ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ

 

ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
 

 
ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА
 
У светлу претходне дискусије, следећа два житија су важна и поучна. Прво приказује како је Бог чудесно помогао некоме ко је подизан у Православној вери да се одупре притиску да се обрати у римокатолицизам, док ће друго охрабрити оне у Римској Цркви да спознају своје грешке и напусте је ради душеспаситељног утврђења светог Православља.
 
* * * * *
 
Свети Антоније Римљанин
спомен 17. јануара и 3. августа
 
Свети Антоније је рођен у Риму 1067., убрзо након што се Римска Црква одвојила од Васељенске Цркве. Његови родитељи остали су верни Православним учењима Источних Цркава и свога сина су одгајали у духу Православне побожности. Светом Антонију је пружено добро образовање, и он је Свето Писмо читао како на латинском, тако и на грчком.
Још у раној младости, када су му родитељи умрли, био је одлучан да свој живот посвети служењу Богу. Није га занимало наследство и, разделивши га сиромасима, он напусти бучни град у потрази за самоћом. У једном забитом крају земље младић се придружио малобројној заједници монаха који су, као и он, сачували своју православну веру. Тако је провео двадесет година у испосничким подвизима, док заједницу не открише Латини, који су од монаха захтевали да се потчине власти Римске цркве. Прогоњени монаси били су присиљени да се разиђу.
Свети Антоније смести се на једној великој стени на самој ивици мора. Тако се подвизавао више од годину дана, у самотној молитви, хранећи се дивљим травама и корењем. Једног дана диже се снажна олуја. Огроман талас подиже стену на којој је свети стајао и чудесно је пребаци – као да је лагани чамац – преко мора, на север до реке Неве, преко језера Ладоге, затим узводно преко реке Волков, све док ниje доспела, Божјом вољом у Велики Новгород.
Светитељ је био пресрећан када је од једног трговца, Грка, чуо да је мећу Православним народом. Постепено је савладао језик и био топло примљен од стране Епископа, Светог Никите (чији се спомен слави 31. јануара). Епископ, чувши о чудесном путовању Светог Антонија, дивио се и на њега гледао као на анђела Божијег. „Господ ти је подарио велике дарове, као оне дате древним богоугодницима. Бог је Илију отпремио у ватреној кочији, Свети Апостоли летели су кроз зрак на облацима, а ти си нам дошао на стени преко вода. Кроз тебе је Господ посетио и благословио ове новообраћене народе“.
Тамо, на обали где се Свети приземљио, епископ му је дао благослов да сазида цркву. Мала група монаха убрзо се окупила и основан је манастир посвећен Рођењу Богородице (Светитељ је пристигао на вече уочи овог празника). Наследник Св. Никите, Епископ Нифонт, убедио је Светог Антонија да постане свештеник и уздигао га је у чин игумана. Свети Антоније је мудро водио монахе у свом старању, не умањујући своје аскетске подвиге. Његова келија и келијна капела биле су толико мале да би се његова духовна борба могла поредити са духовном борбом светих .
У својој смерности, Свети Антоније је молио Епископа Никиту да никада не открије причу о његовом чудесном путовању, али, ближећи се крају свога живота, Свети је испричао причу једноме од својих монаха, Андреју, а након његовог упокојења, 3. августа 1147., чудо је објављено на славу Божију и на духовну поуку верних.
Манастир је сачувао правило Светог Антонија, стену на којој је био чудесно доведен до Новгорода, штап који је држао за време свог пута, његове одежде, и шест икона из доба живота Светог.
Мошти Светог Антонија леже нетрулежне у отвореном реликвијару у катедрали. Његово прослављање 1597. увео је Архимандрит Кирил Тројицко – Сергијске Лавре, који је исцељен након молитве пред моштима овог Светог.
 
* * * * *
 
Свети Макарије Римљанин
спомен 19. јануара и 15. августа
 
Скоро пет стотина година након што је Свети Антоније напустио обале своје родне Италије, један његов земљак је, Божијим промислом, помно следио његове стопе.
Свети Макарије је рођен у Риму, у имућној и чувеној италијанској породици. Добио је одлично образовање и пред њим је стајала блистава будућност. Ово, међутим, њега није занимало. Било је то време Реформације, раскола који је потресао Западно Хришћанство; у међувремену, Рим се утапао у раскоши и разузданости. Ова ситуација жалостила је младића, који није могао мислити ни о чему другом до како да спаси своју душу. У Светом Писму и светоотачким списима тражио је одговоре на своју сметеност која га је мучила. И Господ му је показао пут спасења кроз Источну, Православну Цркву. Тако је тајно једне ноћи, обучен као поклоник, са штапом у руци, младић напустио своју родну земљу. Раздао је свој новац сиромасима и сам постао сиромах, за собом остављајући своју породицу и најближе.
Његово путовање за северну Русију, земљу њему потпуно непознату, било је тешко, али је напокон стигао у Новгород. Придошлици се град веома свидео, са својим бројним црквама и манастирима, строгим животом монаха и патријархалним начином живота. Посетио је све његове светиње и коначно дошао до обале реке Свир, где је Свети Александар основао манастир Свете Тројице. Тамо би топло примљен. Свети Александар присајединио је придошлицу Православној Цркви, примио га у братство и, коначно, постригао га, давши му име Макарије.
Нови је монах чезнуо за пустињачким животом. Поново је отишао на поклоњење Новгороду и затим се осамио на једном малом острву на мочварним обалама реке Лесне, подручју окруженом густим шумама, неких четрдесет и пет миља од Петерсбурга. Тамо се предао непрестаној молитви и монашким подвизима.
Такав живот није могао да буде лак за неког ко је рођен у сунчаној Италији: зиме су тако биле оштре, лета врућа и влажна, са облацима комараца. Пустињак се хранио шумским зрневљем, травама и корењем. Медведи су долазили и он би их хранио и миловао. Једанпут неко покуца на врста његове келије. Неки исцрпљени путници су се изгубили. „Да није било твојих молитава, Божији човече, никада не бисмо нашли твоју келију, и изгубили бисмо се у мочварама где смо ловили!“ „Нису моје грешне молитве“, одговори им Свети , „већ је Божја милост оно шта вас је овде довело“. Дао им је да једу од његове скромне хране и, након кратког разговора, помоли се са њима и показа им сигуран пут из мочваре. Ловци на светог пустињака гледаше као на анђела. Дирнула их је његова скромност, а нарочито његово стрпљиво подношење подвижничког живота.
На овај начин, Свети Макарије поста познат. Људи су почели долазити код њега за савет, за благослов и молитву. Никада никоме није одбио духовну помоћ, али је његово осамљеништво било нарушено, а слава оптерећујућа. Отиде дубље у шуму и, на обали исте реке, себи сагради другу колибу. Овде се, међутим, Божја воља јасно показала. Над његовом новом келијом понекад би се појавио ватрени стуб, понекад миомирисан облак дижући се пут неба. И људи поново открише његово боравиште. Многи почеше да траже његов благослов да тамо остану са њим. „Нека буде воља Божја“, рече Свети. Изграђена би црква, посвећена Успењу Мајке Божије, и келије за братију. Архиепископ Новгородски Макарије одреди Светог, и око године 1540. постави га за игумана овог новог манастира. Свети Макарије био је обдарен благословеним даровима прорицања и чудотворства. Након његовог упокојења, често се појављивао у виђењима болесника, благословио им да пију воду са извора који је он ископао, и они би бивали исцељени.
Пре него што је скончао, Свети Макарије се вратио у свој први скит и тамо, на празник Успења, 15. августа 1550. предао своју душу Господу. Братија га је сахранила у близини Успењске цркве и сазидала још једну, посвећену Светом Саватију Соловкијском. У свом завештању, Свети Макарије наложио је монасима да се строго придржавају манастирског правила, да шире Јеванђеље и да воде бригу о духовном просветљењу и потребама локалног становништва. Његово завештање је испуњено.
Манастир Светог Макарија увек је био сиромашан и малобројан. Током година претрпео је многе непогоде и до средине деветнаестог века од њега су остале тек рушевине. Помесно становништво, међутим, побожно се сећало његовог светог оснивача. Оно је наставило да узима свету воду са извора, а на дан његовог спомена окупљало се у хиљадама. Коначно, 1894., манастир је обновио мисионар Игуман Арсеније, и он је постао мисионарски манастир са строгим. светогорским типиком. Припадао је оним бројним али не много познатим, малим манастирима који су имали тако велики утицај на становништво које их окружује.
 
(Превод из Житија Руских Светих: 1000 година руске светости,монахиња Тајсија; Џорданвил, Њујорк, 1984. Поново штампано из Православне Америке,март – април – мај 1990.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *