ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ
ПАПА ЗА СВЕ ХРИШЋАНЕ?
Руски православни лаик и писац деветнаестог века, Достојевски, добро је схватио значење папства и писао о њему у свом “Дневнику писца”. Као младић делио је сан о социјализму и чак био послат у Сибир због својих политичких убеђења. У изгнанству је започео своје свесно обраћање у Православље. Видео је да је европски социјализам његовог доба био покушај да се живи “без католицизма и без његових богова – протест који је заправо почео на крају прошлог века”, у време француске револуције. Међутим, овај протест против католицизма, приметио је он, био је заправо “ништа друго до најистинитије и најдиректније настављање католичке идеје, њено потпуно, крајње остварење… Социјализам није ништа друго до компулсивно заједништво човечанства – идеја која потиче из античког Рима и која је у потпуности сачувана у Католицизму”.[1]
Другим речима, старо паганско поимање јединства Рах Romana опстало је и дата му је нова снага кроз Римску Цркву због тога што се “католицизам … бори за васељенски суверенитет… Римокатолицизам, који је одавно продао Христа за земаљску власт, присилио је човечанство да се окрене на другу страну; на овај начин он је примарни узрок европског материјализма и атеизма… Социјализам себи за циљ има разрешење судбине човечанства не у складу са Христом, већ без Бога и Христа”.[2] Револуционарни социјализам и реформа, каже Достојевски, неизбежно је и природно створила Католичка Црква, јер је изгубила хришћански принцип богоцентричности, а уместо њега подржала човекоцентричност.
Он је, даље, предвидео да ће једнога дана “Папа ићи свима… пешице и босоног, и рећи ће им да је све што социјалисти уче и за шта се боре садржано у Јеванђељу; да досад време није било зрело да би они то знали, али да сада, када је време дошло, и он, Папа, предаће Христа њима”, говорећи: “Оно што је вама потребно је уједињени фронт против непријатеља. Уједините се, дакле, под мојом моћи, јер једини сам ја – међу свим моћницима и силницима света – васељенски: и кренимо заједно!”[3]
Први део овог пророчанства јасно је испунио Павле VI, сам бранилац социјализма и ватрени заговорник “социјалног јеванђеља” и “службе свету”. Ипак, услед недостатка личне харизме, потребне за остварење оног другог дела – “Уједините се подамном!” – Павле је умро као фрустриран и разочаран човек. Папа Јован Павле II, међутим, лако би могао бити на граници испуњавања овог пророчанства. Он поседује личну харизму и уме да привуче масе, што се допада либералима, а доктринарно је конзервативан, што привлачи традиционалисте. Позорница је већ била спремна пре избора Јована Павла II, када је Мајкл Маршал, англикански Епископ вулички, дао следећу изненађујућу изјаву: “јер сигурно мора доћи тај дан када ће сви Хришћани бити спремни да поново размотре… “Папу за све Хришћане”. Ово је најважније питање које сусреће све Хришћане свих вероисповести данас. Не могу да поверујем да историја дозвољава папству да преживи, уколико оно, у извесном смислу, не задржава моћ да буде видљива глава Цркве на земљи”. Он је, наравно, додао да “све то зависи од тога шта подразумевате под папством… “Папа за све Хришћане” (не) подразумева обавезно сва обележја средњевековног папства”.[4]
Недуго затим остварила се жеља овом англиканском епископу. Папа Јован Павле I је презрео сва обележја папског крунисања, и оставио по страни и папску тијару, као и лепезе од нојевог перја и остала обележја “средњевековног папства” (његов претходник, Павле VI, већ је био укинуо Папски Двор, презасићен традицијом, са својим племићима у чипканим крагнама и ципелама са сребрним копчама), и уместо тога изабрао “једноставно намештење” – не више “Врховни Папа”, већ сада само “Васељенски пастир”, Јован Павле II наставља “нови изглед” папства.
