NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

7. DECEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
AMVROSIJA, episkopa Mediolanskog
 
SVETI Amvrosije beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije[1] i zvaše se Amvrosije. Iz ljubavi prema sinu on mu nadenu svoje ime. Po veri on beše neznabožac, a supruga mu hrišćanka.
Svetom Amvrosiju, dok još beše u kolevci, bi predskazano kako će on u svoje vreme darovati Crkvi Hristovoj ogromnu duhovnu sladost. To predskazanje dogodi se na ovaj način: jednom odojče Amvrosije ležaše u kolevci na otvorenom vazduhu i spavaše sa otvorenim ustima; odjednom dolete roj pčela, spusti se na njega, i moglo se videti kako pčele ulaze u usta odojčetu, i izlaze otuda, ostavljajući med svoj na jeziku njegovom; kada to vide dojkinja, ona htede da otera pčele, bojeći se da ne naškode detetu, ali Amvrosijev otac, koji je sve to posmatrao, zabrani dojkinji da to uradi, pošto je želeo da vidi čime će se završiti to čudo. I gle, nakon malo vremena pčele se digoše, poleteše uvis, i izgubiše se iz očiju. To zaprepasti detinjeg oca, i on reče: Ako ovo dete odraste, biće nešto veliko među ljudima.
Tako, dok Amvrosije još bejaše u povoju Gospod pokaza da će se na budućem sluzi Njegovom ispuniti u svoje vreme reči Svetoga Pisma: Dobre reči su saće meda, a sladost njihova je isceljenje duše (Prič. Solom. 16, 24). Jer taj roj pčela predstavljao je slatkorečive pouke i spise svetoga Amvrosija, pomoću kojih je on kasnije izgrađivao u ljudima duhovno saće, zaslađujući srca ljudska i uzdižući ih od zemlje k nebu.
Zatim, kada Amvrosije odraste u dečaka i življaše u Rimu sa majkom već udovicom i sestrom koja se bejaše zavetovala čuvati svoje devičanstvo, dogodi se jednom da on vide gde episkopu celivaju ruku. Došavši kući, on kao u šali pruži ruku svoju ukućanima svojim da je celivaju, govoreći: „Celivajte, jer ću i ja biti episkop“. A ovo kroz njega govoraše Duh Sveti, predskazujući ono što se ima zbiti, no ukućani, ne znajući da blagodat Božija što življaše u njemu priprema njega za episkopski čin, ukoravahu ga kao da govori besmislene reči.
Posle smrti svoga supruga, majka svetog Amvrosija preseli se u Rim i dade njemu i njegovom bratu Satiru najsavršenije obrazovanje, a sestra njegova – devstvenica razvi u njemu ljubav prema devstvu. Pošto izuči retoriku, nauku besedništva, Amvrosije i sam postade čuven govornik, silan u reči. On štićaše na sudu ugrožene, pomagaše tlačene, izobličavaše one koji činjahu nepravdu, doprinošaše donošenju pravičnih presuda. Zbog blagorazumnosti njegove, glavni gradonačelnik Rima Prob uze ga za svog savetnika. Zatim Amvrosije bi postavljen za carskog namesnika Rimskih oblasti: Ligurije[2] i Emilije.[3] U to vreme u gradu Mediolanu[4] umre episkop Avksentije arijanac, koji držaše ovaj arhijerejski presto posle pravoslavnog episkopa Dionisija koji preminu u zatočenju. Među pravoslavnima i jereticima arijancima nastade velika raspra i borba, pošto su i jedni i drugi želeli da na upražnjeni arhijerejski presto dovedu episkopa svoga veroispovedanja. Ti neredi i metež trajahu dugo među žiteljima u Mediolanu. Doznavši za to, gradonačelnik Rima Prob posla Amvrosiju nalog da otputuje u Mediolan i smiri tamošnji metež, pri čemu mu poruči ovako: „Otidi tamo i postupi ne kao sudija već kao episkop“.
Doputovavši u Mediolan, Amvrosije ode u hram gde se vršio izbor episkopa i stade krasnorečivo savetovati narod da se smiri i složi. Utom jedno odojče, koje još ni govoriti nije moglo, iznenada viknu isred naroda: „Amvrosije – episkop!“
Čuvši to, sav narod koji se nalažaše u crkvi prihvati reči odojčeta i poče gromoglasno i jednodušno klicati: „Amvrosije – episkop! Amvrosije – episkop!“
Tako, po dejstvu blagodati Božje odojče, kome još nije bilo vreme da progovori, progovori, i obe protivničke strane, pravoslavni i arijanci, smiriše se i složiše se da im Amvrosije bude episkop, iako on još ne beše prosvećen svetim krštenjem već samo oglašen.
Slušajući klicanje naroda Amvrosije izađe iz crkve, i da bi pokazao da je nedostojan tako velikoga čina sede na sudištu i stade, protiv svog običaja, bez milosti mučiti krivce. A to on uradi, da bi građani, videvši njegovo nemilosrđe, omrznuli ga i izgubili volju da im on bude episkop. Međutim narod ne prestajaše klicati, želeći da Amvrosija ima za svog episkopa. Amvrosije to odbijaše na sve moguće načine, izjavljujući da je on veliki grešnik, i usto još nekršten. Na to svi mu odgovarahu: „Greh tvoj neka bude na nas!“ – jer oni znađahu da sveto krštenje očišćuje čoveka od svih grehova.
Smućen, Amvrosije se vrati doma i namisli da napusti svoju dužnost i da se oda životu ubogog skitača, kao što su tada radili mnogi od jelinskih filosofa. Ali on bi ometan i sprečen da ovu svoju nameru privede u delo. Tada on, da bi izbegao episkopski čin, izmisli drugo lukavstvo: naredi da mu javno dovode u njegov dom razvratne žene, eda bi ljudi, videvši to, omrznuli ga i odbacili kao bludnika. Međutim narod još upornije izjavljivaše: „Neka greh tvoj bude na nama, samo ti primi krštenje i episkopstvo“.
Videći da se ni na koji način ne može odupreti narodnoj želji, Amvrosije odluči da pobegne iz grada. I on noću, krišom od svih, izađe iz grada i krenu ka gradu Ticinu,[5] i smatraše da je daleko odmakao tim putem. Međutim u osvitku dana on se obrete kraj kapije istog grada Mediolana, zvane Rimska. A to se dogodi zato što Bog, koji pripremaše Amvrosija za Svoju vaseljensku Crkvu kao neku tvrđavu protiv neprijatelja i kao neku kulu protiv jeretičkog zloverja, omete Amvrosiju bekstvo i Svojom silom vrati ga s preduzetog puta. Kada to doznadoše Mediolanski građani, oni stadoše čuvati Amvrosija da ne pobegne. U isto vreme oni uputiše molbu caru Valentinijanu Starijem,[6] da on naredi Amvrosiju da se primi episkopskog čina. Car se obradova tome što osobe koje on postavlja na svetovne državne dužnosti bivaju birane za visoke duhovne činove. Obradova se i glavni eparh grada Rima Prob, jer se ispuni njegovo proročanstvo o Amvrosiju, koje on izreče šaljući Amvrosija u Mediolan, i naređujući mu da pri savetovanju naroda postupa ne kao sudija već kao episkop. No dok žitelji Mediolana očekivahu povratak svojih izaslanika k caru i carev odgovor, Amvrosije opet pobeže i sakri se na imanju jednog dostojanstvenika Leontija. Ali kada dođe carevo naređenje, Leontije obelodani da je Amvrosije kod njega, i odvede Amvrosija u Mediolan k narodu. Tako, nigde se ne mogaše sakriti onaj koga Bog namisli postaviti na stepen episkopstva, „kao grad na vrh gore“ i „kao sveću na svećnjak“,[7] i učiniti ga pastirem slovesnih ovaca Svojih.
Tada Amvrosije, uverivši se da je Božja volja da on bude episkop, pokori se carevom naređenju i narodnoj želji. Ipak on ne hte da ga krsti arijanski episkop, već izjavi želju da bude kršten od pravoslavnog, pošto se veoma čuvaše zloverja arijanskog. I krstivši se Amvrosije prođe za nedelju dana sve crkvene činove, a u osmi dan bi rukopoložen za episkopa na neiskazanu radost svega naroda.[8] Na rukopoloženju njegovom beše prisutan i sam car, kao što to kazuje Teodorit,[9] i radosno uputi Bogu ove blagodarne reči: Blagodarim Ti, Svemoćni Gospode, Spasitelju naš što čoveku, kome ja poverih telesni život podanika, Ti poveri duše, i time pokaza da je moje mišljenje o njemu bilo pravilno.
Nekoliko dana posle toga, sveti Amvrosije u iskrenom razgovoru sa carem izobličavaše neke nepravilnosti koje se čine u gradskim sudovima. Car mu odgovori: Odavno mi je poznata opravdana smelost tvoje reči; i ja ne samo ne ometoh tvoj izbor za episkopa nego ga i potpomagah. Stoga ispravljaj pogreške naše, kao što nalaže Božanski zakon, i isceljuj nepravde duša naših.
U početku svoga episkopovanja sveti Amvrosije moli Rimskog papu Damasa,[10] da mu pošalje u pomoć blagorazumna čoveka, po svome nahođenju. Papa mu posla sveštenika Simplicijana. Ovog sveštenika sveti Amvrosije poštovaše kao oca i držaše se njegovih saveta.[11] Vođenje kućnih poslova svojih sveti Amvrosije poveri svome bratu Satiru, a sam se potpuno posveti crkvenih poslovima, svakodnevno vršeći bogosluženja i poučavajući narod iz Svetoga Pisma.
Sveti Amvrosije ulagaše mnogo truda oko duhovnog napredovanja crkvenoga klira. Živeći među njima, on im davaše primer kako sjediniti u sebi strog podvižnički život sa dužnostima pastira Crkve. On beše muž velikog uzdržanja, dugih bdenja i radosnog trudoljublja. Spavao je malo; radio je i molio se Bogu neprestano; postio je sve dane izuzev subote i nedelje. Strog prema sebi, on beše dobar, ljubazan i predusretljiv prema svima. Siromasi imađahu u njemu zaštitnika i prijatelja. On se radovao s radosnima i plakao s plačnima. Kada bi mu ko ispovedio svoj greh, on je toliko plakao da je i samog pokajnika pobuđivao na suze.
Brinući se o kliru, sveti Amvrosije beše veliki ljubitelj i pokrovitelj monaštva. Mnogo truda on ulagaše oko uređenja ženskih manastira, tako da tri godine posle njegovog posvećenja za episkopa, u Mediolan se stadoše sticati devstvenice sa raznih strana: iz Placencije,[12] Bolonje,[13] pa čak i Mavritanije.[14]
Nakon nekoliko godina sveti Amvrosije otputova u svoj zavičaj, grad Rim. Tamo on zateče među živima svoju sestru sa jednom od davnašnjih robinja njihove kuće; a majka se njegova već beše upokojila. Kada mu one celivahu ruku, svetitelj se osmehnu i reče robinji: „Eto, ti i celivaš episkopovu ruku, kao što sam ti nekada govorio“. – Tako se i ispuni njegovo proročanstvo, o kome je bilo reči gore, kada je on kao dečak pružao svoju desnu ruku domaćima svojim i govorio: „Celivajte, jer ću i ja biti episkop“.
Za vreme boravka svetog Amvrosija u Rimu jedna ugledna žena, koja je živela s one strane reke Tibra, zamoli svetitelja da odsluži Božanstvenu liturgiju u njenom domu. Doznavši za to druga žena, silno raslabljena, naredi da je odnesu tamo; i kada se dotače kraja rize svetitelja Božjeg koji se u to vreme molio, i celiva rizu, ona tog časa ustade zdrava. I pronese se glas o tome čudu po celome Rimu.
Posle smrti cara Valentinijana Starijeg, skiptar Zapadnog Rimskog carstva primi njegov sin Gracijan.[15] Kada se Gracijan pripremaše za rat protivu Gota,[16] on moli svetog Amvrosija da za njega pismeno izloži ispovedanje svete vere. Svetitelj napisa za cara delo „O veri“, koje se sastojalo iz pet knjiga, predskaza mu pobedu nad neprijateljima, i blagoslovi njegove zastave na kojima beše ispisano ime Hristovo. I Gracijan, sa blagoslovom i molitvama ugodnika Božjeg, odnese sjajnu pobedu nad Gotima.
Carica Justina, žena umrlog cara Valentinijana Starijeg, a maćeha Gracijanova, bejaše arijanka, i mrzijaše svetog Amvrosija, i činjaše mu pakosti. Tako, kada u Sirmiji umre episkop, Justina otputova tamo sa željom da na episkopski presto postavi svoga jednoverca – arijanca. Tamo doputova i sveti Amvrosije, jer taj grad pripadaše njegovoj pastvi. Ne obzirući se na ženski gnjev, on željaše da za episkopa bude izabran jedan pobožan čovek, po imenu Anemije. I jednoga dana kada se svi sabraše u crkvu i sveti Amvrosije zauze svoje mesto na amvonu, carica Justina, koja se takođe nalažaše u crkvi, posla jednu arijanku: da uhvati episkopa za odeždu i da ga odvuče sa njegovog mesta i dovuče do mesta gde stajahu žene, pa da žene svojim rukama izbiju episkopa i izbace iz crkve. I kada ta bestidna žena drsko priđe svetom Amvrosiju da izvrši što joj je naređeno, svetitelj joj reče: Iako sam nedostojan čina koš nosim, ipak ti ne treba da podižeš ruku na koga od Božijih jereja. Boj se suda Božjeg, da te ne snađe neočekivano zlo.
