ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ

 

ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
 

 
НОВИ ПОРЕДАК: ОБЕСВЕЋИВАЊЕ МИСЕ
 
На крају, када дођу критична времена,
мислим да ће се показати
колико је било корисно то
што је било неких (јурисдикција)
које су заостајале, и неких епископа и свештеника
који су остали у некој врсти назадне тачке гледишта
да би били од неке користи када наступи криза.
Јер истина је да пуно православних јерараха
иде исувише далеко следећи Рим,
који следи западне конфесије.
Неће много проћи,
а доћи ће до пропасти.

 

Јеромонах Серафим Роуз,
Обраћајући се једној групи православних,
Санта Круз, 1981.
 
Изворни литургијски чин у Римокатолицизму је Миса. Изузев неколицине конзервативних религијских редова (као што су Бенедиктинци и Кармелити), концепт Тајне Вечере, као дела читавог литургијског циклуса (укључујући вечерње и јутарње службе, тако добро познате предањским Православним Хришћанима), је сада изгубљен. Получасовна недељна Миса је све што сада окупља католике и учи их њиховој Вери.
Ова Миса се вековима могла чути само на латинском, језику који многи католички лаици нису говорили. Дакле, када је II Ватикански концил ауторизовао народне Мисе, промене у стварном тексту мисе су прошле неопажене код најширег дела верних, сем код врло малог броја људи, који су истакли да је учење за нијансу промењено у преводу. Догматски назив, „Мајка Божија“ ( од латинског Mater Dei, западни еквивалент грчком Theotokos, „Богородица“) заправо нестаје; остали пропусти се појављују да угуше учење о заједници светих, чије посредовање је сада препуштено „суду“ појединачних свештеника. Ово су само две од суштинских промена у римокатоличкој Литургији. Постоји још много других. Известан број интелектуалаца пише опсежно на ову тему, али њихов рад и њихов озбиљни позив на узбуну остају готово сасвим непримећени, или чак угушени. И сада, читава генерација католика је стасала, а да се не ceha, не зна или није искусила древну Литургију Запада, каква је била сачувана у њиховој Цркви до шездесетих година овог века . Ова млађа генерација такође није свесна доктриналних проблема укључених у ове реформе, и не зна да је Литургија неупоредиве лепоте (која је сачувала часну свету музику прерасколничког Запада, грегоријански напев) сада „прохујала са вихором“.
Читава жижа Мисе је померена на један суптилан (а понекад и не тако суптилан) начин. Папа Павле, који је свечано устоличио ове реформе, тачно је назвао своју мису Novus order, или „Нови поредак“. У поређењу са старом Мисом, ова нова миса се опсесивно усредсређује на „народ Божији“, више него на Бога самог. Уместо окретања од сабрања, а према Богу (како се то радило у латинском обреду, а још увек се ради у Православној Цркви) свештеник окреће леђа Богу и поставља се према вернима, да би водио „дијалог“. Реформатори су ово оправдали на основу тога да враћају древну праксу ране Цркве. Једини проблем је тај што рана Црква, било Источна или Западна, никада није имала такав обичај! Идеја окретања према сабрању потиче од Мартина Лутера и протестантске реформације.[1] Реформатори су желели да Миса поприми лутерански изглед једноставног евхаристијског обеда коме председава свештеник, који се сада зове „председник сабрања“; они су свесно желели да сруше вековима старо литургијско учење о Евхаристији као о жртви принетој Богу од стране свештеника. (По дефиницији, једино свештеник приноси жртву; „председници“ само „председавају“.) У овом контексту, не би нас требало изненадити то што је енглески превод божанствених речи установљења самог Господа у новом Канону Мисе такође бесрамно погрешно преведен.
Монсењор Клаус Гамбер, римокатолички учењак и литургичар, запазио је да, после Другог Ватиканског концила, многи католици осећају антипатију према веома церемонијалној литургији Старе Мисе.
