне изјаве слободне воље за ступање у брак јесу:
1) ненормално душевно стање;
2) принуда (отмица, страх, насиље);
3) превара или заблуда о истоветности лица;
4) превара или заблуда о трудноћи невесте;
5) превара или заблуда о способности брачног лица за вршење брачне дужности;
6) превара или заблуда о томе да је једно брачно лице пре брака извршило злочинство или да није издржало досуђену казну лишења слободе од најмање три године.
§ 28
Ненормално душевно стање (§ 27 т. 1) чини брачну сметњу, ако је спојено са помућењем свести или са потпуном неспособношћу за вољно одлучивање.
Душевно ненормално лице не може склопити брак ни у тренутцима чисте свести (луцида интервалла).
Док се не докаже противно, узима се да је брачно лице душевно нормално.
§ 29
Отмица (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу, док се одведено лице налази у власти отмичара и док, по своме ослобођењу, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.
Страх (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу, ако је задат озбиљном претњом законом недопуштеног великог зла и које је, према приликама случаја, кадро застрашити лице коме се прети; сметња траје док траје страх и док лице, ослобођено од задатог страха, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.
Насиље (§ 27 т. 2) чини брачну сметњу док је брачно лице стварно присиљено да нешто чини или трпи тако да се насиљу не може одупрети; сметња траје док то лице, по своме ослобођењу од насиља, не изјави своју слободну вољу за ступање у брак.
§ 30
Превара или заблуда о истоветности брачног лица (§ 27 т. 3) чини брачну сметњу само ако се брак хтео склопити са једним физичким лицем а склопљен је са другим.
Превара постоји без обзира да ли ју је извршило друго брачно или неко треће лице; заблуда постоји без обзира да ли је настала из невиног незнања или непажње.
§ 31
Превара или заблуда о трудноћи невесте (§ 27 т. 4) чини брачну сметњу само ако трудноћа потиче од трећег лица и ако брак није склопљен противно брачној забрани из § 37 т. 1.
§ 32
Превара или заблуда о неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5) чини брачну сметњу, ако та неспособност онемогућује сам полни сношај и ако је таква неспособност постојала већ у часу склапања брака и остала трајна. Неспособност за само оплођење не чини брачну сметњу.
Узима се да неспособност за вршење брачне дужности постоји и тада кад брачно лице не може, због неизлечиве заразне болести, вршити брачну дужност без опасности за живот свога брачног друга.
Ако је неспособност трајала у браку најмање једну годину од часа склапања брака, узима се да је постојала још у часу склапања брака и да је трајна.[4]
Ако је муж навршио седамдесет година живота или жена шездесет година живота, неспособност за вршење брачне дужности не чини брачну сметњу.
3) Сметње због недостатка облика
§ 33
Неуклоњиве сметње због недостатка облика јесу:
1) склапање брака без учешћа Цркве;
2) склапање брака без изјаве, при венчању, слободне воље младенаца да ступе у брак;
3) склапање брака са изјавом младенаца да желе ступити у брак, но без икаквог брачног црквеног обреда.
§ 34
Без учешћа Цркве извршено је венчање (§ 33 т. 1), ако је:
1) брак склопљен пред грађанском влашћу (т. зв. грађански брак);
2) ако је црквени обред венчања извршило лице које нема епископског или презвитерског чина.
§ 35
Изјава слободне воље младенаца да ступе у брак (§ 33 т. 2), да би важила, мора бити одређена и без икаквих услова.
§ 36
Венчање је извршено у часу кад свештеник благослови изјављену вољу младенаца (§ 35), обредним речима: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја”.