Ove reči svetog Amvrosija stvarno se ispuniše na toj drskoj ženi: jer sutradan izjutra ona iznenada umre, i sveti Amvrosije sam je sahrani, uzvraćajući na taj način dobrom za zlo.
Uplašeni ovim čudom, arijanci i carica Justina ne usudiše se više protiviti se svetom Amvrosiju da posveti za episkopa pravoslavnog čoveka. I tako sveti Amvrosije, bez ikakvih ometanja posvetivši za episkopa onoga koga je želeo, vrati se u Mediolan.
Jednom dva komornika cara Gracijana, koji behu arijanci, izraziše želju da javno pred narodom vode spor sa svetim Amvrosijem po pitanjima vere, u ovom slučaju: o ovaploćenju Gospoda Isusa Hrista. U naznačeno vreme sveti Amvrosije ih s narodom očekivaše u crkvi. On beše gotov da se pre s njima, pošto imađaše u sebi Duha Božija. Ali ti arijanci komornici, budući gordi, i da bi naneli uvredu svetitelju, ne dođoše na raspru, nego usedoše na konje i izjahaše iz grada u polje. A kad dojahaše na jednu uzvišicu, konji se pod njima iznenada poplašiše, i komornici arijanci se strovališe u provaliju i izdahnuše u strašnim mukama. Svetitelj pak Božiji Amvrosije, ne znajući ništa o ovom njihovom slučaju, dugo ih čekaše. I kada najzad vide da oni ne dolaze, uziće na amvon i izgovori narodu svoju poznatu pouku, koja se počinjala rečima: „Staram se, braćo, da odužim dug, ali nema mojih jučerašnjih poverilaca...[17]
Ubrzo posle toga car Gracijan bi na prevaru ubijen u Galiji od strane pobunjenog vojskovođe Maksima.[18] Na carski presto u Rimu stupi tada Valentinijan Mlađi sa svojom majkom Justinom. Ali pošto vojskovođa Maksim već beše zavladao Španijom i Galijom, to beše nemoguće suprotstaviti mu se. Zbog toga carica Justina arijanka bi prinuđena da se obrati svetom Amvrosiju sa molbom da otputuje k Maksimu i posreduje kod njega, i izmoli mir od njega prema mladom sinu njenom. Pastir dobri otputova k pobunjeniku, jer bejaše gotov da i dušu svoju položi za ovce svoje. Svojim mudrim i smirenim rečima sveti Amvrosije tako usavetova Maksima, da ovaj ne krenu te godine na Italiju već ostade u Galiji.
Međutim Justina za takav trud svetitelja Božjeg uzvrati mu neblagodarnošću: ne prestajući neprijateljstvovati protiv njega, ona posla svetom Amvrosiju zahtev u ime sina, da sabornu crkvu u Mediolanu i sve riznice njene preda arijancima. No svetitelj Božji se junački usprotivi carskom naređenju. On odgovori: Što pripada meni, to ne zabranjujem caru; za njega gotov sam i zdravlje svoje žrtvovati; ali ono što pripada Bogu, to dati ne mogu; niti car ima pravo da to uzima.
Posle toga Justina posla odred vojske u ime cara, sa naređenjem da crkvu otmu silom i episkopa oteraju iz nje. Kada narod ču za to, sleže s k crkvi, i zatvori se unutra zajedno sa svojim svetim episkopom Amvrosijem, i ne puštaše vojnike unutra. Tri dana vernici provedoše zaključani u crkvi, pevajući i slaveći Boga. Oni se snažno suproćahu arijancima, i ne dadoše da im proteraju episkopa i oduzmu crkvu. A sveti Amvrosije na carevo naređenje odgovaraše ovako: Ja dobrovoljno neću izaći iz crkve i ostaviti je, niti predati vucima tor ovaca Hristovih, niti prepustiti bogohulnicima crkvu Božiju. Ako je slobodno mene ubiti, onda neka budem ovde, unutar crkve, proboden mačem ili kopljem. Takvu smrt ja ću primiti rado i s ljubavlju.
Kada caricu Justinu izvestiše o tome, ona se postide, ali i uplaši junačkog protivljenja pravoslavnih, i više se ne usudi otvoreno voditi borbu protiv Crkve. No stideći se svog poraza, ona tajno posla najmljenog ubicu u dom Amvrosijev, da ubije svetitelja. Zločinac uđe sa isukanim mačem u episkopovu spavaonicu, i kada podiže ruku da mačem udari svetog ugodnika Božjeg, ruka mu se tog trenutka sasuši i on je ne mogaše spustiti dole. Uhvaćen, on priznade od koga je i radi čega je poslan. Međutim sveti Amvrosije, budući nezlobiv, isceli mu sasušenu ruku, i otpusti ga s mirom.[19]
U to vreme Bog otkri u viđenju ugodniku Svom Amvrosiju mošti svetih mučenika Protasija i Gervasija, koje su počivale u zemlji. Kada ove svete mošti biše otkopane, dogodiše se mnoga čudesa. Tako, slepac jedan po imenu Sevir samo se dotače odeće svetih mučenika, odmah progleda; takođe mnogo nečistih duhova bi izgnano iz đavoimanih ljudi.
Međutim u carskom dvoru mnogi arijanci, zajedno sa caricom Justinom, smejahu se i rugahu se Božjoj blagodati koju Gospod naš Isus Hristos darova svetoj Crkvi kroz proslavljenje Svojih mučenika. Arijanci govorahu da episkop Amvrosije iznajmljuje ljude za novac, te se prave đavoimani, pa ih dovodi na grob mučenika gde se ti tobož besomučenici isceljuju, i onda veliča i slavi u narodu ta lažna čudesa. Dok dvorski ljudi govorahu i raznošahu takve besmislice, iznenada, po Božjem dopuštenju, na jednoga od njih napade đavo i stade ga mučiti. Strahovito mučen, taj čovek zapomagaše, i vikaše: „Ovo što se dogodi sa mnom, neka se dogodi sa svima koji hule svete mučenike i sa onima koji ne veruju u Trojičino Jedinstvo, u koje nas uči verovati Amvrosije!“
Svi se prisutni zaprepastiše, ali umesto da se pokaju i poveruju, oni dohvatiše mučenog čoveka i udaviše bacivši ga u jezero. Neko pak drugi iz sredine zločestivih arijanaca ušavši u crkvu zateče svetog episkopa Amvrosija gde poučava narod. I vide taj arijanac da anđeo Božji šapuće nešto na uvo Amvrosiju. Ovo viđenje obelodani da sveti episkop javlja narodu reči koje mu anđeo našaptava. Videvši to, arijanac se odmah prisajedini pravoslavlju, i blagodaću svemogućeg Boga on postade zaštitnik one vere koju je ranije gonio.
Međutim carica Justina ne prestajaše sa neprijateljstvom prema svetitelju i paštaše se da mu što više napakosti. Tom zlorađenju svom ona nađe pomoćnika u ličnosti velmože Jevtimija. Pridobivši ovog velmožu poklonima, ona ga nagovori da episkopa Amvrosija tajno uhvati i odveze u neku daleku zemlju na zatočenje. Trudeći se da ispuni caričinu želju, Jevtimije sazida sebi kuću u blizini crkve, da bi lakše izveo svoj plan o otmici svetitelja Božijeg. On spremi i naročita kola, da na njima odveze svetog Amvrosija u zatočenje. Ali po odluci Božjoj: Zloba njegova obrati se na glavu njegovu, i nepravda njegova pade na glavu njegovu (Psal. 7, 17). Jer baš u onaj dan, u koji Jevtimije nameravaše uhvatiti svetog Amvrosija, iznenada stiže carevo naređenje da Jevtimije smesta bude poslat u zatočenje. I Jevtimije bi odvezen u zatočenje na onim kolima koja on nesrećnik beše spremio za zatočenje svetog Amvrosija.
Kada pobunjenik Maksim ponovo poče vršiti ratne pohode protivu Italije, Justina se opet pomiri sa svetim Amvrosijem, i zajedno sa sinom svojim moli ga da ponovo otputuje k pobunjeniku i posreduje kod njega. Nezlopamtljiv, sveti Amvrosije ode k Maksimu, ali ovoga puta njegovo posredovanje kod neosetljivog i gordog pobunjenika ostade bez ikakvog uspeha. Videvši njegovu neumoljivost, sveti Amvrosije projavi svoju neustrašivost: prokle ga javno pred svima kao ubicu koji je na prevaru ubio svog nevinog gospodara, i odluči ga od svete Crkve. Maksim prodre u Italiju i uzimaše grad za gradom. Mladi car mu se ne mogaše odupreti i pobeže sa majkom u Solun, u Grčku, k Istočnom caru – Teodosiju Velikom,[20] da ište od njega pomoć. Teodosije sabra vojsku, krenu protiv Maksima, i pobedi ga. Maksim bi ubijen:[21] njegova smrt bi odmazda za nevinu krv cara Gracijana. Međutim carici Justini ne bi suđeno da dočeka ovu srećnu pobedu, pošto ona po dolasku svom u Grčku ubrzo umre. A sin njen Valentinijan posluša savet cara Teodosija i prisajedini se pravoslavlju.
Posle smrti Justine dogodi se da jedan vračar bi izveden na sud i mučen. Za vreme mučenja on vikaše i govoraše da njega više muči anđeo hranitelj svetog Amvrosija nego dželati. A kada ga upitaše zbog čega ga muči anđeo, vrač dade ovakvo objašnjenje: „Za života carice Justine, želeći da svojim vradžbinama izazovem kod Mediolanskog sveta mržnju protiv njihovog episkopa Amvrosija, ja se u ponoć popeh na krov njihove crkve, i tamo prinošah žrtve đavolima. Međutim, ukoliko sam se ja više starao da pomoću zlih čini izazovem kod ljudi mržnju protivu episkopa, utoliko više je na moje oči rasla njihova ljubav i odanost prema njihovom pastiru i bujao napredak njihove pravoslavne vere. Ne znajući šta da više preduzimam, ja sam stao slati đavole u dom Amvrosijev, da ubiju Amvrosija; ali me zli dusi obavestiše da oni ne mogu da priđu ne samo k episkopu nego ni k vratima doma njegova, pošto iz tih vrata suklja oganj i opaljuje ih“.
Eto šta izjavi vrač u vreme mučenja, jer sveti Amvrosije zaista beše strašan đavolima. Tako, jednom prilikom neki ljudi povedoše đavoimanog dečaka k svetom Amvrosiju. I još na putu ka gradu Mediolanu đavo izađe iz dečaka, i dečak zdrav dođe k arhijereju Božjem. I ovaj dečak ostade prilično dugo kod svetog Amvrosija. Zatim kada dečak krenu iz Mediolana u svoje rodno mesto, i kada bi na onom mestu gde đavo ranije iziđe iz njega, đavo ga opet napade i stade ga mučiti. I kad zaklinjači[22] upitaše zlog duha zašto nije mučio dečaka u Mediolanu, on im odgovori: Bojao sam se Amvrosija, i zato ne stigavši do Mediolana ja pobegoh iz ovog dečaka, i čekah ga na istom mestu na kome i izađoh iz njega. I kad ga ugledah da se vraća natrag, ja ponovo uđoh u njega.
Posle pogibije pobunjenika Maksima car Teodosije doputova u Mediolan, a sveti Amvrosije se u to vreme nalažaše u Akvileji.[23] I dogodi se tada ovakva stvar. U jednom gradu na Istoku hrišćani spališe jevrejsku sinagogu zato što su Jevreji ismevali monahe. Poglavar Istoka izvesti o tome cara; car odmah izdade naređenje da episkop toga grada sazida Jevrejima novu sinagogu. Doznavši za to naređenje, sveti Amvrosije napisa pismo caru, pošto lično nije mogao odmah otići k caru. U tom pismu on dokazivaše nepravednost careve odluke, i moljaše cara da povuče svoje naređenje i ne izloži hrišćane ruglu Jevreja. No car ne pokloni pažnje Amvrosijevom pismu. Tada arhijerej Božji, vrativši se u Mediolan, javno izobliči cara u svojoj propovedi u crkvi pred svima. Obraćajući se caru, sveti Amvrosije mu od lica Božija reče: „Ja sam te izveo iz ništavila i načinio te carem. Ja sam neprijatelja tvog predao tebi u ruke i pokorio ti svu vojsku njegovu. Ja sam carski presto podario potomstvu tvome. Ja sam učinio te si ti bez muke odneo pobedu, a ti neprijateljima mojim daješ povoda da likuju nada mnom“. – Dirnut ovim rečima, car Teodosije izmeni svoju odluku i povuče svoje naređenje o zidanju Jevrejima sinagoge od strane hrišćana.
U to vreme dogodi se i druga stvar: u Solunu narod ustade protiv vojvode Boteriha,[24] i ubi ga. To silno razgnjevi cara i on posla vojsku na taj grad, i bi tom prilikom ubijeno do sedam hiljada ljudi. Pri tome mnogi izgiboše nevini, pošto vojnici upavši u grad ne tražahu učesnika u ubistvu vojvode, nego ubijahu po ulicama gradskim sve: i stare, i mlade, pa čak i decu.
Kada za to ču sveti Amvrosije, veoma se ožalosti, i pravednim gnjevom gnjevljaše se na cara za takvo nerazumno krvoproliće. I jednog prazničnog dana, kada car toržestveno gredijaše u crkvu, arhijerej Božji neustrašivo izađe k njemu pred crkvu, zabrani mu da uđe u crkvu i izobliči ga zbog nepravednog krvoprolića sledećim rečima: „Ne treba, care, da pristupiš svetom Pričešću sa vernim hrišćanima, pošto si izvršio takav pokolj a nisi se pokajao. Jer kako ćeš primiti Telo Hristovo rukama, okrvavljenim nevinom krvlju? i kako ćeš Krv Gospodnju piti ustima, preko kojih si izdao naređenje za svirepi pokolj ljudi? – Car na to reče: I David sagreši, izvršivši ubistvo i preljubu, pa ipak ne bi lišen milosrđa Božijeg. – Episkop odgovori caru: Ako si podražavao Davida u gresima njegovim, podražavaj ga onda i u pokajanju.