(У данима пре Концила), цркве су биле богато украшене, а олтари су били окићени и назидани све до таванице. Данас, насупрот томе, строгост и реализам се узимају као стандард за дизајн цркава и олтара; чак је постало једва прихватљиво приказати крст! Ако су у прошлим временима мисе служене мећу небројеним свећама и са мирисом тамјана у ваздуху, данашњи свештеник стоји пред голим олтаром, изговарајући своје молитве и обраћајући се вернима путем микрофона. (Сада смо) просто одстранили суштински део Литургије: служење Богу. Служење Богу је обавеза човека коју он никада не може променити …
Не чуди да су данашњи (римокатолички) пастири, међу њима нарочито млади свештеници, који нису одгајани у строгим правилима Литургије, развили оно што су, према њиховим назорима, свеже идеје о савременом облику богослужења – идеје које се често не прилагођавају традиционалном учењу (и које сламају) све традиционалне облике литургијског богослужења.[2]
Такође, није за чуђење да бројни свештеници користе нову Мису као декор за неприкладна, ако не и невероватна и гротескна „догађања“ или „хепенинге“. Ево једног примера – социјалистичко-феминистички лидер Глорија Стајнем и поборник права на абортус, једном приликом је прихватила позив да говори у једној католичкој парохијској цркви у Минеаполису. Хвалисала се усхићењем које је доживела при уласку у олтар и својим присуством га обесветила! Један од гостију био је методист, који је био тако шокиран да је са гађењем изашао, упоређујући оно што је видео и чуо са насртајем од стране ђавола. Пре неколико година, британски католици су присуствовали призору служења онога што се зове „Карневалска Миса“ од стране Кардинала Базила Хума. „Циркуске“ или „кловновске“ мисе су такође честа појава у Сједињеним Државама. Гитаре, бубњеви и остали инструменти световне музике су, такође, нашли сигурно уточиште у новој Литургији.
Стари латински аксиом lex orandi, lex credendi („како служимо, тако верујемо“) је засигурно тачан. Обесвећена нова Миса саму себе веома добро изнајмљује отворено нехришћанским (па чак и антихришћанским) идејама и понашању. Човек једноставно не би могао замислити такве догађаје као делове старе, свечане латинске Мисе, која толико одише сећањем на древно Западно Хришћанство. Међутим, ово је део једне шире слике. Тако, о. Гамбер пише:
У годинама пре реформе ниједан католик не би могао замислити да ћe Римска Црква, сазидана на камену Петра (како римокатолици верују) подлећи таквим променама и да ће у исто време проузроковати такву забуну мећу својим члановима.
Да ова духовна забуна буде већа, имамо посла са презасићеним стањем ума савременог човека, који, живећи у нашем потрошачком друштву, прилази свему што је свето са потпуним недостатком разумевања, и нема моћ расуђивања потребну за поимање религије, а камоли сопственог грешног стања. За њих, Бог, ако уопште верују у Њега, постоји само као њихов „пријатељ“. У овом одлучујућем тренутку, традиционални римски обред, стар преко хиљаду година, и досадашње срце (Римске) Цркве, уништен је … (Међутим), Литургија и вера су међузависне. Због тога је створен нов обред, који на пуно начина осликава наклоности нове (модернистичке) теологије. Традиционалној Литургији једноставно није могло бити дозвољено да постоји у својим утврђеним облицима зато што је била прожета истинама традиционалне вере и древним облицима побожности.[3]
Црквена уметност и архитектура су такође подлегле „реформи“. Католици пре Другог Ватиканског концила расли су са црквама које су биле мале ризнице моштију и реликвија, кипова, икона, бројних капела, углачаног мермера, готског шареногстакла, злата и месинга, трепераве светлости бдења; све је било обавијено благословеним и угодним сумраком, изузев за време саме Мисе, када је високи олтар постајао пламен светлости. Била је то „Црква као икона“, или „Црква као Храм или Град Божији“; такво поимање цркве добро је познато православним хришћанима.[4] Сада, све ово је нестало, замењено бетонским храмовима модернизма и празнине. Један одани католички лаик, након посете једном од „нових“ црквених здања, грађених у стилу гимнастичких дворана, написао је:
