I. CRKVENI BRAK, NJEGOVO BIĆE, OBLIK I VAŽNOST
§ 1
Pravoslavni brak je sveta tajna po kojoj se dva lica raznoga pola, na način propisan Crkvom (§ 2), vezuju doživotnom duhovnom i telesnom vezom, radi potpune životne zajednice i rađanja i vaspitanja dece.
§ 2
Lica koja stupaju u brak moraju u pravoslavnom hramu, pred nadležnim sveštenikom i pred najmanje dva svedoka, izjaviti svoju slobodnu volju da stupe jedno s drugim u brak, a sveštenik utvrđuje ovu vezu crkvenim obredom (§§ 36 i 66).
§ 3
Lica koja stupaju u brak moraju ispuniti uslove propisane u § 11, da bi brak važio.
Bitni nedostatci u bračnim uslovima čine smetnje označene u §§ 12, 13, 27 i 33, a nebitni čine bračne zabrane označene u § 37.
§ 4
Da li su ispunjeni bračni uslovi i da li ima kakve smetnje i zabrane, ceni se po času sklapanja braka (§§ 2, 36 i 64).
Činjenice koje bi se javile posle sklapanja braka ne utiču na važnost toga braka.
§ 5
Valjan je onaj brak kod kojeg nema bračne smetnje.
Ništavan je onaj brak (§ 38) kod kojeg postoji kakva bračna smetnja, dogod ta smetnja ne bi bila uklonjena i brak tim osnažen, gde je to po propisima §§ 49–52 moguće.
Ako postoje bračne zabrane (§ 37), brak je valjan ali nedozvoljen i zbog toga povlači crkvenu kaznu (§ 53).
§ 6
Lice, koje u času sklapanja braka nije znalo da tome braku nedostaje kakav bračni uslov ili da postoji kakva bračna smetnja, smatra se nevinim bračnim licem.
Bračno lice, njegov zastupnik po zakonu i svedoci venčanja ako bi po stavu prvom ovog paragrafa bili krivi što je sklopljen ništavan brak, kazniće se za crkvenu krivicu, pored krivične odgovornosti za dela iz §§ 190, 191 i 192 Krivičnog zakonika SFRJ.
§ 7
Bračni drugovi ne mogu među sobom punovažno ugovoriti ništa što bi se protivilo biću i obliku braka (§§ 1 i 2).
Bračno lice ne može brak samovlasno raskinuti.
Sporazumom bračnih drugova ne može se brak ni lišiti važnosti, ni poništiti, ni razvesti.[1]
§ 8
Dok se ne dokaže protivno, uzima se da je brak valjano sklopljen, da su svi bračni uslovi ispunjeni, da bračnih smetnja nema, da brakorazvodni uzroci ne postoje, da bračni drugovi nisu znali za nedostatak bračnih uslova ili za postojanje bračnih smetnji.
§ 9
Da li je pravoslavan brak valjano sklopljen, da li ima bračnih smetnji ili brakorazvodnog uzroka, i da li će se takav brak održati, osnažiti, poništiti ili razvesti, odlučuju isključivo crkvene vlasti po svojim propisima i po propisima državnih zakona (§ 60 t. 5).
§ 10
O građansko-pravnim poslovima crkvenog bračnog odnosa odlučuju državne vlasti po svojim propisima, vodeći računa o biću, obliku i važnosti pravoslavnog braka (§§ 1, 2 i 5), o nadležnosti Srpske pravoslavne crkve u crkvenoverskim poslovima (član 1 Zakona o Srpskoj pravoslavnoj crkvi), kao i o crkvenosudskoj nadležnosti u pitanjima izdržavanja žene i dece i dodeljivanja dece za slučaj bračnog spora (član 129 tač. 4 Ustava Srpske pravoslavne crkve).[2]
NAPOMENE:
[1] Stav 2 i 3 ne primenjuje se (Sin. br. 1006 iz 1946. i ASBr. 12/Zap. 37 iz 1961.).
[2] §§ 9 i 10 ne primenjuju se (Sin. br. 1006 iz 1946. i ASBr. 12/Zap. 37 iz 1961.).