I vrati se car u svoj dvorac, smućen, žaleći zbog greha svog. I uskoro potom on privede sebe u pokajanje, naloženo mu od svetitelja: i kajaše se on javno, kao običan čovek, bacajući se ničice na zemlju pred crkvom, i stojeći zajedno sa ostalim pokajnicima, i prolivajući obilne suze. Međutim nastupi praznik Hristova Rođenja, i car Teodosije u suzama seđaše u dvorcu i razmišljaše kako je slugama i prosjacima otvorena crkva Božja, a njemu i u ove dane nije. Neki Rufin, ministar, naročito blizak caru, doznavši za razlog carevih suza, otrča k svetom Amvrosiju, da ga privoli skinuti epitimiju s cara. Za njim krenu u crkvu i sam Teodosije. Svetitelj Božji ga spočetka primi surovo i, znajući prgavost njegovu, zatraži od njega da izda zakon, po kome bi presude smrtne i presude o oduzimanju imanja postajale izvršne nakon 30. dana po izricanju. Car pristade, i bi pušten u crkvu. U crkvi on pokaza znake dubokog pokajanja: čupaše sebi kosu, udaraše čelom o pod, i zalivaše pod potocima suza. Posle toga sveti Amvrosije, najzad, dopusti caru da pristupi svetom Pričešću. Car uđe u oltar, pošto je mislio da se pričesti zajedno sa sveštenoslužiteljima; no sveti Amvrosije posla k njemu arhiđakona s naređenjem da čeka Pričešće pred oltarom sa ostalim mirjanima, jer, – reče svetitelj -, porfira dodeljuje carsko dostojanstvo a ne svešteničko“. Car smerno posluša episkopovo naređenje, i iziđe iz oltara, rekavši: „Takav je običaj u Carigradu, da se car pričešćuje zajedno sa sveštenicima u oltaru“. I čekaše car Teodosije vreme Pričešća sa ostalim narodom u crkvi. Docnije pak, kada se nalažaše u Carigradu, car ne uđe u oltar da se pričesti; patrijarh Nektarije[25] ga upita, zašto on, ne po carskom običaju, van oltara čeka sa prostim narodom Pričešće, – on uzdahnuvši odgovori: Nisam znao razliku između cara i episkopa, a sada znam, naučen od učitelja istine Amvrosija, koji jedini zaslužuje nazivati se episkopom.
Slava svetog Amvrosija širila se na sve strane. Tako, u Mediolan doputovaše iz Persije dva veoma učena mudraca. Pošto su mnogo slušali o mudrosti svetog Amvrosija, oni zaželeše da se lično osvedoče, i doputovaše k njemu sa mnogo spremljenih pitanja da čuju svetiteljev odgovor po njima. Oni dugo razgovarahu s njim, i divljahu se dubini njegovog bogoslovstvovanja i visini uma. I izjaviše oni pred carem, da su jedino radi Amvrosija preduzeli toliki put, pošto su hteli da vide njega i želeli da se nauživaju mudrosti njegove.
Po odlasku cara Teodosija iz Italije u Carigrad, car Valentinijan Mlađi bi ubijen u gradu Beču po nagovoru starešine njegovih telohranitelja Arbogasta. Posle njega na carski presto bi doveden nasilnik Evgenije,[26] koji samo po imenu beše hrišćanin, a po svojim unutrašnjim naklonostima – idoloslužitelj i ljubitelj neznabožačkih sujeverja i vradžbina. On, želeći da se dopadne Rimskom senatu, u kome većina behu idolopoklonici i služitelji demona, naredi da se otvore idolski hramovi i da se vrše demonska žrtvoprinošenja. A kada se on nalažaše na putu za Mediolan, sveti Amvrosije, ne želeći da vidi takvoga cara koji se licemerno izdaje za hrišćanina a ustvari je pokvareni neznabožac, otputova iz Mediolana u Bononiju,[27] a zatim u Florenciju, u oblasti Tuskiji.[28] Sklanjajući se od nepravednog vlastodršca, sveti Amvrosije se nije bojao njegove zloće nego se gadio susreta sa njim. On je neustrašivo pisao Evgeniju, savetovao ga, i pretio mu sudom Božjim, ali nije mogao usavetovati surovog vlastodršca. Boraveći u Florenciji, ugodnik Božji življaše u kući jednog pobožnog i pravovernog muža, po imenu Decenta, čiji sin Pansofije, mali dečak, bejaše mučen nečistim duhom. Sveti Amvrosije isceli dečaka molitvom i stavljanjem ruku. Ali posle nekoliko dana taj se dečko iznenada razbole i umre. A majka njegova, žena pobožna, puna vere i straha Božija, uze svoje mrtvo čedo, odnese ga u sobu svetog Amvrosija i, pošto svetitelj ne beše tamo, položi čedo svoje na njegovu postelju, pa ode. Kada se sveti Amvrosije vrati u svoju sobu, on ugleda na svojoj postelji mrtvog dečaka. Tada svetitelj zatvorivši vrata stade na molitvu, pa zatim kao nekada prorok Jelisej priđe postelji, naže se nad dečaka, i dunu na njega. Dečak vaskrse, i svetitelj ga dade majci njegovoj živa.
Zatim se sveti Amvrosije vrati u Mediolan na svoj episkopski presto, pošto Evgenije već beše otišao iz Mediolana u rat protiv cara Teodosija. Izlazeći iz grada, on se bednik hvalio da će, kada se kao pobednik vrati iz rata, crkvu Mediodansku pretvoriti u konjušnicu a sveštenoslužiteljima opasati sablje. Ovaj svepakosnik ne ostvari to, jer pogibe u ratu, pobeđen od cara Teodosija. Svetitelj pak Božji Amvrosije svečano srete blagočestivog cara Teodosija kao pobednika, no Teodosije, pripavši k nogama svetitelju, pripisivaše svoju pobedu njegovim molitvama.
Kratko vreme posle toga car Teodosije mirno skonča;[29] carstvovavši bogougodno on pređe u beskonačno Carstvo Hristovo, a zemaljsko carstvo dobiše posle njega sinovi njegovi: Arkadije[30] na istoku, Honorije[31] na zapadu. Za carovanja Honorija sveti Amvrosije obrete mošti svetih mučenika Nazarija i Keloija,[32] o čemu prezviter Pavlin[33] piše ovo:
U to vreme Amvrosije prenese u crkvu svetih Apostola mošti svetog mučenika Nazarija, koje behu pronađene u vrtu izvan grada. Mi videsmo u grobu, gde su ležale mučenikove mošti, krv koja kao da je tek sada istekla; a glava sa kosom i bradom tako celosna, kao da je ovog časa u grob položena; lice pak mučenikovo tako svetlo, kao da je maločas umiveno. I šta ima tu čudnovatog, kada je sam Gospod u Svom Evanđelju obećao: „dlaka s glave vaše neće poginuti“ (Lk. 21, 18). I mi osetismo takav miomir koji je prevazilazio sve mirise. Pošto mošti svetog mučenika Nazarija prenesmo do kola i položismo na njih, mi odmah sa svetim Amvrosijem pređosmo k moštima svetog mučenika Kelsija, koje ležahu na istom mestu. Od vlasnika tog vrta mi saznadosmo, da im je od predaka zaveštano: ne ostavljati to mesto i čuvati ga iz naraštaja u naraštaj, pošto su velika blaga položena u njemu. I zaista su to velika blaga: njih ni moljac 1ni rđa ne kvari, ni lupeži podkopavaju u kradu (Mt. 6, 20). Čuvar njihov je Gospod, i obitalište im je nebeski dvori: njima – kojima Hristos beše život a smrt dobitak (Flb. 1, 21). A kada mošti svetih mučenika biše unesene u crkvu svetih Apostola, sveti Amvrosije izgovori narodu pouku. I gle, neko iz naroda u kome beše nečisti duh povika govoreći: „Mene muči Amvrosije!“ – A svetitelj, obraćajući se na njegovu stranu reče: „Onemi, đavole! Ne Amvrosije nego vera svetih i tvoja zavist muči tebe, pošto vidiš da ljudi uzlaze onamo otkuda si ti zbačen. A Amvrosije ne ume da se nadima gordošću“. – Posle ovih reči svetoga Amvrosija đavo umuče, bacivši ničice na zemlju čoveka kojim vladaše.
Glas o svetom Amvrosiju dođe do carice Markomana[34] Fridigilde, i ona uputi molbu svetitelju da je nauči veri u Hrista. Svetitelj joj napisa opširnu pouku o hrišćanskoj veri i ubedi je u istinitost hrišćanstva. Fridigilda privede i ovoga muža Hristu, i usavetova ga da sklopi ugovor o miru sa Rimskom carevinom. Silno želeći da vidi svoga učitelja – svetoga Amvrosija, Fridigilda potom otputova u Mediolan, ali svetitelj već beše otišao ka Gospodu.
Sveti Amvrosije beše pun plamene revnosti: molitva njegova beše neprestana i danju i noću, delanje njegovo ognjeno, čak je sam svojom rukom pisao knjige, izuzev kada ga u tome spreči bolest. On beše prepun briga o svima crkvama u eparhiji, i toliko se truđaše u vršenju poverenih mu Bogom dužnosti, da su posle njegove smrti pet episkopa jedva mogli obavljati te poslove. Staranje pak njegovo o ništima, ubogima i zarobljenima beše neiskazano: sve što je imao, trošio je na njih. Tako on odmah po rukopoloženju svom za episkopa, sve svoje zlato, srebro i ostalu imovinu razdade na ukrašavanje crkava, na prehranu ništih i siročadi i na otkupljivanje roblja; samo jedan neznatan deo svoga imanja on odvoji svojoj sestri za izdržavanje, a sebi ne ostavi ništa da bi, oslobođen svake imovine, mogao lakše sledovati Hristu Gospodu svome, koji, bogat budući, nas radi osiromaši, da se Njegovim siromaštvom obogatimo (sr. 2. Kor. 8, 9). Ugodnik Božji Amvrosije beše svima ove:[35] on se radovao s radosnima, plakao s plačnima.
Dostigavši duboku starost, sveti Amvrosije provide svoj odlazak k Bogu i reče svome kliru: „Ja ću samo do Uskrsa ostati s vama“. – A gorespomenuti prezviter Pavlin, pisac ovoga Žitija, kazuje još nešto što sam dožive i svojim očima vide. On piše: „Nekoliko dana pre no što će se razboleti, sveti Amvrosije se bavljaše tumačenjem 43. psalma, a ja pisah ono što on govoraše, pošto on sam zbog starosti i slabosti ne mogaše pisati mnogo. I kad pritom pogledah na njega, ja iznenada ugledah oganj oko njegove glave u obliku štita; taj oganj, povijajući se postepeno, uđe u usta njegova, i lice njegovo postade belo kao sneg. Videći to ja se prepadoh, i od straha ne bejah u stanju da pišem. No zatim lice njegovo ponovo dobi svoj obični izgled. Ja to ispričah blagočestivom đakonu Kastulu, a on, sam pun blagodati Božje, objasni mi da sam to ja video Duha Svetoga koji je u vidu ognja sišao na našeg episkopa, kao nekada na svete apostole“.
Kada vojskovođa Stilihon[36] ču da se sveti Amvrosije smrtno razbole, reče: „Italija će propasti, ako taj svetitelj umre“. – I posla Stilihon k bolesnome svetitelju ugledne građane Mediolanske, za koje je znao da ih sveti Amvrosije ljubi, da oni umole svetitelja da on izmoli sebi od Gospoda produženje života na zemlji radi dobra drugih. Sveti Amvrosije odgovori na to: Ja nisam među vama živeo tako, da bih se stideo živeti dalje; no smrti se ja ne bojim, jer imamo dobroga Gospoda.
U vreme kada sveti Amvrosije ležaše bolestan, jednom seđahu podaleko od njegove postelje pored samih vrata sobnih đakoni: Kastul, Polemije, Venerije i Feliks. Oni razgovarahu među sobom šapućući tako tiho, da su samo oni mogli čuti taj razgovor. A razgovarahu oni o tome ko će posle svetog Amvrosija biti episkop; pritom spomenuše prezvitera Simplicijana. Odjednom sveti Amvrosije koji ležaše daleko od njih podiže glas, i kao da učestvuje u njihovom razgovoru, triput ponovi: „on je star, ali bodar“. – Tim rečima on potvrdi da će Simplicijan posle njegove smrti primiti episkopstvo.
U vreme bolesti svoje sveti Amvrosije, moleći se, vide Gospoda našeg Isusa Hrista gde ide k njemu lučezarna lica osmehujući se sa mnogo ljubavi. Svetitelj to kaza episkopu Lavdijskom Vasijanu[37] koji u to vreme seđaše pored njega. A kada se približi čas razlučenja duše svetog Amvrosija od tela, prezviter Honorat koji se odmaraše u gornjem delu kuće ču triputa glas odozgo koji mu govoraše: „Ustani brzo i pohitaj k Amvrosiju, on će ovoga časa otići“. – Prezviter ustade, uze Prečiste Tajne i spusti se dole k bolesniku. I sveti Amvrosije pomolivši se, i pričestivši se Božanskim Darovima, predade svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog na osvitku Vaskrsa, 4. aprila 397. godine.[38] Česno telo njegovo bi položeno u velikoj Mediolanskoj crkvi, a sveta duša njegova predstade sa Angelima prestolu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ATINODORA
 
SVETI mučenik Atinodor, iz Sirske Mesopotamije, od rane mladosti provodio monaški život. Dostavljen kao hrišćanin, on bi uhvaćen i doveden pred carskog namesnika Elevsija, pred kojim on i ispovedi svoju veru u Gospoda Hrista. Zato on bi osuđen na žestoke muke: rastezahu ga između dva stuba, sve delove tela opaljivahu mu svećama; zatim mu stavljahu usijanu đulad ispod pazuha, oštre igle zavlačahu mu u nozdrve, rasprostirahu ga po užarenom gvozdenom tepihu, koji se na čudesan način ohladi; potom ga ubaciše u usijanog bakarnog vola, i podvrgavahu ga mnogim drugim mučenjima; no u svima tim mukama sveti mučenik ostade nepovređen, čuvan Angelom Božjim. Videći takva čudesa na svetom mučeniku mnogi neznabošci pristupiše veri u Hrista: najpre njih pedeset, a zatim još trideset. Najzad sveti mučenik bi osuđen na posečenje mačem. No čim dželat pristupi svome poslu, on se spotače i pade kao mrtav, i ruka mu se sa mačem iščupa iz ramena. Posle toga niko se više ne usudi da pristupi svetom mučeniku..Tada se sveti mučenik pomoli Bogu i predade dušu svoju u ruke Gospodu,[39] od koga primi venac mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA POKORNOG[40]
 