На сличан начин, када је Јован Павле I неочекивано умро, у једној непотписаној публикацији писало је да је “његова смрт изазов кардиналима да наставе потрагу за Папом који ће бити прихваћен као духовни воћа свих Хришћана, ма којој цркви они припадали. Развој екуменизма припрема пут вођи, који може бити центар јединства које је у потпуности католичко”.[5]
Ко би помислио, пре двадесет година, да ће неки некатолици искрено желети да буду предвођени римским Папом? Ко би помислио да ће чак бити неких Православних теолога и епископа – најуочљивије, садашњи Патријарх Цариградски – који ће активно тражити јединство са Римом? Је ли могуће да је, након свих невоља у римокатолицизму, папство сада близу тренутка свог највећег тријумфа? Овај писац се, уствари, недавно сетио предвиђања Достојевског када је сусрео једног руског студента који му је рекао да његова Православна студијска група пажљиво чита документа Другог Ватиканског концила и прогласе савремених папа, од којих се он, рекао је, нада да ће научити много о томе како се “осавременити” и постати једна “савремена Црква двадесетог века”. Он није знао да проучавају упутство не за опстанак, већ за самоубиство.
Током своје владавине, Јован Павле је постао први прави међународни Папа. Он је на све четири стране света, путујући даље и чешће од многих световних државних главешина; његово лице је једнако познато како у Азији и Африци, тако и у Европи и Америкама. Он је моћна политичка сила – сведоци смо његове улоге у ненасилном паду Совјетског царства. Нико ко је видео телевизијски прилог о папином сусрету са Генералом Пољске Војћехом Јарузелским, неће заборавити начин на који су колена и руке овог комунистичког диктатора видљиво дрхтале. А Јован Павле није ишао у Пољску да осуди комунистички социјализам, већ само да тражи слободу своје Цркве.
Требало би истаћи да је Достојевски изнео своја предвиђања о будућем васељенском папству 1877.године. Тадашњи папа био је Пије IX, Преглед грешака био је тек издат, папска непогрешивост била је објављена тек седам година раније, био је то најреакционарнији период католицизма, а социјализам је био оштро осуђен са папског престола. Папство се противило верској слободи оних који нису били католици и било веома сумњичаво по питању демократије. Могућност да ће стотину година касније доћи до тако драматичне промене у изгледу Ватикана изгледала је као готово невероватна. Но, Достојевски није био нити пророк, нити светац – он је једноставно био једањодани Православни лаик који је био забринут због догађаја у свету и њиховог духовног значења; њему је на овај начин било могуће ући у суштину Католицизма, која није Исус Христос, већ папство.
На почетку своје владавине, Папа Јован Павле је посетио Енглеску – био је то први пут да је папа икад крочио на ово острво. Многи у Енглеској Цркви (англиканци) већ су били одлучили да би у неком будућем јединству са Римом папи било могуће да буде видљиви центар јединства. Требало би се, ипак, подсетити да је то она иста Англиканска Црква (и њена кћи, Протестантска Епископална Црква у САД) која прихвата контролу рађања, абортус, развод, хомосексуализам, као алтернативне стилове живота, и не само жене-свештенике, већ и лезбијке које служе у англиканским олтарима – све ствари које су овом садашњем папи антитетичне. И док се мора напоменути да је било привремених препрека у преговорима између Рима и Кантерберија због жена – свештеника, ипак се може рећи, као што је Достојевски предвидео, да је “папство спремно да покрије све што носи назив Хришћанства “.
Чињеница да су традиционални католици и протестанти, још увек верни наслеђу своје реформације, гласно протествовали због Папине посете Енглеској, није била за чуђење. Његов долазак у Кантерберијску катедралу виђен је као озбиљна претња. Католици су осећали да је његово учешће на екуменистичкој служби у катедрали de facto установило признање Кантерберијског Архиепископа као законитог поглавара Цркве у Енглеској; традиционални протестанти су осећали да је пријем Папе уз све почасти био de facto покоравање Енглеске Цркве Риму након скоро пет стотина година подвојености. Са чисто историјског/канонског становишта, наравно, оба ова виђења су тачна; конзервативне шаљивчине мислиле су да је Римска Црква коначно сустигла реформацију. У сваком случају, начињен је огроман корак напред, који ће једног дана од папе начинити “духовног вођу свих хришћана” Часопис Time добро је ово разумео када је писао да је посета Јована Павла и његова заједничка молитва са англиканским Архиепископом Кантерберијским била “најсјајнији екуменистички догађај (његове) владавине … Од непроцењивог значаја …”.[6] Слични догађаји збили су се са лутеранима, Јеврејима, и са много других верских група током година које су уследиле.
Док је он био у Енглеској, тадашњи Архиепископ Кантерберијски, Др Ранси, замолио је Јована Павла да узме учешће на мировној конференцији десет врховних светских хришћанских поглавара, која би била одржана у Јерусалиму. Иако тај састанак никада није одржан, било је јасно да су Ранси и остали, укључујући и Папу, почињали да размишљају о некој врсти једне, светске хришћанске Цркве, којом би председавао, наравно, бискуп римски. Са својом месијанском грозницом и јаким осећањем судбине, Јован Павле би то највише и волео – али, он је сам предложио да се састане са свим поглаварима монотеистичких религија света на Синајској Гори, године 2000. Ко ће председавати овим невероватним сабором? Папа, наравно.
Током лета 1981. године, док је Јован Павле лежао опорављајући се након умало фаталног насртаја на његов живот на Тргу Св. Петра, имао је нешто за шта верује да је била визија Мајке Божије. Та визија је, наводно, открила да он не може ни прстом мрднути како би очистио своју Цркву; да је већ прекасно. Уместо тога, требало би да ишчекује извесни катаклизмички догађај – “догађај који ће поделити људску историју, раздељујући непосредну прошлост од будућности која наилази. Биће то призор који ће сви видети на небесима, у океанима, на континенталним масама ове планете. Нарочито ће се тицати нашег људског сунца …”[7] Било да је ово светски рат, природни догађај, комбинација оба, или нешто посве натприродно, то није откривено. Ипак, знамо да је, када је упитан да ли би се ова пропаст могла избећи, Папа одговорио: “Не … ова казна се сада не може спречити. Коцка је бачена. Но, њу можемо ублажити молећи се молитвама Розаријума”.[8] Ова пропаст, како верује Јован Павле, биће добра ствар, јер ће збацити све владе и економске системе света, укључујући капитализам, који је Јован Павле увек изједначавао са материјализмом. Он верује да ће се из свега овога папство издићи тријумфално да води свет у нови поредак мира изнад и изван идеологија, политике и економије:
“Он такође верује да ће ова геополитичка мисија, за чије је испуњење он одабран, бити крунисана досад незабележеним успехом у животу иједног претходног папе”.[9]
Јака је ствар рећи, али се мора рећи гласно и отворено цитирајући једног побожног, старог руског Православног монаха: Чини се већ да папство има “организациони задатак припремања Антихристовог престола”.[10]
Ова ће изјава оданим и осетљивим католицима бити веома мрска, али она је искрено запажање једног православног монаха, чија сврха није била да са гађењем окрене католике на другу страну, већ да их пробуди, како би видели стварност онога што би се лако могло одиграти пред њиховим очима. Знамо да ће Антихрист владати једном, светском међународном “Црквом”, а такође знамо да ће већина установљених црквених организација света бити одвучена у ову свесветску “Цркву” највећем делу Православног Хришћанства неприхватљиву. Ова “Црква” је и сада у припреми; њен претеча је лажни екуменизам XX века.
Православно Хришћанство, које две хиљаде година пребива на самом рубу вечности, срело се небројено пута са правим истребљивањем од разних освајача, гонитеља и јеретичких покрета; оно је, чак и у нашим временима, крепљено крвљу небројених мученика, и опет опстало нетакнуто и славно чисто, очију једнако упртих у крај векова и Други долазак Исуса Христа. Као последица овога, Православље је дубоко свесно значења савремених догађаја. Оно је сачувало древна пророчанства Светог Писма, која се тичу Последњих Дана, као да су јуче била, а и пророчанства бројних Светих Отаца и Светаца кроз векове. Оно зна да ће Антихрист доћи када свет – а посебно религија – коначно буде уједињен и спреман да га прими. То време још увек није дошло, али се приближава великом брзином, јер папство сада само себе приказује као једну силу, која не само да може, већ и командује пажњом читавог света, како хришћанског, тако и нехришћанског.
Наравно, има много католика, поготову у овој земљи, који се држе онога за шта сматрају да је “интелектуална независност” од Рима и папе. Например, Јован Павле је наредио свештеницима и опатицама широм света да поново почну са ношењем својих традиционалних црквених одора стално, како би подсећали свет и сведочили пред њим. Као што се могло претпоставити, у овој земљи скоро нико од клира или монаштва није га послушао. Ови бунтовници – а има их пуно – подсмевају се Папи; они не спроводе морална учења своје Цркве која се тичу развода, контроле рађања, абортуса и људске сексуалности. Противно изразитој жељи свога Папе, они се залажу за жене – свештенике; приликом његове прве посете Сједињеним Државама, једна опатица се заправо сучелила са садашњим папом и јавно га казнила по овом питању. Они гласно оптужују своју Цркву да је против жена, да њом доминирају мушкарци, да је у њој заведена патријархална диктатура. Они осећају да су независни од свог папе и јерархије. Ипак, у стварности, они постоје само као реакција на своју Цркву и оне који њоме управљају; њихово независно постојање нема значаја. Они немају теологију, ни интелектуалне воће. Без папства, против кога би се бунили, они би избледели у жалосни социолошки феномен, што заправо и јесу. А, опет, због његових личних квалитета и харизме, њима се Папа ипак “допада”.
Ово објашњава зашто је “најупадљивија контрадикторност владавине Јована Павла II била то да је увек располагао јединственом личном популарношћу у своје време, међу католицима и некатолицима, али да никада није могао да задобије универзалну поданичку верност коју је тражио у својој Цркви. Он је побудио најдубљу оданост међу онима њему блиским и горко непријатељство код многих других. Све ово, наравно, овековечило је унутрашњу кризу ове Цркве далеко изван граница сложености ситуације са којом се суочио када је 1978. био изабран за папу”.[11]
Јован Павле верује да је он папа се божанским мандатом, или мисијом – изнад оног који је било који папа у историји имао. Ово објашњава његов месијански изглед. “Но, уколико више његова институцијска организација запада у срамну збрку дезинтеграције, и што се више смањује број оних који су католици по веровању и пракси, и што је већи број и већа моћ оних у његовој Цркви који нису више изворни римокатолици, то ће више мајмун на његовим леђима вриштати на узбуну од рока који се ближи, тачке са које нема повратка, изван које неће бити истинито или тачно говорити о видљивој Римокатоличкој Цркви”.[12]
Обичном римокатолику данас слама се срце од доктринарне искварености и скандала у његовој Цркви. Ко би могао израчунати духовни и психолошки цех који је све ово оставило на душе? Свакодневни живот је тежак онолико колико јесте, његови прохтеви су тако велики да се снажна тескоба јавља кад год човек више није сигуран где је Истина. Прва жртва ове дезинтеграције у Римокатоличкој Цркви је основна духовност.
Свака жива особа, у извесном тренутку, захтева задовољавајући увид у дубока питања живота. Католици, ипак, све више признају да се више за ове одговоре не могу обратити својој Цркви; њихов осећај напуштености, фрустрације и несигурности је крајњи. Искрени католик, који трага, пита: Где је Истина? Је ли овде, или тамо, са овим харизматичним вођом или оним? Изнад свега, где могу пронаћи Исуса Хрнста?
Достојевски је написао: “Изгубљени лик Христов у свој светлости своје чистоте сачуван је у Православљу”.[13]
Православно Хришћанство, према једном Православном епископу. “није тек једна од много ‘хришћанских конфесија’ које сада постоје… Православље је истинито, неискрнвљено, неискварено никаквим људским мудровањем нити изумом, изворно учење Христово у свој својој чистоти и пуноћи”.[14]
Нашим римокатоличким читаоцима кажемо: Православље је та Црква, којој сте мислили да припадате када сте били верни католицизму пре Другог Ватиканског концила. Но, чак ни тада, оно није било онакво каквим се чинило. Ваша црква сада доживљава слом зато што је пре добрих девет векова, и више, започела свој пут отпадништва. Из тог разлога ми, Православни, не чудимо се када видимо шта се догађа у вашој цркви. Као грана одсечена од живог дрвета, Рим има спољашњи изглед живота много векова након раскола, иако је животодавни сок у њему престао да тече. Данас, међутим, чак и спољашњи изглед сведочи да је ова грана мртва.
Православна Црква јесте католичанска Црква, у пуном и истинском значењу ове речи. Она се никада није одвојила од богооткривене Вере и никад није компромитовала Истину. Како један руски свештеник каже: “Ми нисмо трговали Православљем да би смо мећу људима постали модерни, да би нас уважавали моћници овога света. Не; у сиромаштву и смерности његовог земаљског изгнанства, оно је изашло преко свег лица земље, певајући о небеском призиву свих народа у царство Христово, не овога света. Сада, пак, испуњено новим племенима и нараштајима, оно носи победничку поруку највеће вредности дате човеку на земљи: истинско, неискривљено Православље”.[15]
Ово је Црква у којој ћете, напокон, пронаћи спокој у Христу, Који је наша вечна утеха и радост, наше Просветљење – јер, осим правилном и апостолском учењу, Православље учи и самом путу ка спасењу. Тако је праведни Архиепископ Андреј Новодивејевски (+1978.) рекао: “Најважније је саздати чисто срце и таквим га сачувати. Овде не може бити говора о реформама. Сам Господ нам је већ дао све што је потребно у Његовој Цркви”.[16] Управо је ово та “чистота срца” којој Православље учи, сећајући се да, како је Господ рекао, “Блажени су чисти срцем, јер ћe Бога видети”. Овако, у највећој једноставности, Православни Оци, свеци, подвижници, и мученици свих векова могу римокатолицима показати како веровати, како задобити Духа Светог, и како живети.
Много наших читалаца римокатолика помислиће да је ово исповедање Православља мишљење једног човека, и у том случају оно не би вредело ништа. Међутим, ово није мишљење једног човека; ово је искуство и сведочење светих од најранијих времена до наших дана. Православна Црква, видите, не крепи се мишљењем или оним што је “модерно”, већ живим искуством светих. И, како је Св. Јован Кронштатски приметио, “Свети људи Божији не би издали Веру, чак ни једном речју”.[17]
Као побожни римокатолици, тражили сте истински живот и духовну храну. Сада тугујете и јецате, јер вам је као храна, уместо хлеба, дато камење. Тога ради дођите Православној Цркви, јер ће вам она дати Самог Исуса Христа.
Ако се питате око овога што је овде написано, а нисте уверени, обратите се Богу и Његовој Свечистој Мајци у молитви, посту и сузама. Питајте Бога о Православљу; Он ће вам открити истину исто онако како ју је открио и другима, којима нема броја.
Папа Јован Павле II са нестрпљењем ишчекује ту катаклизму, чији је долазак, како верује он, откривен њему директно са неба. У међувремену, он мора урадити нешто, мора некако подупрти своју Цркву, своје папство. Чини се да се он сада окреће пут Истока и древних историјских патријаршија Православља. Он тражи трансфузију крви за своју умирућу Цркву – и жели је од нас!
НАПОМЕНЕ:
- Фјодор Достојевски, Дневник писца, с руског за аутора превео почивши Јеромонах Серафим (Роуз)
- Ibid.
- Ibid.
- The Christian World, јули 1978
- Ibid, октобар 1978.
- Time, 7. јун 1982.
- Malachi Martin, The Keys of This Blood: The Struggle for World Dominion Between Pope John Paul II, Mikhail Gorbachev and the Capitalist West, 1990.
- Ibid.
- Ibid.
- Наведено у Fr. Alexey Young, Christianity or the Рарасу, 1979.
- Tad Szulc, Pope John Paul II: The Biography, 1995.
- Martin, оп. цит
- Достојевски, оп. цит.
- Наведено у Fr. А1ехеу Young, оп. цит.
- Наведено у Fr. А1ехеу Young, Winds of Change in Roman Catholicism, 1982.
- Ibid
- Свети Јован Кронштатски, Moj живот у Христу, 1977.58