В) Брачне забране
§ 37
Брачне забране (§ 3 ст. 2) јесу:
1) Забрана жени чији је ранији брак престао, разведен или поништен, да не може ступити у поновни брак пре измака рока од десет месеци по престанку, поништењу или разводу ранијег брака;
2) забрана лицима, која стоје под очинском влашћу, туторством или старатељством, да не могу ступити у брак без пристанка оца односно матере, тутора и стараоца или туторске и старалачке власти, у случајевима кад пристанак матере, тутора или стараоца није по државном закону довољан или кад ови свој пристанак ускрате;
3) забрана војним лицима и лицима којима је по државним законима потребна дозвола надлежне власти за склапање брака, да не могу ступити у брак без дозволе те власти;
4) забрана лицима осуђеним на лишење слободе, да не могу ступити у брак пре издржане казне;[5]
5) забрана венчања без правилно извршеног предбрачног испита и оглашења;
6) забрана лицу брачно испитаном (§ 62), да не може ступити у брак са трећим лицем, пре поништења предбрачног испита;
7) забрана венчања противно пропису Требника, ако недостатци венчања нису такви да чине брачну сметњу из § 33;
8) забрана венчања у Црквом забрањено време, на месту које није одређено за венчање или од ненадлежног свештеника;
9) забрана венчања без потребног броја сведока, или без уписа у матицу венчаних или са уписом који не одговара пропису § 68.
Г) Последице брачних сметњи и забрана
1) Ништаван брак
§ 38
Брак је ништаван:
1) ако нема свих брачних услова из § 11;
2) ако постоје брачне сметње из §§ 12, 13, 27 и 33.
а) Поништење брака
§ 39
Брак се може поништити:
1) по службеној дужности, на захтевање судског тужиоца у смислу прописа Поступка за судове у Српској православној цркви;
2) по тражењу невиног брачног лица (§ 6);
3) по тражењу трећега лица које има оправданог интереса у погледу на важност некога брака.
§ 40
После престанка брачне везе у смислу §§ 80–84, не може се тражити поништење брака по службеној дужности. Но невини брачни друг (§ 6) и трећа лица могу тражити поништење таквога брака, ако докажу оправдани интерес у погледу на важност тога брака.
§ 41
Ако је ранији брак невиног брачног лица (§ 6) већ престао (§ 49 т. 1), не може се тражити поништење његовог новог брака због брачне сметње из § 12 т. 7.
§ 42
Ако мушко брачно лице није навршило шеснаест година а женско четрнаест година живота, може поништење брака за такво лице тражити његов заступник по закону и без пристанка тога лица. Но ако су брачна лица у часу изрицања пресуде већ навршила прописани број година, брак се не поништава.[6]
§ 43
Не може се тражити поништење брака због сметња из § 13, ако је од дана венчања прошло време од три године.
§ 44
Код брачних сметња из § 27 брак се може поништити једино по захтевању невиног брачног друга (§ 6).
§ 45
Кад је у питању сметња због ненормалног душевног стања (§ 27 т. 1) или принуде (§ 27 т. 2), може се брак поништити и по захтевању заступника по закону или службеној дужности душевно болесног или принуђеног брачног лица.
§ 46
Поништење брака на захтевање брачног друга (§ 6) може се тражити само ако од дана венчања није протекло:
1) у случају неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5) најмање једна а не више од двадесет година;
2) у случају ненормалног душевног стања (§ 27 т. 1), више од једне године;
3) у свима осталим случајевима из § 27, више од три године, а од часа сазнања сметње, у овим случајевима, више од шест месеци.[7]
§ 47
По престанку ништавног брака због сметња из § 33, поништење може тражити законити заступник или наследник умрлог брачног лица, само ако је у питању сметња из § 33 т. 1.
б) Последице поништења брака
§ 48
Поништење ништавног брака чини да се поништени брак сматра као да није постојао од самог венчања.
Ово се не односи на лица која ступају у свештенички чин као противно канонским прописима (Ап. 17 прав. и Трул. 3 прав.). (АСБр. 14/Зап. 59 из 1953.).
Лице коме је брак поништен може ступити у брак само ако му пресудом ступање у брак није забрањено.
Деца из поништеног (ништавног) брака сматрају се за закониту, ако је бар један брачни друг из тога брака био невин (§ 6).
в) Оснажење ништавног брака
§ 49
Ништавност брака престаје, ако се брак оснажи једном од ових каснијих чињеница:
1) ако постојећи брак (§ 12 т. 7) престане, а оба брачна друга су невина (§ 6);
2) ако престане разлика вере (§ 12 т. 9) прелазом нехришћанског лица у православну веру;
3) ако лице искључено из црквене заједнице (§ 12 т. 10) буде поново примљено у заједницу;
4) ако свештено или монашко лице (§ 12 т. 11 и 12) постане световно по одлуци надлежне црквене власти;
5) ако брачно лице, које је у часу венчања било душевно ненормално, постане душевно нормално, и при пуној свести изјави слободну вољу да се брак оснажи;
6) ако брачно лице, које је било принуђено (отмицом, страхом или насиљем), или обмануто преваром, или заведено заблудом да изјави своју слободну вољу за склапање брака, буде ослобођено од принуде, обмане или заблуде, те тада потпуно слободно изјави своју вољу да се брак оснажи;
7) ако лице, осуђено на казну лишења слободе у трајању од најмање три године, буде помиловањем потпуно ослобођено од казне или му казна буде смањена на рок мањи од три године;
8) ако невино брачно лице, по сазнању брачних сметња из § 27, сем случаја неспособности за вршење брачне дужности (§ 27 т. 5), продужи полно општење са кривим брачним другом.
§ 50
У случајевима где је за оснажење брака потребна изјава брачних другова (§ 49 т. 5 и 6), морају се ови пријавити надлежном пароху и ту на записник, пред два сведока, изјавити своју вољу да се брак оснажи.
г) Разрешење од брачних сметња
§ 51
Црквена власт може својим разрешењем уклонити једино брачне сметње из § 13.
Свети архијерејски синод разрешава од ових брачних сметња:
1) крвног сродства у побочној линији петог степена;
2) двородног сродства четвртог степена, осим случаја брака између два брата и две сестре;
3) трородног сродства првог степена;
4) духовног сродства и сродства по усвојењу трећег степена.
Од осталих брачних сметња из § 13 (сем тачке под 1) може разрешити епархијски Архијереј (Син. бр. 1006 из 1946.).
§ 52
Разрешење од брачних сметња може тражити брачно лице, као и његов заступник по закону или службеној дужности.
Разрешење се тражи свагда преко надлежног пароха, који о молби за разрешење подноси извештај са предлогом надлежном епархијском Архијереју.
О разрешењу од брачне сметње решава се по поступку за послове унутрашње црквене управе.
Против одлуке Светог архијерејског синода и епархијских Архијереја у питању разрешења од брачних сметња није допуштена жалба.
2) Недозвољен брак
§ 53
У случају нарушења брачних забрана (§ 37), брак је ваљан ако нема брачне сметње, но свештеник, брачна лица, њихови заступници и сведоци венчања казниће се за црквену кривицу по црквеним кривичним прописима, поред кривичне одговорности по државним законским прописима (§§ 87, 88 и 89 Основног закона о браку из 1946.).
§ 54
Забрана из § 37 ст. 1 престаје, ако жена пре измака рока од десет месеци роди, или се после шест месеци лекарским прегледом установи да није трудна.
Забрану из § 37 ст. 2 разрешава надлежна државна судска власт.
Забрану из § 37 ст. 3 и 4 разрешава надлежна војна или грађанска власт.[8]
Забране брака из § 37 ст. 5–9 разрешава надлежни епархијски Архијереј.
Црквене кривице због нарушења брачних забрана (§§ 37 и 53) застаревају у року од три године од часа склапања брака.
Д) Склапање брака
1) Надлежна црквена власт
§ 55
За склапање брака надлежан је парох оне парохије којој припадају младенци као чланови (члан 25 Устава Српске православне цркве).
Ако су младенци чланови разних парохија, надлежан је парох оне парохије којој припада вереник.
§ 56
Без писменог овлаштења надлежног пароха (§ 55), не може склапање брака извршити други свештеник, нити се венчање може обавити у другом храму него у парохиском храму надлежне парохије.
§ 57
Парох не сме приступити склапању брака пре него што се тачно увери да не постоји никаква брачна сметња (§§ 12, 13 и 27) или забрана (§ 37) код којега од њих, односно међу њима.
Чим парох установи да браку стоји на путу која брачна сметња или забрана, има он о томе известити лица која су му се обратила за склапање брака, и поучити их у смислу § 5.
Ако је сметња уклоњива (§ 13), има надлежни парох упутити странке како да се она уклони.
Ако је сметња неуклоњива (§§ 12 и 27), има надлежни парох поучити странке да од намераваног брака одустану и предочити им последице §§ 38 и 59.
Лица која се не задовоље са одлуком надлежног пароха у погледу склапања намераваног брака, могу се обратити архијерејском намеснику, који ће ствар испитати и, у случају сумње, затражити решење надлежног епархијског Архијереја.
§ 58
Надлежни парох, ако нађе да намераваном браку нема сметње или забране, односно да су оне уклоњене, приступиће склапању брака тек пошто претходно изврши припреме означене у §§ 60–63.
§ 59
Свештено лице, које при склапању брака из непажње пропусти установити да ли томе браку стоји на путу каква сметња (§§ 12, 13 и 27), или забрана (§ 37), или пропусти извршити прописане припреме за склапање брака (§§ 60–63), све то без добивеног разрешења више црквене власти, или чин венчања не изврши у прописаном облику (§§ 33, 35, 36 и 66), на одређеном месту и у одређеном времену (§§ 64 и 65), или које свесно изврши склапање ништавног брака, казниће се за црквену кривицу. (Чл. 14 и 30 Правила и поступка за црквене судове СПЦ. из 1961.).
Исто тако казниће се за црквену кривицу свештено лице, које пропусти уписати извршено венчање по пропису ових Правила (§ 68) у матицу венчаних, или које упис у матицу изврши неверно. (Чл. 35 Правила и поступака за црквене судове СПЦ. из 1961.).
2) Припреме за склапање брака
а) Потребне писмене исправе
§ 60
Лица која желе ступити у брак, морају надлежном пароху, пре предбрачног испита, предати ове писмене исправе:
1) своје породичне родослове из анаграфа (домовника) (чл. 176 т. 14 Устава Српске православне цркве);
2) уверење надлежног пароха (§ 55) о слободном стању за ступање у брак;
3) дозволу оца, или тутора и туторске односно старалачке власти за ступање у брак, ако странке стоје под том влашћу;
4) дозволу надлежне државне власти (војне или друге), код лица којима је таква дозвола за склапање брака потребна (§ 37 т. 3);
5) све друге исправе о условима које би прописала државна власт за склапање брака у Југославији.[9]
б) Предбрачни испит
§ 61
Пошто је свештеник извршио све потребне административне предрадње прописане општим црквеним прописима а посебно § 61 ових Правила и 1) чуо изјаве младенаца, њихових родитеља или старатеља, и 2) уверио се да младенци знају основе хришћанске вере, приступиће и извршењу самога црквеног обреда уз овај испит.
Предбрачни испит врши свештеник стојећи под епитрахиљем и са крстом у руци, поставивши младенце једно поред другог, заручника с десне а заручницу с леве стране, обрнуте лицем к истоку, иконостасу, односно домаћој икони, ако се испит врши у дому.
Свештеник отпочиње обред возгласом: БЛАГОСЛОВЕН БОГ НАШ… АМИН. ОТЧЕ НАШ… ЈАКО ТВОЈЕ ЈЕСТ ЦАРСТВО… АМИН. Тропар храма (ако је испит у храму) или домаће славе (ако је испит у дому). Кратка поука о предстојећој намери брачника. Поука треба да је кратка, језгровита и разумљива. После тога свештеник поставља питања заручнику па онда заручници: да ли имају вољу за ступање у брак и да ли је ова слободна од сваке силе, страха, заблуде или обмане, као и да ли се нису ком другом обећали. После добијених одговора чита сугубу јектенију у којој се моли и за младенце: ЈЕШЧЕ МОЛИМСЈА О МИЛОСТИ, ЖИЗНИ, МИРЈЕ, ЗДРАВИЈИ И СПАСЕНИЈИ РАБА (име) и РАБИЊЕ (име) НИЊЕ ИСПИТАНИХ И К СОЧЕТАНИЈУ СОГЛАСУЈУШЧИСЈА. По возгласу благосиља младенце часним крстом, који они целивају и чини отпуст (АСБр. 16/Зап. 22 од 15/2. маја 1948. – Гласник службени лист СПЦ. год. XXВИИ (1946.), бр. 5–6, стр. 322).
О предбрачном испиту саставиће парох записник који потписује он, вереници и њихови родитељи, односно стараоци, ако су још под родитељском, туторском или старалачком влашћу а нису собом донели одмах и писмену дозволу назначену у § 60 т. 3. Предбрачном испиту присуствују, по правилу, и брачни сведоци (§ 67), који такође потписују записник о испиту.
Ако странке не припадају истој парохији, предбрачни испит врши парох веренице.
После испита и саслушања вереника, увериће се парох и о томе да ли они имају довољно знања о основним истинама вере и да ли су потпуно упућени у учење православне вере у погледу бића и светиње брака (§ 1) као и у погледу права и дужности брачних лица (§§ 69–78) и поучиће их о томе, ако буде било потребно.
§ 62
Извршен предбрачни испит морално обвезује веренике на ступање у брак у најдужем року од 6 месеци. Испит обавезује на међусобну верност од дана испита, те чини брачну забрану за склапање брака с трећим лицем (§ 37 т. 6).
Важност предбрачног испита остаје и после истека шест месеци од његовог закључења, неограничено време, и све док се надлежним путем не поништи. Према томе предбрачно испитана лица не могу склопити брак с трећим лицем без претходно поништеног предбрачног испита (АСБр. 61/Зап. 31 из 1939. – Гласник год. XX (1939.), бр. 15–16, стр. 357).
По споразуму оба или на захтевање једног испитаног лица, предбрачни испит може се поништити. Као оправдани разлог за одустајање од испита сматра се: свака неуклоњена брачна сметња и забрана, која би се показала после испита; после испита показана нарочита наклоност испитаног лица према неком трећем лицу; трудноћа испитаног лица с трећим, блудно или развратно владање, пијанство, заразна болест другог испитаног лица или његово неоправдано одлагање венчања за време дуже од шест месеци.
За поништај предбрачног испита надлежан је архијерејски намесник (чл. 162 т. 12 Устава Српске православне цркве). Поништај се врши по прописима за унутрашњу црквену управу.
Ако испитано лице одустане од предбрачног испита без оправданог разлога, казниће се за црквену кривицу.
в) Оглашење ступања у брак
§ 63
После брачнога испита а пре венчања, има се ступање испитаних лица у брак огласити три пута у храму, да би сваки могао пријавити надлежном пароху сметње које би стојале на путу томе браку.
Оглашење врши надлежни парох у храму своје парохије, у три недељна или празнична дана који узастопце долазе, при свршетку литургије, пред сакупљеним вернима.
Ако су вереници из разних парохија, имају се оглашења извршити у обе парохије. Парох веренице доставиће извештај о извршеном оглашењу пароху надлежном за венчање, најдуже у року од осам дана по извршеном последњем оглашењу.
Оглашење врши парох тако, што наводи име, презиме, место рођења, занимање и боравиште лица која желе ступити у брак, позивајући верне да му пријаве, ако знају, брачну сметњу или забрану, која би томе браку стајала на путу.
Ако се венчање не обави ни за три месеца после последњег оглашења, има се оглашење поновити.
Ако се поводом извршеног оглашења или иначе пријаве пароху брачне сметње и забране које би сметале намераваном браку, поступиће парох по § 57.
3) Венчање
а) Чин венчања
§ 64
Венчање врши надлежни парох у храму своје парохије, пре подне, а у дане када то Црква дозвољава.
Венчање у храму може се обавити тек онда када женик и невеста достоверном исправом докажу да су претходно закључили брак по државним прописима (Син. бр. 1006 из 1946. године).
Ван храма, у друго време или у друге дане, може се венчање извршити само по дозволи надлежног епархијског Архијереја, осим у случају § 66 ст. 2.
§ 65
Венчање се не може извршити у ове дане: средом и петком сваке седмице; од почетка божићњег поста до 7/20 јануара; од почетка сиропусне до Томине недеље; за време петровског и госпојинског поста; на дан Усековања главе Св. Јована Крститеља и на Крстовдан.
§ 66
Венчање се врши по обреду прописаном у Требнику.
За време рата, поплаве, заразе, а у случају опште или у случају смртне опасности, може се венчање извршити и ван храма, у друге дане и друго време дана, а прописани црквени обред скратити и свести на обред назначен у § 36, мада се за то и није претходно могло добити разрешење надлежног Архијереја.
Сваки такав случај дужан је парох пријавити надлежном епархијском Архијереју, ради оправдања (§ 59).
У случају да прописани обред венчања буде услед ма какве више силе прекинут, сматра се да је венчање извршено, ако је извршен обред назначен у § 36.
б) Сведоци венчања
§ 67
На венчању морају, осим свештеника, бити присутни најмање два сведока.
Сведоци морају бити пунолетни и морају имати способност за сведочење по црквеним прописима (§§ 137 и 144 Поступка за судове у Српској православној цркви).
Осим тога не могу бити сведоци венчања:
а) нехришћани и познати безверници;
б) хришћани неправославнога исповедања;
в) лица искључена из црквене заједнице док траје казна;
г) монаси и свештеномонаси;
д) лица лишена права да предлажу покретање судског поступка по службеној дужности (§ 127 Поступка за судове у Српској православној цркви).
Изузетно, ако се никако нису могли наћи други способни сведоци венчања по § 66, могу се као сведоци венчања припустити и лица означена у овоме параграфу, осим наведених под тачком а).
Изузетно могу се као сведоци при венчању узети, по претходном одобрењу надлежног Архијереја, и хришћани неправославног исповедања (тач. б овог параграфа).
в) Упис венчања у матице
§ 68
Одмах по извршеном венчању има надлежни парох уписати обављено венчање у матицу венчаних, која се води по црквеним прописима (Син. бр. 1006 из 1946. год.).
Ако венчање није обавио надлежни парох, него свештеник овлашћен од надлежнога пароха за тај чин (§ 56), дужан је овај, пароха известити о извршеном венчању најдуже за осам дана, ради уписа венчања у матице и анаграф дотичне парохије, са тачним означењем свих писмених исправа, које се односе на ово венчање (§ 60).
Ако је венчање извршено по § 66 ст. 2, има се то уписати у матицу, као и навести разлог зашто је венчање тако извршено.
НАПОМЕНЕ:
[1]Тачка 1 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
[2]„На образложени предлог епархијског архијереја може, у изузетним случајевима, Свети архијерејски синод разрешити ИВ степен двородног сродства где су у питању брат и сестра с једне и брат и сестра с друге стране.” (АСБр. 20/Зап. 15 из 1948. год.)
[3]Тачка 1 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
[4]Ова одредба у погледу овде одређених рокова, после ступања на снагу Основног закона о браку изгубила је практичну вредност (Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946. и Син. бр. 962/Зап. 166 из 1948.).
[5]Тачке 1–4 овога § не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
[6]Не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. године и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
[7]Не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. године и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961. год.).
[8]Прописи из става 1–3 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. год. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
[9]Прописи из тачке 3–5 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