RODITELJI prepodobnog Pavla behu dosta imućni, i odmalena brižljivo obučavahu svoga sina Svetome Pismu. Kada Pavle postade punoletan, u njega se javi želja da ostavi svet. I on stupi u jedan od manastira svoga zavičaja. Tu on primi božanski i angelski čin monaški. I podvizavajući se u svima vrlinama, on prevaziće svu bratiju svoga manastira, i postade sasud Svetoga Duha, te činjaše velika i divna čudesa.
Jednom prilikom prepodobni Pavle učini jedno neobično čudo, koje obelodani kakvo se veliko i uzvišeno delanje vrši potajno u njegovoj duši. Naime: zajedno sa drugom bratijom on kuvaše u kazanu smolu. Kada se smola rastopi i uzavri, i ključajući poče naglo da kipi i da se preliva preko ivice od kazana, tada blaženi Pavle, nemajući pri ruci ništa čime bi mogao promešati smolu, zasuče rukave, zavuče ruku u smolu, promeša je, i ključanje smole najednom prestade. Ruka pak svetitelja ostade čitava i nepovređena, i bez ikakvog traga i znaka da je bila u vreloj smoli; čak se blaženi ni u licu ne izmeni ni najmanje. Videći to čudo, bratija se zaprepasti, i jedni od njih zaključiše da je prepodobni Pavle bogonosan monah, a drugi ne verovahu da je on takav. Sam pak Pavle smatraše sebe za prah i pepeo, i nazivaše sebe psom smrdljivim.
Kroz izvesno vreme prepodobni Pavle bi poslat na jedno poslušanje podalje od manastira. I dok prepodobni odsustvovaše iz manastira na tom poslušanju, starešina manastira sazva bratiju i provede s njima mnogo dana u strogom postu i molitvi. I uputiše Bogu ovakvu molitvu: Gospode, premda smo nedostojni, ipak nam otkrij onoliko koliko mi to možemo shvatiti, do kakvog je stupnja savršenstva stigao brat naš Pavle, i na kom je stepenu vrline. – I Bog koji ispunjuje želje onih koji Ga se boje, ispuni njihovu molbu. Jedne noći kada bratija spavahu, dejstvom Božjim oni biše uzneseni u raj, prekrasan i čudesan. Nalazeći se tamo oni se od miline topljahu u neiskazanoj miomirisnoj radosti koja ih odasvud ispunjavaše. I dok se oni divljahu tom čudesnom prizoru, i doživljaju svom, pred njima se odjednom ukaza monah Pavle i pozdravi ih pavši ničice pred njih. Bratija ga otpozdraviše i moliše da im objasni šta je to gde se oni nalaze i što vide. Pavle im sa velikom smirenošću odgovori: To što vidite, braćo, jeste raj Božji, i sve se ovo zbi vas radi, jer u svesrdnim molitvama svojim vi uzaželeste doći onde gde sam došao i ja. Uzmite odavde iz raja ko šta hoće, što se kome dopada, pa idite s mirom; a na posao, na koji sam bio poslan, pošaljite drugoga brata, pošto me više videti nećete. – Oprostivši se s Pavlom, bratija se udaljiše, uzevši iz svetoga raja: ko – cvetić, ko – grančicu, ko – miomirisne listiće, ko – prekrasnu biljčicu ili travčicu.
Probudivši se iz sna i sabravši se, bratija ispričaše jedan drugome svoje viđenje i radosno slavljahu Boga. Pri tome jedan pokazivaše cvetić što je uzeo iz raja, drugi grančicu, treći govoraše o nadzemaljskom mirisu rajskog bilja, četvrti držaše u rukama prekrasno lišće. I sva se bratija radovahu i slavljahu Boga za milost kojom obasu slugu svog Pavla.
Blaženi pak Pavle, ostavivši ono poslušanje na koje beše poslat, otputova u Jerusalim. Pošto tamo poseti sva sveta mesta i pokloni im se, on otputova na Kipar. Tamo on uziće na jednu visoku goru, i provede nekoliko godina podvizavajući se u usamljeništvu. Ali pošto se glas o svetom životu njegovom pronese svuda po okolini, i mnogi počeše dolaziti k njemu, to se on ukloni odatle i otputova u okolinu Carigrada, i tamo se nastani. Provodeći bogougodni život, tu se on udostoji čuti, kao nekada Bogovidac Mojsije, glas koji mu reče: „Izidi, Pavle, na ovu goru, i umri na gori“.[41]
I blaženi Pavle, izišavši po naređenju Božjem na visoku goru, zvanu Parigorija, pokloni se Bogu; i poživevši na njoj malo vreme usnu u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA POSTNIKA
 
PREPODOBNI otac naš Jovan podvizavao se mnogo godina u lavri svetog Save Osvećenog za carovanja Anastasija.[42] Mnogo postradao od jeretika – patrijarha Aleksandrijskog Jovana, koji ga primoravao da priđe jeresi monofizitskoj; od njega i progonstvo doživeo. U Halkidonu ga jeretici bace u tamnicu; i on provede u njoj dvadeset dana bez hleba i bez vode. I kad ga zatekoše u tamnici živa, jeretici ga izvedoše iz tamnice, i bijući ga prognaše iz grada. I on, došavši u lavru svetoga Save, satvori mnoga čudesa, i lavove ukroti. On i knjige pisao protiv jeresi. I s mirom se prestavio ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA ĆUTLJIVOG, ili Gornjačkog
 
SVETI Grigorije Isahist, ili Ćutljivi, poreklom je sa Balkana. Po svetogorskom predanju, a i po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, on je bio poreklom
Srbin. Rođen je krajem 13. ili početkom 14. veka. Bio je učenik Svetog Grigorija Sinaita i Svetog Romila Ravaničkog, kojega je i Žitije napisao. Osnivač je Svetogorskog manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, poznatog zbog njega pod imenom Grigorijat. Kasnije je prešao u Srbiju i od Svetog Lazara, kneza Srpskog, dobio manastir Ždrelo u Bravičevu (kasnije nazvan manastir Gornjak), u kojem i danas počivaju njegove svete mošti. Iz njime napisanog Žitija Sv. Romila Ravaničkog, kao i iz drugih starih knjiga saznajemo još o životu i podvizima prepodobnog Grigorija Ćutljivog i ovo što ćemo dalje izneti.
Početkom četrnaestog veka došao je na Balkan sa Sinajske Gore prepodobni otac naš Grigorije Sinait.[43] Nastanivši se u Svetoj Gori Atonskoj, u skitu zvanom Magula, naspram Filotejevog manastira, on tu steče dosta učenika među monasima željnim isihastičkog života, to jest molitveno tihovateljskog (ili ćutljivog) života po Bogu i radi Boga. Odatle je prepodobni Grigorije prešao sa grupom svojih učenika u pusto i nepristupačno mesto zvano Hrenteli između današnjih manastira Simonopetre i Svetog Pavla. Tu je osnovao nekoliko kelija, no nije se tu duže zadržao. Zbog čestih napada Turaka, morao je otići iz Svete Gore. Posle obilaska Carigrada i nekih drugih mesta, on se sa svojim učenicima nastani u mestu zvanom Parorija u Trakiji, na granici između Vizantije i Bugarske. Tamo je osnovao veliki manastir i stekao mnoštvo učenika. U to vreme njegov učenik postade i prepodobni otac naš Romilo,[44] koji sa jednim svojim duhovnim bratom zvanim Ilarion, ostade kod velikog Sinaita sve do njegovog blaženog usnuća u Gospodu (koje bi 27. novembra 1346. godine). Tada se prepodobni Romilo i Ilarion presele iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova (u Bugarskoj), gde su se i pre toga podvizavali. Tu Sveti Romilo zamoli Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, našto Ilarion jedva pristade, ispunjujući tako volju Božju i usrdnu molbu brata svoga. Kada potom pobožni car Bugarski Jovan Aleksandar (1331-1371. g.) oslobodi spomenutu Paroriju od napadaja lopova i razbojnika, onda se Sveti Romilo sa svojim duhovnikom Ilarionom vrati u Parorijsku omiljenu mu pustinju i nastani se opet tamo.
Upravo u ovo vreme k njima dvojici dođe iz Carigrada ovaj prepodobni Grigorije Ćutljivi, o kome je ovde reč. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj Gori ili i negde drugde, prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No kako se Sinait preseli ka Gospodu, Grigorije zato i dođe kod Svetog Romila da bude njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. „U to vreme, veli on smireno za sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto (u Paroriju), i čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i podčinih se starcu Ilarionu, kojemu je bio podčinjen i sam Prepodobni Romilo“.
Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve nisu napali bezbožni Agarjani. Tada su oni obojica sa svojim starcem Ilarionom morali otići ponovo u Zagoru. Potom je Sveti Romilo otišao na Svetu Goru, a prepodobni Grigorije i Ilarion ostali su u Zagori. Po upokojenju pak starca Ilariona, Sveti Grigorije otide i sam u Svetu Goru, i potraživši i našavši Svetog Romila sa smirenjem se njemu podčini kao svome duhovnom ocu. I življahu oni u podvizima i vrlinama u mestu zvanom Melana, u blizini Velike Lavre Svetog Atanasija Atonskog. O ovom njihovom zajedničkom životu i podvizima opširnije govori sam prepodobni Grigorije u spomenutom Žitiju Svetog Romila, ali govori tako da on iz prevelikog smirenja svog iznosi samo vrline Svetog Romila, a za sebe kaže kako je tobože imao grehe i strasti, i kako ga je prepodobni Romilo ispravljao u tome i poučavao pravom životu.
Pošto prepodobnim ocima Romilu i Grigoriju počeše dolaziti mnogi monasi i posetioci, radi duhovne koristi i pouke, oni se udaljiše u još pustinjskiji kraj Atonske Gore i tamo, načinivši sebi kelije, nastaniše se. Ne prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše Srpskog despota Jovana Uglješu, koji u ovo vreme štićaše i pomagaše Svetu Goru.[45] Tada među monasima u Svetoj Gori, a i među hrišćanima u okolnim krajevima, nastade veliki strah i metež, jer se bojahu od opakih Turaka i njihovih bezbožničkih nasilja. Jer dok življaše ovaj blagočestivi vladar Srpski, on ljubljaše i štićaše Svetogorske monahe, a mnoge njihove manastire on pomagaše i obnavljaše, kao što to i do danas svedoče i potvrđuju mnogi Svetogorski manastiri, koji ovoga Uglješu smatraju za svoga drugog ktitora. Blagočestivi Jovan Uglješa postade tada dobrotvor i ktitor manastira Vatopeda, Hilandara, Simonopetre, Svetog Pavla, pa i samoga manastira Svetog Nikole, nazvanoga Grigorijat, koga započe najpre sveti i veliki Grigorije Sinait, a konačno ga ustroji ovaj prepodobni Grigorije Ćutljivi.
Jer kada uskoro po pogibiji blagovernog vladara Uglješe, Sveti Romilo napusti Svetu Goru i pređe u Albaniju, u mesto zvano Avlona (to jest Valona), a potom odatle pređe u Srbiju, kod blagočestivog vladara Srpskog Sv. kneza Lazara, u tamošnji manastir Ravanicu, gde se uskoro i upokoji[46], ovaj Sveti Grigorije ostade u Svetoj Gori i podvizavaše se u usamljenoj keliji, na četvrt sata daleko od njegovog današnjeg manastira Grigorijata. Tu se on podvizavaše u usamljenom molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega je kasnije i nazvan Ćutljivi. Iako o tome danas nemamo sačuvanih pisanih podataka, jer je manastir Grigorijat potom dva puta doživljavao velike požare,[47] najverovatnije je da je Sveti Grigorije u ovo vreme svoga boravka u Svetoj Gori ustvari postao konačni osnivač i ktitor današnjeg manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, podignutog između manastira Simonopetre i manastira Svetog Pavla, blizu onih kelija gde se ranije podvizavao onaj veliki Grigorije Sinait sa svojim učenicima.[48]
Međutim, u Svetoj Gori prepodobni Grigorije nije mogao ostati dugo vremena, jer su bezbožni Agarjani ponovo napadali na hrišćanske narode i krajeve, sve do Svete Gore. Jedini gada moćni hrišćanski vladar bio je blagočestivi knez Srpski Lazar, koji je vladao u severnijim krajevima Srbije, sa prestonicom u Kruševcu. Njegova se pobožnost i crkvoljubivost pokazala u mnogim stvarima, a naročito u bogougodnom radu njegovom na pomirenju zavađene Srpske i Carigradske Crkve (1375. godine). Beše tada takođe postala poznata i monaholjubivost Svetog kneza Lazara,[49] jer on postade drugi ktitor manastira Hilandara i još nekih drugih manastira na Svetoj Gori. U njegovoj pak zemlji, u slobodnoj Srbiji, Lazar beše podigao svoju divnu zadužbinu manastir Ravanicu, gde je, kao što smo videli, hristoljubivo primio pre neku godinu Grigorijevog duhovnog oca, Svetog Romila. Lazar je uz to „mnoge gore i humove svoje države ispunio obiteljima monaških žilišta“, kako za njega pišu tadašnji povesničari, pa je to njegovo monaholjublje postalo poznato na daleko. Sve je ovo bilo poznato i prepodobnom Grigoriju, pa se zato on reši da dođe sa svojim učenicima kod blagočestivog kneza Lazara u Srbiju i nastani se u njegovim mirnim i spokojnim krajevima.
Godine 1379. Lazar beše oslobodio i umirio od tamošnjih buntovnika i neprijatelja severni kraj svoje države, zvani Braničevo, kada baš u to vreme stiže kod njega iz Svete Gore prepodobni Grigorije, sa više svojih učenika i monaha, koji potom postadoše poznati u Srbiji kao podvižnici „Sinaiti“. Oni dobiše takav naziv zato što su svi, kao i sam prepodobni Grigorije, bili ranije učenici onog velikog Grigorija Sinajskog, o kome je već bilo reči na početku.
Prepodobni Grigorije zamoli kneza Lazara da mu da neko mirno i usamljeno mesto, gde bi se mogao posvetiti molitvenom bezmolviju i bogorečitom ćutanju. Blagočestivi knez mu tada dade tiho i usamljeno mesto u Ždrelu braničevskom, u podnožju Homoljskih planina na levoj obali reke Mlave.[50] Iznad reke u steni beše jedna pećina, gde se prepodobni Grigorije nastani i tamo molitveno tihovaše. Ovu pećinu on pretvori u crkvu koju posveti Svetom Nikolaju Čudotvorcu, kome beše posvećen i manastir Grigorijat u Svetoj Gori. No uskoro zatim blagočestivi knez pomože Prepodobnome da ispod ove pećine podigne divnu crkvu manastira Ždrela, koju zajednički posvetiše Vavedenju Presvete Bogorodice. Tako bi osnovan novi manastir prepodobnog Grigorija, koji i do danas postoji u Braničevu pod imenom Gornjak.[51] Osnivanje novog manastira bi zatim potvrđeno i od svjatjejšeg patrijarha Srpskog kir Spiridona, kao što o tome govori drevna povelja koja se do nedavno čuvala u manastiru Gornjaku. U toj povelji patrijarh Spiridon kaže: „Priide ko smireniju mi čestnjejšij vo inocjeh starec kir Grigorij i so svojimi blagogovjejnimi inoki … Vidje že smirenije mi zapisano i utverždeno gospodinom Knjazom (Lazarom) onoje mjesto, rekše cerkov Presvjatija Bogorodici, so seli i so ljudmi i so vsjem velikim i malim, čestnjejšemu vo inocjeh starcu kir Grigoriju Sinaitu i jegovim kalogerom. Starec bo kir Grigorije so svojimi kalogeri potrudisja o vozdviženiji i sozdaniji hrama togo (Vavedenija Presvjatija Bogorodici), i o inih veščej, s pomoščiju gospodina knjaza Lazara“.[52]
Tako je Sveti Grigorije Ćutljivi, kasnije nazvan i Grigorije Gornjački, produžio svoje bogougodne podvige u Srbiji, sve do svojeg blaženog upokojenja u Gospodu. Ostali pak došavši sa njime iz Svete Gore monasi Sinaiti nastanili su se po drugim krajevima Lazareve države, i u Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su mnogi od tih Sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva i netruležnosti.
Nije poznato tačno kada i gde se upokojio ovaj prepodobni Grigorije. Po nekima, on se pre svoga upokojenja vratio ponovo na Svetu Goru u svoj manastir Grigorijat, i tamo se mirno prestavio u Gospodu, oko 1406. godine. Njegove su svete mošti ostale u Grigorijatu sve do 1761. godine, kada su ih, prilikom tadašnjeg velikog požara, monasi uzeli i preneli u Srbiju, u njegov manastir Gornjak. Po drugima pak, prepodobni Grigorije upokojio se u manastiru Gornjaku, i pogreben je pokraj gornje pećinske crkvice u Gornjaku. Njegove svete mošti prebivale su neko vreme u tom manastiru, pa su onda tokom dugih vekova turskog ropstva prenošane i na druga mesta, u manastir Oreškovicu,[53] u manastir Vojlovicu u Banatu[54] i po drugim mestima.
Tako je možda deo moštiju Sv. Grigorija dospeo i u njegov manastir Grigorijat na Svetoj Gori, odakle je posle taj deo opet vraćen u manastir Gornjak.
Danas se svete mošti Svetog Grigorija nalaze u njegovom manastiru Gornjaku Za vreme Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u sabornu crkvu u Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak. Ove 1977. godine iguman manastira Grigorijata iz Svete Gore, arhimandrit Georgije, obratio se pismom episkopu Braničevskom i manastiru Gornjaku sa molbom da podare njegovom manastiru deo moštiju Svetog Grigorija, kao ktitora manastira Grigorijatskog. (Jer, u starom Sinaksaru i Službi ktitoru manastira Grigorijata Prepodobnom Grigoriju, stoji da je on „iz Srbije došao“ i osnovao na Sv. Gori njihov manastir Svetog Nikolaja, a to potvrđuje i opšte svetogoroko predanje i stari slovenski Sinaksari).
Na ovu molbu manastira Grigorijata odgovorio je episkop Braničevski i manastir Gornjak tako što je deo svetih moštiju Svetog Grigorija iz Gornjaka dostavio manastiru Hilandaru, sa molbom da ih o prazniku Vavedenja (ove 1977. godine) preda svečano bratiji Grigorijatskoj, koja dođe na praznik u Hilandar, što je zaista tako i učinjeno. Inače, manastir Grigorijat slavi blaženi spomen prepodobnog Grigorija 7. decembra (sutradan po Svetom Nikoli), a to je i dan upokojenja Prepodobnoga koji se slavi u manastiru Gornjaku, i pod kojim se spominje u starim Prolozima i Sinaksarima. Još i po ikonama prepodobnog Grigorija, koje se nalaze u manastiru Grigorijatu i u manastiru Gornjaku, vidi se da je to jedan i isti Svetitelj. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NILA STOLOBENSKOG,
Novgorodskog Čudotvorca
 
PREPODOBNI Nil rodio se u jednom selu Novgorodske oblasti. Ko mu behu roditelji, nije poznato; zna se samo da je postrižen u manastiru Pskovske oblasti, zvanom Kripecki.[55] Iz tog manastira on pređe u šumovitu pustinju Rževskog okruga, i tamo se nastani blizu reke Čeremhe.[56] Tu se on hranio biljem i hrastovim žirom, provodeći vreme u postu i molitvi. To đavo ne mogaše gledati, zato ga stade krvnički napadati: pretvaraše se u razne zverove i svakovrsne gmizavce, koji kao strašila navaljivahu na prepodobnoga i danju i noću, besneći i urlajući i šišteći, eda bi prepodobni, . zaplašen, napustio pustinju. No prepodobni molitvama, kao mačem, odgonjaše sva ta iskušenja i zlobne napasti vraga, ograđujući telo svoje krsnim znakom i moleći se neprestano Bogu. U takvim pustinjačkim podvizima prepodobni Nil provede petnaest godina.
Jednom posle duge molitve prepodobni zadrema i ču glas koji mu govoraše: „Nile, izađi odavde i idi na ostrvo Stolobnoje; na njemu uzmoći ćeš spasti se“. – Ovo naređenje ispuni prepodobnoga velikom radošću, jer po tome on poznade da Gospod nije prezreo moljenja njegova. I stade se prepodobni raspitivati za to ostrvo kod hristoljubivih ljudi koji dolažahu k njemu. Oni mu kazaše da se to ostrvo nalazi na jezeru Seligeru, udaljenom sedam kilometara od grada Ostaškova, u Tverskoj oblasti. Prepodobni krenu tamo, i kad stiže na ostrvo beše radosno poražen njegovom lepotom. Obišavši celo ostrvo, on nađe da je ono izvrsno za usamljenički život. Na ostrvu tom bejaše gora i velika šuma. Uzišavši na goru, prepodobni molitvom zablagodari Bogu što mu ukaza ovo mesto, i reče: Evo, Gospode pokoja mog, evo obitališta mog zanavek.
Tu na gori sveti podvižnik iskopa sebi pećinu, u kojoj provede prvu zimu. Posle toga on načini sebi keliju i crkvicu. I provođaše on na ostrvu život silno se podvizavajući u molitvama i u postu i u trudovima; a hranjaše se biljem i jagodama što rastijahu na ostrvu, i povrćem koje sam proizvođaše obrađujući zemlju. No đavo i tu neprestano ratovaše protiv prepodobnoga, i činjaše mu razne pakosti. Tako, đavo se jednom prilikom pojavi sa čitavim pukom demona i opkoli keliju prepodobnoga kada ovaj svršavaše molitvu svoju; opasavši keliju konopcima, đavo uz strahovitu viku prećaše da je strovali u jezero, no svetitelj molitvom svojom razagna svu tu demonsku vojsku.
Isto tako i pakost ljudska beše nemoćna u svome vojevanju protiv ugodnika Božjeg. Tako jednom seljani što življahu u blizini Stolobnoga ostrva namisliše da oteraju svetitelja sa ostrva; zbog toga posekoše drva i zapališe šumu, smatrajući da će požar doći i do kelije svetiteljeve i sagoreti je. Videći zapaljenu šumu, svetitelj stade na molitvu, i blagodaću Božjom požar se iznenada ugasi, te i ne dođe do gore, a pakosnici se sa stidom i sramom vratiše kućama svojim.
No đavo, ukoliko više poraza doživljavaše od svetitelja, utoliko besnije napadaše na njega. Jednom kada se prepodobni nahođaše na poslu izvan kelije, razbojnici napadoše na njega i preteći mu zahtevahu od njega da im da svoje blago. Svetitelj im reče: Eno ga u uglu moje kelije; idite i uzmite ga! – A u tom uglu bejaše ikona Presvete Bogorodice sa Predvečnim Bogomladencem. Razbojnici uđoše u keliju, i iznenada oslepiše. Gada oni sa suzama stadoše moliti svetitelja da im oprosti. Svetitelj se pomoli Bogu i razbojnici progledaše. Posle toga svetitelj ih pouči spasenju duše, i zapovedi im da nikome ne pričaju to što se dogodilo. Razbojnici tako i uradiše, ali po prestavljenju svetoga Nila oni podrobno ispričaše ove.
Za svoj podvižnički život prepodobni Nil dobi od Boga blagodatni dar: proviđati u ljudima tajna dela njihova i grešnike izvoditi na put spasenja. Jedan čovek, oskvrnavljen telesnim grehom, dođe k svetitelju. Svetitelj ga izobliči zbog greha, i poučivši ga da više ne čini taj greh, otpusti ga s mirom. Od toga vremena taj čovek steče strah Božji, i poživevši bogougodno skonča.
Bogobojažljivi žitelji koji se u blizini ostrva bavljahu ribolovom, poštujući svetitelja, slahu mu ponekad ribu. Jednom oni poslaše ribu njemu po jednom svom drugu koji beše učinio preljubu. Svetitelj, providevši Duhom Svetim da je ovaj ribar oskvrnavljen preljubom, zatvori pred njim prozorče i ne primi od njega ribu. Ovaj ribar vrati se k drugovima i ispriča im šta mu se dogodilo. Oni onda poslaše ribu po drugome ribaru, i prepodobni je s radošću primi, blagoslovi ribara i otpusti.
U drugo vreme jedan čovek stade na ostrvu seći šumu za građenje kuće, no odjednom strahovito zagrme i ču se glas koji zabranjivaše seći šumu. Međutim taj se čovek ne uplaši već natovari kola građom, ali konj ne uzmože maći kola s mesta. Videći ovo čudo, čovek se uplaši i ode obećavši da nikad to više činiti neće.
Prepodobni se podvizavaše na ostrvu Stolobnom dvadeset sedam godina, i pred svoje prestavljenje iskopa sebi raku i ostavi u nju mrtvački sanduk, i svaki dan odlažaše tamo i plakaše nad njim zbog grehova svojih. I kada prepodobni oseti da mu
 
se približava kraj, on moli Gospoda da ga udostoji pričešća Svetim Tajnama. I ispuni se molitvena želja svetiteljeva. Na ostrvo dođe iguman Nikoljskoga manastira Sergije i pričesti prepodobnog Nila Svetim Tajnama. Posle toga prepodobni uđe u svoju keliju, satvori uobičajene molitve, i uzevši kadionicu okadi svete ikone i svu keliju; zatim, oslonivši se rukama na drvene štapove na kojima se obično odmarao od telesne premorenosti, on se prestavi ka Gospodu 1554. godine sedmoga decembra.[57] Bogu našemu slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA SIJSKOG,
novog čudotvorca
 
SELJAČKO dete iz mesta Kehte, u Dvinskoj oblasti; svetovno mu ime Andrej. Odlikovao se lepotom i velikim umnim sposobnostima; brzo izučio knjigu. Omiljeno mu zanimanje bilo malanje ikona. Stupio u brak, ali mu supruga umre kroz godinu dana. On se zamonaši u Pahomijevoj pustinji, na reci Keni. U manastiru on se pokaza obrazac smirenosti i poslušnosti; pre svih je odlazio u hram na molitvu; upražnjavao strogo uzdržanje, i neprestano imao u srcu sećanje na smrt i poslednji sud. Posvećen za jeromonaha, on je nepropustljivo vršio bogosluženja, i neumorno obavljao sve manastirske poslove. Pošto je voleo usamljenost, prepodobni se Antonije nakon nekoliko godina povuče na sever, i kraj reke Sije osnova manastir, u kome bi iguman. Ukrasivši svoj život velikim uzdržanjem i trudoljubljem, prepodobni Antonije se mirno prestavi 1556. godine, ostavivši zaveštanje manastirskoj bratiji: da žive u miru, uzdržanju, trudu, i da pomažu bedne i nevoljne. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AMUNA
 
ŽIVEO i podvizavao se u Nitrijskoj pustinji. Prestavio se u miru.[58]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA PRAVOSLAVNIH HRIŠĆANA
 
ONI dok slavljahu Boga u hramu biše ognjem sažeženi.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
FILOTEJE,
postradale u Rumuniji
 
OVA sveta mučenica Hristova postrada za Gospoda ovoga 1060. godine u Valahiji, današnjoj Rumuniji.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE PRAVOSLAVNE RIMLJANKE
 
POSTRADA za Hrista u Rimu u ognju opaljena.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA NEOFITA
 
POSTRADAO za Hrista bačen u more.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA DOMETIJA
 
MAČEM posečen postradao za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA ISIDORA, AKEPSIMA i LEONA
 
POSTRADALI za Gospoda Hrista u ognju spaljeni.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
GAJA i GAJANA
 
U OGNJU sažeženi za veru u Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA DVA SVEŠTENIKA
 
POSTRADALI za Gospoda Hrista testerom prestrugani.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA PRISKA
 
SVETI Prisk postradao za Hrista umoren glađu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARTINA
 
POSTRADAO za Gospoda sekirama iskasapljen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA NIKOLAJA
 
POSTRADAO za Hrista sažežen u ognju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG IGNJATIJA
 
U MIRU se prestavio. Počiva u blizini Vlahernske crkve (u Carigradu).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA,
postnika Pečerskog
 
SVETE mošti njegove pokoje se u Antonijevoj pešteri u Kijevu.
 


 
NAPOMENE:
[1]Pod nazivom Galija u starom svetu podrazumevala se vrlo prostrana zemlja; ona je obuhvatala: današnju Francusku, Belgiju, deo Holandije, Nemačku s one strane Rajne i veliki deo Švajcarske. Pored toga otac svetog Amvrosija bejaše carski namesnik i Španije. Osim svetog Amvrosija on imađaše kćer Marcelinu, stariju od Amvrosija, i sina Satira. – Sveti Amvrosije rodio se oko 340. godine u gradu Triru, gde su tada živeli njegovi roditelji.
[2]Ligurija – oblast; njene granice prema Galiji sačinjavali su: reka Varus i primorski Alpi, na jugoistoku prema Italiji reka Makra, na severu reka Padus, na jugu Ligurijski zaliv. Na taj način Ligurija je obuhvatala današnju južnu Francusku, deo severozapadne Italije, Nicu, Đenovu, Južni Pijemont i zapadni deo Parme i Piačence.
[3]Emilija – pokrajina Galije, između Ligurije i Flaminije, u srednjem delu današnje srednje Italije.
[4]Mediolan, današnji Milano, drevni grad takozvane Cizalpiske Galije, ili današnje severne Italije, centar nauke i umetnosti. Danas: Milano glavni, mnogoljudni grad Italijanske oblasti Lombardije.
[5]Ticin – drevni grad u Cizalpiskoj Galiji, na glavnom putu iz Rima u Galiju; sada Pavija; značajan grad severne Italije kraj reke Tičino, nedaleko od njenog uvora u Po.
[6]Valentinijan I ili Stariji – car Zapadne Rimske carevine, carovao od 364-375. godine.
[7]Mt. 5, 14. 15.
[8]To je bilo 7. decembra 373. godine. Tada je sveti Amvrosije imao 34. godine.
[9]Teodorit, episkop Kirski, – crkveni istoričar petoga veka.
[10]Rimski papa od 366-384. godine.
[11]Simplicijan imao ogroman uticaj na obrazovanje svetog Amvrosija u stvarima vere. Osim toga, sveti Amvrosije je revnosno čitao i izučavao dela svetih Otaca; bio je u vrlo bliskim prijateljskim odnosima sa svetim Vasilijem Velikim. On je preveo iz neznaboštva u hrišćanstvo blaženog Avgustina. Velikih sposobnosti, i sa izvanrednim poznavanjem svetovnih nauka, sveti Amvrosije je za kratko vreme pokazao izuzetne uspehe i u hrišćanskoj nauci. Dela koja je napisao svrstavaju ga među znamenite Oce i Učitelje Crkve.
[12]Placencija – sada Piačenca – rimska kolonija u Cizaloiskoj Galiji (današnja severna Italija).
[13]Bolonja – glavni grad Italijanske provincije onoga vremena, na putu iz severne u srednju Italiju; jedan od centara Italijanske obrazovanosti i trgovine.
[14]Mavritanija – rimska provincija na severu Afrike; sada: Fec, Maroko i zapadni deo Alžira.
[15]Gracijan bio ocu svom Valentinijanu I savladar od 367. godine, a od 375-383. godine carovao sam.
[16]Goti – mnogoljudni narod Germanskog porekla, obitavao s one strane Dunava; delio se na Ostgote (= Istočne Gote) i Vestgote (= Za padne Gote).
[17]I tako dalje, kao što stoji napisano u knjizi svetog Amvrosija; „O ovaploćenju Gospoda Isusa Hrista“.
[18]To je bilo 383. godine.
[19]To je bilo 385. godine pred Uskrs. Nešto slično dogodi se i naredne, 386. godine, kada Justina nagovori Valentinijana da izda zakon u korist arijanaca; i potom oko Uskrsa ustroji tako žestoko gonjenje protiv svetog Amvrosija, da se on zaključa u crkvi, i prostrevši se pred oltarom, moljaše pomoć s neba. Narod, bojeći se da svetitelja ne uzmu silom, okruži ga, i moljaše se s njim i danju i noću u crkvi. Svetitelj Božji zabavljaše u to vreme narod čitanjem i tumačenjem Svetoga Pisma i pevanjem psalmova i pesama. Od toga vremena bi svetim Amvrosijem u Mediolanskoj, a zatim i u svoj Zapadnoj Crkvi zavedeno, po ugledu na Istočnu Crkvu, takozvano antifonsko pevanje, to jest pevanje za dve pevnice. Međutim vojnici, poslani od carice Justine stadoše puštati narod u crkvu, ali mu ne dozvoljavahu da izlazi iz crkve. I sami vojnici behu tako poraženi pevanjem pravoslavnih, da i sami oko crkve ponavljahu to pevanje. U to vreme pevahu se i uzvišene himne svetog Amvrosija u slavu Presvete Trojice. Molitve vernih biše uslišene, i sveti arhipastir ostavljen usred svoje pastve.
[20]Teodosije Veliki – car Istočne Rimske carevine; docnije prisajedinio pod svoju vlast i Zapadnu; carovao od 379-395. godine.
[21]Godine 388.
[22]U staroj hrišćanskoj Crkvi postojala je niža crkvena dužnost zaklinjača. Ta dužnost: izgoniti zle duhove iz đavoimanih, poveravana je nižim crkvenoslužiteljima sa ciljem, da se pokaže prezir Crkve Hristove prema ništavnoj sili đavola. Zaklinjači su bili dužni izgovarati zapretne ili zaklinjatelne molitve, i nad oglašenima. Sada te molitve, koje prethode tajni svetog krštenja, čita sam sveštenik koji vrši krštenje.
[23]Akvileja – znatan trgovački grad na reci Natisoni, nedaleko od obale Jadranskog mora.
[24]Boterih – gradonačelnik Soluna, prijatelj cara Teodosija Velikog.
[25]Sveti Nektarije – patrijarhovao u Carigradu od 381-397. god.
[26]Evgenije – neznatnog porekla, bio skeretar cara Valentinijana II, posle čijeg ubistva Arbogast ga uzvede na presto. No Teodosije Veliki istupi sa svojom vojskom protiv Arbogasta, pobedi ga i naredi mu da pogubi Evgenija.
[27]Bononija – veoma poznat grad u severnoj Italiji; danas – Bolonja, glavni grad istoimene pokrajine, poznat kao centar obrazovanosti i žive trgovine.
[28]Tuskija = Etrurija, drevna oblast srednje Italije, severno od Rima. – Florencija, grad na reci Arni, čuven po razvijenosti nauka i umetnosti.
[29]Godine 395. Sveti Amvrosije odao poštovanje uspomeni Teodosija Velikog posmrtnom rečju.
[30]Arkadije – car Istočne Rimske carevine, carovao od 390-408. godine.
[31]Honorije – car Zapadne Rimske carevine, carovao od 390-423. godine.
[32]Spomen njihov praznuje se 14. oktobra.
[33]Prezviter Pavlin – učenik i sekretar svetog Amvrosija Mediolanskog, koji kasnije napisa njegovo Žitije na molbu učenika njegovog, blaženog Avgustina, episkopa Iponijskog.
[34]Markomani – germansko pleme; živelo u Češkoj i često vršilo pustošne upade u pogranične krajine Rimske carevine.
[35]Or. 1. Kor. 9, 22.
[36]Stilihon – znameniti vojskovođa Zapadne Rimske carevine na dvoru cara Honorija, koji ju je nekoliko puta spasavao od propasti; poreklom Vandal; no kasnije, bez obzira na usluge učinjene državi, on bi oklevetan kao tobožnji izdajnik, i po naređenju cara ubijen.
[37]Lavd – grad u severnoj Italiji, između Mediolana i Kremona; sada Lodi Vekio.
[38]Crkva praznuje svetog Amvrosija 7. decembra, dan u koji je on posvećen za episkopa, verovatno zato što dan njegovog upokojenja pada na sam Uskrs. – Sveti Amvrosije napisao je mnoga dela visoke vrednosti: jedna se odnose na tumačenje Svetoga Pisma, druga na dogmate svete vere, treća izlažu moralna načela evanđelskog života. Sve knjige ovog svetog oca pune su svetih misli, svetih osećanja, svetih raspoloženja, svetih pouka, svetih vapaja; kroz njih se liju svete božanske sile, koje svaku pobožnu dušu dižu iznad svega grehovnog i smrtnog i prolaznog, i uznose u večno carstvo Hristove čudesne i čudotvorne ljubavi i radosti.
[39]Oko 304. godine.
[40]„Pokorni“ što i „poslušni“; naziv dat prepodobnom Pavlu zbog njegovog dubokog smirenja i potpunog odrečenja od svoje volje.
[41]Sr. 5. Mojs. 32, 48. 49. 50.
[42]Car Anastasije Dikor carovao od 491-518. godine.
[43]Prepodobni Grigorije Sinait (1255-1346. g.) spominje se 6. aprila, gde videti njegovo opširno Žitije, koje je napisao njegov učenik Sv. Kalist, patrijarh Carigradski (1350-1363. g.).
[44]Opširnije o Sv. Romilu Ravaničkom videti u njegovom Žitiju (pod 16. januarom), napisanom od ovog prep. Grigorija Ćutljivog.
[45]Jovan Uglješa Mrnjavčević, Srpski despot u Seru, poginuo je od Turaka u bitci na reci Marici 26. septembra 1371. godine.
[46]Sv. Romilo Ravanički upokojio se oko 1376. godine. Njegov sveti grob i danas se nalazi u manastiru Ravanici kod Ćuprije.
[47]Ovi veliki požari u manastiru Grigorijatu bili su 1500. i 1761. godine.
[48]Možda je već tada ovaj prepodobni Grigorije bio postao učenik Svetog Sinaita i sa njim se tada podvizavao na tom mestu, da bi se kasnije vratio i podigao konačno na tom mestu manastir Grigorijat, koji će svetogorsko predanje zato i vezati za njegovo sveto ime.
[49]Opširno Žitije Sv. kneza Lazara videti pod 15. junom.
[50]Kod pobožnog naroda u Homolju i oko Mlave i danas postoji predanje da su se prepodobni Grigorije i car Lazar sreli prvi put razgovarajući na jednom mestu preko reke Mlave. Kako je Mlava na tom mestu veoma šumela te se oni nisu mogli preko reke dobro čuti, prepodobni Grigorije se tada pomolio da prestane buka i nastane tišina, i njegova molitva bude uslišena. Mlava na tom mestu prestane sa šumom, pa se to mesto oko manastira Gornjaka i danas naziva Tišina.
[51]Manastir Gornjak na reci Mlavi, između Žagubice i Petrovca, ranije se nazivao Ždrelo, a tek od 18. veka nazvan je Gornjakom.
[52]Ova povelja potiče iz godine 1379. Njen poslednji prepis nestao je iz manastira Gornjaka za vreme Drugog svetskog rata, kada je nestala i druga povelja data tada manastiru od strane cara Lazara.
[53]Mošti Sv. Grigorija u manastiru Oreškovici spominje u prvoj polovini 16. veka svetogorski prota Gavrilo Hilandarac u Žitiju Sv. Nifona II, patrijarha Carigradskog.
[54]Mošti Sv. Grigorija Sinaita spominju se u manastiru Vojlovici kod Pančeva 1771. godine. Pre toga, 1733. godine, prilikom jednog pregleda manastira Gornjaka od strane egzarha Beogradskog mitropolita, zabeleženo je da u Gornjaku postoji „grobnica Grigorija Sinaita“. Najverovatnije je da se radilo o prenošenju pojedinih delova moštiju Sv. Grigorija, jer i danas sačuvane mošti njegove u Gornjaku jesu uglavnom samo delovi.
[55]Manastir Kripci ili Kripecki nalazi se na dvaestak kilometara od grada Pskova; osnovan je prepodobnim Savom u petnaestom veku.
[56]Reka Čeremha nahodi se u Valdajskom okrugu, protiče kroz pustinju prepodobnog Nila. Do danas postoji u gustoj šumi crkvica i kelija prepodobnoga Nila.
[57]Na mestu podviga prepodobnoga Nila jeromonah German osnovao je 1594. godine Nilov Stolobenski manastir. Česne mošti prepodobnoga Nila otkrivene 27. maja 1667. godine.
[58]Po svemu sudeći ovo je isti onaj prepodobni Amun koji se praznuje 4. oktobra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *