И. ЦРКВЕНИ БРАК, ЊЕГОВО БИЋЕ, ОБЛИК И ВАЖНОСТ
§ 1
Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом (§ 2), везују доживотном духовном и телесном везом, ради потпуне животне заједнице и рађања и васпитања деце.
§ 2
Лица која ступају у брак морају у православном храму, пред надлежним свештеником и пред најмање два сведока, изјавити своју слободну вољу да ступе једно с другим у брак, а свештеник утврђује ову везу црквеним обредом (§§ 36 и 66).
§ 3
Лица која ступају у брак морају испунити услове прописане у § 11, да би брак важио.
Битни недостатци у брачним условима чине сметње означене у §§ 12, 13, 27 и 33, а небитни чине брачне забране означене у § 37.
§ 4
Да ли су испуњени брачни услови и да ли има какве сметње и забране, цени се по часу склапања брака (§§ 2, 36 и 64).
Чињенице које би се јавиле после склапања брака не утичу на важност тога брака.
§ 5
Ваљан је онај брак код којег нема брачне сметње.
Ништаван је онај брак (§ 38) код којег постоји каква брачна сметња, догод та сметња не би била уклоњена и брак тим оснажен, где је то по прописима §§ 49–52 могуће.
Ако постоје брачне забране (§ 37), брак је ваљан али недозвољен и због тога повлачи црквену казну (§ 53).
§ 6
Лице, које у часу склапања брака није знало да томе браку недостаје какав брачни услов или да постоји каква брачна сметња, сматра се невиним брачним лицем.
Брачно лице, његов заступник по закону и сведоци венчања ако би по ставу првом овог параграфа били криви што је склопљен ништаван брак, казниће се за црквену кривицу, поред кривичне одговорности за дела из §§ 190, 191 и 192 Кривичног законика СФРЈ.
§ 7
Брачни другови не могу међу собом пуноважно уговорити ништа што би се противило бићу и облику брака (§§ 1 и 2).
Брачно лице не може брак самовласно раскинути.
Споразумом брачних другова не може се брак ни лишити важности, ни поништити, ни развести.[1]
§ 8
Док се не докаже противно, узима се да је брак ваљано склопљен, да су сви брачни услови испуњени, да брачних сметња нема, да бракоразводни узроци не постоје, да брачни другови нису знали за недостатак брачних услова или за постојање брачних сметњи.
§ 9
Да ли је православан брак ваљано склопљен, да ли има брачних сметњи или бракоразводног узрока, и да ли ће се такав брак одржати, оснажити, поништити или развести, одлучују искључиво црквене власти по својим прописима и по прописима државних закона (§ 60 т. 5).
§ 10
О грађанско-правним пословима црквеног брачног односа одлучују државне власти по својим прописима, водећи рачуна о бићу, облику и важности православног брака (§§ 1, 2 и 5), о надлежности Српске православне цркве у црквеноверским пословима (члан 1 Закона о Српској православној цркви), као и о црквеносудској надлежности у питањима издржавања жене и деце и додељивања деце за случај брачног спора (члан 129 тач. 4 Устава Српске православне цркве).[2]
НАПОМЕНЕ:
[1]Став 2 и 3 не примењује се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
[2]§§ 9 и 10 не примењују се (Син. бр. 1006 из 1946. и АСБр. 12/Зап. 37 из 1961.).