Само неколико минута посматрања унутрашњости те нове цркве улило ми је чудно осећање да се налазим у присуству нечега необјашњиво чудног. Конструисање здања коштало је читаво богатство. Оно је било скупо, раскошно, а ипак је основна конструкција изгледала јефтино…
Ово здање, и врста богослужења која се у њему служи, пружа документарни доказ да се велики део америчког католицизма одвојио од самих корена Цркве у културној историји. Једном речју, то здање, које није било ни традиционално, ни модерно, ни синтеза ова два, није чак било ни католичко… Секуларизовани свет се побринуо (они који су конструисали и градили ову цркву и остали, њима слични)… да тековине архитектуре и стара схватања „свете“ уметности буду мртве… Њихов став о црквеном историјском схватању литургије и уметности у цркви био је радикалан; речју, они су „антикатолички“ сецесионисти који су раскидали са својом прошлошћу.[5]
Нико сада не пориче да је један од основних разлога промена и реформи у Литургији и црквеној уметности био тај да се она прилагоди протестантима, како би се осећали мање непријатно на римокатоличким литургијама. Реформатори су у овоме успели. Лутерани, методисти, епископалци и остали се сада осећају сасвим угодно у римокатоличким олтарима.
Постојао је још један разлог спровођења реформи. Неки од „интелектуалнијих“ реформатора веровали су да је обред, сам по себи, лоша ствар, детињаста заоставштина једног мање просвећеног доба:
Неки (о обреду) мисле као о фосилу из средњевековне прошлости Католицизма, или као о заморној потреби која се испречила па путу чистог Хришћанства. Другима је непријатно због његове формалности, у овој ери увежбане неформалности. Који год да је разлог, они су уједињени у неповерењу према обреду … Једини излаз из ове дилеме је издвојити обред од обреда, или (што је мање драстично решење) дати свима на знање да вас обред не може обманути. Ово можемо назвати „деритуализацијом“…[6]
Међутим, неки римокатолички литургијски реформатори су такође настојали да оправдају своје уништавање старе Мисе на основу тога да на недељне Мисе више не долази велики број људи (у неким градовима број присутних недељом је пао за најмање трећину; у осталим местима само трећина крштених католика недељом похађа Мисе); они су веровали да ће ове „забавније“ Мисе привући и држати пажњу својих верних. У ствари, ово се није догодило. О. Гамбер у вези са овим каже:
Пастирске погодности , за које су толики идеалисти гајили наду да ће донети нова Литургија, нису се оствариле. Наше цркве су се испразниле упркос новој Литургији (или због ње?), а верни су наставили да масовно отпадају од Цркве. Иако су наши млади људи буквално заведени у подржавању нових облика литургијског богослужења, они, у ствари, постају све отуђенији од вере. Они су сатерани у религиозне секте хришћанске и нехришћанске – због тога што је све мање свештеника који их уче богатствима наше вере и учењима хришћанске етике. Што се старијих људи тиче, корените промене начињене у традиционалној Литургији, одузеле су од њих осећај сигурности унутар религијског дома.[7]
Жеља реформатора да привуку људе чинећи Мису „забавнијом“ и „приступачнијом“, део је савремене римокатоличке (и протестантске) идеје служења свету у већој мери од служења Богу. Католичка црква је готово потпуно изгубила аскетски дух истинитог Хришћанства, који није од овог света. Док Православље још увек објављује да је сама суштина Хришћанства аскетизам, и зарад овог циља даје православним хришћанима строга правила поста, између осталих средстава, као стандард хришћанског живота, католицизам је скоро потпуно напустио ма какву идеју сличну овој.
Узмимо за пример пост пред Причешће: пре не тако пуно година, од верних се тражило да се уздрже од сваке хране и пића од поноћи надаље, као што Православни још увек раде. Ово је касније измењено на три сата, и , коначно, следећи стопе Другог Ватиканског концила, на један сат. У неким парохијама, пост је сада или потпуно заборављен, или се потпуно игнорише, као међу протестантима. На сличан начин, све до XIX века (у Италији и осталим земљама) строго уздржање од свих врста меса (укључујући рибу) и млечних производа још се могло видети средом и петком, што наставља да буде Православни обичај. Почетком XX века, међутим, ово је промењено на пост само петком и укључивало је само уздржање од меса. Риба и млечни производи су дозвољени. Након Другог Ватиканског концила ово је потпуно укинуто, иако се верни повремено бивају „охрабрени“ да посматрају уздржање од меса петком као део њихове „личне побожности“.
Посматрајући споља – тј. са тачке гледишта пажљивог Православног Хришћанина који посматра данашњу римокатоличку Цркву – човек би исправно закључио да „папска идеја, заснована на искривљеном савременом принципу духовног самозадовољства, требало би да да специјално „разрешење“ од стандарда … или да промени сам стандард, тако да вернику омогући његово лако испуњавање и тиме постане осећање задовољства узроковано „испуњавањем закона“. Ово је заправо разлика између Цариника и Фарисеја: Православни човек стално види себе као грешника, зато што не успева да одговори високим захтевима Цркве (у духу ако не у слову), док „модерни“ човек жели себе видети оправданим, без икакве гриже савести услед немогућности да одговори стандардима Цркве“.[8]
Због овога је један православни лаик оштроумно приметио да „унутар хришћанских организација и унутар папизма и протестантизма постоје душе које истински жуде за Богом и траже будући град. Но њихова околина и њихови учитељи не допуштају им да нађу пут за којим њихова срца жуде“.
„Оно мало одабраних мора бити обазриво, веома обазриво. Ђаво не делује увек као ђаво; најчешће се појављује као анђео светлости. Он проповеда Хришћанство само мало другачије од оног истинитог, и овом замком многи бивају ухваћени у његову мрежу, више него што би придобио шаљући читаву војску атеиста или каквог Диоклецијана“.[9]
Ево шта о. Гамбер, католик, посматрајући своју Цркву изнутра, закључује:
Литургијска реформа, дочекана са тако пуно идеализма и надања код многих свештеника, као н лаика, испоставила се као литургијско разарање запањујућих размера – дебакл који бива све гори са сваком годином која прође. Уместо очекиваног обнављања Цркве и католичког живота, сада смо сведоци огољења традиционалних вредности и побожности на којима наша вера почива… Постојећем стању ствари придодата је н запањујућа асимилација протестантских идеја, унетих у Цркву под плаштом погрешно схваћеног појма екуменизма, што за последицу има растуће отуђење од древних Цркава Истока, тј. одвраћање од обичајне традиције коју су, до овог тренутка у нашој историји, Исток и Запад делили.[10]
Дакле, ево цркве која се све више окреће Православљу и поновном уједињењу; ово је црква за коју поједини Православни Хришћани несмотрено и погибељно мисле да је на неки начин „веома слична нама“. Човек не може а да се не упита шта је обузело оне православне које је захватила „ујединитељска грозница“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. За потребе озбиљне и добро документоване дискусије на ову тему, види 7. Поглавље Celebrating the Mass Versus Populum: Liturgical and Sociological Aspects, и 2. Део, Facing the Lord: On the Building of Churches and Facing the East in Рrаyеr, у књизи Монсењора Клауса Гамбера The Reform of the roman Liturgy: Its Problems and Background, 1993
  2. Ibid.
  3. Ibid.
  4. Steven Schloeder, ,,What Happened to Church Architecture?“ The Catholic World Report, март 1995.
  5. Thomas Day, Where Have Yоu Gone, Michelangelo? 1993.
  6. Why Catholics Can’t Sing: The Culture of Catholicismнand the Triumph of Bad Taste, 1990.<
  7. Hieromonk Seraphim Rose, The Orthodox Word, volume 8, no.1
  8. Gamber, оп. цит

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *